Univerzalne kartice čuvaju podatke u aparatima, telefonima i plejerima
Sve o memorijskim karticama

Memorijske kartice su važna ali često i zanemarena komponenta prenosnih uređaja kao što su mobilni telefoni, PDA, digitalni fotoaparati i MP3 plejeri.

Većina današnjih memorijskih kartica koristi fleš tehnologiju koja nema pokretnih delova i ne traži izvor napajanja za čuvanje podataka. Dodatne prednosti su im brz prenos podataka i manja osetljivost na udarce i temperaturne promene u odnosu na čvrste diskove (HDD), kao i manja potrošnja energije. Ove njihove karakteristike zaslužne su za popularnost u svetu prenosnih uređaja.
CompactFlash (CF)

Reč je o starijem ali i najuspešnijem modelu memorijske kartice koju i dalje koriste profesionalni fotoaparati.

Izdržljivost, brzina (66 MB/s), niža cena po jedinici memorije, kao i mogućnost velikog memorijskog kapaciteta (do 137 GB) glavna je prednost u odnosu na druge formate.

Većina uređaja koji koriste ove kartice radiće normalno s karticama kapaciteta do 2 GB, ali kartice većeg kapaciteta koriste princip skladištenja datoteka u FAT-32 obliku koji neki uređaji neće prepoznati. Kartice CF se proizvode u verzijama Type I (debljine 3,3 mm) i Type II (debljine 5 mm) koje su, osim dimenzija, po svim drugim karakteristikama identične. SmartMedia (SM)

SmartMedia, „Toshibin“ standard memorijskih kartica, plasiran je 1995. godine kao odgovor konkurentnim MiniCard i CompactFlash karticama. Tada je bila jedna od najmanjih i najtanjih (0,76 mm) memorijskih kartica na tržištu, a postigla je i prihvatljiv odnos cene i količine memorije u odnosu na druge modele. Jedan od razloga za to bila je i činjenica da kartica nije imala ugrađeni kontroler. To je kasnije dovelo do pada njihove popularnosti jer stariji uređaji nisu mogli da čitaju podatke s novijih kartica većeg kapaciteta.

Memory Stick (MS)

Prvobitne memorijske kartice Memory Stick, koje je lansirao „Sony“ 1998. godine, imale su kapacitet od 4 do 128 MB. Usled malog kapaciteta, predstavljena je kartica Memory Stick Select. Kartica je imala dve particije od 128 MB, koje je korisnik mogao da odabere prebacivanjem prekidača na kartici. Kartice MS Pro imaju veću brzinu prenosa podataka (20 MB/s) i potencijalni maksimalni kapacitet do 32 GB (za sada su maksimalna 4 GB). Sve novije kartice MS Pro podržavaju način rada High Speed za brži prenos podataka, a kompatibilne su s većinom starijih uređaja koji ne podržavaju ovaj način prenosa.

Secure Digital (SD)

Reč „Secure“ u Secure Digital dolazi kao posledica namene kartice. Naime, kartica SD je nastala tako što je „Toshiba“ dodala čip za kodiranje postojćim karticama MMC čime je smanjena briga muzičke industrije da će se kartice MMC koristiti za nelegalno presnimavanje muzike (slično „Sonijevom“ MagicGate sistemu).

Memorijske kartice SD odlikuje veća brzina prenosa podataka od današnjih MMC kartica. Većina SD kartica ima sa strane prekidač kojim se sprečava slučajno brisanje podataka s kartice. Na tržištu postoje dve osnovne vrste SD kartica: Basic - koje rade brzinom šest puta većom (900kB-s) od standardnog CD-ROM-a i High-speed - 66x (10MB-s). Ovo je posebno važno za korisnike profesionalnih modela digitalnih fotoaparata koji zahtevaju brže kartice kako bi glatko snimali kratke filmiće ili seriju fotografija u kratkom vremenu. Novije promene u razvoju kartica SD, pored povećanja brzine do 133x, uključuju i ugrađeni preklopivi USB priključak, što za prenos podataka na računar uklanja potrebu za posebnim čitačem memorijskih kartica.


Izvor: Blic \ Marko Josifović