U okviru ove nove, a stare teme, tranzicione otimačine i učešća Kljajevićeve grupe u privrednom kriminalu, javnosti je promakla još jedna velika otimačina državne (univerzitetske) imovine koju je svojim rešenjem odobrio Privredni sud, tj. g. Kljajević sa saradnicima. O čemu se radi?
Jedan od najvećih zadužbinara, a po zadužbinskoj imovini i najveći zadužbinar srpskom univerzitetu je bio pok. Luka Ćelović-Trebinjac, rodom iz Nevesinja koji je uspeo da od hercegovačkog ubogog seljačeta postane maltene najbogatiji Srbin. Detaljnije o zadužbinama može se naći u knjizi Mire Sofronijević "Darivali su svom otečestvu". Overivši udruženju malih akcionara "Metalservis-juče, danas, sutra" pod vođstvom bivšeg direktora A. Krausa, inače penzionera,  smenu legitimnog UO Metalservisa, i time im omogućivši da preuzmu većinski paket akcija, koje su van tenderske prodaje prodate na aukcijskoj prodaji. U nagovaranju akcionara da prodaju akcije, isticana je cifra od oko 1.600,00 din po akciji, a postignuta 630,00 od čega je akcionarima isplaćeno oko 330,00 dinara po akciji. Razlika je utrošena na porez i razne troškove. Ali, to nije glavna mahinacija. Uz stvarnu imovinu Metalservisa d.o.o. kao što su lokali po Srbiji, skladište u Surčinu i sl. kompaniji "NELT Co.",tj. privatnom vlasniku, pripala je i zadužbina Luke Ćelovića koju je Metalservis imao u svojstvu raspolagača, a ne u vlasništvu. Treba napomenuti da je na aukcijskoj prodaji akcija Metalservisa u agenciji za privatizaciju jedini zainteresovan i jedini ponuđač bila "NELT Co."tako da je vrednost akcija drastično pala, umesto da raste. Valjda su ostali zainteresovani znali da ne mogu da otkupe zadužbinu, pa ni preko akcija. Procena stručnjaka o vrednosti zadužbine, ulice G. Principa 14 i 16, Zagrebačka 1-9 cela neparna strana i Karađorđeva 65 kreće se oko cifre od desetak miliona evra. Eto lakog načina da se uz malo para dođe do vrlo vredne imovine u samom centru Beograda.
Proverom u ministarstvu kulture lako je utvrditi da je zadužbina obnovila rad 1995. ali nije mogla da objekte privede svrsi zbog nedostatka novca i zaposednutosti od strane Metalservisa. Doduše, Univerzitet to nije formalno ni pokušao.
Pravo pitanje je: da li je neko iz nekog ministarstva imao tako veliku petlju da odobri ovakvu nezakonitu transformaciju?
Drugo pitanje je šta će biti sa pedesetak stanara nosilaca stanarskog prava koji više, u postojećem rasporedu snaga, nemaju nikakvu zaštitu i nikakva prava. Šta je sa njihovim pravom da otkupe stanove u kojima neki žive od rodjenja?