Sve tajne 5. oktobra :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Драгољуб СТЕВАНОВИЋ

Ни бројни Београђани који сваки дан пролазе поред најлепших палата, цркава или приватних кућа у свом граду не знају да су их пројектовали руски архитекти. Зграде Владе Србије, Министарства спољних послова и Генералштаба, позоришта Мањеж (данас Југословенско драмско) само су нека од тих здања архитеката пореклом из Русије који су после Октобарске револуције, захваљујући краљу Александру Карађорђевићу, нашли ухлебље у Србији.

Пре неколико година одржана је изложба посвећена делима руских архитеката у Београду, која и дан-данас побуђује пажњу. Уредник изложбе Гордана Гордић, историчарка уметности, каже да је недавно добила позив из руског града Астрахана за ново гостовање

Монументална здања

- Због сталних позива размишљамо да изложбу поновимо, јер се о њој још прича. За ових неколико година пропутовали смо Србију и Црну Гору и све веће градове у Русији и добили значајна признања, између осталих и награду Руске академије архитектуре - каже Гордана Гордић и додаје:

- Београд подсећа на велики салон архитектуре, јер се на његовим трговима, улицама, грађевинама и фасадама препознају утицаји различитих стилова и епоха, а један од најзначајнијих утицаја дошао је из Русије. Најпознатији архитекти емигранти су Никола Краснов, Сергеј Смирнов, Василије Баумгартен, затим Виктор Лукомски, Ђорђе Коваљевски, Роман Врховски, Василиј Андросов и Валериј Сташевски. Од млађих, који су студије завршили у Београду, поменућу Андреја Папкова, Григорија Самојлова и Петра Анагноснија.

По завршетку Првог светског рата држава је желела да зида здања која ће бити монументална, а за то су били најпогоднији руски архитекти. Они су својим пројектима најбоље изражавали снагу и величину новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Краснов - најпознатији

Најпознатији руски архитекта који је радио код нас Никола Петрович Краснов (1864-1839) рођен је у Москви, завршио је Московско училиште сликарства, вајарства и градитељства 1885. године. Радио је као градски архитекта у Јалти, а затим на Криму на изградњи двораца због чега је добио звање „Архитекте Руског царског двора” 1911. године. Две године касније постао је и „академик архитектуре”.

У Београд Краснов је дошао 1922. године после тридесетпетогодишњег плодног рада. Запослио се у Министарству грађевина Краљевине СХС где је постао инспектор Архитектонског одељења и до своје смрти, 1939. пуних седамнаест година руководио пројектантском групом у Одсеку за монументалне грађевине. Иако му је право име Николај, у знак захвалности и оданости новој отаџбини на свим пројектима потписивао се као Никола. Сахрањен је 1939. године на руској парцели београдског Новог гробља.

Никола Краснов је оставио највећи утицај, он је пројектовао данашњу зграду владе, која је тада била зграда Министарства финансија. Ово здање зидано је између 1926. и 1928. године, а дограђено 1938. такође по пројекту Краснова. Исти аутор је пројектовао и зграду Министарства спољних послова у којој је у то време било смештено Министарство шума и рудника..

Објекат је грађен између 1926. и 1929. године и представља једну од највећих грађевина Београда у првој половини прошлог века. Краснов је урадио ентеријер зграде Народне скупштине и уредио парк око зграде и осмислио ограду. Такође је пројектовао и ентеријер Старог двора на Дедињу у стилу московског Кремља.

Петроградски архитекти пројектовали су фасаду хотела „Москва” у духу тадашње руске модерне архитектуре, а 1972. године када је вршена адаптација, ентеријер је оплемењен бројним витражима по замисли Григорија Самојлова (1904-1989).

Самојлов је пројектовао породичне виле, индустријске објекте, храмове као и монументалне грађевине од којих је најпознатија Палата пензионог фонда, која је и једно од обележја Теразија. Од храмова, његово најпознатије дело је црква Св. архангела Гаврила изграђена 1939. године.

Великог удела у коначном обликовању Цркве Александра Невског има Василиј Андросов (1873-1934) који је пројектовао и јавне и стамбене зграде од којих је најзначајнија фасада Главне поште.

Поново у емиграцију

Василиј Фјодорович Баумгартен (1879-?) пројектовао је зграду Генералштаба која је изграђена између 1924. и 1928. године. И Дом руске културе, у Улици краљице Наталије, грађен је по плану овог архитекте, као најзначајнија институција руских избеглица у Београду.

Зграда Патријаршије Српске православне цркве изграђена је 1934. године на месту некадашње митрополије по пројекту Виктора Лукомског (1884-1947). То је и најзначајније дело овог архитекте који је дошао у Београд 1920. године и био запослен у Министарству грађевина.

Валериј Сташевски (1882-1945) једна је од најинтересантнијих личности међу руским архитектама у Београду - пројектовао је око две хиљаде објеката, међу којима Руску цркву на Ташмајдану и цело једно насеље - Чиновничку колонију на Вождовцу. После Другог светског рата поново је био принуђен да потражи неку другу земљу за живот, па је емигрирао у Мароко.

Нажалост, он није био једини кога је задесила таква судбина, упркос великим делима које су оставили иза себе. Не само у Београду, већ и у Новом Саду, Нишу и другим градовима, многи архитекти нису смели да чекају долазак нових власти и одлучили су да после Русије и Југославије потраже неку трећу земљу за живот, углавном у Јужној или Северној Америци.

http://www.komentar.rs/