To sa bubicama je vec hard core, ja sam pionir, lakse je nauciti nego se s tim zajebavati.

Naravno, kakve crne bubice, eventualno ako prepisujem ubacim medju papire jedan list ili bitnije reference za odgovor napisem na stolu, nesto malo i u dzep i to je to Nikada ne izlazim na ispit ako nemam pojma a jedini adut mi je da prepisem.....

Potpuno isto i kod mene.
Ne polazem puno u puskice, ali kad to radim, onda sve detaljno isplaniram. 

Ono sto volim da ucim, naravno da mi nije nikakav problem; ali ono sto me smara i sto cu (kao sto rekoh za ona nabrajanja) svakako vrlo brzo zaboraviti, gledam da nekako iskombinujem. 

Recimo datume ne pamtim. Nemam naviku da ucim napamet jer "prelecem" preko teksta tako da neke takve sitnice lepo zapisem na par mesta da ne razbijam glavu da l' bese 12.10 ili 10.12 ili pak godinu. Mada generalno 'oce da prihvate i vek ukoliko je neko opste istorijsko gradivo vezano za neku epohu a po datumima verovatno vide da l' si prepisivao ili ne

vanyo, a sta stuNdiras? 

edit: 

Veliki broj obaveza je mala maca u odnosu na kolicinu rada i truda koje moras uloziti na mom faksu da bi sa sest dugih godina nasao svoje mesto pod suncem. Prva godina 'ajde i nekako ne bude toliko zahtevna, mada znam mnogo kolega koje je obeshrabrio udzbenik iz anatomije, 1300 strana. Ostatak studija znaci konstantno odricanje i pravljenje kompromisa. Prvo, tu je pitanje posedovanja privatnog zivota. Mnogi ga nemaju. A vole i da odu na koncert, i u klub, i na pice, more, skijanje... na sve to su zaboravili onog momenta kad su videli da sa polovicnim ili nikakvim znanjem prosto ne mozes da prodjes, a da za minimum shvatanja nekog predmeta  treba da odvojis 4-5 sati ucenja. Jos toliko vremena trebas biti prisutan na fakultetu radi predavanja i vezbi. Onda npr. pitanje devojke... mislim da student medicine ne moze tako lako da nadje osobu koja ce da ima razumevanja kad mesec dana pred ispitni rok ne mozes da nadjes vremena da se vidite onoliko cesto koliko bi oboje hteli.
Dovodim u pitanje i nas obrazovni sistem. Pa svaki od ministara prosvete do sad je bio kompletan idiot. Imamo hiperprodukciju lekara sa jedne strane, a sa druge ljudi umiru po selima jer seoske ambulante ne rade. Zasto? Nema se kadra. Kolege sa odlicnim prosekom vijaju hodnike zavoda za zaposljavanje prinudjeni da prihvate bilo kakav posao, dok su njihovi vrsnjaci sa drugih fakulteta  skolovanje  odvec priveli kraju, rade, zaradjuju, imaju socijalan zivot...
Lekarske plate su mizerne. Ljudima varijanta od 700 evra (redovno plus dezurstva) deluje solidno za nase prilike, ali kad obradis da toliku cifru ima spremacica sa dve godine srednje skole u nekoj firmi, dok tvoj kolega nefrolog u Americi godisnje inkasira 160.000 dolara, dozivis tugu celog zdravstvenog sistema.
Pa onda poostravanje specijalizacija 
I onda se, kao visnja na vrhu kolaca nadje neki rodjak koji primeti da si dobro zagazio u tridesetu, i da je vreme da se zenis 
Rad, rad, rad...
Ne znam kako bih drugacije to opisao. Stvari se odvijaju srazmeno ozbiljnosti kojom im prilazis. Ja sam svoje studije shvatio ozbiljno, unapred dobio saznanja o obimnosti nauke i odricanjima kroz studiranje, pravio sam mnogo kompromisa, nekad vise, nekad manje, mnogo izgubio, a sa druge strane mislim da sam mnogo i dobio.

Eto, upravo zbog silnih obaveza koje sam imao u poslednje vreme, dugo nisam postovao na forumu.

To ti je najveci gubitak 

Mislis da sam propustio mnogo? 

A ja mislio da je moj faks tezak

Ma jok, takve psiholoske slucajeve bolje da sreces na starijim godinama, nego sad