STRES I PSIHOLOŠKA PRVA POMOĆ

Optimalni uslovi za razvoj deteta podrazumevaju stabilnost i predvidljiv tok života. Nagli, neprijatni, nepovezani događaji ugrožavaju osećanje sigurnosti koje je vrlo važno za detetov pravilan razvoj.

Pravovremena psihološka prva pomoć detetu koje je izloženo stresnom iskustvu omogućava neposredno i brzo okrepljenje i predupređuje komplikovanje mogućih negativnih reakcija.

Stres i psihološka prva pomoć

OSNOVNE INFORMACIJE

   1. U nemirnim i teškim vremenima dete ne treba da se odvaja od roditelja.
   2. Informišite dete o događajima koji remete uobičajene tokove života.
   3. Povratite detetu narušeno osećanje sigurnosti i zaštićenosti koliko je god to moguće.
   4. Svoja neprijatna osećanja možete da podelite sa detetom, ali mu ih objasnite i istovremeno ukažite na moguće pozitivne ishode.
   5. Deci treba da se saopšti ako je umro ili se ozbiljno razboleo neko od članova uže porodice.
   6. Pokušajte da deci odgovorite na pitanja o smrti, vodeći računa i njihovom uzrastu.
   7. Dozvolite da deca žale, da slobodno iskažu svoju tugu.
   8. Prirodno je da deca u teškim situacijama promene svoje ponašanje i ispoljavaju znake stresa.
   9. Omogućite deci da što slobodnije iznose sve što osećaju kroz igru, crtanje, razgovor. Posvetite deci što više vremena i dajte im priliku da podele sa vama ono što su doživela.
  10. Podstičite decu na uobičajene dečje aktivnosti, igru i druženje sa vršnjacima.



DOPUNSKE INFORMACIJE

   1. U nemirnim i teškim vremenima dete ne treba da se odvaja od roditelja.
         1. Roditelj je primarni izvor ljubavi i sigurnosti za dete. Stoga, kad god je to moguće, deca treba da ostanu sa roditeljima. Ako iz bilo kog razloga moraju da se odvoje od roditelja, onda je poželjno da u novoj sredini sa njima bude neko koga deca znaju i ko im je blizak.
         2. Ljudi koji se brinu o deci treba da im pruže što više ljubavi i sigurnosti da kod dece stalno održavaju sećanje na roditelje i da im omoguće što češće kontakte sa roditeljima.
   2. Informišite dete o događanjima koji remete uobičajene tokove života.
         1. Sve što je nejasno i nepoznato izaziva strah i neizvesnost i pojačava nelagodnost. Pravovremene informacije smanjuju strah od nepoznatog i olakšavaju da se bar donekle napravi smisao i red u haotičnim zbivanjima.
   3. Povratite detetu narušeno osećanje sigurnosti i zaštićenosti koliko je god to moguće.
         1. Detetove sopstvene snage i veštine godinama su nedovoljne da bi se ono samostalno brinulo o sebi i potrebna mu je svestrana briga odraslih. Osećanje da je voljeno, sigurno i zaštićeno neophodno je za pravilan razvoj. Kad odrasli ne mogu da pruže detetu osećanje sigurnosti i zaštićenosti, usled poremećenih uslova života, ono počinje da se oseća izrazito bespomoćnim.
   4. Svoja neprijatna osećanja možete da podelite sa detetom, ali mu ih objasnite i istovremeno ukažite na moguće pozitivne ishode.
         1. Dete vidi svet kroz roditeljsku perspektivu, kroz oči roditelja. Roditeljev doživljaj realnosti i roditeljske reakcije će u velikoj meri odrediti intenzitet detetovih reakcija. Ako u prisustvu deteta roditelji ispoljavaju negativne emocije, ako se prepuštaju očaju i beznađu, ako su sami blokirani od straha, kod deteta se povećava osećanje neizvesnosti i straha.
         2. U mnogim situacijama nemoguće je da se dete u potpunosti poštedi stresne situacije, ali je zato moguće da se ista situacija sagleda i sa mogućim dobrim rešenjem.
   5. Deci treba da se saopšti ako je umro ili je ozbiljno bolestan neko od članova uže porodice.
         1. Mnogi smatraju da decu treba poštedeti informacija o smrti. Ustvari, uskraćivanje tačnih informacija o bolesti i smrti bliskih osoba ruši detetovo poverenje u odrasle i još više otežava detetovo emocionalno stanje. Dozvoliti detetu da učestvuje u svim događanjima koja pogađaju porodicu, pa i onim najtežim, pojačava njegovo osećanje pripadnosti i lojalnosti.
   6. Pokušajte da deci odgovorite na pitanja o smrti, vodeći računa o njihovom uzrastu.
         1. Pošto su u uzrastu kada žele da saznaju sve o svetu u kome žive, deca imaju potrebu da objasne i smrt. Za njih tema umiranja i smrti nije tema koja treba da se izbegava kao što to odrasli u našoj sredini često pokušavaju.
         2. Odbijanje da se o smrti govori stvara kod deteta nedoumice i pravi od teme smrti "tabu" temu, nešto o čemu ne treba da se govori, nešto puno nepoznatog i zastrašujućeg.
         3. Informacije koje se daju detetu o smrti treba da se prilagode detetovom uzrastu. Dete predškolskog uzrasta ne može u potpunosti da razume smrt, ali zato želi da sazna mnoge konkretne detalje o procesu umiranja i ritualima vezanim za smrt i sahranjivanje.
   7. Dozvolite da deca žale, da slobodno iskažu tugu.
         1. Vrlo je važno da se detetu dozvoli i pomogne da prođe kroz proces tuge i žaljenja posle gubitka bliske osobe. Ispoljavanje tužnih osećanja kroz plač, kroz crtanje, igru, učestvovanje u ritualima vezanim za sahranu i pomen umrlom kao razgovor o njemu pomaže detetu da "obradi" gubitak, da ga prihvati kao realnost i da se tako vremenom smanji psihički bol.
         2. Poruke koje nalažu da se tuga ne iskazuje, da se sećanje na gubitak bliske osobe potiskuje, da se ne treba plašiti, da treba biti "hrabar" i "jak" samo odlažu proces žaljenja i prihvatanja gubitka
   8. Prirodno je da deca u teškim situacijama promene svoje ponašanje i ispoljavaju znake stresa.
         1. Deca koja dožive stresna i traumatska iskustva mogu da postanu povučena, zaplašena, da izgube volju da se igraju, jedu, da im se poremeti san, da ponovo počnu da sisaju prst, grizu nokte ili ponovo mokre u krevet.
         2. Neka deca pokazuju i jače reakcije na stres i traumu, kao što su nagla prisećanja ranije doživljenog, neprijatnog događaja, poteškoće u mišljenju i koncentraciji, jaka uznemirenost, teški snovi i noćne more, dugotrajna obuzetost jednom temom ili jednom vrstom igre.
         3. Deci i roditeljima treba reći da su to normalne reakcije na nenormalna događanja kojima je dete bilo izloženo i da takvi znaci i tako promenjeno ponašanje ne znači da je dete psihički obolelo. Ukoliko se ovakvi simptomi zadrže duže od nekoliko meseci dobro je da se dete odvede kod stručnjaka.
   9. Omogućite deci da što slobodnije iznose sve što osećaju kroz igru, crtanje, razgovor. Posvetite deci što više vremena i dajte im priliku da podele sa vama ono što su doživela.
         1. Vrlo je važno da se nagomilana negativna sećanja ne potiskuju, da se što pre iskažu i podele sa drugima.
         2. Odrasli ponekad imaju pogrešan utisak da dete ne doživljava tugu. Ono nastavlja svoje uobičajene aktivnosti ili igru, naizgled ne pateći mnogo.
         3. Takođe treba imati na umu da dete uvek ima sopstveno viđenje određene situacije ili događaja koje može biti drugačije od doživljaja odraslog čoveka.
         4. Detetu treba pružiti priliku i omogućiti dovoljno vremena da bi iskazalo svoj sopstveni doživljaj i svoja osećanja ne samo rečima već kroz igru, crtež, pokret simboličnim ponašanjem.
  10. Podstičite decu na uobičajene aktivnosti, igru i druženje sa vršnjacima.
         1. Podsticanje tipičnih, svakodnevnih, uobičajenih aktivnosti vraća detetu osećanje normalnosti i sređenosti. Pruža mu mogućnost da živi život tipičan za svoj uzrast, daje mu mogućnost da podeli sa vršnjacima svoje iskustvo. Kroz igru dete saznaje svet oko sebe, ovladava neophodnim veštinama i ima mogućnost da iskaže svoja osećanja.
         2. Posle naglih, neprijatnih i uznemirujućih događaja neophodno je da se detetu što pre obezbedi kontinuitet uobičajenih aktivnosti, igra i druženje sa vršnjacima.
Vreme