Mislim da bi mogli i na ovom delu foruma prodiskutovati o ovoj temi

---

Svaka druga maltretirana, svaka treća bijena

Skoro svaka druga žena u Srbiji barem jednom je bila psihički maltretirana, a svaka treća fizički zlostavljana unutar svog doma! Ove rezultate objavilo je Viktimološko društvo Srbije (VDS) 2002. godine u knjizi “Porodično nasilje u Srbiji” urednice Vesne Nikolić Ristanović, koja je iste godine inicirala kampanju “Amnestija za žrtve nasilja”, nakon uvođenja krivičnog dela Nasilje u porodici u Krivični zakonik Srbije, marta meseca.

Neposredan povod bilo je samoubistvo žene koja se nalazila na izdržavanju zatvorske kazne u kazneno-popravnom domu u Požarevcu, a koja je bila žrtva dugogodišnjeg nasilja u porodici. U toku protekle tri i po godine pomilovano je šest žena. Pet godina posle, slažu se stručnjaci, pomak u ovoj oblasti učinjen je isključivo kada se radi o podizanju nivoa svesti žrtava, za šta su posebno zaslužni mediji koji ovoj temi sve češće poklanjaju zasluženu pažnju.

Prema podacima VDS dobijenim ličnim intervjuom sa 700 punoletnih žena iz sedam gradova, uključujući Novi Sad, i 40 sela, muž ili partner pominju se kao nasilnici u 63,5 odsto slučajeva, otac u 16, majka 8, svekrva 9,3 i svekar 6,8 odsto. Od onih žena kojima je život ugrožen, svaka četvrta trpi nasilje od više članova porodice, a svaka treća dobija batine od nekog u porodici. U tri četvrtine slučajeva nasilje se dešava u bračnoj ili partnerskoj zajednici. Najčešće se radi o šamaranju i prebijanju, manji broj njih je davljen, šutiran, pesničen, a dve žene su čak bile tučene tokom trudnoće. U četiri slučaja muškarci su nasilnički stupali u seksualne odnose, a u Srbiji i dalje ima onih koji supruge trpaju u bure i teraju da kleče na kukuruzima.

Muškarci svakoj četvrtoj ženi direktno prete nasiljem, u osam slučajeva čak ubistvom dece, zatim članova šire porodice, ili spaljivanjem kuće. Seksualno nasilje pretrpela je 61. ispitanica, njih tri od više nasilnika. U tri četvrtine slučajeva fizičko ili seksualno nasilje se ponovilo, dok polovina trpi kontinuirano nasilje, budući da se napad dogodio više od pet puta. Tužno ali istinito, preko polovine siledžija kombinuje psihičko i fizičko nasilje nad partnerkama, a deca prisustvuju nasilju u 38,4 odsto slučajeva, dok su u 43,8 procenata slučajeva i sama bila žrtve. Srpsko staromodno i patrijarhalno društvo uslovilo je da nasilnika napusti svega 18,4 odsto žena. Razlozi su pre svega ekonomske prirode i nemogućnost pronalaženja adekvatnog smeštaja za ženu i decu. “Sigurne kuće” za žrtve nasilja su samo privremeno rešenje, a i njih u Srbiji nema dovoljno. Mali broj žena, njih 12,4 procenata, zatražilo je lekarsku pomoć, uglavnom zbog depresije, strahova, smanjenog samopouzdanja i samopoštovanja, izolovanosti i psihofizičkih oboljenja. Sudski epilog ima neverovatno malih 3,6 procenata.

Drugo relevantno istraživanje sproveo je Autonomni ženski centar 2003. godine u Beogradu na uzorku od 1.453 žene starosti od 15 do 49 godina. Od svih žena koje su ikada bile i partnerskom odnosu (njih 1194 ili 82,2 odsto), 23,7 odsto je prijavilo da je pretrpelo seksualno i/ili fizičko nasilje u nekom periodu života. Seksualno nasilje je prijavilo 6,3 odsto ispitanica, dok je fizičko nasilje prijavilo njih 22.8 odsto. Oblici fizičkog nasilja podudaraju se sa onim do kojih je došlo VDS. Takođe, preko 40 odsto žena koje su prijavile fizičko nasilje izjavilo je da su deca bila prisutna kada se nasilje odigravalo. Gotovo trećina žena koje su prijavile nasilje nikome nije govorila o ponašanju svojih muževa/partnera. Najveći deo žena (78.2 odsto) nije tražio pomoć od institucija - i to je najveća boljka teme o kojoj pišemo.

Iako su mediji uradili puno u oblasti informisanja o pravima žena i podizanju njihovog nivoa svesti, osuda i nedostatak podrške sredine u kojoj žive te nepoverenje koje imaju prema policiji i centrima za socijalni rad i dalje sprečava mnoge žene da prijave nasilne partnere. Iako danas imamo mnogo preciznije podatke koliko je porodično nasilje rasprostranjeno, broj žena koja aktivno traže pomoć i dalje je premali. Druga stepenica problema je generisanje nasilja u porodici, takozvana međugeneracijska transimija nasilja. Deca koja trpe nasilje češće i sama postaju takva, a žene čije su majke trpele batine spremnije prihvataju takav model u budućnosti. U Srbiji porodične tuče redovno bivaju mistifikovane i trivijalizovane, što pojačava tradicionalna, patrijarhalna socijalizacija, rodna marginalizacija i odsustvo društvene i pravne pomoći i podrške. Policiji se, paradoksalno, najmanje veruje, pre svega zbog njihove kompetencije i činjenice da “plavi” ne vole mnogo da se mešaju u porodične sukobe, misleći da je to diskreciono pravo onih iza vrata doma. Bliska saradnja policije, centara za socijalni rad i nevladinih organizacija koje se bave nasiljem u porodici prva je stanica ka uspešnom rešavanju ove muke, pod uslovom da se mentalnom kodu stanovništva blagovoremeno pomeri prag tolerancije prema besmislenom šamaranju u komšiluku i familiji.

Časopis “Temida”, koji se bavi viktimizacijom, ljudskim pravima i rodom, a kog izdaje VDS, objavio je istraživanje Dr Danke Radulović pod nazivom “Osobenosti i posledice psihopatskog nasilja u porodici”. U njemu se navodi da je incidencija psihopatije među porodičnim nasilnicma između 30 i 50 odsto i da su siledžije u 80 odsto slučajeva u alkoholisanom stanju. Za razliku od “normalnih” nasilnika, psihopate ne tuku žene u stanjima ljutnje i besa, već proračunato, da izazovu određene efekte. Psihopate ne podnose dosadu i u stanju se da čine krivična dela da bi došli do potrebnog uzbuđenja.

Egoizam, impulsivost, surovost i neodgovornost uprkos očuvanoj sposobnosti rezonovanja glavne su karakteristike psihopata, koji porodicu doživljavaju kao njihovo vlasništvo, bez prava članova na sopstveni identitet. Kako navodi dr Radulović, psihopata nikako ne može da se promeni bez prisilne intervencije, a vrlo teško i sa njom. Po pravilu ponavljaju nasilje i izuzetno se teško leče, rezistentni su na sudski naređene tretmane koje ili napuste sami pre vremena, ili budu izbačeni zbog ometanja grupe.
Igor Mihaljević

Izvor: Dnevnik

zene koje su bilo psihicki bilo fizicki zlostavljane se plase da to bilo kome priznaju

na zalost 

Sta je ovde za diskusiju ? 

o.k, ako nema sta 

žalosno  je da su  jedino mediji uspeli.
Gde su centri za socijalni rad i ostale ustanove ?
Kakvi su nam zakoni kad nasilnici nemaju strah od njih
 

Насилник нема страх од законске казне. Злостављање у породици је другачије мотивисано, тако да га/је евентуалне санкције уопште не узбуђују.
Треба радити на едукацији потенцијалних жртава, како не би толерисале злостаљање, као и на обезбеђивању тзв. сигурних кућа у којима би биле смештене.
Социјални моменат је веома битан, што значи да жртве трпе злостављање јер често немају где да оду.

 
Ok nema strah,verovatno zato što su kazne blage ili se možda uopšte ne sprovode.Tačno da potencijalne žrtve treba edukovati, ali džaba ako nasilnik ne odleži svoje delo.
Stićem utisak da se društvo nije do kraja pozabavilo tom kategorijom.
Možda bi bila dobra i neka mera obaveznog psihijatrijskog lečenja u zatvorskim bolnicama za sve koji krenu sa nasiljem u porodici.