Sve je više onih koji zbog gubitka posla ili pretnje otkazom dižu ruku na sebe

Otkazi odnose živote

Tragična smrt Milana Tarlanovića (24), mesara u veleprodaji „Megatron“ u Novom Sadu, nažalost, nije usamljen slučaj samoubistva na radnom mestu u Srbiji. Stručnjaci smatraju da su samoubistva među radnicima najtamnija strana tranzicije, ali i da se neke stvari mogu preduprediti većim angažovanjem sindikata, pisholoških i socijalnih institucija, ali i države.

Nesrećni Tarlanović je u subotu prerezao sebi vrat sa dva noža naočigled brojnih mušterija i kolega nakon svađe sa poslovođom, koja mu je zapretila otkazom jer je samo tri minuta zakasnio na posao.

Od početka ove godine nekoliko radnika je presudilo sebi nakon što su im šefovi saopštili da će ostati bez posla ili im je samo zaprećeno otkazom.

Javnost još pamti tragičan kraj života Dragice Simić (50), radnice FAD u Gornjem Milanovcu, koja se 10. aprila obesila o radijatorske cevi u garderobi fabrike pošto joj je posle 28 godina rada uručen otkaz. Uz oproštajno pismo ostavila je i pohvalnicu koju je dobila kao najbolja metalostrugarka u fabrici.

Nekoliko meseci posle toga Milivoje Nikolić Nidža, radnik smederevskog „Ju-Es stila“, umro je na ulazu u fabriku u kojoj je radio 33 godine. Uz avgustovsku platu dobio je obaveštenje da mora da napusti firmu, pa mu je pozlilo. Srčani udar.

I Zvezdan Todorović, radnik Luke Beograd, ubio se nakon što je saznao da je na listi onih koji su nepoželjni u preduzeću. Kolima se otisnuo u Dunav i to na mestu gde je reka duboka 40 metara.

Profesor psihologije Žarko Trebješanin kaže za „Blic“ da su samoubistva radnika najtamnija strana tranzicije o kojoj se malo govori.

- To je najveća cena tranzicije, koja se plaća ljudskim životima. Najugroženiji su ljudi od 35 do 55 godina, koji nisu za penziju, a teško ih prihvataju nove firme. Ima dosta ljudi koji se ne snalaze sa novim tehnologijama i novim zahtevima. Jedan veliki broj ljudi osiromaši, a jedan ostaje i bez posla. Dešavalo se da u velikim privrednim sistemima oba supružnika ostanu bez posla. To je simbol surovog kapitalizma: da neko zbog tri minuta zakašnjenja na posao izgubi život - kaže profesor Trebješanin.

Psiholog Višnja Helajzen, savetnik direktora Nacionalne službe za zapošljavanje, smatra da je gubitak posla ili pretnja otkazom jedan od najvećih stresova kod savremenog čoveka.

- Nesumnjivo je da otkaz ili pretnja gubitkom posla, posebno u tranziciji, može biti okidač kod osoba koje su već dugo pod stresom ili imaju nekih unutrašnjih problema - kaže ona uz konstataciju da na osnovu nekoliko slučajeva ne možemo generalizovati ovu pojavu i tvrditi da je došlo do povećanja samoubistava među zaposlenima.

Višnja Helajzen objašnjava da zbog otkaza ili pretnje kod radnika dolazi do gubitka samopouzdanja, vrednosti, zabrinutosti za svoju budućnost i budućnost porodice. Ta osećanja su posebno naglašena u vremenu previranja i to kod ljudi koji se teže prilagođavaju promenama.

Trebješanin kaže da bi u sprečavanju samoubistava radnika sindikati mogli da urade više i pripreme socijalni program, ali da tu ima dosta posla za psihologe i socijalne radnike.

- Svi oni moraju da pripreme ljude na to šta ih čeka. Na primer, saopštavanje nekom da je izgubio posao mora biti veoma oprezno izrečeno. Ne može čoveku samo da se uruči otkaz ili da vidi da je na spisku za otpuštanje. Naši ljudi su u socijalizmu bili naviknuti na drugačiji sistem. Imali su bedne plate, ali sigurnost radnog mesta - kaže profesor Trebješanin. On naglašava da je osnovno i da država stvori uslove za otvaranje novih radnih mesta.

Višnja Helajzen smatra da je najvažnije da ti ljudi shvate da i posle tako velikog stresa, kao što je gubitak posla, nije sve tako crno i da uvek postoji rešenje problema. U pronalaženju izlaska iz te situacije treba da im pomognu njihovi najbliži, porodica i prijatelji, a ako i tada nema napretka, treba da potraže stručnu pomoć.

O problemu samoubistava radnika u zemljama u tranziciji među prvima javno je govorio psihijatar dr Volfgang Ruc, dugogodišnji načelnik za mentalno zdravlje u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. On je ukazivao na to da svaka država u tranziciji mora da se pripremi za veći procenat samoubistava.

V. Z. Cvijić - A. Ž. Adžić

    Smrtonosno siromaštvo

    Crne tvrdnje o žrtvama tranzicije potvrdio je i izveštaj UNDP-a (Programa UN za razvoj iz 1994. godine), koji je pratio promene u zemljama Istočne Evrope posle prvih nekoliko godina tranzicije, a u kojima se Srbija tek sada nalazi. Konstatovan je drastičan porast siromaštva i samoubistava. U izveštaju UN zaključeno je da je ‘’tranzicija u tržišnoj ekonomiji bukvalno bila smrtonosna za veliki deo ljudi’’. Tada je čak konstatovano i da je u zemljama koje su uspešno prolazile kroz tranziciju, kao što su Češka, Mađarska i baltičke države, došlo do visoke stope samoubistava. Te zemlje su se suočavale sa tim problemom tako što su pravile posebne programe za radnike da se suoče sa mogućim gubitkom posla i bankrotstvom.
       
    PSIHOLOG
    VIŠNJA HELAJZEN:

    Nesumnjivo je da otkaz ili pretnja gubitkom posla, posebno u tranziciji, može biti okidač kod osoba koje su dugo pod stresom
       
    PSIHOLOG
    ŽARKO TREBJEŠANIN:

    Najugroženiji su ljudi od 35 do 55 godina, koji nisu za penziju, a teško ih prihvataju nove firme

Izvor: Blic

Otkaz ili gubitak radnog mesta nije najgore shto mozhe da se desi. Postoje i gore stvari.  Igrom sluchaja, svedok sam jednom gorem sluchaju. Nazvao bih to 'drzhanjem belog  roblja'.