Moći koje se ne razumeju
Istinu ne možemo obuhvatiti i uravnotežiti bez znanja o fizičkom svetu, ali je najpre treba tražiti u nama samima

Najveća nevolja našeg vremena je u tome što se nauka i religija pojavljuju kao dve neprijateljske i nepomirljive sile, kaže Eduard Šire, poznati francuski književnik, u svojoj knjizi "Veliki posvećenici", koja je od svog prvog objavljivanja 1889. godine do sada doživela više od 90 izdanja. Budući da ni u trećem milenijumu njegova zapažanja na pomenutu temu, čini se, nisu izgubila ništa od svoje aktuelnosti, odlučili smo da ih predstavimo čitaocima "Glasa".

- Dok je hrišćanstvo naivno isticalo hrišćansku veru usred Evrope koja je još bila poluvarvarska, kako je to bilo u srednjem veku, ono je bilo najveća moralna sila, ono je formiralo dušu čoveka modernog doba.

Dok je eksperimentalna nauka, konačno stvorena u 16. veku, zahtevala legitimna prava razuma i njegovu neograničenu slobodu, ona je važila kao najveća intelektualna i duhovna snaga - ona je izmenila lice sveta, oslobodila čoveka vekovnih lanaca i ponudila ljudskom duhu sigurne osnove.

Uloga Crkve

Ali tada se Crkva, koja nije mogla da dokaže svoju osnovnu dogmu u suočenju s prigovorima nauke, tu zatvorila kao u kuću bez prozora i počela da suprotstavlja nauku i razum, da to nameće kao apsolutnu zapovest koja se ne može sporiti.

Nauka, opijena svojim otkrićima u sferi fizičkog sveta nastavila je da apstrahuje svet psihičkog i intelektualnog - ona je postala agnostička što se tiče metode i materijalistička u pogledu principa i svog konačnog cilja.

Taj konflikt, u početku i potreban i koristan jer je uspostavljao prava Nauke i Razuma, postajao je polako uzrokom nemoći i posustalosti. Religija nudi odgovor srcu, odakle i njena večna magija, Nauka odgovara potrebama razuma duha odakle i potiče njena nepobediva sila. Ali odavno se te dve moći uzajamno ne razumeju.

Religija bez dokaza i nauka bez nade stoje nasuprot jedna drugoj, među sobom su suočene, bacaju jedna drugoj izazov, ali nijedna ne može da pobedi.

Odatle vodi poreklo duboka suprotnost, pritajeni rat, ne samo između Države i Crkve, nego i u Nauci samoj, kao i u krilu svih crkava sve do same svesti svake osobe koja ume da misli. Jer ma ko bili, ma kojoj filosofskoj, estetičkoj ili društvenoj školi pripadali u sebi nosimo ta dva suprotstavljena sveta koji su, spolja gledano, nepomirljivi i koji se rađaju iz dve neiskorenjive čovekove potrebe - za naukom i za verom.

Takva situacija koja traje više stotina godina svakako nije pogodovala razvoju ljudskih sposobnosti jer ih je suprotstavljala jedne drugima. Nauka se bavi samo fizičkim, materijalnim svetom, moralistička filosofija je izgubila moć da upravlja inteligencijom, religija u izvesnoj meri još vlada masama ali ne i društvenim vrhovima.

Za mudrace i teozofe Istoka i Grčke Istina je bila nešto sasvim drugo. Oni su bez sumnje znali da je ne možemo obuhvatiti i uravnotežiti bez sumarnih znanja o fizičkom svetu, ali su takođe znali i to da se ona najpre nalazi u njima samima, u razumnim principima i u duhovnom životu duše.

Veliki ljudi

Za njih je duša bila jedina božanska realnost i ključ univerzuma. Koncentrišući svoju volju na centar, razvijajući svoje latentne sposobnosti, oni su dosezali do živog ognjišta koje su nazivali Bogom čija svetlost omogućuje razumevanje ljudi i svih bića. Za njih je ono što mi nazivamo Progresom, dakle istorija sveta i ljudi, bilo evolucija, u prostoru i vremenu, onog glavnog Uzroka i konačnog Cilja.

Mislite li možda da su ti teozofi bili nemoćni sanjari ili fakiri koji čuče na svojim stubovima? Grešite, jer svet nije upoznao veće ljude akcije u najplodnijem i najopsežnijem smislu reči. Oni se zovu - Krišna, Buda, Zoroastar, Hermes, Mojsije, Pitagora, Isus, oni su bili moćni pokretači duha, snažni buditelji duša, spasonosni organizatori društva.

Izmirenje Nauke i Religije čiji dualizam podriva osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe, može se ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti.

Jer, ako se velike religije Indije, Egipta, Grčke i Judeje posmatraju samo spolja onda se zapaža samo nesaglasnost, predrasuda, haos. Ali, kada se istraže simboli i prouče tajne, na osnovu učenja osnivača i proroka zablista harmonija.
Pripremila: Slađana Majdak

Arijevsko carstvo
Dugujemo mu zodijačke znake, jednakost pobednika i pobeđenih, poštovanje žene

Različitim, često krivudavim putevima stiže se do iste tačke, kao što se hodnicima jedne religije stiže i do druge. Tada se događa nešto čudno. Malo po malo, u sferi koja se sve više širi, vidimo kako blista učenje posvećenika u osnovi religija kao što blista sunce...

Svaka se religija pojavljuje kao jedna drugačija planeta, sa svakom od njih mi menjamo atmosferu i nebesku orijentaciju, ali je sunce koje nas obasjava uvek isto.

Ram ili Rama, prvi posvećenik na početku epohe dominacije bele rase, živeo je četiri ili pet hiljada godina pre naše ere. Sveta knjiga Persijanaca "Zend-Avesta" govori o tom drevnom zakonodavcu pod imenom Jima, persijski pesnik Firdusi zove ga Džem, osvajač Crnih. U epopeji Indije, u "Ramajani" on se pojavljuje pod imenom Rama, obučen je kao indijski kralj.

Vrh ljudske misli

U egipatskoj tradiciji Ramina epoha označena je kao vreme vladavine Ozirisa, gospodara svetlosti, u Grčkoj drevni heroj polu-bog bio je poštovan pod imenom Dionis, što kao reč dolazi iz sanskrita od Deva Nahuša, božanski obnovitelj...

Arijevska civilizacija koju je osnovao u Iranu i Indiji ne prestaje da uzbunjuje naučno-istraživačke duhove, učenje veda smatra se najdubljim dostignućem ljudske misli, avanturisti ni danas ne odustaju od potrage za drevnim svetim gradovima koje je progutala džungla i mističnim znanjima koja pružaju moć.

Ramina misija potekla je iz gustih šuma antičke Skitije koja se pružala od Atlantskog okeana do polarnih mora, u vreme kada se beli čovek već smatrao gospodarem tih zemalja, a sinovi Hiperborejaca, Skiti i Kelti, nalazili su Boga i brojne duhove u svojim šumama. U njegovo vreme žene su prorokovale ispod drveća, a svako pleme je imalo svoju sveštenicu-proročicu kakva je bila Voluspa kod Skandinavaca.

Kao mladi druid, od najranije mladosti je stekao jedinstveno i retko poznavanje bilja i njegovih čudesnih i isceliteljskih svojstava, takođe je poznavao zvezde i snagu njihovog uticaja. Druidi su ga zvali "onaj koji zna", a narod ga je zvao "mirom nadahnutim".

Tražeći božansku nauku, proputovao je čitavu Skitiju i zemlje juga, gde su mu sveštenici Crnih, opčinjeni njegovim ličnim znanjem i skromnošću, otkrili jedan deo svojih tajnih znanja. Kada se vratio u zemlju severa, Ram je bio zaprepašćen kako krvave ljudske žrtve koje su zahtevale okrutne sveštenice-proročice uzimaju sve više maha, dok je u isto vreme još jedno zlo zadesilo Bele.

Strašna bolest, neka vrsta kuge napadala je čoveka preko krvi, telo su pokrivale crne pege, dah je postao zarazan, udovi su se naduvavali i i deformisali izjedani čirevima i sledila je neizbežna smrt u najstrašnijim mukama.

San koji je Rama usnio ispod hrasta na šumskoj čistini doneo je isceljenje mnogima, a njemu samom još veće poštovanje.

U snu mu se učinilo da ga neki snažan glas doziva po imenu i poverovao je da se probudio. Tada je ugledao pred sobom čoveka veličanstvenog stasa, obučenog kao i on u belu haljinu druida. Na ruci je imao prsten i štap oko kojeg se uvijala zmija.

Pomogao mu je da ustane, izvukao mali zlatni vrtlarski nožić, odsekao grančicu imele koja je rasla nedaleko od drveta pod kojim je spavao - to je bio lek koji je Rama tražio! Još je promrmljao kako treba spremiti imelu.

Rama se probudio, nije propustio priliku da od imele napravi lek, a čudesna izlečenja koja je učinio on ili njegovi učenici proslavila su ga po celoj Skitiji. Ramini učenici su putovali po Skitiji sa grančicama imele i svuda su ih smatrali za božanske poslanike, kao što su njihovog učitelja smatrali polubogom.

Noć majke

Od tog doba potiče jedan novi obred, a imela se poštuje kao sveta biljka. Rama je ustanovio uspomenu na nju i odredio je praznovanje Božića ili novog spasenja koje je padalo početkom godine. On je praznik nazvao Noć majke - novog Sunca - ili velike obnove.

Što se tiče tajanstvenog bića koje je Ram video u snu i koje mu je pokazalo grančicu imele, ono se u ezoteričkoj tradiciji belaca iz Evrope naziva "Aesc-heyl-hopa" što znači - "nada spasenja je u drvetu". Grci su ga prozvali Eskulap, genije medicine koji drži čarobni štap u obliku kaduceja.

Veliki ugled zbog uspešnih isceljenja donela su Rami titulu svešteničkog vođe u plemenu, što je on iskoristio da zapovedi iskorenjivanje prinošenja ljudskih žrtava. Sveštenice, čija je moć ugrožena, prizvale su sva prokletstva na njega, a mnogi druidi koji su u prinošenju ljudskih žrtava videli jedini način vladanja svrstali su se uz njih.

Jedan deo ljudi je uznosio Rama, dok ga je drugi proklinjao, ali on nije uzmicao u borbi ustanovljavajući novi simbol. U ono vreme svako pleme belih je imalo svoj znak saveza u vidu životinje koja je simbolizovala njegove najvažnije osobine - to je poreklo kasnijih porodičnih grbova.

Omiljeni lik na ratničkim zastavama Skita bio je Bik - oni su ga zvali Tor, simbol snage i brutalnog nasilja. Ram je Biku suprotstavio Ovna - Ariesa, hrabrog i mirnog predvodnika stada, i od toga je načinio znak koji povezuje sve pristalice.
Pripremila: Slađana Majdak

Ženu učinio sveticom
Rama od žene načinio sveštenicu ognjišta i zaštitio je kućnog ropstva

Zastava sa Ovnom pobodena u centru Skitije bila je znak sveopštih nemira i prave revolucije među duhovima. Beli narodi su se podelili na dva tabora, strašan rat je bio neizbežan. Ram je oklevao pred takvom mogućnošću - neće li takav rat još više podstaći zlo i nagnati rasu da samu sebe uništi. Posle proročanskog sna u kome je kao u svetlosti munje sagledao svoju misiju i veliku sudbinu svoje rase Rama je odlučio da, umesto da izazove rat među plemenima Evrope, elitu Belih povede u srce Azije.

Seoba u Aziju

Upaljene vatre koje su mesecima održavane na planinama bile su signal za masovnu seobu onih koji su želeli da slede Ovna. Moćna seoba pod Ramom kretala je lagano i usmeravala se prema centru Azije. Duž Kavkaza putnici su osvojili mnoge kiklopske tvrđave Crnih, a u znak sećanja na te pobede kolone Belih su kasnije na stenama Kavkaza isklesali ogromne ovnovske glave.

Rama je savladavao teškoće, odgonetao pomisli, predviđao budućnost, lečio bolesne, smirivao pobunjene i nadahnjivao odvažne. U srcu Irana osnovao je grad Ver, stvorio je kaste prema zanimanjima koja u to vreme nisu bila predmet zloupotrebe, on je otac žita i vinove loze.

Ali, nova uloga koju je Rama dodelio ženi, to je njegovo pravo remek-delo. Sve do tada čovek je primao ženu na dva načina - ili kao bednu robinju u kući koju je ponižavao, ili kao strašnu sveštenicu pod hrastom koja je imala moć da traži njegov život. Rama je od žene načinio sveštenicu domaćeg ognjišta, čuvarku svete vatre jednaku mužu, sa kojim ravnopravno doziva duše predaka.

Zbog toga što je stvorio tako plodne institucije Zoroastar ga je nazvao "vođom naroda i najsrećnijim kraljem", zato mu indijski pesnik Valmiki, koji je drevnog heroja približio novijem vremenu i jednoj blistavijoj i naprednijoj civilizaciji, daje sledeći opis "Rama, sa očima plavim kao lotos bejaše gospodar sveta, gospodar svoje duše i ljubav ljudska, ali i otac i majka svojih podanika. On je umeo ljudima da podari vezu ljubavi".

Nastanjena u Iranu, na vratnicama Himalaja, bela rasa se spremala za prodor u Indiju, u glavni centar Crnih, drevnih pobednika crvene i žute rase. Zend-Avesta govori o tom Raminom pohodu u Indiju, to je i omiljena tema indijske epopeje. Pesnička tradicija koja je ulepšavala okultne tradicije hramova slikala je to kao borbu bele i crne magije. U tom ratu protiv zemlje Đambus, Ram ili Rama, kako su ga zvali na istoku je primenio, spolja gledano, čudesne načine, nešto što su veliki posvećenici dugovali znanju i delovanju snaga skrivenih u prirodi.

Tradicija ga prikazuje čas kako otkriva izvor u pustinji, čas kako pronalazi neočekivane rezerve hrane u nekoj vrsti "mane" čiju je upotrebu objašnjavao, čas opet kako sprečava neku epidemiju pomoću biljke zvane "hom", koju će Grci zvati "amomos", a Egipćani "persea".

Svojom snagom, svojim genijem i svojom dobrotom, tako kažu svete knjige proroka, Rama je postao gospodar Indije i duhovni kralj zemlje, sveštenici, narodi i kraljevi su se klanjali pred njim kao pred nebeskim dobročiniteljem. Pod znamenjem Ovna njegovi emisari su nadaleko raširili arijevski zakon koji je zabranjivao ljudske žrtve, isticao jednakost pobednika i pobeđenih, poštovanje žene u domu, kult predaka i svete vatre, vidljivi simbol neimenovanog Boga.

Dočekao je duboku starost, odbio je najvišu vlast koju su mu ponudili kraljevi i poslanici naroda i povukao se u samoću, kako kaže predanje, na goru Albori, između Balka i Bamijana, u boravište koje je bilo poznato samo posvećenima. Tu je učio svoje učenike onom što je znao o tajnama zemlje i velikog Bića, a oni su ta znanja raznosili nadaleko - od Egipta do Oksitanije, svetu vatru simbol Božanskog jedinstva i rog ovna kao znak arijevske religije.

Stepeni inicijacije

Poslednje godine svoga života Rama je posvetio stvaranju kalendara arijevaca - njemu dugujemo zodijačke znake. To je bilo zaveštanje patrijarha posvećenika, neobična knjiga pisana zvezdama, nebeskim hijeroglifima na nebeskom svodu bez dna i granica. Odredivši dvanaest znakova zodijaka, Rama im je dao trostruki smisao: prvi je vezan za uticaj Sunca tokom 12 meseci u godini, drugi je u izvesnom smislu kazivao sopstvenu istoriju, a treći je pokazivao tajne načine pomoću kojih je on dostizao svoj cilj.

Zbog toga su kasnije ti znaci, čitani obrnutim redom postali tajni znaci stepena inicijacije. Svima je zapovedio da kriju njegovu smrt i da njegovo delo nastave životom u bratstvu i međusobnom savezu. Tokom vremena narodi su verovali da Rama, sa svojom tijarom na kojoj su ovnovski rogovi još živi na svojoj svetoj planini. U vedističkim vremenima Veliki Predak je postao Jama, Sudija mrtvih.
Pripremila: Slađana Majdak

Legenda o Krišni
Obična žena Devaki rađa božansko dete

Legenda o Krišni nastala je početkom doba Kali-Juge, koje je po bramanskoj tradiciji počelo oko tri hiljade godina pre naše ere, kada je žeđ za zlatom i vlašću obuzela svet. Vekovima je Agni - nebeska vatra, tako kažu drevni mudraci, slalo na zemlju eterične reke i pritoke, ali je vreli dah Kali, boginje Želje i Smrti obuzeo sva srca.

Sinovi sunca, solarni kraljevi (Pandave) sa kojima je vladala pravda bili su uništeni i oterani sa svojih prestola, a njihovi retki naslednici skrivali su se po šumama kod pustinjaka. Ćudljivi i verolomni, lunarni kraljevi su započeli jedan nemilosrdni rat i jedan među njima je uspeo da nadvlada ostale i to terorom i snagom prestiža.

To je bio Kansa, kralj Madure. Oko njega su patili robovi, on je verovao da ima samo ono što je osvojio, a ono što je imao nije bilo ništa u poređenju sa svim što je tek nameravao da osvoji. Sanjao je da bude gospodar cele Indije, od Lanke do Himavata.

Zrak Duha svetog

Imao je pun dvor žena različitih boja kože, ali njegova najveća želja bila je sin koga bi najmilija od njih, Nisumba, rodila - budući gospodar sveta. Nisumba nije imala sinove i pored stravičnih žrtvovanja koje je njen otac Kalajeni prinosio boginji Kali, pa je kralj Madure naredio da se pred celim gradom prinesu žrtve vatri i da se dozovu sve Deva.

Ceo grad je učestvovao u obredu, a Kansa se približio vatri i pitao sveštenike koja će od njegovih žena roditi Gospodara sveta? U tom momentu se kraljeva sestra Devaki, devojka čistog i prostog srca, približila vatri da se pomoli Devama da daju sina njenom bratu i Nisumbi.

Sveštenik je gledao čas u vatru čas u Devaki i na kraju je rekao: "O kralju Madure, nijedan od tvojih sinova neće biti Gospodar sveta. Taj će se roditi iz utrobe tvoje sestre koja evo ovde stoji".

Kansu je obuzelo veliko zaprepašćenje, a Nisumba je ispunjena besom odmah tražila da ubije sestru. Iste noći je vođa sveštenika upozorio Devaki da joj preti smrtna opasnost i devojka je, preobučena u pokajnicu, napustila Kansinu palatu. Rano sledećeg jutra vojnici su potražili kraljevu sestru da je ubiju, ali našli su samo praznu sobu.

Devaki je dugo lutala kroz beskrajnu samoću džinovskog drveća. Vođena nevidljivom rukom došla je do jezera uz koga se podizala koliba kralja pustinjaka - Vasihte. Počela je da živi kod pustinjaka, učestvovala je u njihovim svetkovina, jedna starija žena poučavala ju je tajnama.

Jednog dana je kraj drveta iz nezapamćenih vremena koje su sveti riši zvali Drvo života zapala u duboku ekstazu, slušajući muziku nebesa kao okean harfi i božanskih glasova. Nebo se otvorilo, hiljade veličanstvenih bića je gledalo, a u sjaju jednog blistavog zraka bilo je sunce nad suncima - Mahadeva, koji joj se javio u ljudskom obličju. Tada je natkrilio zrak Duha sveta, ona je izgubila svest i zaboravivši na sve zemaljsko u neopisivom blaženstvu, začela je božansko dete.

Kada je sedam meseci opisalo magijski krug oko svete šume vođa pustinjaka je pozvao Devaki: "Volja Deva se ispunila. Ti si začela u čistoti srca i ljubavi Božanskoj. Device i majko, mi te pozdravljamo. Rodićeš sina koji će biti izbavitelj sveta".

U podnožju gore Meru Devaki je, u plemenu pastira, rodila sina. Čudesno dete nepoznate žene je raslo a pastiri su se pitali ko je ta žena koja iako obučena kao sve ostale ličila na kraljicu, i kakvo je to dete koje ne povređuju divlje životinje."

Ovako počinje legenda o Krišni koju nam prenosi bramanska tradicija. Posle mnogobrojnih borbi i suočenja sa ujakom koji pokušava da ga ubije Krišna dobija posvećenje od starca Vasihte koga Kansa lišava života. Povlači se na sedam godina u samoću da bi se među ljude vratio preobražen, sa novim učenjem.

Sudbina duše

- Telo, taj omotač duše koja u njemu boravi, je nešto konačno, ali duša je u njemu nevidljiva, nespoznatljiva, nepodložna raspadanju i večna. Zemaljski čovek je trojičan, kao i božanstvo koje odražava. On ima razum, dušu i telo. Ako se duša veže sa razumom ona dostiže "Satvu" - mudrost i mir, ako ostane nesigurna u sebe između razuma i tela, u tom slučaju njome dominira "Raja" ili strast i vuče je od predmeta na predmet u jednom fatalnom krugu.

Ako pak ostavi telo ona pada u "Tamu", ne-razum, neznanje i smrt u vremenu. To je ono što svaki čovek može da posmatra u sebi samom i oko sebe - čitamo u knjigama 8-18 "Bhagavad gite".

Kakva je sudbina duše nakon smrti? Da li se ona jednako pokorava istom zakonu ili može da mu umakne?
- Ona se nikada ne uklanja od njega i uvek mu se pokorava. U tome je tajna novog rođenja. Kao što se dubine nebesa otvaraju pred zracima zvezda, tako su i dubine života obasjane pred svetlošću te istine.

Ako se telo razloži onda kada preovladava "Satva" - mudrost, duša uzleće u prostore onih čistih bića koja imaju znanje o Naj-višem. Kada telo podnosi rastavljanje (smrt) dok "Raja" - strast dominira, duša se ponovo vraća i nastanjuje u onim koji su se privezali za zemaljske stvari. Isto tako, ako je telo razoreno dok je "Tama" - neznanje predominantno, duša koja je zamračena materijom ponovo biva privučena nekim matricama ne-razumnih bića...
Pripremila: Slađana Majdak

Ukrotite vaše strasti
Krišna: čulna uživanja liče na matice budućih muka

Da bi se stiglo do savršenstva treba savladati nauku jedinstva koja je iznad mudrosti; treba se uzdići do bića božanskog koje je iznad duše, čak i iznad inteligencije-razuma. A to biće božanskog, taj uzvišeni prijatelj nalazi se u svakom od nas... Ukrotite vaše strasti. Uživanja koja vam obezbeđuju vaša čula liče na matice budućih muka - govorio je Krišna.

- Postojani um se uvek usmerava u jedno težište. Nestalnih umova ima mnogo i vrlo su razgranati. Neprosvetljeni koji izriču kićen govor ushićeni su samo rečju Veda, govoreći kako u Vedama nema ničeg osim tih reči, priželjkujući da na ovom svetu isprobaju uživanja, a imajući za cilj zadovoljstva što ih nude nebesa, jer im te reči daju obećanje da će se roditi ponovo i to onako kako su zaslužili svojim obrednim postupcima. Takvi ne uspevaju sabrati um u težište.

Čvrstoća razuma

Kada čovek odbaci sve svoje želje i bude zadovoljan samim sobom, kaže se da je to čovek postojanog uma. Onaj čiji razum ni jedna nevolja ne može pomutiti i čija je žeđ za užitkom prošla, koga ne sputavaju želje ni strahovi, sklonosti ni srdžba, naziva se mudracem postojanog uma.
   
      

Dužnost za posvećenje

Velika bitka na polju Kurukšatri o kojoj peva ep "Mahabharata" označila je kraj jednog i početak drugog razdoblja. U njoj se, prema predanju, borio i sam Krišna pomažući Pandave, solarne kraljeve. Arđuna, veliki solarni junak se pred sam početak bitke pokolebao od prolivanja krvi, glasno razmišljajući da ih čeka bitka u kojoj svi gube.
- Ti si žalio one koje ne treba žaliti, a govoriš reči mudrosne. Mudraci ne žale ni umrle ni neumrle. Nije uopšte istina da ja nisam bio, ni ti, niti svi glavari ovog naroda. Niti je istina da nećemo biti svi mi od sada pa na dalje... Rečeno je da je propast neminovna svemu što je kao telo sazdano, a da onaj što obitava u telu ne može propasti nego večno traje.
Ako neko misli da može ubiti stanovnika tela ili da on može biti ubijen greši jer ne vidi pravu istinu. Ako već postoji neće biti kraja njegovom postojanju. On je nerođen, nepromenljiv, večan, prastar je i neće umreti kada mu telo prestane život... I zato, kada već znaš da je to tako, ne pristaje ti da sada jadikuješ moćni viteže. Tebi ne dolikuje da žališ zbog onoga što je neizbežno... Imaj pred očima zakon svoga staleža, jer za kšatrije nema ničeg većeg nego što je pravedna bitka - glasi jedan od čuvenih delova "Mahabharate" u kojoj Krišna govori o dužnosti prema delovanju.
      
      
      
   

Onaj ko se može odvojiti od svih sadržaja što primaju čula, kao kad kornjača uvuče udove, taj je postigao čvrstoću razuma. Mir dostiže samo onaj koji svuda hodi ne želeći ništa, neprivržen ničemu, oslobođen žudnje i svoje taštine.

Takvo je to božansko stanje i onaj koji ga dostigne ne može više podleći obmani. Ko se nalazi u tom brahmanskom stanju taj će u trenu smrti postići utrnuće u brahmanu - stoji zapisano u "Mahabharati" kako je Krišna poučavao Arđunu.

Kada su ga poluučeni, nepoverljivi i oholnici pitali da im objasni Boga on im je odgovarao sentencama poput ove: "Znanje ljudsko je taština, sva dobra dela čovekova su iluzorna ako ih ne veže za Boga. Bog voli one koji su krotki srcem i duhom svojim, njemu ništa drugo nije potrebno. Samo beskraj i prostranstvo mogu pojmiti beskrajnog, samo Bog može pojmiti Boga."

Nisu to bile jedine novine njegovog učenja. On je očaravao i privlačio gomilu posebno onim što je govorio o Bogu Živom, o Višni. On je učio da se Gospodar Svetova više puta već otelotvorio među ljudima, i da će se još javiti, ali Višnu je, po rečima Krišne, imao zadovoljstvo da ponekad progovori kroz usta poniznih, kroz prosjaka, ženu koja se kaje ili kroz malo dete.

Krišna je posvetio Arđunu, svog učenika i najslavnijeg potomka solarne rase za kralja Madure. Ustanovio je najviši autoritet bramana koji su tako postali učitelji kraljevima, a on sam je ostao vođa pustinjaka koji su činili vrhovni savet bramana. Da bi se osigurao od progona sagradio je snažan grad usred planina koji je bio zaštićen bedemima i koga su branili izabrani ljudi iz naroda. Taj grad, sada legendarni, zvao se Dvaraka. U centru grada se nalazio hram čiji je najvažniji deo bio sakriven pod zemljom.

Kada su kraljevi lunarnog kulta shvatili da se jedan solarni kralj popeo na presto Madure i da su bramani, uz njegovu pomoć, postali učitelji Indije, i organizovali su moćan savez u nameri da ga obore.

Sa svoje strane i Arđuna je okupio sve kraljeve solarnog kulta bele, arijevske i vedističke tradicije. Ep "Mahabharata" opisuje bitku na polju Kurukšetra gde su solarni kraljevi, uz velike žrtve, porazili lunarne kraljeve. Krišna je mnogo kasnije, da bi zapečatio svoje učenje, poginuo od neprijateljskih strela koje su ga ceo život proganjale.

Verska duša

Trostruki veo koji pokriva nastanak svih istočnih religija je u Indiji gušći više nego drugde jer su bramani, apsolutni gospodari indijskog društva i jedini čuvari njegove tradicije, taj mit često menjali i podešavali prema duhu doba.

Ipak, na početku jedne velike institucije obavezno stoji jedan veliki čovek, pa je sasvim je logično mišljenje da je usred religijskog i društvenog haosa koji je u drevnoj Indiji bio posledica svuda prisutnih prirodnih kultova, morao da se pojavi reformator koji je obnovio čisto arijevsko učenje idejom o trojičnosti i objavljenoj božanskoj reči koji je svoje delo zapečatio ličnim žrtvovanjem i Indiji stvorio versku dušu.
Pripremila: Slađana Majdak

Poslednje iskušenje smrt i vaskrsenje
Učenik bi legao u otvoren grob i proživljavao stanje smrti

Ako bi se neko udostojio čistotom svoga srca, ljubavlju prema istini i snagom odricanja, dolazio je do praga Ozirisovog uz poslednje iskušenje - smrt i vaskrsenje.

Učenik, adept, koji bi se pokazao dostojnim za poslednju tajnu, legao bi u grob koji je otvoren i, uz studen koja ledi udove, u potpunom mraku proživljavao je i osećao bolna stanja smrti. Zapavši u letargiju, život mu je prolazio pred očima i video bi Cvet Izidin, mističnu ružu mudrosti koja u svom srcu čuva Ljubav.

"Postanje" je tajni testament koji se sastoji od onoga što se govori, onoga što znači i onoga što se skriva.
Otkrovenje je staro koliko i svest ljudskog roda. Svi su moćni posvećenici u jednom trenutku svoga života videli sjaj osnovne, glavne istine koju su osvojili, i koja se lomila ili dobijala drugu boju u zavisnosti od njihovog genija i misije - saobrazno sa vremenom i mestom dešavanja. Posmatrali smo sa Ramom arijevsku inicijaciju, bramansku sa Krišnom, i sa sveštenicima Tebe inicijaciju Izide i Ozirisa.

Otac monoteizma

Egipatski posvećenik i Ozirisov sveštenik Mojsije, nesumnjivo je bio organizator monoteizma. Preko njega je princip monoteizma, sve do tada prekriven trostrukim velom tajne izašao iz dubine hrama i ušao u ono što se zove "circulus" istorije. Mojsije je imao srčanosti da od uzvišenog principa inicijacije načini jedinstvenu dogmu jedne nacionalne religije, i opreznosti da je otkrije samo jednom malom broju posvećenika, dok je masi naroda nametao pomoću straha.

U tom pogledu, prorok sa Sinaja je imao široke vidike koji su uveliko nadilazili sudbinu njegovog naroda. Ta je misija, da bi bila ostvarena, podrazumevala nestajanje - potonuće naroda koji ju je oličavao. Da bi ostvario taj poduhvat, najkolosalniji posle izbeglištva Arijevaca u pre istoriji, Mojsije se poslužio oružjem koje je pripremano u okviru plemena Jevreja, posebno u onom plemenu koje se bilo naselilo u Egiptu, u dolini Gošen, i živelo u ropstvu kao zajednica poznata pod imenom Beni-Jakova.

U poslu stvaranja monoteističke religije on je imao i prethodnike u ličnosti nomadskih miroljubivih kraljeva koje nam Biblija pokazuje u likovima Avrama, Isaka i Jakova. Najverovatnije su ta tri patrijarha živela u različitim vremenima, a mnogo vremena posle Mojsija jevrejska legenda ih je stavila u jednu porodicu.

Hosarif, kako je prvo Mojsijevo ime u Egiptu, bio je sin princeze iz kraljevskog doma, sestre Ramzesa drugog. Da li je usvojeno dete - to se nikada nije dokazalo. Pre svega bio je sin hrama jer je odrastao pod njegovim stubovima, majka ga je zavetovala Izidi i Ozirisu, i postojala je mogućnost da nasledi faraona.

Njegov duh je prezirao stvari koje su samo varka i bića koja su prolaznost, disao je slobodno samo u krugu nepromenljivih načela. Kao i svi jaki kojima je namenjeno veliko delo Hosarif nije verovao da treba da se potčini slepoj Sudbini, on je osećao da tajanstveno Proviđenje bdi nad njim i da ga vodi njegovom cilju.

Sveti pisar

Dok je bio na dužnosti svetog pisara Hosarif je bio upućen da vrši inspekciju delte. Jevrejska plemena u Egiptu, koja su nastanjivala dolinu Gosena, u to vreme su bila pritisnuta teškim kulukom. Ramzes Drugi je povezivao Peluzijum i Heliopolis jednim sistemom tvrđava, a sve "nome" Egipta su bile dužne da pošalju radnike za ove gigantske poslove.

Beni- Izrael je bio pritisnut najtežim kulukom, njihovi ljudi su najčešće klesali kamen i radili na poslovima pečenja cigle. Nezavisni i ponosni oni se nisu lako pogibali - onako kako su to činili drugi, pred štapovima egipatskih čuvara, već su se odupirali gunđajući, ponekad uzvraćajući udarce. Ozirisov sveštenik nije mogao da sakrije potajne simpatije za te ljude "nesalomivog vrata".
Pripremila: Slađna Majdak

Mojsijeva Knjiga principa
Želeo je da stvori narod jedne večne religije. Sinteza nauka prošlosti

Jednog dana je video kako neki egipatski čuvar bije štapom Jevrejina koji je bio nezaštićen, njegovo srce je planulo, on se bacio na Egipćanina, oteo mu oružje i ubio ga.

Taj čin je bio odlučujući za njegov život. Ozirisovi sveštenici koji bi počinili ubistvo doživljavali su strogu osudu od strane svešteničkog suda, uz to faraon je već video u sinu svoje sestre uzurpatora. Hosarif odlučuje da pobegne i da sam sebi nametne pokajanje i ispaštanje. Sve ga je vuklo u samoću pustinje.

Hosarif se povukao u egipatsko svetilište na Sinaju i gori Oreb, posvećeno Ozirisu ali gde se u isto vreme poštovao i svemoćni bog pod imenom Elohim. Veliki sveštenik Madijana i Raguel - onaj koji gleda Boga, tada je bio Jetro, pripadnik drevne etiopske rase koja je 4-5 hiljada godina pre Ramzesa Drugog vladala Egiptom i koja nije izgubila svoje tradicije koje su bile u vezi sa najstarijim rasama zemljine kugle.

Kada je Hosarif došao, da u ime Ozirisa, potraži utočište dočekan je raširenih ruku. Prošao je ritual očišćenja od ubistva koje je počinio i u godinama koje su usledile oženio je Jetrovu kćerku.

Smisao Petoknjižja

Zahvaljujući egipatskoj i haldejskoj tradiciji sa kojom se upoznao u hramu, Hosarif je upotpunio i usavršio ono što je naučio u egipatskim svetilištima, i mogao je da sagledava i mnogo starije, drevne cikluse u razvoju ljudskog roda. Pre njega su Rama, Krišna, Hermes, Zoroastar i Fo-Ni stvarali religije za narode, a Mojsije je želeo da stvori narod jedne večne religije.

Zato je i napisao svoju "Sefer Berešit" - Knjigu principa, celovitu sintezu nauka prošlosti i okvir za nauke budućnosti, ključ misterije, baklju posvećenika i - onu tačku na kojoj se sreću i ujedinjavaju narodi.

Biblijska egzegeza našeg veka počela je sa pomodnom idejom prema kojoj "Postanje" ili "Geneza" nije delo Mojsijevo, da taj prorok čak nije ni postojao već da je, navodno, bio izmišljena ličnost, legenda koju su četiri ili pet vekova kasnije izmislili jevrejski sveštenici kako bi sebi pribavili znak božanskog porekla.

Moderna kritika temelji takvo gledište na okolnosti da se "Postanje" sastoji od različitih fragmenata - elohističkih i jehovističkih - koji su sastavljeni i kao sašiveni u celinu, kao i na tvrđenju da je ova redakcija kasnijeg datuma, najmanje četiri stotine godina posle perioda kada je jevrejski narod izašao iz Egipta, iz ropstva.

Činjenice koje je utvrdila moderna nauka, a u vezi sa vremenom redakcije tekstova koje mi posedujemo su tačne. Međutim, zaključci koje ona izvlači su proizvoljni i nelogični. Iz onoga što su elohisti i jehovisti pisali 400 godina pre "Izlaska" ne sledi da su oni izmislili i napisali "Postanje" i da nisu imali posla sa nekim mnogo starijim dokumentom koji je bio loše shvaćen. "Petoknjižje" nam nudi jednu legendarnu varijantu Mojsijevog života, ali iz toga ne sledi da tu nema ničeg istinitog.

Prorokova misija se može razumeti samo ako je prebacimo u sredinu u kojoj je rođen - solarni hram u Memfisu. I najzad, dubine samog "Postanja" se otkrivaju samo u svetlosti onih baklji koje znamo iz inicijacije Izide i Ozirisa. Knjiga je pretrpela određene izmene, no poštovanja vredna mumija mora sadržati, pod prašinom vekova i zavojima u koje su je uvili sveštenici, osnovnu ideju vodilju, živu misao i zaveštanje proroka Izraela.

Šta je to što je Mojsije želeo da ostavi potomstvu u svom tajnom testamentu koji se zove "Sefer Berešit"? Problem se može rešiti samo sa ezoteričke tačke gledišta i postavlja se ovako: kao egipatski posvećenik Mojsije je intelektualno morao biti na visini egipatskih nauka koje su, kao i naša, prihvatale činjenicu neizmenljivosti zakona sveta, razvoja putem postepene evolucije, i koji su osim toga, što se tiče duše i nevidljive prirode, imale široke i razvijene pojmove koji su bili precizirani i razumno izloženi.

Ideja Postanja

Ako je Mojsijeva nauka bila takva - a kako je sveštenik Ozirisov ne bi imao takvu - kako je onda možemo izmiriti sa naivnim idejama "Postanja" o stvaranju sveta i poreklu čoveka? Da li ta priča o stvaranju koja, ako se uzme doslovno, zasmejava đake naših dana, ne skriva neki dublji simbolički smisao, nije li potreban neki ključ da bismo je otvorili i dešifrovali?

Taj ključ se nalazi u egipatskoj simbolici, u simbolici svih religija drevnog ciklusa, u sintezi učenja posvećenika, onakvoj kakva rezultira iz poređenja ezoteričkih učenja od vedističke Indije do hrišćanskih posvećenika iz prvih vekova hrišćanstva.

Egipatski sveštenici su imali, tako kažu grčki autori, tri načina da izraze svoju misao: prvi je bio jasan i jednostavan, drugi simboličan i figurativan, a treći - sveto pisanje pomoću hijeroglifa.
Pripremila: Slađana Majdak

Zmija simbol životne snage
Stari Grci su to zvali Eros - ljubav ili želja

Tako je ista reč, po volji onih koji je pišu, imala jasan, figurativan ili transcendantalan smisao. Heraklit je savršeno izrazio tu razliku označavajući je epitetima kao što su - ono što se govori, ono što znači i ono što se skriva.

Taj jezik nije bio razumljiv običnom čoveku, ali je bio posebno elokventan za adepta jer je bio dovoljan samo jedan znak pa da on shvati smisao, da razume princip, uzrok i posledicu koja iz božanstva zrače u svet slepe prirode, u svesti ljudskoj i u svetu čistih duša. Sumnje nema, s obzirom na Mojsijevo vaspitanje, da je prorok pisao "Postanje" egipatskim trosmislenim hijeroglifima. On je ključeve i objašnjenja usmeno preneo na svoje nastavljače.

Simbolika

Kada je u vreme Solomona "Postanje" bilo prepisano feničanskim pismom, kada ga je nakon vavilonskog ropstva Ezdra prepisao i redigovao na aramejskom, haldejskim pismom, jevrejski sveštenici su rukovali ključem samo na jedan nimalo savršen način. Kada su najzad došli i grčki prevodi "Biblije" u njima je ostala tek nejasna ideja ezoteričkog smisla tih tekstova. Dakle, kada mi čitamo "Postanje", u našim prevodima, mi imamo samo njegov površni i manji deo smisla...

Zmija je biće koje igra značajnu ulogu u priči o Adamu i Evi. U Postanju je zovu "Nahaš". Šta je zmija značila u drevnim hramovima? Misterije Indije, Egipta i Grčke odgovaraju složno - zmija stavljena u krug znači univerzalni život čiji je magični agens astralna svetlost.

U jednom još dubljem značenju Nahaš znači - snagu koja pokreće ovaj život, privlačenje ja i ja u čemu se vidi i uzrok univerzalne gravitacije. Grci su to zvali Eros - ljubav ili želja. Ako se primene ta dva nađena smisla na priču o Adamu, Evi i zmiji, vidi se da je greh prvog ljudskog para, famozni prvobitni greh, odmah postao jedno široko uvijanje i smotavanje u čvrst krug, u krug neizbežan kao život.

Mojsijev plan je bio najneobičniji i najsmeliji od svih planova koje je čovek ostvario. Osloboditi jedan narod jarma drugog naroda tako snažnog kao što je bio egipatski, povesti ga u osvajanje zemlje koja je bila zauzeta od bolje naoružanih naroda koji su bili neprijateljski raspoloženi prema njemu, voditi ga deset, dvadeset ili četrdeset godina kroz pustinju.

Mučiti taj narod žeđu i iscrpljivati ga glađu, izdvojiti ga pod šator Gospodnji usred nacija koje su se klanjale idolima, nametnuti mu monoteizam vatrenim štapom - u tome je bilo to do tada nečuveno delo Mojsijevo. Kada je doveo svoj narod do ulaza u Hanaan osetio je da je njegovo delo završeno -
"Gospode! Živeo sam moćan i usamljen
Podaj mi mira u snu zemaljskom..."

Delfijske misterije

Snevanje, San i Ekstaza su tri otvorene dveri koje vode s onu stranu sveta odakle nam dolaze poznavanje duše i znanje obožavanja. Evolucija je zakon Života, Broj je zakon Sveta, Jedinstvo je zakon Boga.

Duša Orfejeva je prošla kao božanski meteor preko olujnog neba Grčke koja se rađala. Kad je on nestao, nju je opet pokrila tama, nakon niza revolucija tirani Trakije su spalili njene knjige, razorili hramove i prognali učenike.

Izbrisano je svako sećanje na njega, uništeni su poslednji tragovi i to tako dobro da je nekoliko vekova posle njegove smrti jedan deo Grčke sumnjao u njegovo postojanje. Uzalud su posvećenici čuvali tradiciju tokom hiljada godina, uzalud i Pitagora i Platon o Orfeju govore kao o božanskom biću u ljudskom obliku - sofisti i retori su u njemu videli samo legendu o poreklu muzike.

Da bi Orfejeva misao živela i širila se, nauka hramova je morala da dođe u ruke onih iz redova laika. Ona je pod različitim vidovima došla u glave civilnih zakonodavaca, u pesničke škole, u kabinete filozofa.

Oni su osetili u njenom daljem širenju onu istu neminovnost koju je Orfej priznavao kada je reč o Religiji, onu potrebu za dvema vrstama doktrina. Jednom javnom, drugom tajnom, koje bi izlagale jednu istu istinu u različitoj meri i obliku koji bi bili primereni uzrastu i sposobnostima njenih učenika.

Veliki Pitagora

Ta je evolucija imala u Pitagori jednog priznatog predvodnika, posvećenika prvog reda. On je tumačio i nastavljao u svemu religijsku misao svog predvodnika i primenjivao je u novim vremenima ali je njegovo "prevođenje" bilo - novo stvaranje.

On je orfičke inspiracije složio u jedan kompletan sistem, u kojem je ponudio naučni dokaz u svom učenju i moralni dokaz u svojoj vaspitnoj instituciji, u redu pitagorejskom koji je iz toga usledio. Iako se sasvim jasno raspoznaje u istoriji, Pitagora je bio i ostao jedna skoro legendarna ličnost.

Glavni razlog njegovog "izbledelog traga" bio je u ljutim progonima na Siciliji čija je on bio žrtva, a koji su koštali života i mnogo pitagorejaca. Jedni su nestali u ruševinama spaljenih škola, drugi su umirali od gladi u hramovima.
Pripremila: Slađana Majdak

Brojevi sadrže tajnu stvari
Pitagora je ključ sveta video sakriven u brojkama i linijama

Uspomena na učitelja i njegovo učenje nastavljala se preko preživelih kojima je polazilo za rukom da pobegnu u Grčku. Platon se, uz velike muke i uz veliku cenu, preko Arhitasa, bio domogao jednog učiteljevog rukopisa koji je, uostalom, svoje ezoteričko učenje zapisivao samo tajnim znacima i u simboličkom obliku. NJegova glavna delatnost, kao i delatnost svih reformatora, odvijala se usmenim podučavanjem.

Suština Pitagorinog kosmogonijskog sistema koja dopire do nas sadržana je u Lizisovim "Zlatnim stihovima", u komentarima Hieroklesovim, fragmentima Filolajusa i Arhitasa, kao i u Platonovom "Timeju". A kakvo je Pitagorino učenje?

Šta je uzročnik ili pokretač svega na svetu, naročito u ljudskom rodu? Nebo govori - Proviđenje, Zemlja kaže - Fatalnost, ljudski rod koji plovi između njih odgovara - Ludilo. Bol. Ropstvo!

Pitagora je video tri neizmenljiva sveta kao "krilo Demetre", svetlost zvezda i kao srce ljudsko, a samo onaj ko bude pronašao saglasnost među njima i zakon opšte ravnoteže može biti pravi mudrac, on će moći da pomogne ljudima. Samo se u toj sintezi tri sveta nalazi tajna Kosmosa.

Ključ sveta Pitagora je video sakriven u geometrijskim linijama, u nauci o brojevima, u trojičnom zakonu koji uređuje konstituciju bića. Od svete matematike, nauke o brojevima ili univerzalnim principima, on je načinio centar svog sistema, a što je formulisao na novi, svoj način posle 22 godine učenja u egipatskom hramu u Memfisu, pod rukovodstvom velikog sveštenika Sonhisa.

Pitagora je za centar svoje delatnosti izabrao grad Kroton, najnapredniji grad južne Italije. Njegov cilj nije bio samo u tome da prenese učenje na jedan broj izabranih učenika nego da to učenje primeni sa svim njegovim principima u vaspitanju omladine i u životu Države. NJegov plan je obuhvatao nameru stvaranja jedne institucije za laičku inicijaciju, uz neskrivenu nameru da malo po malo transformiše političku organizaciju u gradu prema slici filozofskog i religijskog ideala.

Osnivajući školu u zalivu Tarenta on je ezoteričke ideje širio u Italiji i svoje je učenje čuvao u dragocenoj vazi kao najčistiju suštinu mudrosti Istoka, namenjenu narodima Zapada.

- Brojevi, poučavao je učitelj, sadrže tajnu stvari, a Bog je univerzalna harmonija. Sedam svetih činova, građeni prema uzoru na sedam nota heptakorda, odgovaraju broju sedam boja svetlosti, broju planeta, broju sedam načina postojanja i života koji se stvaraju iz sedam sfera materijalnog i duhovnog života, od najmanjeg do najvećeg među njima. Ako se melodije tih sedam načina mudro nametnu, one dovode do saglasnosti u duši, ona tada postaje dovoljno harmonična i može da prima čak i vibracije duhovne istine. Tom pročišćenju duše obavezno odgovara čišćenje tela koje se postiže higijenom i strogom disciplinom u navikama. Prvi zadatak inicijacije sastoji se u pobeđivanju strasti. Onaj ko nije učinio harmoničnim svoje biće ne može ni da razmišlja o božanskoj harmoniji...

U idealu pitagorejskog života, međutim, nije bilo ničeg asketskog, ženidba je smatrana za nešto sveto. Novajlijama je ipak savetovana čednost, posvećenicima umerenost, a to je bila moć koja vodi usavršavanju. Pitagora je verovao u vrlinu žene posvećenice, ali se grozio obične, profane žene. Jednom učeniku koji ga je pitao kada je dopušteno približiti se nekoj ženi, on je ironično odgovorio - Kada budeš umoran od odmora!

On je svoje učenike nazivao matematičarima jer je njegova uzvišena nauka počinjala naukom o brojevima. Međutim, ta sakralna matematika ili nauka o principima, bila je istovremeno i transcendentnija i življa nego profana matematika koju jedino i poznaju naši naučnici i filozofi. U njoj Broj nije posmatran kao apstraktni kvalitet nego kao sveprisutna i delatna vrlina Jednog najvišeg, Boga, koji je izvor svetske harmonije. Nauka o brojevima je bila nauka o živim silama, o božanskim svojstvima na delu, u svetu i u čoveku - u makrokosmosu i mikrokosmosu. Posmatrajući ih, deleći i objašnjavajući njihovu igru Pitagora je gradio Teogoniju, ili jasnu racionalnu teologiju.

Jer jedna stvarna teologija je trebalo da pruži principe svih nauka. Ona neće biti nauka o Bogu ako ne pokaže jedinstvo i povezanost svih nauka u prirodi. Ona će zaslužiti svoje ime pod uslovom da postane organ i sinteza svih drugih nauka. To je u egipatskim hramovima i bila uloga koju je imala nauka o svetoj reči koju je Pitagora formulisao i precizirao pod imenom nauke o brojevima. Ona je pretendovala da bude ključ bića, nauke i života.

Kako se približiti Jednom, tom Biću nedostižnom? Da li je neko nekada video gospodara vremena, dušu sunca, izvor inteligencija? Ne, samo onaj ko se stopi s Njim može da pronikne u Njegovu suštinu - odgovaraju Pitagorejci. On je sličan nevidljivoj vatri u središtu sveta čiji nemirni plamen struji kroz sve svetove i pokreće velike krugove.
Pripremila: Slađana Majdak

Muško - ženska priroda
Svaki politeizam prikazivao je božanstvo čas kao muško, čas kao žensko

Pitagora je govorio da se delo inicijacije sastoji u približavanju velikom Biću, u sličnosti Njemu, u usavršavanju koliko god je to moguće, u ovladavanju stvarima pomoću razuma - pri čemu čovek treba da bude aktivan kao razum ali ne i pasivan kao te stvari.

Kosmička duša

- Zar vaša duša nije, kao i vaše biće, mikrokosmos, jedan mali svet? Ali on je pun bure i nesloge. Dakle, u njemu treba ostvariti jedinstvo i harmoniju. I tada, i samo tada, Bog će posetiti vašu svest, samo tada ćete i vi pripadati njegovim moćima i od vaše volje stvoriti kamen temeljac vašeg doma - govorio je Pitagora.

On je prema svakom broju definisao jedan princip, jedan zakon, jednu aktivnu silu univerzuma, ali je govorio da se suštinski princip sadrži u prva četiri broja koji, kada ih sračunavamo ili množimo, daju sve ostale.

Na isti način i beskonačnost u varijanti bića koja čine univerzum jeste produkt kombinacija triju prvobitnih sila - materije, duše i duha, koje stoje pod uticajem Božanskog stvaralačkog jedinstva koje ih meša, čini različitim, koncentriše ili ističe i pokazuje.

S drugim glavnim učiteljima ezoterične nauke i Pitagora je pridavao veliki značaj broju sedam i broju deset. Broj sedam, koji je kombinacija brojeva tri i četiri, označava jedinstvo čoveka i božanstva. To je broj adepta, velikih posvećenika, i budući da izražava kompletnu realizaciju u svakoj stvari preko sedam stupnjeva, on predstavlja zakon evolucije.

Broj deset, koji je zbir četiri prva broja, i koji predstavlja presedan jeste izuzetni, najsavršeniji broj, jer oličava sve principe božanstva koje je evoluiralo i našlo se u novom jedinstvu.

Četiri stanja

Četiri elementa od kojih su načinjene zvezde i sva bića, označavaju četiri stanja, po stupnjevima materije. Prvo, najgušće i najgrublje je najteže prijemčivo za duh, drugo je rafiniranije i pokazuje prema njemu više afiniteta. Zemlja predstavlja čvrsto stanje, voda tečno, vazduh gasovito, a vatra bestežinsko stanje.

Peti ili eterični element predstavlja stanje materije koje je do te mere suptilno i živo da se više ne može govoriti o njegovim atomima - on ima svojstvo univerzalne prodornosti. To je prvobitni kosmički fluid, astralna svetlost ili Duša Sveta.

Pitagorejska škola u Krotonu potrajala je 30 godina. Za to vreme Pitagora je stekao takvu moć da oni koji su ga nazivali polu-bogom nisu nimalo preterivali. Moćni uticaj velikog duha i snažnog karaktera, ta magija duše i inteligencije, izazvale su ljubomoru i mržnju kojima se nije bilo lako odupreti.

Jedan od potencijalnih učenika koje je Pitagora davno odbio uspeo je da izvrtanjem reči njegovog učenja pridobije pažnju mnogih narodnih prvaka i pripremio je revoluciju koja je trebalo da započne proterivanjem pitagorejaca.

Kuća i Pitagorino imanje su od razjarene gomile spaljeni, glavni članovi reda sa samim učiteljem su nestali - jedni u plamenu požara dok je druge narod usmrtio. Arhip i Lizis su jedini izbegli masakr.

Ubistvo Pitagore je bio znak za početak demokratske revolucije u Krotonu i zalivu Tarente. Italijanski gradovi su proterali preostale nesrećne učenike. Red je bio uništen, ali su se ostaci rasturili po Siciliji i Grčkoj, sejući posvuda učiteljeve reči.

Večna priroda

Svaki politeizam je imao u sebi ideju jedinstva Večno-Muškog i Večno-Ženskog u Bogu, i prikazivao je božanstvo čas u muškom, čas opet u ženskom obličju. I sama živa Priroda, večna i velika Supruga Božja, nije samo zemaljska priroda nego i nebeska, nevidljiva za naše telesne oči, Duša sveta, prvobitna Svetlost, naizmenično Maja, Izida ili Kibela, koja prva vibrira pod impulsom Božanskog i obuhvata suštine svih bića, duhovnih tipova i svih duša...

I najzad, opet, to je Žena saputnica Čovekova. U ljudskom rodu Žena oličava Prirodu, a savršena slika Božja nije samo čovek nego - čovek i žena. Odatle potiče i njihova nepobediva, očaravajuća i fatalna privlačnost, odatle potiče i pijanstvo Ljubavi, jer tu se ostvaruje san beskonačnog stvaranja i mračno naslućivanje da Večno-Muško i Večno-Žensko uživaju u savršenom jedinstvu u krilu Božjem.

U transcendentnoj matematici se dokazuje, u algebarskom smislu, da je nula pomnožena sa beskonačnošću jednaka Jednom. U sistemu apsolutnih ideja označava beskonačno Biće. Beskraj i Večnost su u jeziku hramova prikazivani u obliku zmije koja grize vlastiti rep, ili u obliku kruga kako je označavan Beskraj koji se pokreće sam od sebe.
Pripremila: Slađana Majdak