Asteroidi
Krajem XVIII veka astronomi su dosli do zakljucka da izmedju Marsa i Jupitera mora da se krije jos jedna, do tada nepoznata, planeta.
U Lilientalu, kraj Bremena, 21. septembra 1800. nekoliko astronoma na glasu odlucilo je da osnuju udruzenje astronoma sa zadatkom da se pretrazi prostor izmedju Marsa i Jupitera kako bi se nasla nova planeta. Za predsednika je bio izabran J. Hieronimus Sreter (J. N. Schröter), pravnik i ljubitelj astronomije. A sekretar udruzenja postao je F. K. Cah (F. X. de Zach). Odluceno je da se nebo podeli na sektore i svaki clan je imao da izradi kartu sazvezdja na svom delu neba. Udruzenje je postalo poznato pod imenom "Nebeska policija". Cak je za buducu planetu bilo rezervisano ime Faetont (nesrecni sin boga Helija).
Medjutim, nebeski policajci jednostavno nisu imali srece. Prvog januara 1801. bas na predvidjenoj razdaljini od Sunca (27,7), Djuzepe Pjaci (Giuseppe Piazzi, 1746-1826) koji nije bio clan Policijie pronasao je novo nebesko telo, osme  prividne velicine. Pjaci mu je dao ime Ceres po rimskoj boginji plodnosti i braka, zastitnici Sicilije.
Narednih godina pronadjeno je jos nekoliko tela: 2 Pallas (1802), 3 Juno (1804), 4 Vesta (1807) itd. Ali ispostavilo se da nijedno to telo ipak nije dovoljno veliko za planetu kakva se zapravo ocekivala. To sto je pronadjeno bila je samo velika gomila kamenja koja luta izmednju Marsa i Jupitera.
Po svemu mogle su to biti i planete, po svemu sem po velicini. Zato su nazvane male planete, planetoidi i asteroidi jer podsecaju i na zvezde.
Asteroidi su čvrsta, stenovita tela koja kruže oko Sunca poput velikih planeta. Zbog malog prečnika zovu se još i male planete ili planetoidi. Svake godine otkrije se na desetine hiljada novih asteroida. Novi asteroid dobija svoj redni broj i ime (pravo da bira ime pripada astronomu koji je  pronašao asteroid). Pre nego što asteroid dobije svoje ime, utvrđuju se njegovi orbitalni elementi, kako se asteroid ne bi izgubio. 
Računa se da asteroida veličine 1 km u prečniku ima više stotina hiljada ali ih je svega oko 250 sa prečnikom od preko 100 km, odnosno oko 26 čiji je prečnik iznad 200 km. Veliki asteroidi su uglavnom sfernog oblika. Manji asteroidi imaju najrazličitije nepravilne oblike poput kamenja koje nalazimo u prirodi. Asteroidi su suviše sitni da bi se sa Zemlje mogli detaljno posmatrati te se o obliku nekog asteroida sudi po promeni njegovog sjaja. Brže promene sjaja nekog asteroida govore o njegovom nepravilnom obliku. Telo loptastog oblika reflektuje jednu istu količinu svetlosti. Posmatranjem ovih kratkoperiodičnih promena sjaja, pošto se one ponavaljaju u jednakim ciklusima, može se odrediti i brzina rotacije asteroida. Do sada je izmereno vreme rotiranja za oko 500 asteroida što je dovoljno za neku statistiku. Asteroidi se jednom obrnu oko svoje ose u periodu od dva i po časa do 48 dana. Međutim kod većine je ovaj raspon kraći te oko 80% od svih posmatranih asteroida ima rotaciju izmedju četiri i dvadeset sati.
Veći asteroidi su nešto brži pa tako oni čiji prečnik prelazi 150 km obrnu se oko svoje ose za oko 7 sati.
Masa i gustina Ukupna masa svih asteroida je koncentrisana uglavnom u velikim asteroidima. Oko 90% mase asteroidnog pojasa  sadrzano je u asteroidima sa precnikom od preko 100 km. Ili, ukupna masa asteroidnog pojasa svega 3 puta je veca od mase Ceresa. Ili, ukupna masa svih astroida je manja od mase Meseca.


Podela asteroida
Prema polozaju u Suncevom sistemu sve asteroide mozemo razvrstati  na nekoliko grupa. Najblizi Suncu zu Zemljini Presretaci, asteroidi koji na putu oko Sunca dolaze u blizinu Zemlje (NEAs, Near-Earth`s Asteroids). Zatim slede Glavni asteroidni pojas, Trojanci i Kentauri.
Glavni pojas
Oko 95% svih poznatih asteroida se krece po orbitama izmedju Marsa i Jupitera, na rastojanju od oko 2,0 do 4 a.j. od Sunca i to je glavni astroidni pojas.
U pojasu se opazaju na odredjenim distancama od Sunca koncentracije orbita asteroida razvrstanih u porodice asteroida: Hungarias, Floras, Phocaea, Koronis, Eos, Themis, Cybeles i Hildas. Ali postoje i pusta podrucja bez asteroida (Kirkvudove  pukotine).
Duz pojasa, sa povecanjem razdaljine od Sunca, menjaja se struktura  asteroida pa tako i citav pojas mozemo podeliti na unutrasni i spoljasnji. U unutrasnjem preovladjuju silikatni asteroidi (60%) dok je karbonskih malo (10%). U spoljnjem delu pojasa stvar je obrunuta jer ima znatno vise karbonskih (80%) nego silikatnih asteroida (15%).
Pojas inace deli ceo Sucev sistem na spoljasnji i unutrasnji.
Unutrasnji pojas
Postoji samo jedna poznata grupa asteroida u unutrasnjem asteroidnom pojasu: Hungarias. Danas je poznato oko 100 ovih asteroida. Oni imaju veliku poluosu od 1,91 a.j. pa su stoga njihovi orbitalni periodi manji od jedne cetvrtine ovog Jupiterovog perioda. Hungarias imaju skoro kruznne orbite.
Spoljasnji pojas
U spoljni asteroidni pojas ulaze asteroidi koji nacine najvise dve revolucije u toku jednog Jupiterovog orbitalnog perioda. Postoje 3 grupe asteroida u spoljnem delu pojasa: Cybeles, Hildas i Thule, nazvani po najnize numerisanim asteroidima svake grupe.
Trojanci
Trojanci su zapravo dve grupe asteroida i zanimljivi su po tome sto leze na Jupiterovoj putanji, jedna 60° ispred, a druga 60° iza Jupitera. Postojanje nebeskih tela na ovim pozicijama predvideo je jos 1772. francuski matematicar i astronom J. L. Lgranz (Joseph-Louis Lagrange) na osnovu teorije stabilnih tacaka ravnostranog trougla koji cini sistem tri tela, u ovom slucaju, Sunca, Jupitera i asteroida. Zbog gravitacionog dejstva ostalih planeta, pre svega mocnog Saturna, sistem Sunce – Jupiter -Trojans nije pravi trotelni sistem i vecina Trojanaca se ne nalaze tacno u Lagrzovim tackama vec osciliraju oko ovih tacaka pod uglom izmedju 45° i 80° gledano sa Jupitera, a za potpun cikus treba im od 150 do 200 godina.
Kentauri
Nekoliko asteroida koji se nalaze u spoljasnjem delu Suncevog sistema nose zajednicki naziv Centaurs. Njihove orbite su veoma nestabilne i lako se remete u prolazu pored velikih planeta.
2060 Chiron kruzi oko Sunca izmedju Saturna i Urana. 5335 Damocles dolazi u blizinu Marsa dok mu je afel negde iza Urana. 5145 Pholus opet ima putanju kola lezi izmedju Saturna i Neptuna. Neki od ovih objekata mozda i nisu asteroidi vec komete.
NEO
"Near Earth Objects" ("objekti blizu Zemlje") su, prema zvanicnoj klasifikaciji, asteroidi i komete, precnika od najmanje 1 km, cija putanja dovodi ove objekte u blizinu Zemlje, ili cak preseca njenu putanju, i time ih cini opasnim po Zemlju i narocito sam zivot na Zemlji. U naucnim krugovima, naime, smatra se da bi sudar Zemlje sa NEO objektom-asteroidom precnika od 1 km. doveo do globalne katastrofe na Zemlji, sto bi izazvalo propast civilizacije, pa i samog zivota na Zemlji, zbog zemljotresa, vulkanskih erupcija, kiselih kisa, efekta staklene baste (zamracenja Sunca uslede prasine i dima u atmosferi) i sl. a sto bi bilo direktna posledica sudara.
U geoloskoj proslosti svakako da jeste. Uostalom, ako covek posmatra Mesec, primetice da je nas sused "izbusen" kao svajcarski sir (sto ga cini interesantnim za posmatranje). Na zemlji postoje mnogi dokazi o tome da ni nasa draga planeta nije imuna na ove svemirske posetioce.
Najpoznatiji astroidi

Ceres je najveći poznati asteroid i prvi koji je otkriven. Pronašao ga je 1. januara 1801. godine sa opservatorije u Palermu (Sicilija) italijanski astronom Đuzepe Pjaci . Pjaci mu je dao ime po rimskoj boginji plodnosti i braka, zaštitnici Sicilije.Ceres ima prečnik od 933 km, njegova masa  iznosi jednu četvrtinu mase svih asteroida zajedno. Jedan okret oko svoje ose Ceres načini za 9 sati i kako mu se pri tom boja i sjaj tek neznatno menjaju izlazi da Ceres ima sferni oblik. Orbita Ceresa leži u glavnom asteroidnom pojasu na razdaljini 2,77 a.j. od Sunca. Magnituda u opoziciji dostiže 6,9 a albedo mu je svega 9%.Revolucija Ceresa oko Sunca traje 4,6 zemaljskih godina.
Eros je drugi po veličini asteroid u blizini Zemlje i pripada porodici Amor. Njegova zapremina čini gotovo polovinu zapremine svih ostalih asteroida iz iste kategorije: NEO (Near Earth Objects - objekti u blizini Zemlje). Eros je dobio ime po starom helenskom božanstvu Erosu. Putanja Erosa je izdužena pa se sjaj ovog asteroida menja zavisno od njegove udaljenosti od Sunca. Kada je u perihelu magnituda mu je 7,2 i tada se može videti i dogledom. U nepovoljnoj opoziciji sjaj Erosa opada čak do 17m ako se nalazi u najdaljoj tačci od Zemlje. Jedan Erosov dan traje 5 sati i 16 minuta. Eros ima izdužen, nepravilan oblik (podseća na ogroman krompir). Njegove dimenzije su 33x13x13 km i jedan od tri asteroida koji imaju više od 10 km u prečniku. Masa mu je 6,69 x 1015 kg. Gravitacija mu je naravno mala ali ipak dovoljna da u svojoj blizini drži letelicu NEAR. Brzina napuštanja je 10 m/s. Dnevna temperatura na Erosu dostize oko 100°C, a noćna pada na -150°C. Gradjen je od gvozdenog i magneziumovog silikata  pomešanog sa metalnim niklom i gvožđem.
Gaspra je asteroidkoji pripada familiji asteroida Flora. Kreće se u blizini granice unutrašnjeg asteroidnog pojasa. Nepravilnog je oblika a po površini izbrazdan udarnim kraterima. Najveći krater ima u prečniku 1,5 km. Po broju malih kratera procenjuje se da je Gaspra star oko 200 miliona godina. Veličina mu je 19x12x11 km. Na putu do Jupitera svemirski brod Galilej 29. oktobra 1991. snimio ga je sa razdaljine od 16.000 km. Astroid ima magnetno polje što ukazuje na metalnu strukturu ovog asteroida. Po građi pripada S tipu i sastavljen je od stena i metalnih minerala.
Ida je asteroid iz familije Koronis, nepravilnog duguljastog oblika, veličine 58 x 23 kilometara. Ida je drugi od tri asteroida osmatranih i snimljenih iz blizine. Svemirska sonda Galileo, na putu za Jupiter, prošla je blizu Ide i snimila je ovu malu planetu 28. avgusta 1993. Tada je otkriveno da Ida ima pratioca koji je dobio ime Dactyl. Proučavanjem putanje Diktila astronomi su izračunali da se gustina Ide krece izmedju 2,2 i 2,9 g/cm3. U početku se smatralo da Ida pripada S tipu te da je to nikl-gvozdeni asteroid sa primesama silikata. Međutim gustina od 2,9 suviše je mala za takav sastav i Ida po sastavu više liči na neki hondritni meteorit. Galileo je prolazeći pored Ide izmerio promenu solarnog magnetnog polja, što opet sugeriše postojanje nekog magnetskog materijala u sastavu ovog asteroida. Površina Ide je izrovarena kraterima.
Matilda je još 1885. godine otkrio čuvani lovac na asteroide Johan Paliza (otkrio je 121 asteroid) i posvetio ga supruzi astronoma Morisa Loevia. Matilda je asteroid glavnog asteroidnog pojasa, mada se u perihelu približava Suncu na rastojanje od samo 1,94 a.j. U proseku od Sunca je daleko 394 miliona kilometara. Matilda je nepravilnog oblika sa dimenzijama 59 x 47 km. To je asteroid C tipa. Na površini se zapažaju krateri od kojih su neki veći od 20 km u prečniku. S obzirom na dimenzije samog asteroida ovi krateri su gigantskih razmera. To je zbunjujuće jer se ne zna kako na malom telu postoje tako veliki krateri. Gustina Matilde je svega 1,4 gm/cm3 te je asteroid najerovatnije jako porozan i predstavlja neku vrstu planetoidnog sunđera. Albedo je svega 0,04, boja mu je veoma jednolika i smatra se da je to primerak iz veoma starog doba Sunčevog sistema. Matildin dan traje 17,4 naših, zemaljskih dana.
Zanimljivosti

Asteroid sa najkraćom rotacijom je 1566 Icarus. On se oko svoje ose obrne za 2 sata i 16 minuta. Zatim sledi 321 Florentina čiji "dan" traje 2 časa i 52 minuta. Najsporiji je 280 Glauke. Njemu treba 1.500 sati za jedan okret.
Asteroid sa najvećim albedom je 44 Nysa čiji albedo iznosi 0,377, zatim slede 64 Angelina (0,342), i 434 Hungaria (0,300).
Najmanji albedo ima asteroid 95 Arethusa: 0,019, zatim 342 Bamberga: 0,032 itd.
Najsjajniji asteroid je Vesta - jedini asteroid koji se može videti i golim okom.

KOMETE

Komete su jedne od najgrandioznih nebeskih pojava i od davnina plene pažnju ljudi. Njihov sjaj je nekada biti tako veliki da je bio vidljiv i tokom dana. Putanje kometa mogu se podeliti na tri osnovne: eliptične, parabolične i hiperbolične. Veličina koja daje osnovnu karekatreristiku za ove tri geometrijske figure je ekscentricitet. Elipsu kao geometrisko telo, karakteriše i postojanje dve žiže. Osim orbitalnih putanja, komete delimo na kratkoperiodične (period manji od 200 godina) i dugoperiodične (period veći od 200 godina). Komete čije su staze parabole ili hiperbole možemo nazvati neperiodičnim kometama. Staze nekih kometa su "zarobljene" gravitacijom velikih planeta. Karakteristična je Jupiterova grupa kometa kao najbrojnija, Saturnova, Neptunova (kojoj pripada Halejeva kometa).
Brzina kretanja kometa je oko 40 km/sec kod paraboličnih, dok je kod hiperboličnih ova brzina veća. Mnogo kometa otkrili su astronomi amateri. Zanimljiv je primer Jean Louis Pons, portira zvezdarnice u Marselju, koji je početkom 19. veka otkrio čak 37 kometa. Taj rekod ni do danas niko nije dostigao. Mnoge komete koje su otkrili su profesionalni astronomi sasvim slučajno, snimajućii velikim teleskopima pojedina područja neba u sasvim druge svrhe.

Kometa  je prljava ledena grudva koja krstari Sunčevim sistemom. Grudva je velika nekoliko kilometara u prečniku, sačinjena je od vodenog leda, nešto ugljen dioksida, metana i amonijaka, te od prašine i stenovitih čestica. Kada se priblizi Suncu, pod uticajem Sunčevog zračenja grudva (nukleus), delimično isparava stvarajući komu, blještavu sferu gasa. Koma može da ima i milion kilometara u prečniku.Osmatranje ultravioletnog područja spektra pokazuju da je kometa okružena velikim oblakom vodonika više miliona kilometara u prečniku. Vodonik dolazi od molekula vode koji se raspadaju pod dejstvom solarne radijacije.Pod uticajem solarnog zračenja prašina i gas u mlazu napuštaju komu i formiraju jedan ili više repova.

Repovi
Postoje dva osnovna tipa repova. Jedan čine čestice prašine i on je žućkaste boje jer reflektuje svetlost Sunca. Dužina prašinastih repova se meri desetinama miliona kilometara. Drugi tip je građen od jonizovanih atoma, zrači plavičastu svetlost i duži je od prašinastih repova. Dostiže i sto miliona kilometara. Postoje indicije i o trećoj vrsti repova koji su građeni od neutralnih atoma natrijuma. Repovi komete su građeni od toliko razređenog materijala da ga Sunčevo zračenje prosto oduva. Zbog toga se oni javljaju samo kada se kometa približi Suncu i uvek su okrenuti nasuprot Suncu. Pri svakom prolazu pored Sunca komete putem svojih repova gube deo svog matarijala. Međutim repovi kometa su toliko razređeni da svega jedan petstoti deo mase nukleusa ode u prostor.Vremenom se komete ipak "troše" i raspadaju pa seju za sobom svoje ostatke. Od većih čestica prašine nastaju meteorske struje.
Odakle dolaze komete
Godine 1950. jedan holandski astronom, Jan Ort, postavio je hipotezu o postojanju jednog ogromnog oblaka oko Sunca koji je sačinjen od kometa. Najveća koncentracija kometa u ovom oblaku nalazi se na udaljenosti od 50.000 AU, odnosno 0,8 svetlosnih godina ili 1/5 udaljenosti do najbliže zvezde (daljina Plutona je 40 AU). Ovaj "rezervoar" kometa dobio je naziv Ortov oblak. Ovaj oblak postao je ključan pojam u svim hipotezama o poreklu kometa.
Velika većina kometa kreće se isključivo u ovom oblaku, na velikoj udaljenosti od Sunca, kome se nikad ne približava. Gravitacioni uticaj susednih zvezda deluje na oblak i ponekad to dovodi do toga da neke komete napuste ovaj oblak i približe se Sunčevom sistemu. Tek poneka od ovih kometa pridje dovoljno blizu Sunca da bi mogla da bude vidjena i zabeležena kao nova kometa. Na osnovu broja zabeleženih “novih” kometa statistički se došlo do zaključka da u Ortovom oblaku mora da postoji oko 100 milijardi kometa, dok je ukupna masa ovih kometa nešto malo veća od mase jedne prosečne planete, kakav je na primer Uran.
Postojanje Ortovog oblaka obično se razmatra u teorijama o zajedničkom poreklu kometa i Sunčevog sistema. Ali, ponekad se pominje i “meduzvezdana” teorija o nastanku Ortovog oblaka, prema kojoj je ovaj oblak, ustvari, nagomilana meduzvezdana prašina koju je Sunce privuklo tokom svog putovanja oko centra galaksije. Smatra se da su prve komete nastale mnogo bliže Suncu, od preostalog materijala nakon formiranja planetarnog sistema i to na krajnjoj granici spoljašnjih planeta, ali su zatim odbačene na mnogo veće rastojanje.
Drugi izvor kometa je čini se Kajperov pojas koji se nalazi nešto iza Neptunove orbite. To je prstenast pojas malih ledenih tela koje zauzimaju prostor u ravni solarnog sistema. Ovaj prsten se prostire na 30 do 150 AJ od Sunca i čini se da je izvor karatkoperiodičnih kometa. Na ove komete je, naime, snazno uticala gravitacija planete Jupitera i zarobila ih je na njihovom sadašnjem mestu.   

Halejeva kometa

Halejeva kometa je najslavnija od svih kometa.U zabeleženoj istoriji postoje podaci o povrataka ove komete kroz vekove. Engleski astronom iz 18 veka Edmond Halley je uspoređujući putanju komete koju je posmatrao 1682. godine sa putanjama nekih kometa iz ranijih vremena, dosao je do zaključka da se radi o istom objektu sa periodom obilaska oko Sunca od oko 76 godina. Čak je i predvideo njen povratak za 1758. godinu. I zaista kometa je krajem te godine ponovo uočena. Od tada ova kometa nosi njegovo ime. Smatra se da je ova kometa već 40 puta obilazila oko Sunca..
Tokom poslednjeg povratka Halejeve komete u blizinu Sunca izvršen je veliki naučno-istraživački program proučavanja samog jezgra. Dve ruske sonde: Vega 1, Vega 2 prošle su pored jezgra kometa na oko 8.000 km i poslale su oko 1.200 fotografija. Evropska letilica Giotto prošla je 14. marta 1986. godine na samo 540 km od jezgra. Tada je utvrđeno da je jezgro crne boje sa nekoliko aktivnih ispusnih otvora iz kojih je izbacivana velika količina prašine. Samo jezgro komete je gromada nepravilnog oblika, veličine 15 x 8 km. Nikada ranije nije bilo snimljeno jezgro komete, a Halejeva kometa je dao mnoge odgovore na pitanja vezana uz ova nebeska tela.

Poznato je jos I da je raspadanje kometa zasluzno za neke danasnje meteorske rojeve. Pa tako meteorski roj Leonida je nastao od krhotina komete Tempel-Tuttle. Kometa je otkrivena 1865. god. Astronomi su izracunali da ona svoju putanju obidje za 33 godine. Kometa se pojavila i 1998. kako se i ocekivalo. Ona je zaprvo zapazena jos godinu dana raniije kada je imala magnitudu od 22,5 m. Njen najblizi prolaz za vreme te posete je bio 28. februara 1998. Tom prilikom, kao i obicno, ostavila je za sobom dovoljno svojih krhotina i cestica za lep meteorski pljusak.


Hale-Bop kometa

Komet su otkrili 1995. godine Alan Hale iz New Mexica i Thomas Bopp iz Arizone. Inače, Alan Hale je jedan od vrhunskih promatrača kometa na svijetu koji je vidio oko 200 pojava kometa.
Putanja ovoga kometa je dugotrajnog razdoblja (nešto više od 3000 godina). Komet je već prije prolazio kroz unutarnji sunčev sustav. Odnosno, to nije nov komet iz oblaka Oort. Njegova putanja je veoma dugačka, istagnuta elipsa, a komet je dio našeg sunčevog sustava u putanji oko Sunca.
Po nekim izvješćima ovaj komet vrlo velik. Zapravo, srce kometa, jezgra, zamračena je prašinom i plinovima koje oblikuju glavu kometa. Nitko ne zna koliko je velika jezgra jer se ne može vidjeti. Jezgre kometa po veličini se kreću od nekoliko km ili manje do preko 160 km u promjeru. Sjajnost kometa nije uvijek izravno povezana s veličinom jezgre, a to je zbog toga što je uglavnom samo dio površine jezgre kometa aktivan. Moguće je da ovaj komet ima malu jezgru čija površina uglavnom emitira prašinu i plinove ali isto tako je moguće da ovaj komet ima veliku jezgru s malim aktivnim dijelom. Na osnovi znanstvenih nagađanja procjenjuje se da je veličina jezgre na temelju veličine matreijala koji prozvodi komet, mogla biti u promjera oko 40 km. Zbog usporedbe, jezgra kometa Halley, koji je NASA promatrala svemirskim letjelicama, izgledala je kao krumpir nepravilna oblika 8x8x16 km.
Glava kometa, odnosno prašina i plinovio koji okružuju jezgru, mogu doseći nekoliko stotina tisuća km u promjeru,a ta veličina varira s udaljenošću kometa od Sunca. Rep kometa kao što je Hale-Bopp može doseći duljinu od puno milijuna km.
Poznate su jos i kometa Borrelly, kao i kometa Ikeya-Zhang koja je za sada najsjajnija kometa koja je prosla u 21. veku. Ona je bila vidljiva sa Zemlje od 25. do 30. marta 2002. godine.
SATELITI
Satelitom su tela koja se krecu oko planeta i zajedno sa njima se krecu oko Sunca.
MESEC
Mesec je nastao pre oko 4,6 milijardi godina. Nakon sto se gvožđe u dobroj meri već koncentrisalo u središtu planete Zemlja se sudarila sa nekim telom čija je masa bila deset ili nešto više puta manja od mase Zemlje. Danas takav sudar nije verovatan jer je Sunčev sistem i nema više tako velikih objekata. Međutim u ono vreme sigurno je bilo mnogo objekata čije su se putanje ukrštale.
Sudar o kome je reč bio je katastrofalan. Izazvao je strahovitu eksploziju od koje se površinski omotač Zemlje razneo u okolni prostor i zatim pretvorio u oblak vrele prašine. Visoka temperatura je istisnula svu vodu iz oblaka od koga se zatim formirao satelitski roj čvrstih čestica koje su se medjusobno privlačile i lagano lepile. Konacno nastalo je novo nebesko telo, Zemljin satelit. To jos nije bio Mesec kakvog danas vidimo na nebu, ali je već imao izvesnu gravitacionu moć. Izazivao je plime na Zemlji i usporavao njenu rotaciju. Zbog toga je po zakonima mehanike počeo da se udaljava od Zemlje. Na putu u dalje orbite kupio je ostatke satelitskog roja i sve se više uvećavao. Sve ovo se dogodilo pre 4,6 milijardi godina. Mesec ne može biti mlađi od toga jer su njegove najstarije stene stare toliko, 4,6 milijardi godina. A ne može biti ni stariji jer je i čitav planetni sistem otprilike toliko star. Najstariji meteoriti su nastali pre 4,6 do 4,7 milijardi godina.

U kori Meseca se koncentrisao aluminijum i kalcijum i tu su tokom hlađenja nastali minerali plagioklasa i anortizitne stene. U gornjoj mantiji zadržalo se gvožđe i magnezijum. Kasnije ce od ovih elemenata nastati minerali piroksen i olivin, te stene balzata. Rastojanje između Meseca i Zemlje je promenljivo jer Mesec ima eliptičnu orbitu a ne kružnu. Najbliže rastojanje iznosi 363.300 km a najdalje 405 500 kilometara pa se uzima da je srednje rastojanje između dve planete 384.400 km. To je inače put u koji stane trideset Zemljinih kugli a koji peške možete da pređete za 8 godina i 280 dana, ako idete pet kilometara na sat, naravno pod uslovom da idete stalno bez odmora. Istu razdaljinu svetlost prevali za 1,28 sekundi.
Poput Sunca i Mesec se kreće po zodijaku, ali je od Sunca mnogo brži. Sunce se po nebu kreće oko 1° na dan i zato mu treba čitava godina da prođe kroz sva sazvežđa zodijaka. Mesec isti posao završi za tačno 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11,47 sekundi. Naravno, za to vreme je napravio i tačno jedan krug oko Zemlje. Ovaj vremenski period obilaska oko Zemljine lopte pošto se meri u odnosu na zvezde zove se siderički mesec (lat. sidereus = zvezdani). Brzina obrtanja Meseca oko Zemlje može izgledati spora ali treba prevaliti put od 2,4 miliona kilometara za svega 27,3 dana. Ovu brzinu možete i sami da izračunate i ona iznosi 1.023 km/s, i otprilike je jednaka brzini modernih aviona.
Dok se okreće oko naše planete Mesec se istovremeno obrće i oko svoje ose. Ova dva kretanja su sinhronizovana tako da se za jedan krug oko Zemlje Mesec tačno jedanput okrene i oko svoje ose. To znači da dužina mesečevog dana traje koliko i mesečeva godina. Posledica ovakvog kretanja je poznata jer je naš satelit nam uvek okreće jednu istu stranu i zato na njemu vidimo uvek isti pejsaž. Do sinhrone rotacije Meseca došlo je u davno doba kada se pod uticajem Zemlje centar mase Meseca pomerio ka našoj planeti. Međutim sinhrona rotacija nije karakteristična samo za naš Mesec. Među brojnim satelitima Sunčevog sistema to je uobičajena pojava.

Naš Mesec slabo odbija svetlost. Od celokupne količine sunčevih zraka koji padnu na njegovu površinu on reflektuje samo 7% svetlosti. Ostalo prelazi u toplotu. Količina odbijene svetlosti zove se albedo, a zavisi od prirode materijala u koju svetlost udara. Po pravilu, nebeska tela obavijena atmosferom imaju veći albedo. Tako Venera koja ima gustu atmosferu odbija čak 76% sunčevih zraka, dok Merkur koji opet nema atmosferu ima albedo od svega 6%. Ovo pravilo međutim ne treba suviše ozbiljno shvatiti jer je puno nebeskih tela sa visokim albedom iako nemaju atmosferu. S druge strane Mesec nam je blizu te je i to malo svetla što se odbija od njega dovoljna da nam noću razbija mrak i čini da nam noć bude svetlija. Posle Sunca Mesec je najsjajnije telo na našem nebu. Mera za sjaj nebeskog tela je magnituda ili zvezdana valičina. Ova mera potiče jos od Hiparha koji je sve zvezde podelio po veličini u šest grupa s tim da je najsjajnije zvezde svrstao u grupu prve veličine, a one koje se jedva vide u gupu šeste veličine. U Hiparhovo vreme "sve zvezde" je značilo ono što danas zovemo "sve zvezde vidljive golim okom" i zato je njegova lista proširena čim je pronađen teleskop. Danas su astronomi uz pomoć moćnih instrumenata u stanju da vide i zvezde 26-te veličine.
Međutim na nebu možemo videti i sjajnija tela od zvezda prve veličine a to su Sunce, Mesec i dobar broj planeta Sunčevog sistema. Kako je astronomija nauka koja se teško odriče tradicije Hiparhova podela je sačuvana, a idući logikom da sjajnija tela imaju brojčano manju vrednost magnituda Sunca je -26,8 a magnituda punog Meseca -12,7. Ovo su srednje vrednosti što znači da je to sjaj ova dva tela pri njihovoj srednjoj razdaljini od planete Zemlje sa koje ih i posmatramo. Treće najsjajnije telo na našem nebu je planeta Venera čija maksimalna magnituda iznosi -4,4.

Postoji jedan stari zapis iz 12-og veka u kome se tvrdi da su 1118. godine na nebu iznad Francuske viđena dva puna Meseca kako stoje jedan pored drugog. Isti slučaj se dogodio i kod nas pred smrt kneza Mihaila. Ono što posebno golica u vezi ovih podataka jeste da su oni verovatno tačni. Isto tako postoje zapisi iz razih perioda istorije da su na nebu uočena dva pa i više sunca a i ti podaci su prilično ubedljivi. O ovoj pojavi pisali su jos Aristotel i Ciceron a njima se može verovati. Mongo kasnije 1850. fizičari Barel i Biksio su iz balona videli i nacrtali dva sunca jedno iznad drugog. To su su samo neka svedočanstva o ovom fenomenu. Ova pojava da se na nebu vide istovremeno dva ili vise Meseca ili Sunca, koja je zbunjivala i plašila stare generacije danas se tumači sasvim prozaično. Radi se o jenoj vrsti haloa. Halo je opšti naziv za grupu optičkih pojava koje nastaju refrakcijom i refleksijom svetlosti na ledenim kristalima u oblacima. Ovi kristali su obično u obliku šestougaone prizme a od njihove orijentacije u prostoru zavisi kakav halo možemo videti. Postoji više vrste halo efekata koje se dele na halo od 22°, od 46° i sl. Halo od 22° je očaravajuća slika na nebu. To je prsten duginih boja oko Meseca. Svoje prozaično ime duguje unutrašnjem uglovnom poluprečniku. Svetlost koja dolazi sa Meseca udara u oblake ledenih kristala u kojima se prelama pod raznim uglovima ali je najintenzivnija ona svetlost koja najmanje skreće sa svog prvobitnog pravca (ona koja se prelama pod najmanjim uglom). Taj ugao iznosi približno 22°. Ovi zraci prave unutrašnji krug prstena i taj krug je znači od Meseca udaljen 22°. Ugao od 22° na nebu može otprilike da stane u vašu ispruženu i raširenu šaku.

Sem haloa postoje i drugi optički fenomeni. Venac ste sigurno mnogo puta videli. To je onaj božanski, eterični oreol oko Meseca. Do pojave venca dolazi kada je Mesec (ili drugo nebesko telo) prekriven tankim slojem oblaka. Najčešće su to cirokumulosi ili altokumulusi. Tada dolazi do difrakcije svetlosti na vodenim kapljicama ili ledenim kristalima. Difrakcija svetlosti predstavlja savijanje svetlosnih zraka pri prolazu kroz vrlo uzane otvore Ukoliko su kapljice ili kristali podjednake veličine venac i prstenovi su jasno izraženi.
Na kraju ovog pregleda optičkih pojava u atmosferi Meseca treba reći da biste videli halo potrebno je ne samo da se steknu odredjeni fizički uslovi već i da imate sreće da se nađete na pravom mestu. Jer kako ćete videti ove pojave ne zavisi samo od položaja Meseca i oblaka već i od toga gde se vi nalazite. Ako dva posmatrača na različitim mestima u isto vreme vide recimo dugu, oni ne vide istu već svaki svoju dugu.
Osnovni podaci o Mesecu
Razdaljina od Zemlje - od centra do centra    srednja   
384 400 km
   najmanja (perigej)
363.300km
   najdalja (apogej)   
405.500 km
Razdaljina od Zemlje - od površine do površine   srednja
376.284 km
   najmanja (perigej)   
348.294 km
   najdalja (apogej)     
398.581 km
Period revolucije   27,321 661 dana
Period rotacije   27,321 661 dana
Sinodički period   29 d 12 h 44 m 2,9 s
Srednja orbitalna brzina   3.680 km/h
Nagib Mesečevog ekvatora prema ekliptici   1° 32`
Nagib putanje   5° 09`
Ekscentricitet orbite   0,0549
Prečnik   3.475,6 km
Prividni prečnik viđen sa Zemlje   maksimalan 33`31``
   srednji   31` 5``
   minimalan  29`22``
Masa (Zemlja=1/M Meseca)   81,3
Gustina (voda=1)   3,342
Masa (Zemlja=1)   0,0123
Zapremina (Zemlja=1)   0,0203
Prva kosmička brzina   2,38 km/s
Površinska gravitacija (Zemlja=1)   0,1653
Albedo   0,07
Prividna veličina pri punom Mesecu (srednja magnituda)   -12,7





















Марсови сателити
Phobos и Deimos су једини Марсови сателити и сматра се да потичу из других дијелова Сунчевог система. Phobos (страх) и Deimos (ужас) су према грчкој митологији били синови Ареса и Афродите. Открио их је астроном Hall 12. августа 1877.год. По саставу су слични астероидима типа Ц, па се чак сматра да су они заробљени астеориди. Оба сателита су посута кратерима. Оно што је за њих карактеристично јесте то да је Phobos од свих сателита у Сунчевом систему најближи својој матичној планети, док је Deimos најмањи сателит Сунчевог система.
Jupiterovi(Galilejevi) Sateliti
Јупитер има 61 сателит. Они су подјељени у више група. У прву групу спадају 4 мала кружна унутрашња сателита: Metis, Adrestea, Amalthea и Thebe. Другу групу чине 4 велика галилејска сателита: Ио, Европа, Ганимад и Калисто.
Cetiri velika Jupiterova satelita, Io, Evropa, Ganimed i Kalisto otkrio je 1610. Galileo Galilej, pa su ovi sateliti i dobili naziv Galilejevi sateliti. Otkrice je bilo znacajno zato sto je ono direktno osporavalo crkvenu dogmu po kojoj se sva tela u vasioni okrecu oko Zemlje.
Nezavisno od Galileja i u isto vreme velike Jupiterove satelite je posmatrao i Simon Marius. Inace, najstarije opazanje nekog Jupiterovog satelita datira iz 364. godine pre nove ere. Te godine je kineski osmatrac Gan De uocio (naravno golim okom) pored Jupitera  verovatno Ganimeda, a moze biti i da se radilo o dva satelita koji su stajali blizu jedan drugom.
Svi Galilejevi sateliti imaju sinhronu rotaciju. Cetiri najdalja satelita, Ananke, Karme, Pasife i Sinope, imaju retrogradne putanje sto navodi na pretpostavku da se radi zapravo o zarobljenim asteroidima. U prilog tome govori i prilicno slab albedo ovih satelita sto opet sugerise da su oni gradjeni od stenovitog materijala, a ne od leda kao ostali Jupiterovi satelit.


Io
Bez sumlje najviše uzbudenja, astronomima je priredio Io. Galilejev satelit koji je najbliži Jupiteru. Očekivalo se da će njegova površina biti izbrazdana kraterima poput površine našeg Meseca ali su dobijeni snimci prevazišli i najsmelije pretpostavke. Još pre prolaska letelica u blizini Ioa, bilo je poznato da on ostavlja prsten čestica po svojoj putanji oko Jupitera, kao i da mu je površina crvenkasta. Ovo crvenilo nije bilo u potpunosti objašnjeno, ali je tim stručnjaka pretpostavio da moćna Jupiterova gravitacija "drobi" Iovo jezgro, te da možda na površini postoji manja vulkanska aktivnost. Ta pretpostavka nije uzimana za ozbiljno jer se pre letova ka Jupiteru mislilo da mala tela poput Ija ne mogu imati takvu aktivnost, osim u najranijim stadijumima svoga formiranja.

Proučavajuci jedan od snimaka Ija, koje su poslali kosmicki brodovi "Pionir" 10 i 11, zaključeno je da je to ogroman oblak koji se diže 270 km iznad površine satelita. Bio je to prvi aktivan, tj. živi vulkan otkriven van Zemlje. Ovo otkrice je dokazalo da Zemlja nije jedino telo sa aktivnim, tj. tečnim jezgrom. Posle prolaska oba "Vojadžera", nabrojano je ukupno osam aktivnih vulkana čije su erupcije išle od 70 do 300 km. U većini slučajeva, izbačeni materijal se dizao do visine od 100 km i stvarao oblak oblika kišobrana koji se širio i padao nazad na površinu. Danas se zna da mnjih aktivnih vulkana ima nekoliko stotina. Io je svet stalno aktivnih vulkana koji u neprekidnim mlazevima izbacuju hiljade tona sumpora i sumpornih jedinjenja. Erupcije mogu neprekidno trajati nedeljama, pa i mesecima. Izbačeni materijal se delimično vraca natrag na površinu meseca, neprekidno menjajuci njegov izgled. Procenjuje se da godišnje površinu Ija pokrije sloj debljine oko 1 cm. Manji deo, koji nadvladava Iovu gravitaciju, ulazi u putanju oko Jupitera. Od osam aktivnih vulkana koje je snimio "Vojadžer 1" šest je bilo još uvek aktivno kada je došao "Vojadžer 2", jedna erupcija je prestala, a jedan od vulkana se nalazio u oblasti koja je bila nedostupna kamerama "Vojadžera 2".

Druga interesantna pojava na Io-u je prisustvo belih ili plavičasto belih svetlih mrlja koje su posmatrane na više mesta. Ovi oblici su difuzni i ponekad promenljivi pa je pretpostavljeno da su to možda oblaci koje stvara gas što izlazi iz unutrašnjosti satelita i kondezuje se u neku vrstu snega. Ustanovljeno je da Io poseduje veoma retku atmosferu (pritisak na površini je 0,1 milibar) čiji je osnovni sastojak sumpor dioksid. Sumpor dioksid na Iou ima niz interesantnih osobina. Pre svega nove količine gasa obilato dolaze iz vulkana. Zatim SO2 se može kondezovati na površini. U polarnim predelima, za vreme noći, temperature su dovoljno niske da se gotovo sav SO2 zaledi. Osim toga, na temperaturama koje vladaju u umerenim dubinama, moguce je topljenje sumpora tako da ispod sloja čvrstog sumpora izlaze i na površinu i vide se u obliku ogromnih ravnica sa slabo izraženim reljefom.
Jupiter na Io deluje veoma jakim plimskim silama koje usled trenja stvaraju toplotu u njegovoj unutrašnjosti i izazivaju vulkansku aktivnost. Drugi potencijalni izvor energije je jedinstveni položaj Ioa u Jupiterovoj magnetosferi. Io se obrne oko njega za 1,77 dana. Io prolazi kroz linije sila Jupiterovog magnetnog polja brzinom od 57 km/s. Izmedu Jupitera i Ija postoji i strujna cev koja je nastala interakcijom jonosfere ovog meseca sa magnetnim poljem planete. Za ovu struju se procenjuje da ima jačinu od 5 000 000 A, a napon od 600 000 V. Ulogu provodnika izmedu dva nebeska tela igra Jupiterova magnetosfera. Smatra se da Jupiter svojom magnetosferom "grabi" oko jednu tonu čestica iz Io-ve atmosfere svake sekunde. Jedan deo ovih jona, uglavnom sumpora, kiseonika, natrijuma i kalijuma, koji dospeva magnetnim poljem do samog Jupitera, izaziva na njegovim polovima polarnu svetlost (auroru). Osnovni razlog vulkanske aktivnosti na Iju je dejstvo Jupiterove gravitacije kao i njegovih obližnjih pratilaca Evrope i Ganimeda. Oni stvaraju plimske sile iste onakve kakve stvara i Mesec na Zemlji, samo neuporedivo jače i sa daleko razornijim posledicama po Io.

Io se stalno skuplja i širi za nekih 100 m. Jezgro mu je potpuno tečno i najverovatnije se sastoji od gvožda i nikla. Omotač jezgra je od istopljenih stena. Ispod same površine se nalaze ogromna jezera sumpora. Zato je površina Ija najmlađa u celom Suncevom sistemu i sigurno nije starija od milion godina. Zahvaljujući neprekidnoj aktivnosti, svi današnji udarni krateri, koji su uobičajni za većinu tela u Sunčevom sistemu, na Iju su odavno zatrpani slojevima sumpora, tako da se ni na snimcima najveće razvojne moći ne mogu razaznati (u stvari, do sada je otkriven samo jedan udarni krater i to na jednom planinskom uzvišenju). Tri najveća vulkana su Pele, Prometej i Loki Patera. Oni izbacuju lavu i do 400 km u visinu brzinom od 9 km/s, tako da ne samo što stvaraju nove nanose na površinu već neprekidno obnavljaju tanak atmosferski omotač od sumpordioksida, čineći da Io bude jedan od retkih meseca u Sunčevom sistemu sa atmosferom. Oko Pelea (koji je dobio naziv po božanstvu ognja u polinežanskoj mitologiji) postoji čak i kružni svetlocrveni nanos vulkanskog materijala prečnika 1200 km. U samim jezgrima vulkana temperatura se penje i do 1.500 stepeni. Mnoge od vulkanskih kaldera (grotla) su udubljene i do 2 km (kod Loki Patere čak i do 2,6 km).
Pored vulkanskih kratera, veliku pažnju su privukle i planine na Iju. Najviši vrhovi dostižu 16 km visine (Bosuale Mons), što je daleko više nego planine na Zemlji, i nadmašuje ih samo ugašeni vulkan Olimpus Mons na Marsu. Sve te planine izgledaju na prvi pogled kao divovski nanosi sumpora. Neki manji od njih to sigurno i jesu. Za one veće planine mala je verovatnoća da im je sumpor glavni sastojak. Posle najnovijih posmatranja sa "Galilea" shvaćeno je da se najvrelija lava uglavnom sastoji od silikatnih stena bogatih magnezijumom. Ona je toplija i gušca u odnosu na uobičajne bazaltne stene na Zemlji. S obzirom na to da je Ijova kora bogata silikatima, to može biti i razlog postojanja visokih planinskih vrhova, mada sam proces stvaranja planina još nije sa sigurnošcu utvrden.
Za razliku od ostala tri Galilejeva pratioca, Io ima veoma malu količinu vode. Veći deo je ispario usled paklenih uslova na mesecu. Ali ipak i on ima svoj ledeni pokrivač koji se sastoji ne od vodenog leda već od smrznutog sumpor-dioksida koji je vulkanskog porekla.
Io, kao i naš Mesec, uvek je okrenut istom stranom ka matičnoj planeti, oko koje se okrene tačno dva puta u odnosu na Evropin obilazak, pa se za njega kaže da se nalazi u rezonantnoj orbiti. Ovakva orbita pojačava efekat plimskog gravitacionog dejstva.

Io ima visok postotak odbijanja svetlosti (albedo), koji iznosi oko 60%, ali se i pored svoje prividne veličine ne može videti golim okom zbog blizine i sjaja Jupitera.
Osnovne karakteristike:
Fizički parametri    Vrednosti
Masa (g)    8,94 x 1025
Prečnik   3.630 km
Srednja udaljenost od Jupitera   421.600 km
Siderička revolucija   1d 18h 28m
Srednja gustina   3,57 g/cm3
Ekscentričnost orbite   0,0041
Nagib orbite   0,04 stepeni
EVROPA
Evropa je jedinstven mesec Jupitera koji je yanimao naučnike stotinama godina. Blistavo narandžaste boje, drugi je Galilejev satelit Jupitera. Njena površina ima veoma čudan izgled, jedinstven u Sunčevom sistemu, i ubraja se među najsjajnije, što je posledica reflektovanih Sunčevih zraka sa relativno mlade ledene površine.

Takođe se ubraja u najglatkije, jer za razliku od Ganimeda i Kalista skoro je bez kratera. Površina Evrope je pokrivena lavirintima linija i traka, koje podsećaju na čuvene Marsove kanale. Dužina nekih linija dostiže i hiljade kilometara a širina 20-40 km. Satelit ima ledenu koru debljine 75-100 km, a linije i trake, sugerišu na postojanje različitih tenzija ispod kore. To se može lako shvatiti ako se setimo blizine Jupitera i plimskih sila usled kojih je unutrašnjost Evrope vrela. Mada je srednja temperatura na površini oko - 150°C, u dubljim slojevima ledene kore temperatura bi mogla biti znatno veća zbog tople unutrašnjosti. Ledena kora stalno poravnava površinu satelita, zbog čega je Evropa najglatkije telo na kome se "planine" uzdižu samo 40 m iznad površine. Ona liči na jako izgrebanu narandžastu kristalnu kuglu. Mnogobrojni primeri prisustva udarnih kratera, ukazuju na vrlo brzo "zaceljivanje" rana. Do sada je nađeno samo tri kratera prečnika većih od 5 km.

Poluprečnik Evrope iznosi 1.565 km, dakle nešto manji od Mesečevog radijusa. Evropa poseduje metalno jezgro koje se verovatno sastoji od gvožđa i nikla. Na jezgro naleže stenoviti sloj, dok na ovaj naleže sloj ledene ili tečne vode. Površinski sloj se dosta razlikuje od ostalih. Fotografije kosmičkog broda "Galilea" nagoveštavaju postojanje vodenog okeana ispod sloja ledene vode, čija debljina iznosi od sedam do deset kilometara. Međutim, ovaj dokaz je u skladu sa postojanjem okeana u dalekoj prošlosti, što znači da ne možemo biti sigurni da on i dalje postoji.
Poslednje HST-ove fotografije otkrivaju postojanje vrlo slabašne atmosfere (10 - 11 bara) koja sadrži i kiseonik. Evropin kiseonik nije biološkog porekla, već nastaje djelovanjem Sunca na površinski led.
Osnovne karakteristike:
Prečnik   3.138 km
Srednja udaljenost od Jupitera   670.900 km
Siderička revolucija   3,55 dana
Srednja gustina   2,97 g/cm3
Ekscentričnost orbite   0,009
Nagib orbite   0,47°
Masa (g)    4,8 x 1025


GANIMED
Jedan od četiri Galilejeva satelita planete Jupiter i najveći prirodni satelit u Sunčevom sistemu zove se Ganimed. Nalazi se na 1.070.000 km od planete oko koje se obrne za 7,155 dana.
Do skora se mislilo da je Titan koji kruži oko Saturna najveći satelit u Sunčevom sistemu. Danas, posle prolaska "Vojadžera", znamo da je to Ganimed koji je sa prečnikom od 5.262 km veći i od dve planete: Merkura i Plutona. Njegova srednja gustina je 1,9 g/cm3, odlično odbija svetlost, a srednja temperatura mu je -130°C.
Viđen izdaleka podseća na naš Mesec, sa nepravilnim tamnijim oblastima na svetlijoj pozadini. Velika kružna tamna oblast koja zahvata gotovo trećinu satelita, i ima 3200 km u prečniku, nazvana je Galilejeva oblast (Galileo Regio).
Slike sa velikom rezolucijom koje je napravio "Vojadžer", pokazale su koliko se Mesec i Ganimed razlikuju. Tamne oblasti nisu kao na Mesecu načinjene tokovima materijala sličnog lavi, nego su najstariji delovi satelita i gusto su prekrivene kraterima. Ove najstarije oblasti pretstavljaju originalne ledene površine satelita. Svetliji delovi Ganimedove površine prekriveni su snopovima paralelnih brazdi koje su široke 1 do 10 km i sa ivicama visokim, možda, i do nekoliko stotina metara. One se prostiru hiljadama kilometara, savijajući se i sekući se međusobno.
Voyager 2 je proleteo na samo 59.530 km od satelita te je na osnovu snimaka koji su tada načinjeni mapirano 80% površine sa rezolucijom od 5 km ili manje. Na Ganimedu postoji nekoliko različitih tipova terena. Tamna područja koja su prekrivena velikim brojem kratera i blagim udubljenjima zauzimaju oko 60% površine. Za tamna područja se smatra da predstavljaju ostatke najstarije površine.
Gustina satelita je oko dva puta veća od gustine vode. Površinu satelita čini led debljine do 100 km. Ispod ove kore je 400 - 800 km debeo sloj vode ili razmekšanog leda koji verovatno prekriva kameno jezgro.
Voyager 1 je otkrio da atmosfera na Ganimedu ne postoji. Jednostavno je otrgnuta Jupiterovom gravitacijom. Ukoliko ona i postoji mora biti izuzetno razredjena. U tom slučaju bila bi manja od sto hiljada milionitih delova Zemljine atmosfere tj. može se reći i da ne postoji.
Osnovni podaci o Ganimedu
Prosečna daljina od Jupitera   1.070.000 km
Prečnik   5.262 km
Period rotacije    7,1 dana
Površinska temperatura    prosečna oko -130°C
Masa (g)   4.8 x 1025
Nagib   0,19°
Srednja gustina   1.94 g/cm3
Ekscentričnost orbite    0,002

KALISTO
Poslednji od Galilejevih satelita je Kalisto.
Oko Jupitera obiđe za 16,689 dana a prečnik mu je je 4.840 km. Sastoji se od gotovo jednakih delova stenja i leda, prljavo sive je boje i izbrazdan kraterima. Krateri su gusto poređani jedan do drugog i za razliku od ostalih satelita i planeta na njemu ne postoje ravnije oblasti "doline" ili "mora", u kojima su krateri poravnati kasnijim procesima. Vidi se da je Kalisto telo najgušće prekriveno kraterima u Sunčevom sistemu.
Na Kalistu se nalazi i ogromna struktura sa mnogo koncentričnih prstenova i sjajnom centralnom oblašću čiji je prečnik oko 300 km. Osam do deset prstenastih grebena koncentrično okružuju centar do rastojanja od gotovo 1.500 km. Ova struktura nazvana je Valhala. Prstenovi su mogli biti formirani dinamički usled sudara velikog tela ili su posledica kasnijeg prilagođavanja okolne površine.
Osnovne karakteristike
Prečnik   4.840 km
Srednja udaljenost od Jupitera   1.883.000 km
Siderička revolucija   16,689 dana
Srednja gustina   1,86 g/cm3
Ekscentričnost orbite   0,01
Nagib orbite   0,28 %
Masa (g)   1,08 x 1026

Saturnovi sateliti
Сатурн има 31 сателит: Пан, Атлас, Прометеј, Пандора, Epimetheus, Janus, Mimas, Enceladus, Tethys, Telesto, Calypso, Dione, Helene, Rhea, Титан, Hyperion, Iapetus, Kiviuq, Ijiraq, Phoebe, Paaliaq, Skadi, Albiorix, Erriapo, Siarnaq, Tarvos, Mundilfari, Suttung, Thyrm, Ymir и S/2003 S1.
Уранови сателити
Уран има 27 сателита који се могу подијелити у 3 групе. Прву групу чини 13 унутрашњих сателита: Cordelia, Ophelia, Bianca, Cressida, Desdemona, Julie, Portia, Rosalind, S/2003 U2, S/1986 U10, Belinda, Puck и S/2003 U1. Другу групу чини 5 великих сателита: Miranda, Ariel, Umbriel, Titania и Oberon. Трећу групу чини 7 вањских сателита: Caliban, Stephano, Trinculo, Sycorax, Prospero, Setebos и S/2001 U1.
Neptunovi sateliti
Нептун има 13 сетелита: 1 велики и 12 малих. Унутрашњих сателита има 5: Naiad, Thalassa, Despina, Galatea и Larissa. Затим ту је Proteus, шести Нептунов сателит, Triton, највећи Нептунов сателит и Nereid.
Plutonov satelit
Хaрон је необичан по томе што је највећи сателит у односу на матичну планету у Сунчевом систему. Због мале густине од 1.85 g/cm3, сматра се да је сличан са Сатурновим леденим сателитима. Површина ми је прекривена ледом и вјероватно нема значајну атмосферу.
                                 Boba1989

Sta su "NEO" objekti?
"Near Earth Objects" ("objekti blizu Zemlje") su, prema zvanicnoj klasifikaciji, asteroidi i komete, precnika od najmanje 1 km, cija putanja dovodi ove objekte u blizinu Zemlje, ili cak preseca njenu putanju, i time ih cini opasnim po Zemlju i narocito sam zivot na Zemlji. U naucnim krugovima, naime, smatra se da bi sudar Zemlje sa NEO objektom-asteroidom precnika od 1 km. doveo do globalne katastrofe na Zemlji, sto bi izazvalo propast civilizacije, pa i samog zivota na Zemlji, zbog zemljotresa, vulkanskih erupcija, kiselih kisa, efekta staklene baste (zamracenja Sunca uslede prasine i dima u atmosferi) i sl. a sto bi bilo direktna posledica sudara.
Da li se to vec desilo Zemlji?
U geoloskoj proslosti svakako da jeste. Uostalom, ako covek posmatra Mesec, primetice da je nas sused "izbusen" kao svajcarski sir (sto ga cini interesantnim za posmatranje). Na zemlji postoje mnogi dokazi o tome da ni nasa draga planeta nije imuna na ove svemirske posetioce. Interesantan je sajt na web adresi: www.hawastsoc.org/solar/eng/tercrate.htm#views sa fotografijama i blizim opisom tragova udara asterioda, do sada otkrivenih. Osim toga verujem da je siroko poznata teorija o tome da je upravo udar asteroida (tj. meteorita vecih razmera) na sadasnjoj teritoriji Meksika (poluostrvo Jukatan) razlog nestanka oko 70 % tadasnjih zivotinjskih i biljnih vrsta sa lica Zemlje, izmedju ostalih i dinosaurusa. U prilog ovoj teoriji nadjeni su brojni geoloski dokazi. Jedini, ljudskom pamcenju poznati dogadjaj ovog tipa je poznata "Tunguska eksplozija" iz 1908 godine.
Kakva je verovatnoca moguceg sudara Zemle sa  "NEO"?
Sve je realtivno, sto rece Ajnstajn. Naime, prema naucnim procenama svakog dana Zemlja "postane teza" za oko 1000 tona materijala poreklom iz svemira, uglavnom prasine, ali i kamencica koji ne izgore u "sudaru" sa atmosferom. Sa aspekta zivotnog veka zemaljske civilizacije sanse za katastroficni sudar su male, ali ne i zanemarljive, ali dugorocno posmatrano sudar sa NEO ce se jednom sigurno desiti (ako ga covek i tehnologija ne sprece), jer statistika kaze da posmatrano na period od nekoliko hiljada godina, izgledi za takav nemio dogadjaj postaju znacajni. [procitajte PHA 1999 AN10]
Sta se preduzima za odbranu Zemlje?
Ovo je jedno od najznacajnijih pitanja po sudbinu Zemlje, kojem savremena nauka posvecuje maksimalnu paznju. Postoji citav niz profesionalnih organizacija i programa za pracenje, katalogizaciju i proucavanje ovih objekata. Da sada je ovih objekata katalogizovano oko 1000 (stalno se otkrivaju novi), a smatra se da ih ima mnogo, mnogo, vise. Narocito se prate tzv. PHA objekti (Potentially Hazardous Asteroids "potencijalno rizicni asteroidi") kojima se posvecuje posebna paznja. Spisak ovih objekata moze se naci na sajtu Minor Planet Centra: cfa-www.harvard.edu/cfa/ps/mpc.html, na kojem se izmedju ostalog moze naci i katalog ovih objekata koji ce u narednih 33 godine proci blizu Zemlje. Jedan od najpoznatijih poduhvata za pracenje NEO je "SPACEWATCH" (kao Baywatch, samo sto nema Pamele i plaze) i to na adresi: www.lpl.arizona.edu/spacewatch/, a dosta informacija moze se naci i na NASA-inom sajtu: //neo.jpl.nasa.gov/ . Sto se tice "oruzja za obracun" sa eventualnim NEO uljezom, verovatno da se nesto u tom smislu u vojnim krugovima sprema, ali to vec nije tema naseg AM. Citaoci naseg lista opremljeni teleskopima, a zainteresovani za posmatranje asteroida, mogu naci obilje informacija, ukljucujuci i mape putanja vidljivih asteroida na sajtu casopisa Sky&Telescope www.skypub.com/sights/ (traziti asteroid page).
Najveci poznati asteroid i prvi koji je otkriven. Pronasao ga je 1. januara 1801. godine sa opservatorije u Palermu (Sicilija) italijanski astronom Djuzepe Pjaci (Giuseppe Piazzi, 1746-1826). Pjaci mu je dao ime po rimskoj boginji plodnosti i braka, zastitnici Sicilije.
Ceres ima precnik od 933 km, njegova masa  iznosi jednu cetvrtinu mase svih asteroida zajedno. Jedan okret oko svoje ose Ceres nacini za 9 sati i kako mu se pri tom boja i sjaj tek neznatno menjaju izlazi da Ceres ima sferni oblik i da je uglavnom ceo sivkast. Spektar svetlosti odbijene od njegove povrsine ga svrstava u G klasu.
Orbita Ceresa lezi u glavnom asteroidnom pojasu na razdaljini 2,77 a.j. od Sunca. Magnituda u opoziciji dostize 6,9 a albedo mu je svega 9%.
Revolucija Ceresa oko Sunca traje 4,6 zemaljskih godina. (jun 1999)

Eros - drugi po velicini asteroid u blizini Zemlje, pripada porodici Amor. Njegova zapremina cini gotovo polovinu zapremine svih ostalih asteroida iz iste kategorije: NEO (Near Earth Objects - objekti u blizini Zemlje).
Eros je prvi NEO koji je otkriven. Za astronomiju je imao veliki znacaj jer je bio vrlo zgodan za merenje Sunceve paralakse i za detaljno merenje mase sistema Zemlja-Mesec. U periodu od nekoliko stotina godina nema opasnosti da Eros padne na Zemlju.
Eros je dobio ime po starom helenskom bozanstvu Erosu. To je bilo prvi put da se nekom asteroidu dodeli musko ime.

Sto se tice asteroidnog pojasa izmedju marsa i jupitera smatra se da je tu nekada i postojala jos jedna planeta,a da su asterodi njeni ostaci.Medjutim niko ne zna sa sigurnoscu sta se snjom zbilo.

Crne rupe nastaju gasenjem zvezda.Posto se zvezde sastoji od gasova i to pretezno od vodonika (75%), dok samo vodonik sagorevaju one ostaju takve kakve su.Medjutim cim pocnu da sagorevaju neke od drugih gasova,tj. kad ponestane vodonika, one pocnu da se sire gutajuci sve pred sobom,a uz to odbacuju svoj omotac.Svaka zvezda koja se gasi naziva se supernova.Na kraju se sve pretvori u jedan ogromni prasak,a od sunca ostaje samo jedno malo jezgro koje je u dnosu na samu zvezdu mnogo manje.To jezgro sadrzi toliku gravitaciju da pocinje da se urusava i usisava sve u sebe pa cak i svetlost.Tako nastaje crna rupa.Veoma ih je tesko otkriti iz prostog razloga zato sto su crne.Otkrivaju se ili ako pocnu da gutaju neku zvezdu ili ako se nadju izmedju nas i neke zvezde,jer u tom slucaju stvaraju izoblicenja usled uvlacenja svetlosti od te neke zvezde.Nejvece zvezde se najbrze ugase i samim tim najbrze postaju crne rupe.Crne rupe su u stanju da progutaju zvezde,planete pa cak i citavu galaksiju.U samom centru nase galaksije se nalazi jedna od najvecih crnih rupa,kladim se da to niste znali.

Koliko onda dugo zive crne rupe , ako su besmrtne onda ce se nagovilavati i usisati ceo svemir jel to moguce????
Sta bude kad se sudare dve crne rupe?????

uskoro od mene direktna konekcija na galileo sajtove korisne sadrzine
[spam]

Oc li mi neko odgovoriti strasno me interesuje

Jel verujete da postoje vise univerzuma?Anstaj je rekao moguce

neke teze su verovatno već ranije pominjane al' nemam snage da ih sredjujem

Neke zanimljivosti - činjenice iz oblasti astronomije:

Brzina kretanja Meseca iznosi 1.023 kilometara u sekundi, a to je brže od puščanog zrna i otprilike jednako brzini modernih aviona lovaca.
Prosečna crna rupa godišnje proguta masu jednaku masi jednog Sunca
Astronomi procenjuju da u kosmosu ima oko 20 000 000 000 000 000 000 000 zvezda i oko 100 000 000 000.galaksija
Čovek težak 70 kg ima u sebi 7 kg vodonika.
Prosečna gustina svemira je oko 0,000.000.000.000.000.000.000.017 gr/cm2. Voda je oko 600 milijardi biliona puta gušća od svemira.
Saturnovi prstenovi imaju prečnik od preko 250.000 km, ali njihova debljina iznosi svega oko 1,5 km
Sada najstariji spejs šatl, Dicovery, napravio je 31 let u svemir i proveo u njemu 241,95 dana. Načinio je 3.808 orbita oko Zemlje i preleteo 158.859.429 km.
Američki spejs šatlovi su do sada napravili 114 letova u svemir, računajući i let šatla Dicovery koji je u toku.
Najduži astronautski letački staž ima ruski kosmonaut Sergej Vasiljevič Avdejev. On je u tri leta u svemiru proveo ukupno 747,6 dana.
Prvi živi organizmi na Zemlji pojavili su se u arhaiku koji je počeo pre 3,9 milijarde, a završio se do pre 2,5 milijarde godine. Prvi stanovnici naše planete nastali su u moru. Bile su to plavno zelene alge i bakterije.
Jezgro Zemlje je sačinjeno od gvožđa i nikla i ima prečnik od 3.400 km. Unutrašnji deo jezgra (oko 1.228 km u prečniku) je čvrst i zagrejan na čak 7.200° C. To je više nego na površini Sunca. Spoljni deo jezgra je u tečnom stanju, a prečnik mu je oko 2.260 km.
Okeani i mora sadrže oko 5 x 1016 tona soli.
Brzina rotacije Zemlje je 0,5 km/sec
Brzina revolucije Zemlje oko Sunca je 30 km/sec
Brzina Sunčevog sistema u Galaksiji je 250 km/sec
Brzina Galaksije u Lokalnoj grupi galaksija je 300 km/sec
Temperatura na Zemlji se kreće od -88° do 58° C.
Najniža temperatura je zabeležena na Antartiku (Vostok, jula 1983).
Najviša temperatura je zabeležena u Libiji (septembra 1922.)
Jedno od najčuvenijih pomračenja Sunca u istoriji dogodilo se 28. maja 585. Predvidao ga je Tales sa Sama i time se proslavio "širom sveta".  Istina je međutim da je Tales imao pouno sreće u ovom predviđanju.
Površinska temperatura Sunca je 5.700° C
Na 2.750° C gvožđe kljuća
Na 1.535° C gvožđje se topi
Na 0° C voda se ledi
Na -79° C ugljen dioksid se zamrzava (suvi led)
Minus 89° C je najniža zabeležena temperatura na Zemlji (Antarktik)
Na -195,8° C azot ključa
Na -209,9° C azot se topi
7. maj 1911. Ernest Rutherford je javno prezentovao svoj model atoma. On je predhodno otkrio da se atom sastoji od kompaktnog pozitivnog jezgra oko koga se okreću negativno naelektrisani elektroni. Raderford je pokazao da je središnje jezgro veoma sitno i da je stoga materija sastavljena uglavnom od praznog prostora.
13. aprila dogodila se snažna eksplozija na Apolu 13.
Caltech - Kalifornijski tehnološki institut u Pasadeni; ima 28 nobelovaca, 47 nosioca nacionalne medalje za nauku i 11 za tehnologiju, 67 članova Akademije nauka, 31 člana Inženjerijske akademije, 80 članova Akademije nauke i umetnosti ... Godišnje se na Caltech upiše oko 2.000 studenata, a njegov budžet je par milijardi dolara.
Uran ima 21 do sada otkriven satelit.
Ove 2005. biće dva pomračenja Sunca, ali će se iz jugoistočne Evrope videti samo delić drugog pomračenja 3.oktobra.

Obeležavanje zvezda grčkim slovima uveo je nemački astronom Bajer (Johann Bayer) 1603. g. u svom kapitalnom delu, zvezdanom atlasu Uranomerija. Bajer je najsjajniju zvezdu obeležio sa alfa, sledeću po sjaju sa beta i tako dalje po redosledu.
Drugi sistem za označavanje zvezda dao je nešto kasnije engleski astonom Flamsted (Royal John Flamsteed). On je u svom katalogu objavljenom 1725. g. zvezde obeležio arapskim brojevima od 1 pa na dalje krećući se po sazvežđu u smeru porasta rektascenzijske koordinate.
18. marta 1965. Aaleksej Leonov čini prvi "svemirski hod". Aleksej Leonov (1934 - ) je prvi astronaut koji je 'hodao" u svemiru za vreme druge orbite letelice Vashod 2. Svemirska šetnja je trajala deset minuta.
Tri sjajne zvezde se nalaze u pojasu Oriona: Mintaka (desno), Alnilam (u sredini) i Alnitak (levo)
Iako se u literaturi navodi da je Galilej otkrio četiri velika Jupiterova satelita, bar jedan od ovih satelita posmatrao je golim okom još 364. godine pre Hrista kineski astronom Gan De. Verovatno je bio u pitanju satelit Ganimed jer je on najveći i najsjajniji Jupiterov satelit. Moguće je takođe da je kineski osmatrač video dva satelita veoma blizu jedan drugog.
Plejade su stare oko 100 miliona godina. Kao jato Plejade će postojati još samo oko 250 miliona godina; posle tog perioda raširiće se kao pojedinačne zvezde ili višestruki sistemi.
Pre 75 godina, 18. februara 1930.godine,  Klajd Tombo objavljuje svoje otkriće planete Pluton.
Ove godine biće i dva pomračenja Meseca, ali ni jedno se neće videti iz naših krajeva.
Četiri osnovne sile u prirodi su:
1. Gravitaciona
2. Slaba nuklearna
3. Elektromagnetna
4. Jaka nuklearna
Jedan od najvećih radio-teleskopa na svetu nalazi se u Parkesu (Australija). Prečnik njegove antene je 64 metara. Ovo je bila glavna prijemna antena misije APOLO 11 1969. godine; misija Evropske agencije za svemir "GIOTTO" za susret sa Halejevom kometom je upravljana odavde; odavde je 1981. godine otkriven prvi pulsar van naše galaksije; odavde je 1963. precizno određen položaj prvog kvazara 3C 273.
Sunčeve pege se sastoje od vrelog gasa a izgledaju crne zato što se nalaze okružene mnogo toplijom fotosferom. Kada bismo nekako mogli da pomerimo pege sa Sunca (ili jednostavnije, zaklonimo svetlost fotosfere) pege bi izgledale vrlo sjajne, onoliko sjajne koliko i svako drugo telo zagrejano do temperature od 5.000 K.
14. januara 2005. sonda Hajgens sletela na Saturnov mesec Titan
2. januara 1959. lansirana je prva letelica koja je potom izašla izvan dominantnog uticaja Zemljine gravitacije. Bila je to Luna 1.
1. januara 1801. Đuzepe Pjaci otkrio prvi asteroid. Dao mu je ime Ceres, po rimskoj boginji plodnosti i braka, zaštitnici Sicilije.
Rimski papa Gregorius (Grgur) XIII je 24. februara 1582. godine obznanio reformu do tada postojećeg, julijanskog kalendara.
Tropska godina prosečno traje 365,24218967 dana. To je 365 dana 5 sati 48 minuta i 46 sekundi. U računima se uzima da tropska godina traje 8765,81256 časova ili 3,1567 x 107 sekundi.
Prve spiskove zvezda (njih nekoliko desetina) sačinili su Haldejci oko 2500 godina p.n.e. Spiskove zvezda prave i Egipćani. Nađeni su neki sačinjeni između 2000 g. p.n.e. i 1800 g. p.n.e. 
Oko 4.000 g.p.n.e. u Vavilonskim gradovima i Egiptu koriste se prvi kalendari.

Oko 3.000 g.p.n.e. – na srednjem Istoku i u zoni Mediterana se razvija računaljka, abakus. Donekle sličan tip se već koristi u Kini.
Po grčkoj mitologiji, glavne vidljive zvezde Plejada (Vlašića) su 7 kćeri Atlasa i Pleione: Alcione, Asteropa (dvojna zvezda), Electra, Maja, Meropa, Tajgeta i Celena.
Leonidi spadaju u najbrže meteore. Oni putuju brzinom od oko 71 km/s. Ovakva brzina je posledica kretanja u susret Zemlji.

Najstariji zapis o Leonidima sačinjen je u Egiptu 901. godine.
Kometa Tempel-Tuttle je prošla svoj perihel 28. septembra 901, a 26. oktobra te godine zvezde su počele da padaju. U novije vreme veliko uzbuđenje Leonidi su doneli 1833. godine. Svojom silinom zaplašili su milione ljudi, ali s druge strane sa njima počinje da se rasvetljava misterija padajućih zvezda.
17. novembra 1966. zabeležen je obilnim pljusak Leonida koji ulazi u istoriju kao jedan od najjačih. Procenjuje se da je te godine maksimalna frekvencija bila 2.400 meteora u minutu ili 144.000 na sat (po nekim procenama i do milion)!
Najsjajnija zvezda na našem nebu je Sunce čija magnituda dostiže vrednost -26,72, zatim sledi Sirius (-1,46 m), Canopus (-0,72 m)
Sve do XVII veka univerzum se sastojao od zvezda, Sunca, Meseca i pet planeta (Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn). Naime, druga tela u svemiru čoveku nisu još bila poznata.
Dok se pomračenje Sunca vidi samo na ograničenom području na Zemllji pomračenje Meseca se vidi svuda gde je Mesec iznad horizonta.

Prvo i najstarije pomračenje Meseca koje se spominje u starim srpskim zapisima dogodilo se 22. juna 1461. Zatim slede pomračenja iz 20. februara 1570. pa 16. avgusta 1598. itd.
Masa Sunca čini 99.85% od mase čitavog Sunčevog sistema

Svetlosni zrak od Sunca do Merkura putuje 3,21 minuta, a do Plutona 5 sati i 48 minuta
Nama najbliža zvezda je Sunce. Nalazi se na 0,00001 sv.god. (oko 150 miliona kilometara) daleko.

Na drugom mestu su tri zvezde Kentaura: Proxima Centauri, Rigil Centauri i Alpha Centauri B, sve udaljene 4,93 sv. g. zatim dolazi Barnardova zvezda koja se nalazi na 5,94 sv.god.
Na Mesecu mora zauzimaju 16,9% od ukupne površine ovog satelita, ili 31,2% od površine nama bliže Mesečeve strane.

Na drugoj strani Meseca mora zauzimaju svega 2,6% površine.

Najveća "vodena" površina na Mesecu je Okean Bura. On zauzima prostor od 2.100.000 km2 i za oko 866.000 km je manji od Sredozemnog mora na našoj planeti. (Mesečeva mora su tamne velike površine za koje se nekada verovalo da su velike vode)
Sunce svake sekunde pretvori 700.000.000 tona vodonika u nešto manje od 695.000.000 tona helijuma.

Svake sekunde Sunce gubi oko 5.000.000 tona svoje mase u vidu energije zračenja.

Svega dvomilioniti deo te energije pogodi Zemlju ali i to je dovoljno za održavanje života na našoj planeti.

Zapremina svih mora i okeana na Zemlji je oko 1.375.500.000 kubnih kilometara.

Sva ta voda je teška oko 1,4 milijardi milijardi tona.

U toj vodi ima 45 miliona milijardi tona rastvorene čvrste materije.

Najviše je soli, tri četvrtine.

Računa se da rastvorenog zlata u morima i okeanima ima između 6 i 12 tona.
Svetlosni zrak od Sunca stigne do
Merkura  za   3,21 min
Venere   za   6,01 min
Zemlje   za   8,31 min
Marsa    za   12,67 min
Jupitera za   43,27 min
Saturna  za  1,32 sati
Urana    za   2,66 sati
Neptuna  za 4,17 sati
Plutona  za    5,48 sati
Još je Helenima bila poznata osobina sočiva da sakuplja Sunčeve zrake u jednu, vrelu, tačku.

Nešto kasnije, u I veku, rimski car Neron koristio je uglačan smaragd da bi posmatrao borbe u areni, jer je bio kratkovid.

Međutim, prve naočare su napravljene tek krajem XIII veka.
Prečnik naše galaksije iznosi oko 100 000 s.g

Prečnik Galaktičkog središta: 10 000 s.g.

Udaljenost Sunca od centra Galaksije: 28 000 s.g.

Broj zvezda u Mlečnom Putu: oko 200 milijardi

Masa Mlečnog Puta: između 750 milijardi i jednog triliona Sunčevih masa

Centar Galaksije leži u sazvežđu Strelca

Vreme potrebno Suncu da obiđe jedan krug oko centra galaksije iznosi 220 miliona godina (od nastanka do sada je obišlo 20 krugova), krećući se brzinom od 250 km/s.
Sveti kamen svih muslimana Caba (Kaaba) je deo jednog velikog meteorita, a takođe se isto smatra i za kamen koji se nekada nalazio u jednom grčkom svetilištu - Artemidinom hramu u gradu Efesu (mala Azija).

Milijarde meteoroida dnevno uđu u Zemljinu atmosferu - i to su samo oni koji se vide noću golim okom.

Meteor četvrte prividne veličine može težiti samo 0,02 grama i može imati prečnik od samo dva milimetra; meteor nulte prividne veličine obično teži jedan gram.

Meteoroid manji od 0,1 mm je suviše mali da bi izazvao svetlosni efekat.

Maksimalna brzina meteoroida koji ulazi u našu atmosferu je oko 72 kilometara u sekundi.
Svoje ideje o svemirskim letovima Ciolkovski je ponudio jednom naučnom časopisu 1903. godine. Međutim urednik časopisa nije našao da je rasprava vredna štampanja i ona će biti objavljena tek 1929. godine

1919. Godard je objavio knjigu "Način dostizanja ekstremnih visina". U knjizi je predložio raketu kao prevozno sredstvo do Meseca. Knjiga je izazvala šaljive komentare, a Godard je dobio nadimak "ludi mesečev profesor". Radovi ova dva naučnika temelji su današnje kosmonautike.
Merkur je Suncu najbliža planeta

Prvi identifikovan krater na Merkuru dobio je ime Kuiper.
Za početak julijanskog perioda usvojeno je podne (12 časova po UT) 1. januara 4713. godine pre naše ere po julijanskom kalendaru

Period se završava u 12 UT časova u ponedeljak 1. januara 3268. po julijanskom kalendaru, a što odgovara 23. januaru po gregorijanskom kalendaru.
Prvu sugestiju da Saturnovi prstenovi nisu čvrsti dao je J. Kasini 1705.

Teorijski ovo je potvrdio Maksvel 1875. dokazavši da bi takve prstenove gravitacija Saturna zdrobila.
Raketa je stari izum. Prvi put se pominje u XIII veku u jednom ilustrovanom kineskom rukopisu. Kinezi su je zvali "strela letećeg plamena", a koristili su je za bombardovanje Mongola u bici kod Pien Kinga 1232. godine. Da bi dosegle veću daljinu rakete su bile pričvršćene za obične strele.
Prva dvojna zvezda koja je otkrivena teleskopom je Mizar. Mizar se sastoji od dve komponente međusobno udaljene 14",5. Ovo otkriće pripada Ričoliju (1651).
Mizar je srednja zvezda u rudi Velikih Kola.

Pored Mizara, ali na većoj udaljenosti (700"), nalazi se još jedna zvezda: Alkor. Po tradiciji, ko je u stanju golim okom da pri vedrom nebu vidi i Mizar i Alkor - ima dobar vid.
Prvu potvrdu postojanja međuzvezdane materije u našoj Galaksiji dao je Hartman 1904. na osnovu proučavanja spektra zvezde Delta Oriona.

Planetarne magline nisu ni planete ni magline, već male vruće zvezde u poodmaklom stadijumu evolucije okružene oblakom razređenog gasa.
Prva fotografija oblaka Venere iz blizine načinjena je 5. februara 1974. Nju je snimila sonda Mariner 10 dok je prolazila pored Venere na putu do Merkura.

Najniža tačka na Veneri je Diana Chasma, 2 km ispod srednjeg nivoa i 4 km ispod okolnog područja.
Prvi otkrivieni asteroid je 1 Ceres. Otkrio ga je Đ. Pjaci, 1. januara 1801.

Prvi asteroid otkriven fotografskim putem je 323 Brucia. Otkrio ga je Max Wolf 20.12.1891. godine.

Prvi otkriveni asteroid koji potiče iz prostora unutar Marsove orbite je 433 Eros.
Najstarije poznato posmatranje Merkura, prema Ptolemeju, učinjeno je 15 novembra 265. g. pre n.e.

Platon u Republici (X, 14) pominje žućkastu boju Merkura (osmatrači uglavnom ovu planetu vide kao beo disk).

Merkurove faze prvi je uočio Hevelius
Prva kometa za koju se zna da je pala na Sunce bila je 1979 XI. Ona je pogodila našu zvezdu 31.avgusta 1979. Naravno, komete od najstarijeg doba povremeno padaju i na Sunce.

Enkeova kometa ima najkraći orbitalni period od svega 3,3 godine.
U toku jedne godine moraju se dogoditi najmanje dva pomračenja i to oba Sunčeva.

Najčešće se javljaju dva Sunčeva i dva Mesečeva pomračenja.

Najveći broj pomračenja u toku godine je sedam: tri Mesečeva i četiri Sunčeva ili dva Mesečeva i pet Sunčevih.

Najveći broj Sunčevih pomračenja je pet, a Mesečevih tri. Međutim u jednu godinu na može da se smeste sva ta pomračenja.
Prvu letilicu ka Veneri uputili su Sovjeti 12.02.1961. Zvala se "Venera 1". Pored planete je proletela na 100 hiljada kilometara.

Sovjeti su prvi i pogodili Veneru i to  01.03.1966. "Venerom 3" (lansirana 16.11.1965.)
Najkraći dan u Sunčevom sistemu izgleda da ima Jupiter 9,9 sati.

Merkur ima najduži dan. Njegov dan traje 176 naših, zemaljskih dana.
Najprostranije sazvežđe je Hidra koja na nebu zauzima 1.303 kvadratnih stepeni.

Najmanje sazvežđe je Crux sa svega 68 kvadratnih stepeni

Sazvežđe sa najviše zvezda iznad druge magnitude je Orion (5), a sa magnitudom iznad 4 je Ursa Major.
Prvu mapu Venere načino je F. Bjankini (Francesco Bianchini) 1727. Međutim, reljef koji je Bjankini video bio je iluzija. Na Veneri ne postoje mora i kontinenti.

Prvi izveštaj o postojanju Venerinog satelita dao je Đovani. Kasini (G. D. Cassini) 18. avgusta 1686. I u narednom veku bilo je sličnih izveštaja, mešutim, danas znamo da Venerea nema prirodnog satelita.
Prvi pokušaj da se na Mesec uputi sonda bio je 17. avgusta 1958. Tog datuma su Amerikanci lansirali letilicu Able 1. Međutim ovaj pokušaj je bio bezuspešan.

Prvi uspešan let ka Mesecu načilili su Sovjeti sa Lunom 1 koja je lansirana 2. januara 1959. Letilica je proletele pored Meseca i na Zemlju poslala niz dragocenih podataka.

Prvo uspešno "gađanje" Meseca zabeleženo je 13. septembra 1959. kada je sovjetska Luna 2 pala na naš satelit.
Prvi objekat (M1) u svoj katalog Šarl Mesije je uneo 28.8.1758.

Poslednji objekat, M110, unesen je u Mesijeov katalog 1966.

Prvo izdanje Mesijeovog kataloga objavljeno je 1771. i sadrćalo je 45 objekata.
Prvi proračun tranzita Venere preko Sunca načinio je Kepler 1627. On je tada izračunao da će do tranzita doći 6. decembra 1631.

Na ideju da se tranzit Venere iskoristi za merenje dužine astronomske jedinice prvi je došao Edmond Halej.
Najstariji sačuvani zapisi o osmatranju Venere potiču iz Vavilona, a nalaze se na tzv. Venerinoj beležnici (sada u Britanskom muzeju).

Veneru pomnije i Homer u Odiseji (XXII, 318). Za Homera Venera najlepše sija od svih zvezda.
Najviši atmosferski pritisak na Marsu, 8,9 milibara, izmeren je na dnu basena Hellas.

Pritisak na najvišoj Marsovoj planini, na vulkanu Olympus Mons iznosi manje od 3 milibara.
Na nebu postoji ukupno 88 sazvežđa. Severno od nebeskog ekvatora nalazi se 29 sazvežđa, a južno od nebeskog ekvatora je 46 sazvežđa. 13 sazvežđa leže sa obe strane nebeskog ekvatora.
Prve satelite Urana otkrio je Heršel 11. januara 1787. Bili su to sateliti Oberon i Titania.

Prvi pokušaj da posmatra tranzit neke komete preko Sunca načinio je 18. i 19. maja 1910. američki astronom F. Ellerman. On je otputovao na Havaje da odatle posmatra tranzit Halejeve komete pod njapovoljnijim uslovima, ali u svojoj nameri nije uspeo.Postoji tačno 110 objekata u čuvenom "Katalog maglina i zvezdanih jata" Šarla Mesijea.

Prvo izdanje ovog kataloga se pojavilo 1771. a sadržavalo je 45 objekata.

Svoj sadašnji oblik katalog je dobio 1966. kada mu je dodat poslednji objekat, M 110. Do toga je došlo nakon što je taj objekat pronađen na Mesijeovoj mapi objekta M31.
Prstenove oko Jupitera otkrio je Vojadžer. Zapravo postoji samo jedan glavni prsten koji se pruža na razdaljini između 122 hiljade i 129 hiljada km od centra planete. Prsten se izdiže iznad oblaka Jupitera nekih 50.000 km.

Prvi astronom koji je upotrebio izraz 'pustinja' za neka područja na Marsu bio je W. H. Pickering. Bilo je to 1886. godine.
Prva precizna mapa Venere napravljena je putem radara sa sonde Pionir decembra 1978. Tada je mapirano oko 80% Venerine površine.

Prva sonda koja je upućena ka Veneri bila je ruska Venera 1, lansirana 12. februara 1961. Međutim to nije bila uspešna misija pošto je kontakt sa sondom izgubljen na oko 7,5 miliona kilometara od Zemlje
Sunčeva korona je golim okom vidljiva jedino za vreme totalnog pomračenja Sunca.

Sunčeva korona leži iznad hromosfere.

Temperatura Sunčeve korone iznosi 2 miliona stepeni po Celzijusu.

Gustina korone je Sunca iznosi tek milioniti deo milionitog dela gustine atmosfere Zemlje na površini mora.
Prva neutronska zvezda je otkrivena 1967. Nju je uočila Džozelin Bel (Jocelyn Bell, kasnije dr Jocelyn Bell-Burnel) radeći u Kembridžu na radio istraživanjima.

Zvezda sa najvećim poznatim prividnim kretanjem je Barnardova zvezda. Nju je uočio  E. Barnard juna 1916. Godišnje prividno kretanje ove zvezde iznosi 10",31 te za 180 godina ona prevali rastojanje po nebu jednako prividnom prečniku punog Meseca.
Najstarije pomračenje Meseca o kome postoji pisani trag dogodilo se 29. januara 1135. pre n.e. a zapis je sastavljen u Kini.

Aristotel iz posmatranja pomračenja Meseca zaključuje u svom čuvenom delu "O nebu" da je Zemlja loptasto telo jer je senka koju baca na Mesec prilikom pomračenja zaobljena.
Aurora, polarna svetlost, na severnoj hemisferi zove se Aurora Borealis, a na južnoj Aurora Australis.

Naziv aurora potiče od francuskog astronoma P. Gasendija koji je ovu pojavu posmatrao 12. novembra 1621.
Neptun je prva planeta koja je otkrivena na osnovu matematičkih proračuna.

Prvo osmatranje Neptuna čini se da pripada francuskom astronomu Lalaendu. On je planetu posmatrao 8. i 10. maja 1795. ali je mislio da posmatra zvezdu.
Najveći krater na Mesecu je krater Bailly. Njegov prečnik iznosi 294 km.

Najdublji krater na Mesecu je krater Newton. Njegovo dno leži 8,85 km ispod vrha okolnog zida, a zid se uzdiže 2,25 km od okolnog tla.

Prvi dobar opis aurore dao je K. Gesner iz Ciriha opisujući auroru od 27. 12. 1560.

Prvu auroru južnog pola opisao je Kapetan Kuk 20.2.1773.
Prva sonda koju su Amerikanci uputili ka Mesecu bila je Able 1, 17. avgusta 1958. Raketa je nakon 77 sekundi dostigla visinu od 20 kilometara i eksplodirala.
Prvo tačno objašnjenje prirode Saturnovih prstenova dao je Kristijan Hajgens 1655. Međutim, u to vreme, postojanje prstena oko neke planete, bila je vrlo neobčna i smela ideja i tek 1665. astronmi će je prihvatiti.
Prvi zapis o posmatranju Saturna potiče iz sredine sedmog veka pre naše ere, a sačinjen je u Mesopotamiji.

Kopernik je prvi put posmatrao Saturn 26. aprila 1514....a Tiho Brahe 18. avgusta 1563.

Prvo teleskopsko osmatranje Saturna pripada Galileju sredinom jula 1610.
Prvi pokušaj da pošalju letelicu do Marsa načinili su Rusi 1962. Sonda se zvala Mars 1

Prvi uspešan let do Marsa imale su SAD sa svojim Marinerom 4
Prvi asteroid koji je dobio muško ime je 433 Eros

Postojanje pukotina u glavnom asteroidnom pojasu predvideo je 1857. američki matematičar i astronom Daniel Kirkvud (Daniel Kirkwood) što je 1866. i potvrdjeno.

Prvo osmatranje nekog kratera na Marsu pripada E. E. Barnardu. On je krater posmatrao 1892. sa teleskopom od 36 inča na Likovoj opservatoriji. Međutim Barnard svoje osmatranje nije publikovao iz straha da bi bio ismejan.
17. decembra 1900. u Parizu je ponuđena nagrada od 100 hiljada franaka onome ko prvi uspostavi kontakt sa nekim vanzemaljskim bićem. Nagrada je, međutim, izuzimala kontatk sa Marsovcima jer se u to verme smatralo da je taj kontakt isuviše lak zadatak i da je samo pitanje dana kada će do njega doći.

Prva poznata panika zbog Marsa desila se 1719. Tada je Mars bio u perihelnoj opoziciji i to toliko sjajan da su ljudi od njega poverovali da je kometa koja će da udari u našu planetu.

Nemački matematičar K. F. Gaus je oko 1802. sugerisao da se u Sibirskim tundrama izgrade velike geometrijske figure koje bi stanovnicima Marsa bile znak o našem postojanju.

1819. J. fon Litov iz Beča predlagao je slanje signala Marsovcima paljenjem vatri u Sahari, a Šarl Kros (Francuska) je imao ideju da se pomoću velike lupe usmere Sunčevi zraci na pustinje Marsa i tako iscrta poruka.

Prvu ozbiljnu sugestiju da Marsovi sateliti mogu biti veštačkog porekla izneo je 1959. ruski astrofizičar I. Šklovski. Iz pogrešnih podataka o spiralnom kretanju  Fobosa ka planeti Šklovski je zaključio da je taj satelit šupalj.

Prvi dokaz da Fobos ima nepravilan oblik potiče od Marinera 7 koji je 1969. snimio senku ovog satelita na Marsu.

Prvi koji je pomenuo eventulno postojanje Marsovih satelita bio je Dž. Svift u knjizi 'Guliverova putovanja' 1727.

Nešto kasnije, 1750. i Volter u jednoj priči pominje dva Marsova satelita. U 18. veku verovanje da Mars ima dva satelita zasnivalo se na prostoj logici po kojoj ako Zemlja ima jedan satelit a Jupiter 4 (tada se još nije znalo za postojanje ostalih) onda Mars mora da ima bar dva.

Prvo sistematsko traganje za Marsovim mesecima vršio je V. Heršel 1783, ali bez uspeha.

Marsove satelita je pronašao Asaph Hall 11. i 17. avgusta 1877. godine.

Najveći osmatač Marsovog kretanja pre otkrića teleskopa bio je danski astronom Tiho Brahe. Tiho je 20 godina osmatrao i beležio kretanje Marsa: od 1576. do 1596. godine

Upravo ovi osmatrački podaci omogućili su Kepleru da objavi svoj prvi zakon kretanja planeta (1609.) po kome se planete kreću eliptičnim putanjama.

Prvu naučnu primedbu o postojanju Marsove atmosfere dao je Heršel 1783. Posmatrajući  prolaz jedne zvezde iza Marsa on je došao do zaključka da Marsova atmosfera mora biti vrlo retka.

Prvu dobru procenu nagiba Marsove ose rotiranja dao je takođe Heršel. Po njemu Mars je nagnut 28 stepeni što je smo za 4 stepena više od tačne vrednosti.

Marsova zvezda Severnjača je Deneb (najsjajnija zvezda sazvežđa Labud).

Prvu poznatu procenu rastojanja između Zemlje i Sunca dao je Aristarh sa Samosa (270. pre nove ere). Po njemu Sunce je udaljeno oko 4.800.000 km. Ptolomej (oko 150. g. n.e.) je ovu razdaljinu procenio na 8.000.000 km. Kopernik je oko 1543. smatrao da je Sunce udaljeno samo 3.200.000 km, a Kepler 1618. g. 22.500.000 km.

Prvu prilično tačnu procenu dao je Đ. Kasini 1672. Po njemu Sunce je od nas udaljeno 138.370.000 km. Inače srednja razdaljina Sunca od Zemlje je 149.597.900 km.

Prvi koji je teleskopom posmatrao Mars bio je Galilej i to 1610. Slavni naučnik tada nije uspeo da opazi nikakve detalje na planeti. To je pošlo za rukom tek Kristijanu Hajgensu 28. novembra 1659. On je tada uočio Syrtis Major, a crtež koji je tom prilikom načinio pomogao je da se uoči Marsova rotacija.

Hajgens je prvi koji je prilično precizno utvrdio vreme Marosve rotacije i to 1. decembra 1659. On je tada izračunao da se  Mars obrne oko svoje ose za 24 časa.

A prvu zaista preciznu vrednost o rotaciji Marsa dao je Đ. Kasini: 24h 40m.

Kasini je bio i prvi ko je zapazio Marsovu polarnu kapu i to 1666. (postoji pretpostavka da je Hajgens takođe uočio polarnu kapu i to 1656. ali taj podatak je sumnjiv)
28. godine pre nove ere u Kini sačinjen je verovatno prvi zapis o Sunčevim pegama. Pojava je opisana kao 'isparenje veličine novčića'.

Prvo teleskopsko osmatranje pega objavio je  J. Fabricijus, holandski astronom 1611. ali je pege posmatrao verovatno još 1610. Šajner je pege uočio marta 1611. dok je Galileo tvrdio da je pege posmatrao novembra 1610. (oko prvenstva je nastala čitava, vrlo žučna polemika). Galilej je u osnovi tačno objasnio suštinu pega, dok je Šajner smatrao da su pege tamna tela koja se kreću oko Sunca na bliskom odstojanju. Kasini je mislio da su pege planine koje izviruju kroz sjajnu površinu Sunca.
Prvu teleskopsku mapu Meseca nije načinio Galilej, kako se obično misli, već je englski metematičar iz Oksforda Thomas Harriot. Heriot je sa crtanjem Mesečevog reljefa uz pomoć teleskopa počeo jula 1609. i načinio je više crteža. To su bili crteži pojedinih područja satelita koji je Heriot nešto kasnije objedinio u jedinstvenu mapu celog Mesečevog diska. Na toj mapi nalazile su se konture mora i još pedestak detalja. Galilej je za Heriotom kasnio svega nekoliko meseci. On je prvi put Mesec posmatrao kroz svoj durbin avgusta 1609. a svoje crteže isto tako pojedinih područja satelita (pri različitim fazama) objavio je početkom 1610.

www.ad-loznica.org.yu

Koliko sada ima planeta u suncevom sistemu? Neki pricaju da ih ima 10