Драган Гардовић, сведок у тужби против Рамиза Делалића Ћеле, оптуженог да је 1. марта 1992. године хицем из пиштоља усмртио његовог оца Николу на Башчаршији, сусрео се у Кантоналном суду у Сарајеву са Делалићем кога је пре 14 година препознао и означио као убицу.
Све је изгледало нормално и мирно тога дана, рекао је Драган пред судским већем, тако да смо после обављеног венчања у цркви Светог преображења кола оставили на пијаци Телали (Башчаршија), а затим у колони, са заставама, како налажу српски обичаји, кренули према цркви Света Текла на славље. Никола је ишао на челу поворке. У близини сам угледао паркиран бели аутомобил, поред којег су стајала три младића, а један од њих ми је псујући пришао, повукао заставу, а када му нисам дозволио да је отме, на запрепашћење сватова, запуцао је поред мојих ногу. Тог момента чуо се још један пуцањ на зачељу колоне, а онда је Никола потрчао вичући – „Зашто ми кварите весеље”. Онај младић, што је покушао да ми отме заставу, а затим пуцао поред мојих ногу, „окренуо се и пуцао Николи у леђа који је пао на плочник”. Лик ми је остао упечатљив, а данас тврдим да је то био овде присутни Рамиз.
Ја сам, сведочи Драган, потрчао за младићем, сада убеђен да се ради о Делалићу, који је бежао, али су ме двојица полицајаца које сам сусрео вратили на место догађаја. Никола, смртно погођен, отпремљен је у болницу. У друштву са Делалићем били су Таиб Торлаковић, сада покојни, и Суад Шабовић, који је хицем из пиштоља ранио Раденка Мировића. Након тужиочевих питања о раније датим изјавама, Гардовић је одговорио да ту нема грешке, јер се лик који му се урезао тога дана на Башчаршији никада не заборавља. „То сам потврдио у првој изјави коју сам дао полицији пре 14 година, након што су ми показали слику Делалића, поновио пре пет година, а затим још једном, 2004. године, јер ми се тај лик уцртао. Довољно је погледати главу и очи тог човека, без обзира на то колико година је прошло”, рекао је Гардовић.
И пре убиства на Башчаршији, слику Рамиза Делалића Ћеле полиција је носила у џепу јер им је био познат као криминалац, а рат му је добродошао да се уздигао на лествици Изетбеговићеве паралелне командне структуре која је контролисала живот у Сарајеву за време рата. Уз Јуку Празину, Мушана Топаловића Цаца и Исмета Бајрамовића Ћелу, који су поделили територије и надлежности у граду, одлучивао је о животу и судбинама људи. У послератном периоду мало је било криминалних догађаја и оружаних обрачуна у Сарајеву у којима Делалић није учествовао. Полиција га је повремено приводила, одузимала му пасош, али други су му нови издавали, забрањивали му да путује – па је он ипак стигао у Истанбул где се крио две године.
Крајем 2004. провео је шест месеци у сарајевском затвору, уз драгоцене податке које је, како се може сазнати, дао правосудним и полицијским органима, а који никада до краја, из ко зна којих разлога, нису искоришћени за расветљавање неких убистава која су се дешавала у граду на Миљацки. Наставак суђења заказан је за 21. март.
Osudice tog jednog mudzahedina ubicu samo zato sto je tim ubistvom Srbinaod strane mudzahedina poceo rat u bivsoj Bosni-Hercegovini, da bi se majmunima iz Britanije i Washingtona pokazalo kako mudzahedinsko serijatsko kvazisudstvo toboze funkcionise.
Osudice ga nekakvu smesno malo kaznu. A hiljade drugih mudzahedina ubica ostaju nekaznjene...
Tema: 
