Superiornost dobra nad lepotom
Lepo je istinito samo u ogledalu umetnosti, govorio je Platon

Platon je shvatio superiornost Dobra nad Lepotom. Lepo postiže Istinito samo u ogledalu Umetnosti, dok ga Dobro ostvaruje u dnu duše...
"Na nebu, naučiti znači videti
a na Zemlji, to je sećati se.
Srećan je onaj što kroz Tajnu
poznaje izvor i kraj života" - Pindar

Kao i sve na svetu i Grčka je imala svoju zoru, svoje podne i svoj sumrak. To je zakon nad danima, ljudima, narodima, zemljama i nebesima. Orfej je posvećenik zore, Pitagora podneva, Platon sunčevog zalaska nad Heladom. Platon sledi Pitagoru kao što je za vreme eleuzinskih misterija bakljonoša sledio velikog hijerofanta.

Platon se rodio u Atini, u gradu lepote i čovečnosti. Vreme njegovog detinjstva i mladosti je i vreme peloponeskih bratoubilačkih ratova između Sparte i Atine, s kojima je počelo raspadanje i slom Grčke. Godina Platonovog rođenja - 429-ta pre Hrista, godina je smrti Perikla, najvećeg državnika Grčke koji je bio najsavršeniji predstavnik helenske civilizacije. On je bio čovek koji je umeo da sačuva mir poluboga usred bura narodnih pobuna.

Večna duša

U vreme Platonove mladosti Spartanci su osvojili Atinu, neprijatelji su bukvalno igrali na ruševinama otadžbine. Zatim su došla tridesetorica tirana sa svojim propisima. Ono što je bila glavna crta njegove duše, nešto njeno izuzetno i jedinstveno, sastojalo se u činjenici da je ona, kako se čini, još na rođenju sklopila savez sa večnošću.

Izgledalo je da u njegovim krupnim očima žive samo večne stvari, sve drugo je pred njima prolazilo kao neki privid koji se odražava u dubokom ogledalu. Iza vidljivih, promenljivih i nesavršenih oblika sveta i bića njegovoj duši kao da su se ukazivali nevidljivi, savršeni, večno blistavi oblici tih istih stvari i bića koje duh vidi i koji su njegovi večni modeli.

I zato je mladi Platon, pre nego što je formulisao svoje učenje, pre nego što je čak i znao da će jednoga dana biti filosof, imao jasnu predstavu o božanskoj realnosti ideala i o njegovoj sveprisutnosti. Zato je on, gledajući kako se njiše žena, kako se kreću pogrebne kočije, vojske, svetkovine i velike žalosti, video u tome nešto drugo i kao da je sebi govorio: "Zašto plaču i zašto ciče od radosti? I oni veruju da postoje, a nema ih! Zar i ja da se vežem za ono što se rađa i ono što umire? Zašto ne bih mogao da volim ono Nevidljivo koje se ne rađa i ono što ne umire nikada, ono što uvek postoji?"

Ljubav i Harmonija su bile osnov Platonove duše, ali o kakvoj se Ljubavi i Harmoniji radi? Reč je o Ljubavi prema večnoj Lepoti, to je Harmonija koja obuhvata svet.

Njegova mladost je bila mladost bogatog Atinjanina okruženog svim luksuzom i svim čarima u jednom periodu koji je bio u znaku opadanja. Tražeći uzvišenu Lepotu u svim vidovima on se naizmenično i uporno bavio slikarstvom, muzikom i poezijom. U 27-oj godini već je bio napisao mnogo tragedija i spremao se da se javi na takmičenje. Tada je sreo Sokrata koji je vodio sporove sa mladim ljudima u vrtovima Akademije.

On je govorio o pravičnosti i nepravičnosti, o lepoti, dobru i istini. Pesnik je pristupio filosofu, slušao ga i vratio se tamo sutradan i narednih dana. Posle nekoliko nedelja u njegovom duhu je došlo do korenitog preokreta. U njemu se rodio jedan drugi Platon pod utiskom reči čoveka koji je za sebe govorio da "rađa nove duše".

U šta je verovao i šta je isticao sam Sokrat? On nije odricao postojanje bogova, on ih je častio kultom kao i svi njegovi sugrađani, ali je priznavao da je njihova priroda nespoznatljiva i da on ništa ne razume od one fizičke i metafizičke kakva je predavana po školama.
- Najvažnije je, govorio je on, verovati u Pravičnost i u Istinu, i primenjivati ih u svom životu.

Njegovi tako izrečeni argumenti su imali veliku snagu jer je sam nudio primer: bio je besprekoran građanin, hrabar vojnik, nepotkupljivi sudija, odan i nekoristoljubivi prijatelj i apsolutni gospodar nad svim strastima. Zbog čega je taj čovek neodoljivo očarao i u potpunosti pokorio Platona? Gledajući njega on je shvatio superiornost Dobra nad Lepotom. Lepo postiže Istinito samo u ogledalu Umetnosti, dok ga Dobro ostvaruje u dnu duše. Ta blistava, večna lepota koja je "sjaj istine" ubila je promenljivu, varljivu lepotu u duši Platonovoj.

Poslednja gozba

Platonovi prijatelji su očekivali da ga vide kao pobednika u poeziji na scenama gde su se ogledali tragičari. On ih je pozvao na gozbu koja je potrajala cele noći. Pevane su himne ljubavi i Bahusu, sviračice na flauti su izvodile svoje najsladostrasnije plesove. Na kraju su zamolili Platona da sam odrecituje jedan od svojih ditiramba.

- Ovo je poslednja gozba koju vam priređujem. Ja se od danas odričem zadovoljstava života i posvećujem se mudrosti sledeći Sokratova naučavanja. Znajte svi, ja se čak odričem i poezije, jer sam shvatio da je i ona nemoćna da izrazi istinu koju ja tražim. Više neću napisati ni jedan stih, i evo pred vama spaljujem sve što sam do sada napisao - glasio je neočekivani pozdravni govor Platonov.
Pripremila: Slađana Majdak

Zauvek ostao Sokratov učenik
Smrt velikog učitelja za Platona je bila najsvetija tajna

Među otmenim gostima i sofistima bilo je podsmeha, nepoverenja pa i mržnje. Platonova namera je ocenjena kao ludost i svetogrđe, najveći deo "prijatelja" ga je posle te gozbe zauvek napustio. Tri godine nakon što je Platon postao Sokratov učenik, ovoga je Areopag osudio na smrt, uz izgovor da "kvari omladinu i ne veruje u Bogove", i on je umro okružen svojim učenicima, ispijajući kukutu.

Vedri prizor Sokrata koji umire za istinu i svoje poslednje časove provodi sa učenicima u raspravama o duši, utisnuo se u Platonovo srce kao najlepši prizor i najsvetija tajna. To je bila njegova prava velika inicijacija. Kasnije je izučavao fiziku, metafiziku i mnoge druge nauke, ali je zauvek ostao Sokratov učenik.

Posle učiteljeve smrti, Platon je krenuo na put. Pratio je naučavanja mnogih filosofa male Azije, odatle se vratio u Egipat da bi stupio u dodir sa tamošnjim sveštenicima i primio Izidino posvećenje. On nije, kao Pitagora, postigao najveći stepen kada se postaje adept, kada se stiče efektivna i neposredna moć, moć sagledavanja božanske istine, moć koja je natprirodna u odnosu na prirodne moći. On se zaustavio na trećem stepenu koji obezbeđuje viđenje savršene intelektualne svetlosti koja daje znanja o carstvu inteligencije koje znaju duša i telo.

Akademija

Zatim se vratio u južnu Italiju da bi od pitagorejaca kupio, plativši ga zlatom, jedan učiteljev rukopis. Vrativši se u Atinu, Platon je osnovao svoju školu, koja je stekla slavu pod imenom - Akademija. On nije mogao da javno tumači stvari koje je Pitagora pokrivao trostrukim velom. Zakletva, opreznost pa i cilj su mu to branili. Mi u "Dijalozima" nalazimo upravo ezoteričko učenje, samo je ono prikriveno, izmenjeno u nečem, propraćeno jednom racionalnom dijalektikom koja deluje kao tuđ prtljag. Znanje je otkrivano kroz legendu, mit ili parabolu.

Učenje o idejama - tipovima stvari izloženo u "Fedru" je zaključak, svođenje one doktrine koju je Pitagora izložio u svojim "Svetim brojevima". U "Timeju" je izložena sasvim konfuzno i nejasno ezoterička kosmogonija. Što se tiče učenja o duši, njenim seobama i njenoj evoluciji, ono se sreće u svom Platonovom delu, ali se nigde ne vidi tako jasno kao u "Gozbi", "Fedonu" i u "Legendi o Eru" koja se nalazi na kraju tog dijaloga.

Platon je doktrinu o trima svetovima zamenio trima konceptima koji su, zbog nedostataka organizovane inicijacije, ostali 2000 godina kao tri otvorena puta koja vode uzvišenom cilju. Ta tri shvatanja i viđenja se podjednako odnose i na ljudski i na božanski svet, njihova je prednost u tome što mogu da se dovedu u vezu, iako samo u jednom apstraktnom vidu.

- Sledeći Dobro, što će reći Pravičnost, duša se pročišćuje, priprema se da spozna Istinu. Sledeći i proširujući jednako ideju Lepog, duša dostiže duhovno Lepo, majku svih stvari koja nadahnjuje oblike, koja je supstanca i organ Božji. Sledeći ideju istinitog duša postiže čistu Suštinu, principi koji se sadrže u čistom Duhu.

Otvarajući te velike smerove ljudskom duhu Platon je definisao i stvorio, izvan uskih sistema i posebnih religija, kategoriju Ideala koja je zamenjivala vekovima, a zamenjuje i danas, kompletnu organsku intuiciju. Idealizam je smelo isticanje božanskih istina, a to čini duša koja se u samoći pita i sudi o nebeskim realnostima uz pomoć svojih osobina, i o njima progovara svojim unutrašnjim glasovima. Inicijacija je prodiranje u te istine iskustvom duše, neposrednim gledanjem duha, unutrašnjim vaskrsenjem. Na najvišem stepenu to je uspostavljanje komunikacija između duše i božanskog sveta. Ideal je moral, poezija i filosofija, Inicijacija je čin, vizija, uzvišeno prisustvo Istine.

Stvarajući kategoriju Ideala, posvećenik Platon je stvorio utočište, otvorio je put spasenja za milione duša, koje do tog života ne mogu stići neposrednom inicijacijom, ali koje za istinom bolno žude. Tako je Platon od filosofije načinio predvorje jednog budućeg svetilišta u koje je pozvao sve ljude dobre volje.

Aleksandrija

Ogromna popularnost, moć i snaga platonističkih ideja leži u njihovom ezoteričkom temelju. Zato je akademija u Atini, koju je stvorio Platon, potrajala vekovima i nastavila se u velikoj školi Aleksandrije. Zato su prvi oci crkve odavali čast Platonu, zato je i Avgustin tu našao dve trećine svoje teologije.

Čak i danas, posle toliko sistema filosofije koji leže jedni na drugima kao u ruševinama, čak i danas kada je nauka ispitala materiju sve do njenih poslednjih transformacija da bi se našla pred neobjašnjivim i nevidljivim - čak i danas nama se vraća Platon. Uvek jednostavan i skroman, ali obasjan zracima večne mladosti on nam pruža sveto veslo Misterija, veslo okićeno mirtom, kiparisom, veslo obojeno narcisom - taj cvet duše koji obećava novo, božansko rođenje u jednoj novoj Eleuzini.
Pripremila: Slađana Majdak

Jehošua, Isus Hrist
Vekovima su mitologije sanjale o božanskom detetu

Kao što se rimska istorija fatalno završila sa Cezarom, tako je i istorija Izraela slobodno vodila do Hrista, svesno i po božanskoj logici Proviđenja koja se manifestovala u vidljivo, u prorocima. Zlo je fatalno osuđeno da protivreči sebi i da se samo razara jer ono je Laž, ali Dobro uprkos svim preprekama, rađa svetlost i harmoniju u proticanju vremena, jer ono je plodnost Istine. Iz svog trijumfa Rim je izvukao samo cezarizam, iz svog razorenja Izrael je iznedrio Mesiju.

Veliko čekanje je bilo obuzelo narode. U svojim najstrašnijim mukama čitavo čovečanstvo je naslućivalo spasitelja. Već vekovima su mitologije sanjale o božanskom detetu. O njemu se u hramovima govorilo za vreme misterija, astrolozi su izračunavali vreme njegovog dolaska, sibile su u zanosu vikale da će pasti paganski bogovi. Posvećenici su objavljivali da će jednoga dana svetom vladati jedan od njih - Sin Božji. Zemlja je čekala duhovnog kralja koga će slaviti mali, poniženi i bedni.

Gde se rodilo to dete? Iz kog božanskog sveta je došla ta duša? Kakav je to blesak ljubavi sišao na zemlju? Sa kakvom će se čudesnom čistotom i kakvom nadljudskom energijom ona sećati neba koje je ostavila? Kakvim će se ona gigantskim naporom uspraviti iz dubina svoje zemaljske svesti da bi u nebesa sa sobom povela čovečanstvo? Niko o tome nije ništa mogao reći, ali svi su je čekali.

Legenda o rođenju

Jehošua, koga mi zovemo Isus, prema njegovom heleniziranom imenu Jezus, najverovatnije se rodio u Nazaretu. Sigurno je da je u tom izgubljenom kutku Galileje proteklo njegovo detinjstvo i da je tu došlo do prve najveće misterije hrišćanstva - rađanja i procvata duše Hristove. On je bio sin žene Mirijam, koju mi zovemo Marija, žene drvodelje Josifa, Galilejca plemenitog roda koji je bio povezan sa esenima.

Legenda je rođenje Hristovo obavila čudesnim pokrovom. Ona sadrži mnoge predrasude, ali i pokriva mnoge psihološke istine koje su manje poznate jer su nešto iznad mogućnosti uobičajene percepcije. Iz legendarne priče o Mariji izgleda da sledi jedna činjenica - još pre nego što se rodio Isus je bio, po želji majčinoj, posvećen da izvrši proročku misiju. Slično nešto se pominje u vezi sa mnogim herojima i prorocima Starog zaveta. Ti sinovi koje su majke posvećivale Bogu zvali su se nazireji.

Takođe izgleda da je u prvim hrišćanskim opštinama Isus smatran za sina Marije i Josifa, jer nam apostol Matej daje Josifovo rodoslovno stablo kako bi dokazao da Isus potiče od roda Davidovog.

Jevanđelja potpuno ćute o svemu onom što je Isus činio pre susreta sa Jovanom Krstiteljem zahvaljujući kome je, po Jevanđeljima, on i započeo svoju misiju. Odmah nakon susreta on se pojavljuje u Galileji sa učenjem, ispunjen sigurnošću proroka i svešću Mesije.

Međutim, očevidno je da je takvom smelom i promišljenom početku prethodila dugotrajna priprema u razvoju i istinsko posvećenje. Isto je tako sigurno da je do tog posvećenja došlo kod jedne zajednice koja je u to vreme u Izraelu čuvala tradicije načina života kakav je bio život proroka. Ono što je Isus želeo da sazna mogao je, u to doba, naučiti samo od esena.

Misija esena

To nije izazivalo nikakve sumnje kod onih koji su se usuđivali, uzdižući se iznad predrasuda slova i manije pisanog dokumenta, da otkrivaju vezu stvari koju obezbeđuje duh u njima. To sledi ne samo iz bliskih veza između Isusovog učenja i učenja esena, nego i iz ćutanja kojeg se Hristos sa svojim učenicima pridržava, a koje je u vezi sa tom grupom ljudi.

Zbog čega on, koji je napadao nemilosrdno religijske stranke svoga doba nikada ne pominje esene? Zašto o njima takođe ne govore ni apostoli ni jevanđelisti? Očevidno stoga što su esene smatrali svojima, što su sa njima bili vezani zakletvom Tajne, i stoga što su se eseni stopili sa njima - hrišćanima.

U Isusovo vreme zajednica esena je bila jedan od poslednjih ostataka proročkih zajednica koje je stvorio Samuil. Despotizam učitelja iz Palestine i ljubomora ambicioznog sveštenstva su ih bili potisnuli i ućutkali, oni se više nisu borili kao njihovi prethodnici, sada su se samo trudili da sačuvaju tradiciju.

Imali su dva glavna centra - jedan u Egiptu, na obalama jezera Maoris, a drugi u Palestini, u Engadinu, na obalama Mrtvog Mora. Ime eseni koje su oni upotrebljavali za sebe dolazi od sirijske reči asoja - lekar, ono što Grci zovu terapeut, jer se njihova služba javno, pred svetom, sastojala u lečenju fizičkih i mentalnih tegoba.
Pripremila: Slađana Majdak

Zašto je voleo esene
Jer su oni obuzdavali sve strasti i svaki nastup besa

Eseni su veoma brižljivo i marljivo ispitivali svojstva, skrivene osobine biljaka i minerala - kaže Josif u svom delu "Jevrejski rat". Neki među njima su imali dar proricanja poput onog Menahema koji je Irodu predskazao da će vladati.

- Oni služe Bogu veoma pobožno - kaže Filion u svom delu "Vita contemplativa", ali ne tako što mu prinose žrtve nego posvećenjem duha njegovoga. Oni beže iz gradova i bave se mirnim umećima. Kod njih nema ni jednog jedinog roba, oni - svi međusobno, su slobodni i svi rade jedni za druge.

Eseni su propovedali osnovnu dogmu orfičkog i pitagorejskog učenja, dogmu o pre-egzistenciji duše kao posledici i razlogu njene besmrtnosti. Kod esena su braća u pravom smislu reči uživala u zajednici dobara, poštovali su celibat, živeli su u zabitim mestima orući zemlju i često čuvajući čak i tuđu decu. Što se tiče oženjenih esena, oni su pripadali nekoj vrsti trećeg reda, ali su bili povezani i potčinjeni drugima.

- Eseni su bili - kaže Josif - izuzetni u moralnom pogledu, oni su obuzdavali sve strasti i svaki nastup besa, bili su blagi u uzajamnim odnosima, tihi, ljudi najdublje vere. Njihova je reč bila moćnija od zakletve, oni su smatrali da je zakletva u običnom životu nešto suvišno i uvredljivo.

Isus je sa njima proveo niz godina. Od njih je primio ezoteričku tradiciju proroka i preko nje i vlastitu istorijsku i religijsku orjentaciju. On je video ponor koji deli zvanično jevrejsko učenje od antičke mudrosti posvećenika koja je istinska majka religija, i koja je još progonjena od strane Satane, što će reći od strane duha Zla, egoizma, mržnje i odricanja, koji se sjedinio s apsolutnom političkom vlašću i svešteničkim prevarama.

Bogočovek

On je shvatio da Postanje sadrži, pod pečatom svoje simbolike, teogoniju i kosmogoniju koje su udaljene od bukvalnog smisla onako kao što je najdublja nauka udaljena od priča za decu.

Potom su mu preneli učenje o Reči božanskoj, koje je još Krišna propovedao u Indiji, koje su govorili Ozirisovi sveštenici u Egiptu i Orfej i Pitagora u Grčkoj, koje su poznavali proroci pod nazivom Tajna Sina Čovečjeg i Sina Božjeg.

Prema tom učenju najuzvišenija manifestacija Boga jeste Čovek, koji je po svojoj konstituciji, izgledu, svojim organima i razumu, slika univerzalnog Bića čija svojstva i sam poseduje. Ali, tokom zemaljske evolucije ljudskog roda, Bog je na neki način razasut, izdeljen i osakaćen, rasut u mnoštvu ljudi i njihovim nesavršenostima. On pati, on sebe traži, on se bori u njemu - on je Sin Čovečji. Savršeni čovek, Čovek kao tip, jeste najdublja misao Boga, ali on ostaje sakriven u beskrajnom ponoru svojih želja i svoje moći.

Međutim, u nekim epohama, kada čovečanstvo treba izvući iz ponora, kada ga treba sabrati da bi se podiglo na najveću visinu, jedan Izabranik se identifikuje sa božanstvom, privlači ga svojom Snagom, Mudrošću i Ljubavlju, i ponovo ga pokazuje ljudima. Tada je On, po svojim vrlinama i dahom Duha u celini prisutan u njemu - Sin Čovečji postaje Sin Božji, i njegova živa reč.

Isus je kod esena u potpunosti ukrotio svoja čula, kako bi razvio svoj duh. U najvećoj tajnosti primio je najvišu inicijaciju četvrtog stepena, onu koja se daje u posebnim slučajevima, kada je u pitanju proročka misija, onu koju su potvrdili Stari.

Što se tiče njegove misije niko nju nije mogao da odredi, on je morao sam da je otkrije jer takav je bio zakon posvećenika - ništa izvana, sve iznutra. Od tada on je bio slobodan gospodar svog čina, oslobođen od reda, i sam je bio hijerofant koji se prepušta vetru Duha koji može da ga baci u ponor, ili da ga uzdigne do vrhunaca, povrh sfera muka i vrtoglavica.

U to vreme u Jordanu je propovedao Jovan Krstitelj. On nije bio esen već narodni prorok od snažnog roda Judinog. On je govorio:
- Iskupite se, pripremite puteve Gospodu, oslobodite staze njegove. A što se tiče Mesije javljao je - ja vas krstim samo vodom, ali će vas on krstiti vatrom.

Jovan nije poznavao Isusa, ništa nije znao o njemu, ali je prepoznao esena njegovoj lanenoj haljini. Video ga je kako, pomešan u gomili, silazi u vodu koja mu seže do pojasa, i kako se ponizno saginje da bi dohvatio njen mlaz. Kad se novoobraćenik podigao sreli su se strašni pogled divljeg proroka i pogled Galilejca. Čovek iz pustinje je zadrhtao pred zrakom čudesne blagosti i nevoljno su se otele reči - Jesi li ti Mesija?

Iskušenje posta

Tajanstveni esen nije odgovorio ništa , sagnuo je svoju glavu, prekrstio je ruke na grudima i zatražio od Krstitelja da ga blagoslovi. To Jovanovo pitanje je odjekivalo i u duši Isusovoj. Esenski mudraci su mu otkrili tajnu religija, nauku misterija, pokazali su mu duhovno opadanje čovečanstva i očekivanje spasitelja. Ali kako naći snage da i te ljude izvuče iz ponora?

Jesi li ti Mesija? Isus je moga da odgovori na to pitanje samo kada bi se potpuno povukao u dubinu sopstvenog bića.
Zapravo iskušenje, odnosno 40 - dnevni post o čemu Mateja govori u obliku simbolične legende, predstavlja u Isusovom životu jednu veliku krizu i onu moćnu viziju istine, a kroz nešto slično obavezno i neminovno prolaze svi proroci, svi posvećenici koji nakon toga započinju svoje delo.
Pripremila: Slađana Majdak

Poslednje putovanje u Jerusalim
Sveti grad koji je Isus želeo da proslavi bacio mu je anatemu

Posle vizije u Engadinu u kojoj mu je pokazan krst, znak drevne inicijacije bliske Egipćanima a koji su sačuvali eseni, Hristos je objavio da će poći u Galileju da propoveda "Jevanđelje carstva Božjega", što će reći da veliku Tajnu učini dostupnom svim prostim ljudima kojima će tumačiti učenje posvećenika.

Koja je to velika novost koju je donosio taj slavni esen koji je sa obala Mrtvog mora dolazio u svoj zavičaj u Galileji da tu propoveda Jevanđelje o Kraljevstvu? Čime je on hteo da izmeni lice sveta? Šta to novo Učitelj kazuje i javlja? Post i pokoru? Lišavanja? Ne, on kaže:

- Blago siromašnima duhom jer je njihovo carstvo nebesko! Blago onima koji plaču jer će se utešiti! Blago onima koji su čista srca, oni će Boga videti!

Njegovo javno učenje je sadržano u ovim rečima - Carstvo nebesko je u vama. Rezimirajući svoje učenje on učenicima kaže - LJubite bližnjega svoga kao samoga sebe i budite savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski.

Takvo je bilo javno učenje, moralna strana koju je Isus isticao, ali je očevidno da je on, osim toga, ostavio svojim učenicima i jedno paralelno učenje, učenje koje objašnjava ono javno, koje otkriva njegov smisao i koje prodire do samih osnova duhovne istine - koje seže do ezoteričke tradicije esena, kao i onog što je njegovo lično intimno iskustvo.

Preobraženje Isusovo na gori Tavor, kome su prisustvovala trojica najposvećenijih učenika prethodilo je putovanju u Jerusalim, za koje je on sam znao da će biti poslednje.

Trebalo je da prorok što se posvetio kod esena bude pribijen na krst koji je prihvatio u viziji u Engadinu, trebalo je da Sin Božji ispije čašu koju je gledao u času Preobraženja, trebalo je da on siđe na dno zemaljskog pakla i užasa.

Isus je odbio tradicionalni napitak koji su mu spremile pobožne žene iz Jerusalima, a koji je mučenje olakšavao. On je pri punoj svesti podnosio svoju samrtnu muku. Dok su ga vezivali uz sramna vešala, dok su mu okrutni vojnici probijali udarcima čekića klince u noge koje su obožavali nesrećni, i ruke koje su jedino znale da blagosiljaju, crni oblak grozne patnje je pokrio njegove oči i zatvorio njegovo grlo. Ali u tom grču i paklenom mraku uvek budna Spasiteljeva svest imala je samo jednu reč za svoje dželate - Oče oprosti im jer ne znaju šta čine!

To je bila čaša ispijena do dna - časovi agonije od podneva do sunčevog zalaska. Sada je raspeti svojim očima gledao kako se u daljini gubi u oblaku agonije Jerusalim, sveti grad koji je on želeo da proslavi i koji mu je bacio anatemu.

Čule su se samo psovke članova sinedriona koji su zaključili da se više ne treba bojati proroka i koji su slavili njegovu smrtnu muku: "Spasavao je druge ali nije mogao sebe da spasi". U toj iskvarenosti, u jednoj groznoj viziji budućnosti Isus je gledao sve zločine koje će samovlašće i fanatizovani sveštenički stalež počiniti u njegovo ime. Ljudi će se služiti njegovim znakom kada budu proklinjali! Ljudi će druge razapinjati na njegovom krstu! Ne, nije sumorno ćutanje neba njega nagnalo na krik - "Ili Ili lama savahtani"-"Oče zašto si me ostavio", već ona izgubljena svetlost koja će nedostajati čovečanstvu.

Da li se drama zaista odigrala? Da li je okončana ta grozna, nema borba između božanske Ljubavi i Smrti koja se na nju okomila zajedno sa moćnim zemaljskim vladarima? Gde je pobednik? Da li su to oni sveštenici koji silaze sa Golgote zadovoljni sobom, sigurni u ono što vide, jer su videli proroka koji je izdahnuo, ili je pobednik onaj bledi, raspeti?

Za verne žene koje su plakale u podnožju krsta i za zbunjene učenike sve je bilo svršeno. Mesija koji je trebao da sedi na jerusalimskom tronu jadno je i strašno okončao na krstu. Nestao je učitelj a sa njim i nada, Jevanđelje i carstvo nebesko. Međutim, kao što je u Eleuzinskim misterijama bleštava svetlost sledila iz najmučnije tame, tako je i u Jevanđeljima posle najdubljeg beznađa dolazila uzvišena radost. On je vaskrsao!

Najpre je Marija Magdalena, koja je hodala u blizini groba izbezumljena od bola ugledala učitelja. Potom su ga videle svete žene mironosnice koje su prenele njegovu poruku učenicima - da se okupe u Galileji.

Iste večeri su se dvanaestorica sastala iza zatvorenih kapija i ugledali su Isusa kako ulazi. On je seo među njih, progovorio je blago, zamerio im je njihovo nepoverenje, a zatim je kazao:
- Idite po svemu svetu i propovedajte Jevanđelje (radosnu vest) svakom stvorenju.

Prema knjizi "Veliki posvećenici" Eduarda Širea

Učeni farisej Nikodim je već slušao o novom proroku. Ispunjen radoznalošću, ali ne želeći da se kompromituje pred svojima, on je tražio tajni susret s Galilejcem, i odgovor na pitanje, kako ući u carstvo nebesko? Isus je pristao. Nikodim je stigao noću u njegovo boravište.
- Zaista, zaista ti kažem, ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstvo Božje - bio je Hristov odgovor.
- Kako se čovek može roditi kada je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se?

Isus u ovom obliku očigledno rezimira simboličko antičko učenje o novom rođenju koje je već bilo poznato u tajnama u Egiptu. Roditi se vodom i duhom, biti kršten vodom i vatrom, predstavlja ono što znamo kao dva stepena inicijacije, ono što poznajemo kao dve etape u unutrašnjem, duhovnom razvoju čoveka. Voda ovde predstavlja istinu shvaćenu razumom, što će reći apstraktno i uopšteno. Ona čisti dušu i podstiče razvoj duhovne klice. Novo rađanje duhom, ili krštenje vatrom - nebeskom - označava usvajanje te istine voljom, tako da ona postaje krv i život i duša svakog čina.
Pripremila: Slađana Majdak

Novo doba za izabrane
Drugom Hristovom dolasku prethodi pojava mnoštva lažnih proroka

Odatle sledi potpuna pobeda duha nad materijom, apsolutno vladanje spiritualizovane duše nad telom koje je preobraženo u poslušno oruđe, vladanje koje budi uspavana svojstva, otvara unutrašnje čulo i omogućava intuitivno viđenje istine i neposredno delovanje duše na drugu dušu. To stanje odgovara nebeskom stanju koje Isus Hristos naziva Carstvom nebeskim

U mladosti sveta krst je obožavan kao znak zemaljskog i nebeskog ognja, znak Života sa svim njegovim radostima i Ljubavi sa svim svojim milinama. Kasnije su egipatski posvećenici u tome videli simbol velike tajne, Trojstva nad kojim dominira Jedno, sliku žrtve neizrecivog Bića koje se samo razara da bi se pokazalo u svetovima. Istovremeno simbol života, smrti i vaskresenja, krst je stajao na podzemnim grobnicama, na običnim grobovima i na brojnim hramovima. Magični znak Života i Besmrtnosti.

Kraj sveta

Moglo bi se ponovo reći da je "čekanje obuzelo sve narode". Drugi Hristov dolazak kome prethodi, po ubeđenju mnogih a po najavama iz Novog zaveta, pojava mnoštva lažnih proroka i na kraju antihrista (zveri), označiće kraj sveta kakvog poznajemo. Proročanstva da se taj čas približio, zasnovana na "pouzdanim znacima", pojavljuju se s vremena na vreme u hrišćanskoj civilizaciji, kulminirajući - iz nepoznatih razloga, upravo u godinama koje označavaju kraj tekućeg vremenskog ciklusa.

"Kraj sveta" naime već je najavljivan više puta. Precizan datum izračunavao se sabiranjem simboličnih datuma i godina, uzimane se u obzir okrugle cifre od pojavljivanja "toga i toga", nevidljiva vremenska granica između dva veka takođe je delovala dovoljno zastrašujuće da bi se mogla ubrojati u "sumnjive" datume. Budući da smo još tu gde smo i bili, provereno je i potvrđeno da su "proroci" bili u zabludi, kao i da je upravo ta zabluda označila kraj njihove dalje prosvetiteljske karijere.

Tako velika promena, koja se nedvosmisleno najavljuje u "Novom zavetu", uvek je bila i ostala preveliki izazov, pa se od zavirivanja u budućnost ne odustaje. Savremenici smo prelaska u novi milenijum, o kraju sveta i novom dobu, "šuška" se toliko da su se i nezainteresovani obavestili. Kao jedan od argumenata da živimo "u poslednje vreme" navodi se da je doba zrelo za pojavu antihrista, čija je pojava na zemlji najavljena pre drugog Hristovog dolaska.

U Jovanovom otkrovenju imamo ovakav opis tih (da li naših!) dana: "Ona (zver) je zavodila stanovnike zemlje čudesima koja su joj bila dana... I učini da svi, mali i veliki, bogati i siromašni, slobodni i robovi, načine sebi žig na svojoj desnoj ruci ili na svom čelu, i da niko ne može kupiti ni prodati sem onoga ko ima žig, ime zveri ili broj njenoga imena..."

U nekim zapadno-evropskim zemljama napravljeni su proračuni po kojima je antihrist već rođen, uz pretpostavke o mogućem mestu rođenja i znacima koji potvrđuju da je on - on. Kako saznajemo iz dobro obaveštenih izvora antihrist se na svetskoj sceni neće pojaviti sa repom i rogovima već u liku zgodnog, inteligentnog i slatkorečivog muškarca, sa zadatkom gore navedenim. Ima i onih koji zastupaju stanovište da će se "vesnik apokalipse" javiti u ženskom liku.

U Jevanđelju po Mateju, kao "Proroštvo o razorenju hrama i o kraju sveta" stoje zapisane Isusove reči: "... Mnogi će doći u moje ime govoreći: ja sam Hristos, i mnoge će zavesti. A čućete za ratove i glasove o ratovima. Pazite, ne plašite se; jer to mora da bude, ali još nije kraj. Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo, i biće gladi i kuge i zemljotresa po mnogim mestima. Ali je to samo početak nevolja..."

U istom "Proroštvu" dalje se precizira "... Kada dakle vidite da gnusoba opustošenja o kojoj je govorio prorok Danilo stoji na svetom mestu, ko čita neka razume, tada stanovnici Judeje neka beže u gore... Teško trudnim ženama i dojiljama u te dane... I ako se ne bi skratili oni dani ne bi se spasao ni jedan čovek. Ali zbog izabranih skratiće se dani oni.

Ako vam tada ko kaže: evo Hristos je ovde, ili: onde, nemojte poverovati. Jer će se javiti lažne mesije i lažni proroci, te će činiti velike znake i velika čuda da zavedu ako je moguće i izabrane. Ako vam dakle kažu: evo ga u pustinji, nemojte izaći, evo ga u sobama, nemojte poverovati. Jer kao što munja izlazi od istoka i seva do zapada tako će biti i dolazak sina Čovečjeg..."

Živica Tucić, pravoslavni publicista, podseća na Hristove reči da "o onom danu i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, nego samo Otac" i da će "Sin čovečji doći u čas kada ne mislite".

Znaci iz Biblije

- Prvi hrišćani su mislili da će Hristos jako brzo doći, naročito u prvih stotinak godina kada se to očekivalo svaki čas. Očekivanje je kasnije splaslo, ali ljudi po svojoj gordosti ne odustaju da sami otkrivaju taj datum što je u hrišćanstvu nedopustivo kao vrsta proricanja i gatanja. Mi se svakodnevno molimo da taj kraj (ovakvog) sveta dođe, jedan od stihova u molitvi "Oče naš" glasi "neka dođe carstvo Tvoje" - podseća Tucić.

Uz napomenu da ljudi nisu u stanju da sabirajući razne znake koji su navedeni u Bibliji dođu do zaključka da su oni jasni pokazatelj dolaska Hristovog, Tucić podseća da većina u principu nije spremna ni na smrt koja je normalan susret sa Bogom.

Komentarišući Jovanovo otkrovenje koje je svojevrstan uvid u apokalipsu koja će zadesiti čovečanstvo pred drugi Hristov dolazak, Tucić napominje da je ono poslednje pridruženo uz Novi zavet, da je zbog simboličkih izraza izuzetno teško za razumevanje, i da ga svaka generacija manje-više različito tumači.

Osim njega, postoji na desetine apokrifnih (nepriznatih) otkrovenja za koje nije sasvim jasno zašto nisu uvršteni u svete tekstove. Takođe, prema poslednjim astronomskim proračunima, a na osnovu opisane konstalacije zvezda na nebu i pojave komete iznad Vitlejema u vreme Isusovog rođenja, godina u koju smo ušli nije 2002. od rođenja Božjeg sina već 2006-7.

Priredila: Slađana Majdak

Naucne teze toiko postaju apsurdne, da mnogi naucnici sveta danas padaju u ocajanje, jer su dosli do corsokaka gde se ne moze ici vise. Pokusaj nauke da konacnim shvati beskonacno se pokazuje uzaludan. Naucnici ne mogu objasniti od cega se sastoji kavrk! Kazu od nicega, odnosno antimaterije! Interesantno, gde tu zakon o neunistivosti materije? Naravno nauka je toiko drzala ovo evropsko drustvo u zabludi, da danasnje katastrofe od poplava, pozara, tornada pogotovo u zapadnoj Evropi uzimaju polako svoj danak. Naravno zapad placa cenu katolicanstva koje je postalo jeres, i nauke koja je pokusala dokuciti nedokucivo, i raznih filozofa, pozitivista i prosvetitelja. Odbacivanje moralnih zakona koji ujedno predstavlajju i Bozije zakone, i prihvatanje takozvanih "prirodnih zakona", dovelo je danasnju zapadnu Evropu pred jad i cemer. Mozda se ajfelovi tornjevi, i bridge tower doiamju dostojanstveno, ali ono sto nije to su ljudi. Mozda se po koji filozof nadje sa nekom pametnom mislju, ali je to sve uglavnom ozvozemaljskog tipa. Sve rligije sveta osim pravoslavlja, postuju izmisljenog Boga. Izmisljeni Bogovi su Allah, Visnu, Brahma, Manitu i raznorazna cudesa. Naravno covecanstvo placa cenu tome. Jer ocigledan sukob danjasnjeg katolickog zapada pod okriljem naucnog sveta, i islamskog istocnog duhovnog, moze biti samo ako su te civlizacije obuzete satanom. Cunamiji u aziji, brojen katastrofe po Japanu, Kini, zapadnoj Evropi nisu rezluta neke igre prirode, nego rezultat moralnog pada covjecanstva. Naravno mi se mozemo radovati, jer Srbija mada trpi neke druge kataklizme, nece trpjeti te zavrsne kataklizme koje ce sprziti sve nepravoslavne duse, jer Srbi drze do jedinog isprvanog Boga, Gospoda Isusa Hrista. Na to trebamo biti ponosni!

Ne mogu da ostavim ovu pricu bez kritike. Radi istine moram da dam bar osnovne crte replike koja se vec nalaze u temi: Najnovija revolucija u nauci


Ne znam odakle ti ovo. Poznajem mnoge naucnike, nesto mi nisu ocajni. Religiozni ljudi jedva cekaju corsokak nauke i da kazu evo rekao sam ja, ima boga? Kakva argumentacija, fantasticna. Medjutim, hrabri i neograniceni idu dalje. Kad smo upali u "corsokak" objasnjenja podatomskih desavanja, rodjena je kvantna mehanika.



Zastrasujuca istina. Neverovatna istina da ne znamo od cega se sastoji kvark, pa nas obavestava neko ko jedva ceka da ne saznamo, jer ako saznamo sta onda? Ljudski rod je nekad sanjao, nije mogao ni da nasluti, kakva je struktura atoma. Medjutim, danas vrlo dobro znao to. Sve je stvar razvoja tehnologije za osmatranje....


Materija i antimaterija (cestice i anticestice) su materija u sirem smislu te reci. Gde je zakon? Kad se sudare cestica i anticestica transformisu se u gama zrak, a svaki gama zrak moze da se transformise u cesticu i anticesticu. Neznam sta tu nije jasno: Neunistivost materije ili energije, kako su oni ekvivalent.


Ne znam samo jadni dinosaurusi koje su vere bili pa su zbrisani sa ove planete. Na osnovu coste, nisu bili pravoslavci 100%

Stvar je vrlo jednostavna.
Ili verujete u veliki prasak ili u boga.
E pa ja verujem u veliki prasak od kada nastaje sirenje kosmosa.
Nadam se samo da ovaj topic nije otvoren da bi se propagirala neka nova sekta ili ne "daj boze" sprska pravoslavna crkva, prevedeno na obican jezik-al kaida pravoslavlja.
Moderator pod imenom costa (mozda sam se i ogresio u moderatore) teorija ti je radikalsko klero fasisticka.
Za tebe bi bolje bilo da napises knjigu o svojim stavovima i da se pridruzis amfilohiju, artemiju i cika pahomiju u sveti rat protiv svega sto nije srpsko.
OK znam, skrenuo sam sa teme topica ali stav mu je krajnje delitantan.
OK da se vratimo dakle veliki prasak, nastaje sirenje kosmosa koje ce trajati jos oko stotinak milijardi godina nakon cega ce ponovo doci do suzavanja istog i sve ce se vratiti u onaj pocetni haos.
Bog, ideal izmisljen u zelji da bi se manipulisalo narodom, najveci ratovi nastajali su upravo manipulacijom mocnika pomocu vere. Cist primer smo mi.
Deset godina mrznje prema drugima koji su razliciti od nas doveli su nas na dno sveta.
Mrznja donosi Srebrenicu, "Oluju", Kosovo...
Ne treba nam vise to. I costa, nastavis li tako postaces sopstvena negacija

Stavove koje sam izneo vec potvrdjuju ova dva uragana u SAD, za koje njihovi genijalni naucnici tvrde  da su nastali van "prirodnih zakona" i fizike, te optuzuju Japance da su im namestili uragane uz pomoc KGB masina. 

Ali ajde mi reci iskreno, ali stvarno budi iskren, kada je pocinjen zlocin u ime pravoslavnog hriscanstva?