Cudna Devojka

Verovala je da se njeno bice moze poistovetiti sa cetiri strane sveta; glava je pripadala severu, stopala jugu, srce i leva strana tela istoku a desna zapadu. Duša je bila zaveštana petoj strani sveta - visinama i nebesima ili dubinama i ponorima. I tu nije bilo nikakve simbolike, prosto je to bilo tako. Takode je verovala da ljudska koza ima iste cetiri boje kao i zemlja: belu, crnu, crvenu i zutu. I da ce se Sunce i Mesec jednom uhvatiti za ruke, zagrliti na istom nebu. Da ce se jednog dana, mozda kada nje više i ne bude, susresti. Verovala je u cuda.

Nikada se nije ljubila, ali je pretpostavljala da svaki poljubac mora mirisati na nešto, na neki poznati miris, da mora biti ukusa kao neke vec iskušene, spoznane arome. Tako je verovala da se muškarci rodeni u znaku Vage ljube s ukusom jagode ili jabuke. I isto tako je slutila, cak mozda i znala, da bi se mogla zaljubiti u nekoga ciji bi poljupci imali ukus badema, mleka, cimeta, vanile ili mente. Mislila je da kada bi postojao neko ko se ljubi u svim ovim mirisima i ukusima, zavisno od raspolozenja, onda bi to bio covek njenog zivota. (Ako bi neko takav uopšte i postojao!) Tako bi se on kada je neveseo ljubio s ukusom badema, kada je snen s ukusom mleka, kada je razdragan s ukusom cimeta, kada je setan s ukusom vanile i kada je britkog duha s ukusom mente. Nije mogla da nasluti s kakvim ukusima bi bili poljupci u svim ostalim raspolozenjima i stanjima, ali je bila spremna da to tek otkriva. U otkrivanjima mirisa, ukusa i ljubavi znala je da ne moze biti dosade. Svako je bilo iznenadenje, otkrovenje, svet za sebe...

Takode je imala tri boje koje su je opsedale: belu, zutu i plavu. Nije se nikako mogla setiti, iako je to vec godinama pokušavala, kako su te tri boje zaposele njene oci i dušu. Niti zašto je, kada i s kojim ciljem postala zatocenik ove kolorne trijade. Znala je samo da je to bilo neko prijatno, slatko zatoceništvo. I nije zelela na slobodu. Dugo je, nakon što je pristala na taj dobrovoljni egzil iz sveta svih ostalih boja, zivela s one strane duge, a o tim trima bojama pisala pesme, price i sanjala snove u njihovim valerima. Ponekad bi samo uspela da ih izmeša i bila bi to tada neka svetlo-zelena isparenja, kao azotna, što su je secala na jednu vrtešku iz detinjstva. Ringišpil sa kog ni do danas nije uspela da side. Jer brzina je velika, prevelika, zastrašujuca... I pristala je na tu zavodljivu, obezmirujucu, vecitu vrtoglavicu...

Bila je posvecenik poniranja, znala je da kada vec ne moze da leti u visine, onda bar moze da propada u ambise. Iako je to bio pogrešan, naopak let, pad, sunovrat, znala je da samo tako moze da iskusi osecaj stvarnog letenja. I tešilo ju je to što je to bio spontan i lak let, pad pod dejstvom sile teze, pod tezinom sopstvenog tela (i duše), a da biste leteli suprotno od te sile, stalno joj se suprotstavljajuci, morali biste uloziti sve svoje snage da savladate sopstvenu tezinu, ili da je se zauvek odreknete za jedno kratko, nesigurno, varljivo letenje. A to nikako nije zelela. Nije mogla. Znala je da je ta tezina sve što ima. I da kada bi nje nestalo i ona sama bi prestala da postoji. Oslobodena tezine više nicemu ne bi imala da se nada, više ništa da prizeljkuje, ni o cemu da sanja... A sanjala je uvek isti san - da leti!

Stihovi samo jedne njene pesme uspeli su da sjedine opsednutost navedenim bojama i posvecenost poniranju i to u sledecem obliku:

padam...
nada mnom ostaju
ohola sunca neba mora
nevine livade usnulih trava
nedokucive bela zuta i plava
padam...

Tako su se u tim pesmama-snovima pojavljivale još i jedna zuto lavirana soba, plave celicne teskobe, kišobran od zute slame, kabanica vedro-plavog besa, modra jedra noci koja odjekuju zutim zvezdarjem, onemocala tirkizna sanja, beli pramci jutara, mesec beo što bejaše vreo, u zuto obojeno nebo i po njemu mastilom iscrtane zvezde plave, modrilo suludog daha, belina koja je rastace nepostojanjem, otisci plavih šaka, zuta - zita, zvezda i ocajanja, plava - podmorja, sutona i tugovanja, ljubav prema belom...

Volela je i kiše i njihove vladavine, vasione, herbarijume, školjke i penkala, da sanja bez budenja, i da potom, kada se ne probudi, zivi nekoliko narednih javnih dana od tajnih, nikome ispricanih secanja na te snove. Tada niko nije bio siguran da li je ceo ovaj svet samo njen san koji ona sanja tako stvarno i zbunjujuce istinito ne bi li sve ostale usanjane likove ubedila kako su oni zivi i stvarni, postojeci na javi, ili samo ona svoj zivot zapravo zivi kao san, medu tudim javama, skrivena u nenaslutnim prostranstvima, beskrajnim prazninama izmedu ljudi, u onim procepima izmedu usnulosti i budnosti koji su bili dostupni samo usnulo-probudenima. Tim danima je bila najsrecnija i tih dana svet joj je prijao.

Za njeno snovito (ne)postojanje saznao sam sasvim slucajno, jednog dana kada sam usnio noc i kada sam pozeleo da prespavam citave tude budnosti, nebrojene vekove jave nespokoja. Bio je to jedan od onih dana kada te besanica uzasno, neobjašnjivo, onako iz oholosti ili obesti boli, vreda kao tesna cipela. I onda nemaš drugog nacina da je pobediš nego da izbegneš iz nje, na nekoliko sekundi, minuta, sati, dana, meseci ili godina... Sve zavisi od moci tvoje snovitosti i upornosti jave da te ponovo u sebe dozove, od spremnosti da se prekriješ zaboravom sna i da se odrekneš secanja na javu... Sve je samo pitanje zelje da budeš ili da ne budeš.

U tom nenadnom snu saznao sam o njoj sve ovo što sam sada vama rekao, sve ono što ni ona sama o sebi mozda nije znala. Poznavao sam je u tom snu godinama, vidao svakodnevno, zeleo da sazna za moje postojanje svakog minuta, mislio na nju svake sekunde... Ali ništa nije vredelo; što sam jace zeleo da se zajedno probudimo u javi, san nas je svakim trenom, nemerljivim bilo kojim hronometrom, udaljavao jedno od drugoga. Vreme nije radilo za nas, radilo je za prostor, kao što i uvek biva u ovoj kobnoj spacio-temporalno ustrojenoj javi. San je bio nemocan da joj se suprotstavi, ili je ta nemoc bila naša, moja, njena ili ko zna cija...?!

Jednom se desilo da je ponovo zaspala. Bio je to san u snu. A kazu da su samo malobrojni, mozda cak i samo odabrani sposobni za tako nešto. Ja sam tada pokušao da krenem za njom, poput ocajnika, da usnim ponovo naš ludi zajednicki san, ali sam se tad probudio. Baš kad sam to najmanje zeleo. Našao sam se na javi, surovo osvetljenoj blistavošcu dana, koja je povredivala moje na svetlo nesviknute oci. Mislio sam da cu oslepeti. Mozda sam cak to i prizeljkivao. Shvatio sam tada da snovi nisu u našoj vlasti, vec da smo svi mi u vlasti snova. I da nikada necemo uspeti da ih potcinimo sebi. I da se zato mi moramo potciniti njima. Samo tako cemo postati slobodni. Onima koji se uzdaju u zdrav razum ovo "oslobadanje potcinjavanjem" ce izgledati kao nelogicnost, paradoks, glupost, nebuloza... Ali, onima koji ne veruju u san ova prica se nece dati citati. Tako nema nikakve opasnosti ni po njih ni po pricu. Kljuceve ove tajne imace samo vernici onirije.

Ja sam na javi dugo posle tog budenja trazio bilo kakav znak, znamen, trag koji bi me odveo cudnoj devojci iz sna. Ništa... Danima i nocima sam tragao uzaludno, bolno, ali ipak s verom. A onda sam jednog poznojesenjeg dana ugledao plave cipele i zuti šal... Podigao sam pogled pun išcekivanja, nade, ushicenja… Ali taj pogled koji sam susreo bio je sev munje, opasan za one koji se nikada ne bi mogli odreci svog vida. Ja, na srecu, nisam bio jedan od njih. Taj pogled-bljesak nije pripadao javi. Bio je to pogled dvostruko-usnule - znao sam da je to ona, iako nikada, ni u onom snu, nisam video njen lik sa jave (koji se razlikuje od onog iz sna), znao sam da je to ona. Ali, znao sam i to da kada bih joj prišao, kada bih je dotakao, prenuo iz tog njenog sanjanog zivota, ona bi se probudila. I u tom budenju i nestala. Tada sam uvideo da neki ljudi zive samo u snovima i da ih je moguce samo tamo i sresti. I da java nije nikome od njih sudena. Da im je ona samo dosudena kao kazna za prognane iz sna.


preuzeto sa
http://www.users.cg.yu/kapo1/SAJT-ANITA/cudna.htm