Poslednje dve-tri godine beležimo veliki porast malignih bolesti u dečjem uzrastu u Srbiji. Tokom dvehiljaditih u proseku bilo je oko 200 novih slučajeva na godišnjem nivou, da bismo u 2013. i 2014. imali preko 350, što je značajan porast.

Teško je pitanje šta je tačno razlog tome, a napomenuo bih i da su maligne bolesti u dece retke bolesti, za razliku od adultne populacije, gde na godišnjem nivou u Srbiji imamo oko 30.000 novoobolelih, kaže za Danas profesor Dejan Škorić, direktor Centra za pedijatriju i šef hematološke dnevne bolnice Univerzitetske dečje klinike u Beogradu.

On objašnjava da za to postoje brojni razlozi, a jedan od njih bi moglo da bude i NATO bombardovanje 1999. kada je na teritoriju Srbije bačeno oko 45 tona osiromašenog uranijuma.

- Pored jonizujućeg zračenja kojem smo svi izloženi, kancerogeni agensi se nalaze i u hrani, vodi koju pijemo, vazduhu koji udišemo i mogu da kod genetski predisponiranog deteta doprinesu da se razvije maligna bolest, naglašava Škorić.

* Ima li naš zdravstveni sistem kapacitete da zbrine sve obolele?

- Imamo dovoljno kapaciteta za lečenje dece i istakao bih da se lečenje obavlja u pet centara - Dečjoj klinici u Beogradu, Institutu za majku i dete, Institutu za onkologiju, Kliničkom centru u Nišu i u Novom Sadu. Imamo i dobru kadrovsku situaciju. Međutim, uslovi za lečenje malignih bolesti u Srbiji su neadekvatni. Najveći problem je kvalitet tih prostora. To su bolesnici koji primaju toksičnu terapiju usled koje su imunokompromitovani. Zbog toga su im potrebni posebni uslovi za lečenje koje mi još uvek nismo u stanju da obezbedimo. Na Dečjoj klinici veliki je problem hematološka Dnevna bolnica, koja je zbog sve većeg broja pacijenata nedovoljnog kapaciteta. Dnevno imamo u proseku 20 bolesnika, a kapacitet je pet postelja, tako da nam je neophodna adaptacija i proširenje. Poslednje dve godine prikupljamo sredstva i taj problem ćemo rešiti u narednom periodu.

* Imate li u tome podršku i resornog ministarstva?

- Podršku ministarstva imamo, ali jednostavno, budžet za zdravstvo je nedovoljan, brojne su potrebe i ne može se na sve odgovoriti. Zato mi i pokušavamo da rešimo problem kroz donacije od fondova, firmi, pojedinaca i ambasada...

* Postoje li neki pomaci na polju lečenja malignih bolesti?

- To je lepša strana ove priče. Pomaka ima u svetu, a mi te pomake pratimo. Imamo izvanredne rezultate u lečenju malignih bolesti. U pojedinim segmentima dečje hematoonkologije imamo rezultate izlečenja kao i najrazvijenije i najbogatije zemlje sveta. Izlečenje akutne limfoblastne leukemije u Srbiji, koja je najčešća maligna bolest u dece, jeste u oko 90 procenata. Izlečenje limfoma i nefroblastoma je preko 90 odsto.

*Da li će genska terapija napraviti novi korak u lečenju?

- Genska terapija je budućnost, ali je za sada na nivou eksperimentalne terapije. U kliničkoj primeni još uvek je ključna hemoterapija, radioterapija, a za solidne tumore kod dece i odraslih hirurgija. Bitna je rana dijagnostika, naročito za odraslu populaciju. Kod dece su češće leukemije pa rano otkrivanje nije presudno, već je važnija biologija bolesti, tj. da li je leukemija visokog, srednjeg ili niskog rizika. Mi pratimo dešavanja u svetu, redovno idemo na kongrese, revnosno i redovno se edukujemo, a članovi smo i relevantnih svetskih udruženja lekara onkologa...

*Postoje li istraživanja koja vama kao lekaru ulivaju novu nadu?

- Postoje novi lekovi poput nekih inhibitora signalnih puteva koji deluju specifično u sklopu pojedinih bolesti. Hemoterapija je nespecifična, ona deluje na zdrave kao i na maligne ćelije i time je veoma opasna i štetna. Pojavljuju se lekovi koji deluju ciljano i ne oštećuju zdrave ćelije organizma.

*Kako u Srbiji stoje stvari sa bankama matičnih ćelija?

- Kod većine bolesnika iz dečje populacije lečenje je uspešno samo sa hemoterapijom, radioterapijom ili samo hirurški, ali kod najtežih bolesti primenjuje se transplantacija matičnih ćelija. To se ranije zvalo transplantacija kostne srži. Međutim, te ćelije mogu da se dobiju i iz periferne krvi, kao i umbilikalne krvi. Moram da naglasim da sam prvi u Srbiji doktorirao na temu matičnih ćelija iz umbilikalne krvi. Umbilikalna krv se nalazi u pupčaniku i posteljici posle porođaja. Pre 26 godina je urađena prva transplantacija matičnih ćelija iz umbilikalne krvi. Od tada je veliki broj pacijenata, dece i odraslih, transplantiran i rezultati su približni transplantacijama iz kostne srži. Sa ovim saznanjima, početkom devedesetih je počelo formiranje banaka umbilikalne krvi Postoje dve vrste banaka za umbilikalnu krv. Jedna je nacionalna ili javna, gde su uzorci umbilikalne krvi dostupni čitavoj populaciji te države. Druge su privatne banke gde porodica plaća banci da čuva ćelije umbilikalne krvi i samo ta porodica može da koristi te ćelije. Srbiji je neophodno formiranje javne banke umbilikalne krvi jer je to potencijalno spas za najteže bolesnike. Što se privatnih banaka tiče, potrebno je biti oprezan jer neke od njih funkcionišu po prevashodno komercijalnim umesto medicinskim principima.

*Šta to znači?

- Pošto je cilj banke da ima što više uskladištenih uzoraka, pojedine privatne banke, naglašavam - ne sve već pojedine, ne vode dovoljno računa o kvalitetu uzetih uzoraka. Kakav god da je uzorak, oni ga zamrzavaju i naplaćuju porodici, bez obzira da li će on biti upotrebljiv.

*Kako funkcioniše transplantacija matičnih ćelija?

- Transplantacija matičnih ćelija hematopoeze je terapijska procedura u kojoj se matične ćelije iz bilo kojeg izvora i od bilo kojeg davaoca, daju primaocu, sa ciljem izlečenja teške - najčešće maligne bolesti. Postoje alogene transplantacije, gde je davalac druga, podudarna osoba. To su najčešće brat ili sestra bolesnika. Postoje i autologne transplantacije, gde je bolesnik sam sebi davalac, ali su one rezervisane samo za pojedine bolesti, jer kod većine malignih bolesti nemaju efekta. Iz umbilikalne krvi se mogu raditi i alogene i autologne transplantacije.

*Postoji li svest građana o važnosti ovakvih banaka?

- Nedovoljno. Vlada neobaveštenost, a i ono što građani čitaju često ih dovodi u još veću zabludu te je potrebno ciljano i kontinuirano edukovanje o važnosti ovakvih ustanova.

Osiromašeni uranijum u lancu ishrane

Kako Škorić za Danas objašnjava, osiromašeni uranijum koji je bačen na teritoriju Srbije nema veliki domet zračenja i najviše su ugroženi oni koji su se našli u neposrednoj blizini. Kasnije ipak, te čestice ulaze u vodotokove, odatle u biljke koje pasu domaće životinje i tako ulazi u čovekov lanac ishrane. Iako je tokom dvehiljaditih urađena neka vrsta sanacije ovih lokacija, Škorić sumnja u delotvornost. Inače, za razgradnju ovih čestica u prirodi, potrebne su hiljade godina.

Umerena i raznovrsna ishrana

*Nedavno je SZO objavila rezultate ispitivanja po kojima su mesne prerađevine i crveno meso kancerogeni. Kakva je vaša preporuka po tom pitanju?

- Sve što je SZO objavila odavno je poznato. Mesne prerađevine sadrže velike količine dokazano kancerogenih agenasa. Ishrana koja se bazira na tim namirnicama je izuzetno opasna, naročito za odraslu populaciju. Evidentno je da je kolorektalni karcinom u ekspanziji, a on je jako povezan sa ishranom. Veliki broj tumora je takođe povezan sa ishranom. Generalno i ne samo u Srbiji, ljudi se hrane izuzetno loše i pribegavaju prerađevinama umesto svežoj, prirodnoj hrani sa pijace. To dovodi do brojnih ne samo kancerogenih već i kardiovaskularnih oboljenja. Odraslom čoveku nije potrebno 500 grama crvenog mesa svakoga dana, može ponekad i da se preskoči meso ili da se jede riba...


Danas

Potpuno je neverovatno da se ceo tekst bavi posledicama i onda samo na kraju mali deo o "prevenciji", sto je jos gore, citirana recenica i nije baj najtacnija. To sto ljudi kupuju na pijaci je popilo vise hemije nego bilder na steroidima, samo paprika se tretira oko 14 puta...

Pravo pitanje je: zasto smo dosli u situaciju da je hrana zagadjena i kako se tome odupreti?

p.s. Poruka ovog teksta je: Prihvatite rak, on je postao nesto sasvim normalno, nekada za starije, a danas i za decu. Necemo nista da menjamo, jer to nekom ne ide na ruku ; )

Хвала нашим великим пријатељима 

I ja im se zahvaljujem.

Nasi prijatellji iz EU su nam se napili krvi i mislim da nemamo vecih prijatelja.