Sta danasnje devojke vole? Kako je najlakse reci devojci da joj ti svidja. I kako da znamo ako se svidjamo nekoj devojci?


Hvala

Na pitanje "Sta danasnje devojke vole?" ne moze da se odgovori u globalu. Svaka je posebna na neki svoj nacin, pa samim tim i voli razlicite stvari. Svaka ima svoj pogled na svet, pa samim tim drugacije oseca trenutak. Mozda bi mogao da preformulises pitanje, pa bi bilo jednostavnije odgovoriti.

Nekada su reci suvisne kada zelis nekome dati do znanja da ti se svidja. Jednostavno sledi govor svoga srca i to je to. Kada smo zaljubljeni cesto pravimo ludorije o kojima u "normalnim" okolnostima i ne sanjamo. Posebno u tome prednjaci muska populacija 

Nakon raznih vratolomija prilikom udvaranja, dovoljno je da se zagledate u njene oci i pazljivo protumacite sta njen pogled govori.

Evo šta se meni desilo u vrijeme kad su moderni plesovi počeli da stižu i u seoske domove kulture.
Nađem se u jednom od takvih domova. Pun k'o šibica. Plesna groznica je bila već počela.  Stao sam uza zid, pritisnut silnom gužvom i razmahanim plesačima. Sve je bilo ludo od ritma, otelo se...U jednom momentu muzika je stala, a oficijelni voditelj čitave fešte promuklo je viknuo:

- Dame biraju!

Rastrkale se dame, a mene već spopao strah da će neka da dođe kod mene. A ja o plesovima pojma nisam imao. Povremeno sam se samo hvatao u kolo i drmusao ''Užičko'' ili ''Moravac''. I taman mene trnci straha obuzeli, kad prilazi jedna crnka, oniska ali puna dinamita u sebi. I prozbori onu strašnu rečenicu:

- Da li ste slobodni za ples?

U hipu mi je na pamet pala jedna spasonosna misao:

- Puno vam hvala, počašćen sam, ali ne plešem, jer žalim!

- O, ja se izvinjavam. Nisam znala. Primite moje saučeće. A ko vam je to umro?

- Umro mi je djed, biće koje sam iznad svega volio!

Izvinula se još jednom i otišla. Pala mi je teška kamenčuga sa srca. Ples je počeo. Ali, ne lezi vraže, dama je bila uporna i raspitala se okolo da li me neko poznaje, ko mi je umro i ko zna šta sve još nije pitala. I samo što se ples završio, eto nje opet do ojađenog i nikakvog mene. I upita kao iz topa:

- Oprostite, a kad vam je to umro djed?

- Koliko se sjećam, 7. marta 1938. godine! - osjetio sam, naime, da ne vrijedi da vrdam. A bila je godina 1973!

Dama je prsnula u smijeh i rekla:

- E, niko me nije tako prešao! Baš si vrag i simpatičan. Kako ti je to palo na pamet?

- Pa, moralo mi je nešto da padne na pamet, jer me je, draga moja damo, bilo stid da vam priznam kako nemam pojma o plesu.

- Da poštena budem, ples mi je bio samo povod da ti priđem.

Ostala je te večeri sa mnom i još dvije godine potom.