Почетци страдања

ИСКАЗ православног свештеника из ЈАСЕНОВЦА, Лазара Радовановића, пошто је 14. јуна 1941. избегао из НДХ у Србију, дат писмено 21. јула 41. (оверена копија у Архиви Св. Синода. Збирка Комисије Св. Синода за прикупљање података о страдању Српског народа 1941-44). Докуменат, до сада необјављиван, потресно је сведочанство о почецима страдања Срба у Јасеновцу и околини.

ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ

ГОСПОДИНУ ВЕНИЈАМИНУ

ЕПИСКОПУ БРАНИЧЕВСКОМ

ПОЖАРЕВАЦ

Зовем се Лазар Ј. Радовановић, презвитер, рукоположен у чин презвитера дана 10/23. маја 1936. г. Пре мог доласка овамо био сам сталним парохом у Јасеновцу, архијерејском намјесништву Новоградишком, Епархији пакрачкој. За сталног пароха јасеновачког постављен сам декретом Његовог Преосвештенства Господина Саве као администратора Епархије пакрачке дана 12. марта 1941. г. Е. Бр. 179 из 1941. г. На овом положају остао сам све до 1/14 јуна т. г. (1941) када сам, услед неподношљивих прилика које су снашле тамошњи народ наш и св. Цркву, морао напустити своје место службовања и доћи овамо да би спасао себе и своје најближе од страхота које су нам тамо биле припремане. Те страхоте биле су припремане мени, само и искључиво само због тога што сам православни свештеник и Србин, а мојој породици што је Српска православна свештеничка породица.

По успостављању Независне Државе Хрватске изгледало је да ће наш тамошњи народ, иако свесно запостављен, ипак имати неких права па бар и у исповедању своје вере и вршењу својих верских дужности. То међутим није остало дуго. Већ након неколико дана имао сам прилику да се лично уверим. Наводим следећи случај. Другог дана Ускрса о. г. 14. априла (1941) у жељи да одржим што конкретније односе са политичком влашћу, с једне стране, а да се уверим како се на православље и православце гледа, с друге стране, обратио сам се месном "Усташком табору" с молбом да ми се дозволи традиционално провођење литије кроз место Јасеновац до месног гробља, где би према постојећем тамо обичају имали да се изврше мали помени са преливањем гробова умрлим мојих парохијана, а већ према жељама њихове родбине. Таборник, међутим, тамошњи, у недоумици шта да учини, обратио се "Усташком стожеру" у Новској за савет по овом питању. Не могавши да сачекам одговор, морао сам да одпочнем св. литургију, оставивши у дужност црквеном тутору да прими одговор те да ме благовремено обавијести. И одговор је стигао, али не по тутору писмено, како сам ја то замишљао, него на један уистину бласфемичан начин. За време евхаристијног канона ушао је у цркву пуну народа месни таборник, са шљемом на глави и припасаним револвером, и упутио се право к мени у олтар. Нисам уопће тога часа могао са њиме да разговарам, него сам му дао знак да сачека док не прођу ови најсветији моменти свете литургије. Тек после "И сподоби нас Владико..." за време читања "Оченаша..." саопштио ми је да литију не смем и не могу водити из виших разлога, о чему сам по заамвоној молитви обавестио моје парохијане, који су једва прибрани од узбуђења, примили ово са великим жаљењем. Став (усташа) према светој Цркви овог момента био ми је очито јасан.

Одмах иза овог случаја следило је низ других најстрожијих законских одредаба, према којима је, на пример, најстрожије забрањена свака даља употреба ћирилице, те да се матичне књиге као и целокупна црквена администрација има водити само латиницом. Касније, да сви православци имају поднети молбе за прелаз у католичанство, и друге сличне.

Дана 12/25. априла тек. год. (1941) увече око 22 часа ушли су три усташе у моје двориште, стали под кухињски прозор и нагло ме позвали да отворим. Отворио сам прозор и из мрака видео сам у себе уперене две пушчане цеви. Упитан, ко се овог момента налази код мене, одговорио сам: нико. У кухињи се, међутим, налазила моја мајка и супруга, док су деца већ била поспала. Позвали су поново да отворим врата да би се уверили у истинитост мога одговора. Када сам отворио, они су прегледали сва оделења, те стварно не нашавши никога страног, сем нас укућана, упитали су: какав се сада међу нама водио разговор. Одговорио сам: о сасма безначајним стварима, што су они одобрили, јер су вероватно све под прозором дуже времена слушали. Тада су ми саопштили да се од тог дана у мојој кући не смеју водити никакви важни разговори, као рецимо у пропалој Југославији, нашто сам одговорио да то ни раније није чињено па да неће ни у будуће. Но, овим се ипак хтело једно. Пре тога у моју кућу долазиле су месне девојчице, свршене ученице основне школе, које сам ја у два гласа обучавао у црквеном појању. Намера је, дакле, била прозирна, као што сам то доцније сазнао, да ме се те вечери заједно са девојчицама баци у затворе, девојчице би доцније биле пуштене, а ја као "опасан" био отправљен у неки конц-логор.

Два дана после овог случаја, трагајући по месту за оружјем, ушли су у мој стан пет усташа са два њемачка војника позивајући ме да предам оружје у колико га имам. Том приликом сам изјавио да оружје никада у својој кући нисам имао, да га сад немам, те да га не желим ни имати, јер сам ја свештеник чије је оружје крст часни и блага реч. После кратког претреса уверили су се у истинитост мојих речи, а онда ми наредили да одмах скинем и предам у општину слике, историјске: "Продор на Добром Пољу" и "Повлачење кроз Албанију", које су висиле у мојој трпезарији. Уз то су усташе захтевали да и моју славску икону св. Четвородневног Лазара, такође предам, што њемачки војници нису дозволили, рекавши да је то икона и као таква да мора да остане у кући. Историјске слике одмах сам предао, а онда се прешло у канцеларију парохијске управе. Прво је запечаћена моја лична библиотека, која се налазила у једном ормару, а онда и парохијска библиотека, чија је вредност данас најскромније речено бар 50.000 динара. Печаћењу ових библиотека противили су се и њемачки војници, говорећи са тумачем да је то непотребно, јер да сам ја свештеник те да је потребно да имам при руци библиотеку ради састава проповеди, те своје властите наобразбе. Упитан од њих, њемачких војника, да ли имам против овога печаћења што, одговорио сам да немам, и ормари су запечаћени. Но, када су усташе хтели да запечате и орман са парохијском архивом и матицама, њемачки војници су се овом одлучно успротивили, тако да је тај орман остао отпечаћен и тиме био омогућен даљи рад парохијске управе. Прозрео сам и овог пута жељу усташа, да ми се и на овај начин онемогући даљни рад.

Неколико дана иза овога умро је у Загребу наш бивши, угледни мештанин, трговац, велики добротвор "Привредника", а највећи добротвор самог места Јасеновца. Та његова доброта огледала се је сваке године о празнику Врбице, кад је он слао по 10.000 динара да се из тог новца заодену сирота деца. И том приликом одевана су не само православна него равномерно и католичка деца. Сем тога, мало ко од мештана да није имао велике помоћи од овог човека, а нарочито Црквена општина и црква Јасеновачка, при којој је он подигао већим делом о свом трошку "Српски дом", у коме су биле концентрисане све културне и хумане установе нашег места. Тај добротвор звао се Лазар Бачић, а био је дугогодишњи председник наше црквене општине. Његов синовац Озрен Бачић, индустријалац и садашњи председник Црквене општине, у споразуму са мном дао је, у знак жалости извјесити на цркву црну заставу. Застава је извешена већ доцкан увече, јер тог дана звонар није био код куће. Исте ноћи, тачно у 12 и 15 часова, одјекнули су ударци по мојим прозорима, и онда се чуло неколико повика: "Попе, устај попе". Устао сам, отворио прозор и видео четири усташе које су ме одмах упитали: ко је извесио црну заставу на цркви и због чега? Ја сам им тада образложио ствар, но када су саслушали, одговорили су да је ма за кога другог нека виси, али пошто је за Лазу Бачића, то нека одмах идем на торањ да је скинем. Ја сам ово одбио, бојећи се састанка са њима, него сам одговорио да ће застава рано изјутра бити скинута. Не могавши друкчије ријешити ово питање, упутио сам их старом звонару, за кога сам био мање-више сигуран да му се неће ништа хрђаво десити, па нека он скине заставу. То су и учинили, звонар је ноћу одмах скинуо заставу, а према њиховом захтеву морао је одмах да однесе Српску заставу са огњилима (црквену), у општину, где је, како сам касније чуо спаљена. Сад ми је већ сасма јасно било да ме се жели ухватити у клопку било на који начин. То ми је чак било индиректно и јављено, те преко дана нисам никуда излазио, а ноћу сам се крио на скровитим местима како не бих ни крив ни дужан бесциљно изгубио главу.

То је трајало око 20 дана, када сам дознао да ми је први сапарох и друг, почивши јереј Зјалић Славко, ухапшен, наводно као антидржавни човек, те да ће бити у најскоријем времену макнут. Не могавши више да издржим овакву тортуру себе и својих, решио сам да коначно испитам шта се мисли са мном и мојом породицом. У ту сврху нашао сам човека који је наоко добро стајао са таборником, те ме је овај благовремено обавијестио да се чим пре склоним, јер да ми преди неодложна опасност.

Тих дана дошла је к мени моја сестра која иначе стално живи у Београду, а чија су деца била дошла к мени још после бомбардовања Београда. Отишао сам са њоме у усташки табор да јој потврдим долазак и повратак, а уједно пошто имаде троје мале деце, молио сам да ми дају "пропусницу" да би ју испратио до Земуна, да бих тамо свршио нешто свога посла, те да бих се трећег дана вратио. Ту ми рекоше да они немају потребне формуларе, него да ће дозволити моме брату нека оде у стожер у Новску те нека тамо потражи потребну пропусницу. Брат је отишао, али се вратио без резултата. Исте вечери сам дознао да ћу сутрадан бити ухапшен. Не хотећи то да доживим невин, спремио сам се исте вечери са сестром, њезином децом, мојом децом и супругом и кренуо у правцу Београда, препуштајући се у руке Божије. И Господу нека је слава, ја сам са породицом, иако окрњеном, ипак срећно стигао жељеном циљу.

Трећег дана стигао је и мој брат, богослов XX године, такође срећно умакавши. Још са врата ми је саопштио да сам следећег јутра био тражен. Те, наиме, ноћи када сам ја отпутовао убијен је мој сапарох и друг Зјалић Славко, натоварен са још петорицом људи, доведен у Јасеновац и бачен у Саву. Тој судбини ни ја не бих умакао да нисам отпутовао на време. Напомињем, да је баш тих дана стигло строго наређење да сви православци имају одмах поднети молбе за прелаз, односно пријем, у римокатоличку вјеру, уз опомену да ће они који ово одбију искусити најтеже казне. Престала је, дакле свака потреба за свештенством нашим тамо, те сам у споразуму са члановима Црквено-општинског савјета и одбора морао ово учинити, јер понављам, изгубио бих главу. Без икаква циља, а чисто због садизма насилника.

Одмах по успостави Независне државе Хрватске позвано је све становништво да имаде предати властима оружје, како војно тако и цивилно, што је без одлагања чињено. У гомилама доношено је оружје и муниција, војна спрема и остало и предавано усташком табору. Када је већ било сакупљено све, почело се је наређивати људима да доносе и оружје које они уопште нису имали. Из тог разлога био је похапшен велики број људи из места (Јасеновца) и околине, тако да је било случајева када су и по 70 људи били затворени у затвор, чија је површина износила свега 23 метра квадратна, и то по неколико дана без хране и воде, изнуђавајући од њих, кад већ немају тражено оружје, извесне суме новца, које су се кретале између 500 и 30.000 (хиљада) динара. Људи су у почетку плаћали, а кад је нестало новца почела су да стижу уцењивачка писма са претњама да ће сваки бити убијен ко се не одазове налогу изложеном у оваквом уцењивачком писму. Не могавши новчано одговорити, отпочела су заиста убиства. Другог дана Духова (2. јуна 41.) убијен је секретар наше црквене општине, иначе угледан грађанин и бивши дугогодишњи опћински бележник - мој крштени кум Келић Лазар, са 70-двогодишњим Грујичић Ђуром, такође виђенијим мештанином, и још тројицом угледнијих људи. Те ноћи убијени су и бачени у Саву, а након два дана испловили су на површину реке у близини самог Јасеновца. Ово су видели људи који су пролазили у своја поља на рад, обавестили њихове породице, али ове их нису смеле сахранити, па чак ни одати ма каква знака жалости, него им је речено да имају о свему ћутати, носити хаљине светле боје, па чак у већини случајева црвене боје. Касније сам сазнао да је у овој групи требао бити смакнут и председник Црквене опћине и још неки виђенији људи, који су благовремено напустили своје имање и без ичега побегли оваму у Србију.

Великом заузимљивошћу и живом акцијом поч(ившег) јереја Зјалића била је саграђена у Новској нова православна црква, која још није била освећена. Да би се на тај начин испољила мржња према светом православљу било је наређено да се ова црква потпуно разруши, а материјал разнесе појединцима Хрватима за њихове потребе. На овом мучном и богомрском послу морали су радити сви православни становници места Новске, па чак и они православци који би се тог дана случајно тамо нашли, па било одакле они били.

Уз то сам имао прилике видети страшне призоре на реци Сави, којом су у масама пловили убијени људи, жене, па и деца повезани једно за друго. Видео сам три свештеника већ у стадију распадања, и то двојицу са црвеним и једног са плавим појасом, везане жицом један за другог, док је најмлађем био забоден кроз појас у трбух штап са хрватском заставицом на којој је писало: "Вођа пута". - Мислило се вођа пута за Београд. Сличних случајева било је безброј. Први леш који је пропливао покрај нашег места (Јасеновца) био је, такође, како изгледа, леш неког од браће свештеника наших, који је ниже села ухваћен и на брегу Саве сахрањен. Већ у распадању, имао је с једне стране лепу плаву браду, али потпуно наг да не могу у свему утврдити да је био свештеник. Сутрадан, међутим, изашло је најстрожије наређење да ће сваки онај ко ухвати пловећи леш, у намери да га сахрани, бити најстрожије кажњен. Из тог разлога били су понова бачени у реку они лешеви који су у току јутра били привучени (обали) ради сахране.

Суседна места преко Саве у Босни такође су тешко страдала, њихови свештеници као таоци отпраћени су у казнени завод у Ст(арој) Градишци или "Црну кућу" у Бања Луци, са многим виђенијим људима Архијерејски заменик из Пакраца, Станојевић Јован, са још двојицом свештеника, Ландупом и Рајчевићем, спроведен је у логор у Копривницу, одакле се није вратио.

Изнео сам у бледој слици све оно што је претходило мом одласку (14. јуна 41.) уверен да ће Ваше Преосвештенство, обзиром на изнешено чињенично стање, схватити и правилно разумети повод мом доласку овамо, а подједно предочити себи ону страшну слику и стање у коме се наша света Црква и народ с ону страну Саве и Дрине налази.

Цјелујући свету десницу Вашег Преосвештенства, најпонизнији

јереј Лазар Ј. Радовановић с. р.

в. д. привр. пароха поповачког.

у Поповцу 8/21. јула 1941. г.

(код Пожаревца)

(Архив Св. Синода за 1941-45 / Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића "ВЕЛИКОМУЧЕНИЧКИ ЈАСЕНОВАЦ")

Od kad se kaze poceTci?

Немам појма, ми математичари смо слаби са граматиком  . Граматику примењујем чисто по осећају и некако ми је логично почеТак -> почеТци могуће да грешим.

Greisis - Pocetak - Poceci
Imetak - Imeci
Izuzetak - Izuzeci
I sl.

Ок ок у праву си. И гугл је нашао 4000 појава речи `počeci` и само 200 појава речи `početci` . Него у будуће обрати пажњу на граматику има због овога да те контролишем и исправљам   .

Ne bih ti ja ovo primetio i zamerio da nije onolikim slovima

Исказ православног свештеника из села Уштице

код ЈАСЕНОВЦА, Андреја Јаковљева, протераног од усташа 8. јула 41. преко логора Цапрага у Србију, дат писмено 7. августа 41. (оригинал у Архиви Св. Синода, Збирка Комисије Св. Синода... 1941-44). Необјављиван до сада садржи сведочење очевидаца о прогону Срба из села Уштице пред отварање Јасеновачког логора.

АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИШТВУ

ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ

У смислу акта СВЕТОГ СИНОДА бр. 560/41 год., наређења Архијерејске власти бр. 900/41, и акта Архијерејског намесништва бр. 830/41, част ми је учтиво поднети следећи извештај:

Јасеновачки парох Радовановић отишао је на три недеље пре почетка гоњења свештеника, тако да је парохија Јасеновачка била без свештеника и ја сам тамо преузео дужност. Хрватима је било криво што нема пароха и што долази парох Уштички да обавља парохијске послове. Другог дана дошли су усташе и рекли ми да ја не смем то радити, али ја сам ипак и даље обављао дужност док ме нису ухапсили.

Моји парохијани долазили су и тражили од мене упутства. У селу (Уштице) је настао велики страх, јер су усташе улазећи у куће (Срба), вређали их и одузимали од сељака кукуруз и друге намирнице. Већину су похватали и одвели у општину, где су били затворени по неколико дана, а потом су неке поубијали. Страх је био све већи и већи, неки парохијани су предавали молбе општинама, да буду примљени у римокатоличку веру, те да их не терају са својих огњишта, пошто се било чуло, да ће оне који не буду примили римокатоличку веру прогонити из села.

Људи су бегали из кућа спавали у пољу и шуми. Село (Уштице) је потпуно опустело. Међутим, сваке недеље и празника била је служба Божија и звук звона љутио је Хрвате.

8. јула 1941. године у 1 сат после поноћи дошли су у парохијски дом: 2 жандарма, 2 усташе, 1 таборник и 1 чиновник из Окружног уреда из Новске, и рекли ми да сам, по наредби окружног начелника, са женом ухапшен. Сви су ушли у кућу и постали потпуни господари свега. Узели су све што је било у кући и понели колима која су са њима дошла. Одузели су ми и уложену књижицу Поштанске штедионице Црквене општине на своту 3.700 дин. Ја сам се томе противио, али су почели да вичу на мене и даље су рекли да ћу добити већу казну. Када су изнели све из куће, усташе су са чиновником запечатили стан, а нама су рекли да се више не смемо враћати не само у свој стан него ни у парохију.

Када су нас превозили преко Саве за Јасеновац, један од усташа пришао ми је и рекао да је добро време за купање, а жена ме је држала за руку. Затим смо дошли у Јасеновац и смештени смо у кућу ратарске омладине, где смо били 3 дана, под строгим надзором жандарма са пушкама. Ујутру дошли су: чиновник из Новске из Окружног уреда, таборник, 2 усташе и 2 жандарма и рекли да се свучемо и почели да нас претресају. Узели су све што смо имали код себе. После тога су нам казали да одлазимо вечерњим возом у логор Цапраг. Тамо смо били неколико дана. Дошао је хрватским официр и рекао нам да нас избацује из логора. Моји протести нису ништа помагали и нас су избацили из логора. Ми смо тада пошли пешице до Сиска, а од Сиска возом до Загреба. Док смо путовали из Сиска, један усташа нарочито ме је пљунуо, назвавши ме влашким попом, и да све попове треба поубијати. У Загребу сам помоћу добрих људи добио пропусницу за Београд. На путу за Београд, док су нам контролисали пасоше, један од усташа хтео је да ме избаци из воза, али велики плач и молбе моје жене задржале су га од тога, те ме је само гурнуо и ја сам пао и разбио нос. Тако се завршило моје путовање. Али Бог је милостив и продужио ми је живот. "Блажени изгнани правди ради, јако тјех јест царство небесноје".

Учтив, Протојереј Андреј Јаковљев, с. р.

парох Уштички Пакрачке епархије,

а сада помоћник старешине цркве

у Великом Градишту

7. августа 1941. године

Велико Градиште (код Голупца)

(Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића "ВЕЛИКОМУЧЕНИЧКИ ЈАСЕНОВАЦ")

Mnogo je ovakvih prica... nazalost

Сведочење катихете Милана Радеке из Карловца о ликвидирању, прекрштавању и одвођења у логоре Срба у Карловцу 1941. године
ИСКАЗ МИЛАНА РАДЕКЕ, катихете из Карловца

Карловац, 1941. године:

Број Срба у граду и срезу Карловац
У Карловачком срезу има Срба готово једино у граду Карловцу. У вањским опћинама био је само по неки државни службеник (жандарм и жељезничар). једино у Дугој Реси, где је велика фабрика, било је око 200 српских душа. Како је према наводима карловачког пароха, проте Михајла Медаковића, 1939. године било у Карловцу 2.177, може се рачунати да је у читавом срезу било највише 2.500 Срба. Од тога је био велики број пролазног елемента, нарочито војних лица (официра и подофицира с породицама) и жељезничара, па се број сталног српског становништва у Карловцу може рачунати између 1.200 и 1.500 душа (...)

Усташке мере према ухапшеним Србима
22. априла (1941) иза повратка у затвор, судија Громес саслушао је још несаслушане проте Михајла Медаковића и Милана Радеку. Милану Радеки је код хапшења 16. априла било речено, да је узет за таоца због онога што се догађа у Босни и на југу, јер је наводно надбискуп Шарић заклан и скопски бискуп Чикада убијен. Сада 22. априла, није било више о томе ни говора, него је саслушање вршено о томе, је ли ухапшеник четник. На то су, изгледа, све усташке власти полагале највећу пажњу. Професору Милану Радеки казао је код саслушања судија Громес: "Изволите у записник ставити у своју одбрану, све што год желите, јер ја желим исто тако као и ви да се све ово добро сврши". Записник је имао свега пола стране, јер није било никакве оптужбе па ни одбране.

24. априла (1941) сазнали смо, преко поверљивих усташких омладинаца, да ће нас разместити према тежини оптужбе. Једини су одведени у окружни суд, други у срески суд, а једни у полицију. Неки су пуштени, као прота Михајло Медаковић и обућар Димитрије Димић. Проф. Милан Радека је пребачен у окружни суд, а одатле 26. априла (1941) посебним вагоном у Загреб, заједно са Марком Сабљићем, Миланом Козомарићем, те др. Николом Бидовинцем и инг. Ивом Голдштајном (Јеврејином). Благодарећи срећној случајности, касном доласку у Загреб суботом увече, наведени су смештени у ћелију полиц. затвора у Петрињској улици, соба број 15 на XX спрату, а да нису прије прошли кроз, или отпремљени у логоре - Керестинац код Загреба или "Даница" код Копривнице.

У соби 15/XX (5 х 8 м) било је каткада до 50 особа, али било је једнаких соба, редовно са 12 особа, у којима је било и по 80 до 100 лица.

27. априла (1941) су допремљени Карловчани фотографисани и дактилоскопирани.

После шест недеља, 6. јуна (1941) су отпремљени у логор "Даницу" код Копривнице сви осим Марка Сабљића, који је већ раније због чира на желуцу отпремљен у болницу, али у јулу из болнице у Лику (=Јадовно).

У логору "Даници" било је свега преко 30 Карловчана од 3.200 људи. Од 30. јуна (1941) даље отпремани су заточеници у пет транспорта у Лику: 30. јуна, 4. јула, 9. јула, 14. јула, 18. јула. Отпремљено је свега око 2.500 људи. Спасло их се свега неколико из последњег транспорта, на пр. трговац Васиљевић из Тузле, који се сада налази у Београду.

Милан Радека је 13. јула одведен из логора са још неким свештеницима и отпремљен у Цапраг 15. јула, где је нашао своју породицу: жену и троје деце. Из Цапрага су 1. августа пребачени по списку транспортом у Београд. Сва имовина остала им је у НДХ.

Први усташки злочин у Карловцу
Уочи Ђурђевдана, 5. маја 1941. одведен је увече из своје куће вођа самосталних демократа и познати бранитељ и заштитник Хрвата (!), адвокат Др Милан Вујчић, родом из Град... код Петриње. Његов изнакажени леш нађен је пар дана касније у шуми крај села Речице код Карловца. С њиме је убијен и активни капетан, Карловчанин Јањанин Гојко. Јањанин је наводно убијен из освете, зато што је у војсци строго поступао. Отац Јањанина Гојка-Михајло, пензионисани професор, живи у Карловцу, а брат Војин служи као официр у Србији.

Смрт Вујчићева није објашњена. Да ли је убијен за то да се Србима покаже шта их чека од Хрвата, који овако узвраћају свом највећем пријатељу, или је убијен као адвокат, да би један од најугледнијих карловачких усташа ријешио питање својих меничких дугова! Да је Вујчић нешто о том слутио, види се по томе што је казао својој жени: "Видећеш, мене ће само једнога дана нестати". Његова супруга поткала је ову ствар преко свога ујка Боре Блашковића, некад председника Хрватског клуба у Београду, сада генерала хрватске војске.

Сличан случај с погибијом самосталних демократа јесте био и са адвокатом из Госпића др. Богданом Брујићем.

2/3 јуна 1941. били су у загребачкој полицији као ухапшеници карловачки ђаци - усташе Александар Стјепанов Шантић, Гомбач (Иванов) Остарчевић, ђак учитељске школе, Августиновић и Кроупа. Сви наведени и наводни учесници и убице др. Милана Вујчића одмах су из ћелија изведени и интернирани у полиц. згради, упола слободни, а ускоро и пуштени, награђени намештењима, стипендијама, матурама и положајима у усташким редовима. То се могло видети и прочитати у "Хрватским новинама" (усташки лист).

Прогони Срба
Какво је стање Срба у Карловцу било у јуну 1941. довољно сведочи порука оца Милана Радеке свом сину у логор "Даницу". Он мисли, а и пријатељи поручују, да је још увек боље да сједи у логору, него ли да се налази на слободи у Карловцу. - А дотле је било убијено свега 5 Срба у Карловцу. - У исто је време таборник Мане Виловић изјавио да су карловачке усташе прекорели из Загреба, да су преблаги у поредби са осталим хрватским градовима.

Карловац је, изгледа, усташкој емиграцији био пружио мало чланова: Ивић из среза и неки Кларић (не професор) из града.

Око 20. јула, некако у највећем јеку транспортовања Срба у Лику, похапшено је неколико десетина, наводно око 50 до 60 Срба, неки похватани и на повратку с купања, и сви онако како су ухапшени одмах у вече отпремљени у Госпић. Један од пратилаца, један од браће Блашан, причао је после са ужасом, да су му у Госпићу рекли, кад се занимао за судбину својих суграђана, зналаца, па и другова, да ће сви у Велебит "гнојити букве"! Они су сви, као и остали доведени, стварно и одведени према Велебиту, привезани жицом уз колац. Одведени Драган Чортак, дипломирани правник, има брата Вељка у Србији, пореског чиновника; одведени Предраг Пејић има мајку у Карловцу а 3 брата у Србији; одведени Миленко Михић, ученик VII р. гимназије, има мајку у Београду; они би о овој ствари више знали, јер су готово сви тада још били у Карловцу. Чортак Веља живи у Србији као порески чиновник; Др Бошко Пејић адвокат је у Београду, а и Софија Михић, рођ. Лолић, живи у Београду.

Ликвидација Српства у Карловцу
Услед страха, који је завладао на гласове о ужасним поступцима према Србима, настао је у Карловцу, као и по осталим крајевима у НДХ, покрет за "покрет", како веле сељаци, тј. за прелаз у римо-католичку веру. Око 300 душа је прешло. Карловачки (Дубровачки) римо-католички жупник Мирко Веслај, обавио је тај прелаз са доста обзирности, док су они које су примали фрањевци - унутрашњост града - имали да издрже доста муке око припремања и прелажења. Ово наводим према причању удове Станка Ловрића, која је сада у Самошу у Банату.

Међутим, тим прелазом нису се карловачки Срби спасли од страдања. Сад су их почели гонити било за одмазду, када неки усташа погине у борбама на Кордуну, било као набеђене комунисте. Тако је око 20. новембра 1941. поводом убиства два усташе од стране четника у самом граду одведено; веле, од 120 до 283 Срба - Карловчана у Јасеновац, и нико се од њих није вратио. Том приликом су одведени трговци браћа Милутин и Станко Ловрић, њихова два трговачка помоћника, адвокатски солицатитор Данило Милеуснић и други. Зет споменутог Милутина Ловрића живи са четворо деце у Самошу у Банату.

Тако је крајем 1941. Српство у Карловцу сасвим ликвидирано. Колико се чује, у Карловцу је остављено на миру нешто стараца, а остали су прешли у римо-католичку веру.

Међу онима који су прешли на католичку веру наводим: др Гају Петровића, председника црквене опћине, и породицу пок. катихете Васе Бањанина, чији син Богдан живи у Београду, а избегао је из Загреба.

Пострадали и преостали Срби
Од 2.500 Срба карловачког среза затекло се 6. априла (1941.) у Карловцу мање од 2.000. Од тога је побијено у 1941. години најмање 250 до 300 Срба, било у групама, било појединачно. У Србију је избегло неколико стотина. Нешто се разбежало по србским селима у НДХ. У Карловцу свакако има још која стотина Срба, нешто можда још и православних, а већина оних који су прешли на римо-католичку веру, мушких одраслих готово да и нема, него све старци, жене и деца.

У години 1942. неки од њих су гоњени као набеђени левичари, али како нема Срба, сад се гоне и Хрвати.

МИЛАН РАДЕКА, с. р.

(Објавио А. Милетић, "Концентрациони логор Јасеновац", књ. 3, стр. 149-152)

Ja imam celu jednu knjigu, veoma je retka posto je stampana od ranije i stampana je tako da je kucana na masini (sto se vidi u knjizi), a u njoj su svedocenja prezivelih Jevreja o Jasenovcu. Tu oni pricaju o stradanju Srba, Roma i Jevreja u toj klanici.