Smatra se da otac i majka previše zaštitnički odnose prema detetu


Detetu koje nema rođenu braću i sestre nedostaje neophodna razmena misli i emocija sa onima koji su mu bliži po znanju, iskustvu i godinama

O jedincima se najčešće piše (naročito u staroj literaturi), kao egoističnim, slabim, zavisnim, razmaženim i samoživim osobama. Međutim, postavlja se pitanje da li su to samo predrasude, odnosno da li je to baš sasvim tako?

Oduvek se smatra da jedinci neizbežno postaju egoisti i tirani porodice jer roditelji usmeravaju svu svoju ljubav, brigu i negu samo njima, odnosno da jedinci nemaju mogućnosti da se uče davanju. Budući da su u detinjstvu uvek bili u centru pažnje i da su samo dobijali, to će isto očekivati i kad odrastu od drugih članova kolektiva (vrtić, škola, preduzeće), pa će zbog toga često dolaziti u sukob sa drugima, a posebno sa nadređenima.

Ovakvo ponašanje će naročito doći do izražaja ako su roditelji često isticali da je njihovo jedinče njihov jedini razlog i najjači motiv za život, tako da će ono vremenom početi da misli da svi drugi postoje samo zbog njega i radi njega i da je ono centar sveta. Vlada i mišljenje, da roditelji previše štite jedince. Stalno bdiju i strahuju nad njim i često, umesto njega, rešavaju sve probleme, zbog čega ono postaje zavisna ličnost kroz ceo život. Ističe se da u porodici u kojoj živi jedinac ima veoma malo novih i neočekivanih događaja, nema rođenja, zatim nema seoba, jer ne postoji potreba da se proširuje životni prostor, pa odatle i potiču uglavnom sve poteškoće prilagođavanja na nove uslove, koje se povremeno javljaju u životu ovakve dece. Ističe se da jedincima često nedostaje smisao za prihvatanje zajedništva. Ne samo u svojim igrama, nego jedinac ostaje sam i u svojim poslovima. Slabo raspoložen da se priključi drugima i da im pomogne, on je uveren da ni drugi nisu voljni da njemu pomognu.

S druge strane, neki stručnjaci, pozivajući se na novija istraživanja, smatraju da je takva predstava o jedincima sasvim pogrešna, odnosno da se oni jedva razlikuju od dece koja nisu jedinci, čak da u ponečemu imaju i izvesnu prednost. Tako se ističe da su jedinci inteligentniji, obrazovaniji i zreliji, kao i da češće naginju intelektualnim zanimanjem. Stručnjaci ne poriču i neke teškoće malog jedinca: jedinče je jedina osoba koja treba da ostvari sve roditeljske nade i snove koje su oni za njega skovali, a ponekad i nade svog dede i bake koji u njemu vide naslednika. Jedinče, takođe , nema mogućnosti da se opusti sa svojom braćom i sestrama u igrama ljubavi i mržnje. NJemu nedostaje neophodna razmena misli i emocija s onima koji su mu bliži po znanju i iskustvu (vršnjaci), jer tata i mama mu to ne mogu pružiti iako se trude da ga shvate, ali u tome uvek ne uspevaju.

Bez obzira na oprečne stavove koji vladaju u stručnim krugovima o deci jedincima, ono u čemu se svi slažu je da suvišna briga može biti veoma štetna za jedinca. Nije preporučljivo da se suviše kontrolišu i maze. Ne treba ih stalno zasipati poklonima. Roditelji bi trebalo da dete jedinče od malih nogu vode na igralište, jer će kroz igru sa drugom decom naučiti međusobnom ophođenju i sticanju iskustva. Dete će tako postepeno naučiti da daje, prima, deli i sarađuje u igri. Takođe će steći pojmove prijateljstva, učtivosti i čestitosti, kao i spremnosti za pomaganje drugima. Učestvujući u igri sa vršnjacima dete ima prilike da svoje ponašanje prilagodi prema situacijama u kojima ono nije jedini i isključivi gospodar. To će biti najbolji način, kažu psiholozi, da dete jedinče zaista uspešno pripremite za svestran društveni život. Dakle, sudbina jedinca je, ipak, u rukama roditelja.

Autor:
Slava Zečević


Izvor: Glas Javnosti

ja sam egoistican,slab,zavisan,razmazen i samoziv
bolje da sam izvrsio samoubistvo nego da zivim ovako kao jedinac