APATIN - Dušan Kljaić (56), Apatinac koji godinama živi u Torontu, nije zaboravio rodni kraj i često pomaže ljude u rodnoj Prigrevici. Dok je Kljajić u zavičaju poznat kao humanista, u Kanadi ga znaju kao karate majstora u svešteničkoj odori. Kada je stigao na studije teologije, Kljaić je nastavio da trenira i uskoro je postao nosilac crnog pojasa, sedmi dan.



Pobedio je na dva Svetska kupa i osvojio desetine medalja na najvećim međunarodnim turnirima. Najviše je naučio na karate akademiji čuvenog Kancho Takemasa Okuyama, koji nosi crni pojas, deseti dan. Od njega je više naučio za pet godina, nego kod svih pređašnjih instruktora za 30 godina treniranja.

San o povratku
Dušan Kljaić kaže da sanja da se vrati u rodnu Prigrevicu.
- Moje mesto mi je ostalo u srcu i pomažem koliko mogu. Trudim se da dobijem vesti o onome što se događa u selu, posebno šta rade i gde se takmiče mladi sportisti. U Kanadi se često družim sa našim ljudima u belom svetu - kaže Kljaić.


- Dosta sam naučio od Rajka Vujoševića iz Podgorice, ali su Okuyamine metode surove i dovode do ljutine i besa. Na iscrpljujućim treninzima se koriste tradicionalne japanske metode maltretiranja i ponižavanja, jer se savladavanjem oholosti stvaraju vrhunski majstori - kaže Kljaić.


Karatista u odori sveštenika to je shvatio tek kada je došao u njegov dođo. Da bi učenike, poznate majstore karatea, oslobodio oholosti, dohvatio je štap i počeo da ih tuče kao nedostojne osobe.


- To je izazvalo strašan bes, ali niko iz grupe nije napustio trening. Znali smo da, ukoliko želimo da napredujemo, moramo da ostanemo u toj sali, te da je to deo treninga - kaže vlasnik crnog pojasa, sedmi dan.


Dušan Kljaić je u Kanadu otišao kao protestantski sveštenik na postdiplomske studije teologije. Dok je učio, usavršavao se i kao karatista u borbama i katama. Osvojio je zvanja majstor karatea “shotokan stil” sedmi dan, a nosilac je i titule “shihan”, što u prevodu znači instruktor visokog nivoa u karate dođou. Član je tima instruktora I.K.A koju vodi Kancho Takamasa Okuyama.


Pre karatea Kljaić se priklonio protestantskoj veri u selu Prigrevica, u kojoj je bilo malo vernika, a još manje ljudi tog religijskog usmerenja.


- Uvek sam tragao za novom istinom i našao sam je u Svetom pismu. Prvi put sam se molio Bogu za vreme osluženja vojnog roka, a po povratku iz JNA sam otišao Protestantsko evanđeosku crkvu, jedini hram u selu. U to doba komunisti nisu dozvoljavali postojanje pravoslavne crkve u selu. Postao sam protestantski sveštenik i direktor Protestantskog teološkog instituta “Žetva“ u Novom Sadu.
Kasnije sam putem vere stigao do Kanade - kaže Kljaić.

izvor: blic



Lijepo je znati da nisu samo religije dalekog istoka poznate po majstorima borilackih vjestina. 

И ми имамо попове са црним џиповима 

Ne znam da li znate koliko su borilacke vjestine popularne po internatima... Ljudi treniraju ko looodi.

Pored borilackih vestina po internatima, jos jedna vestina pomalja svoju ruznu glavu, zove se pederastija, i takodje je prisutna po zatvorima.

А ти си био тамо и искусио чари свега тога.

Evo i ja znam jednog ovamo u zalivu, crni pojas.. preko dana je karatista, a nocu pop... i vozi dzipa   

jebem ti i ko izmisli crkvu

bitan je motiv iako se sam karate nigde ne spominje u bibliji

Pitam se da li bi ovaj posle šamara okrenuo drugi obraz kao pravi hrišćanin?

Ali sumnjam da će se neko usuditi da to proveri, tako da to nikada nećemo saznati.

Naravno da nisam, pricali mi ljudi koji su posetili te ustanove. A i bre brate bolesno je zatvoriti ljude tamo u hladne zidine ko pacove, nigde zena, nigde sisa, pickica, nigde nicega, pa onda i ne cudi sto pribegavaju nastranostima.