Стратегија невладиних организација

Стратегија невладиних организација

Пише: Слободан Деспот

У новој постхладноратовској стратегији Запада масовни медији и невладине организације заузимају кључно место. Улога невладиних организација је незамењива у локалним сукобима где Запад учествује као подстрекач, затим као посредник, и на крају као окупатор-администратор. Од Балкана до Чеченије, шема је иста: пре свега се одреде „угњетач“, најчешће држава, и „угњетани“, национална мањина. У првој фази се угњетач успављује изјавама о његовој легитимности док се угњетани потајно наоружава и хушка. Затим се угњетани пусти с ланца: наоружан и задојен, чини зверства на који угњетач реагује појачавањем репресије. Западни медији само то чекају да крену у жалопојке над патњама угњетаног и осуде расизма угњетача. Да се не би отворено сврстали уз једну страну у сукобу, медији тада прибегавају „провереним“ сведочењима лекара и социјалаца из невладиних организација, који „објективно“ преносе ситуацију с терена, иако се испоставља да се њихове тврдње углавном поклапају са тврдњама угњетаног

Балканска криза, започета 1991. али припремана током неколико кључних година осме деценије, послужила је као лансирна рампа једном новом обрасцу међународне политике у ком разни неформални релеји попримају утицај који нису имали у време блоковске поделе света. Највећа новина усавршена у тој „лабораторији“ савременог ратовања је облик агресије у ком пропаганда више није пропратно оружје бомбардера, већ обратно: бомбардери по потреби докрајчавају непријатеља, изнутра раслабљеног а споља изолованог и окуженог, смишљеном дезинформацијом и масовним испирањем мозгова. (недавна издаја Македоније од стране НАТО-а и предавање тог бившег западног мезимчета албанском терору показују да, након свирепог, а некажњеног разарања Југославије, војно ангажовање Запада на ратиштима које је сам створио постаје чак излишно). Овај прелаз из хладног рата у еру једностраних ратова за ширење и јачање Западне империје обележава и очигледан пораст утицаја и присуства хуманитарних, еколошких и других „невладиних организација“ на светској сцени. Ова подударност није случајна, али она не значи ни то, да су споменуте организације само део нечјег завојевачког плана. Овде немам намеру ни да оцењујем стварни теренски учинак тих организација, нити да их осуђујем, већ само да укажем на политичку улогу коју оне понекад свесно, али најчешће несвесно, играју у савременим кризама. Желим да покажем да та улога није само пасивна (у смислу да је НВО објекат у деловању субјеката класичних политичких сила), већ да њихово све активније деловање у неким кризама сведочи о померању епицентра реалне власти у западном свету.
Либерализам у начелу тврди да међуљудске и међународне односе треба препустити регулаторским механизмима тржишне привреде. Међутим, део света који живи под либерално-демократским режимом ту доктрину само делимично примењује на своје унутрашње уређење, а нимало на међународне односе. На том пољу (тј у својим односима са назаднијим деловима планете) Запад се још увек уздаје само у спрегу јаке дипломатије, обавештајног деловања и војне претње. Сведоци смо постепеног потчињавања многих међународних финансијских и привредних институција (као ММФ и Светска банка) политичким потребама Западног блока, да не говорим о лицемерном манипулисању међународноправним органима. Уопште, у „тржишном“ друштву реална политика још итекако служи и за њу се одвајају средства о којима остатак света не може ни да сања. Међутим, „реалполитика“, у класичном схватању те речи, наслеђена из времена националних суверених држава, подразумева да политика не почива на моралу и добрим намерама, већ на хладном државном интересу, и, стога да неко други има овлашћење да о том интересу суди и може да ради на његовом остварењу. Но, та и таква политика, колико год била нужна на међународном плану, није спојива ни теоретски, нити практично, са начелима и начином рада западне демократије.
На теоретском, тј идејном плану, Западна демократија почива на чедном и месијанском тумачењу људских права. По том тумачењу власт, сила и принуда, тј војска, шпијунажа, затвори и полиција саму су пролазно нужно зло које у идеалном друштву неће постојати. Зато примена тих непопуларних оруђа мора да се правда вишим моралним разлозима, а никако „себичним“ побудама као што су лична власт, очување јавног реда или државни интерес. Видећемо да хуманитарно деловање пружа мноштво драгоцених моралних повода да мирољубива западна сила, невољно и тек у крајњој нужди, извуче свој чедни мач из корица.
Друга теоретска претпоставка Запада, која нужно произилази из универзалности оне прве, гласи да држава сме да делује само у оквиру људских права и да не сме да заступа превасходно интересе одређене групе људи (нпр. Италијана или Енглеза), већ да, кроз своју моћ и овлашћења, брани интересе целокупног човечанства (отуд постепено правно изједначавање имиграната са староседеоцима и непрестане медијске „ревизије“ злочиначке прошлости западних нација; тренутно је на тапету понашање Француза у Алжиру). Тиме је, већ у на делу, окрњена сувереност западних држава, која се практично укида њиховим утапањем у наднационалне организације попут НАТО-а и Европске уније.
Трећа претпоставка, која нас занима овде, заступа мишљење да у демократском друштву једна особа или мала група људи нема право да сама тумачи и спроводи интерес државе. Теоретски би и тајне операције требале бити под јавном контролом парламента и гласача што је апсурд. Наравно, у драматичним случајевима попут Другог светског рата или агресије на Југославију демократске процедуре се произвољно суспендују, али чим опадне кризни набој, поставља се питање законитости таквог деловања.
Дакле: реалполитика, или геополитичка визија, будући да се не обазире на људска права, да брани само „себичне“ интересе и да тешко подлеже демократској контроли, није прихватљива у демократском друштву. Није прихватљива, али је нужна, пошто то имућно друштво, да би опстало, мора да се брани од вањске похлепе и, гоњено својим потрошачким потребама, непрестано шири своје изворе хране и сировина, као и тржишта где ће утопити вишкове и отпатке своје продукције.
У апсолутистичким и неидеолошким друштвима те се нужде не скривају – у демократији, за најширу јавност, оне не постоје, јер их власт, медији и просвета брижно и смерно уклањају из видокруга обичних људи. Само бављење тим конкретним политичким питањима истраживаче ставља у политички обележен положај. Демократска идеологија је чистунска. За њу грех не постоји, а бављење стварном политиком је грешна работа. Под таквим идеолошким притиском, реална политика у савременој демократији се понаша као сексуални нагон у пуританским друштвима. Поприма неочекиване, прикривене облике, тражи алибије, изопачује се и заоштрава, постаје разблудна. Тамо где има одрешене руке, када Западна јавност гледа на другу страну, постаје свирепа и сулуда. Из овога свега се види да се геополитичко деловање Западног система тек симболично служи класичним, јавним и демократски уређеним политичким каналима. Оно се највећим делом састоји у недемократском, па и тајном, спољном деловању, које претходи, прикрива и уоквирује морално-пропагандно манипулисање светског и сопственог јавног мњења. Ту стратегију су убедљиво проучили научници као што су Чомски, Зиновјев, Волков, а нарочито генерал Галоа. У тој стратегији масовни медији и „невладине организације“ заузимају кључно место.
О милиметарској усклађености великих западних медија са светском политиком Америке и западног блока не морам нити могу да пишем овде. Читаоца упућујем, пре свега, на Зиновјева и Чомског, нарочито на „Велику прекретницу“ у којој Зиновјев поставља питање на које још није нашао одговор: како то да у истом дану сви западни канали широм света дају исте вести, у истом редоследу, са истим тумачењем?
Деловање неформалних, „невладиних“ канала је мање проучавано. О једном од њих, можда и најважнијем, постоји доста података, али они вреде само за тај одређени случај. Ради се о многостраном хуманистичком деловању милијардера Џорџа Сороша. Мађарски имигрант Сорош се вртоглаво обогатио на америчкој берзи. С тим новцем је, између осталог, основао Фонд за отворено друштво, који је познат и у нашим поднебљима. Сорошеве стипендије и културни меценат доприносе, на уљудан начин, прозападном преоријентисању интелектуалних слојева бившег комунистичког блока. На лицу места и јавно, Сорош је као појединац остварио утицај који је САД посредно и прикривено покушао да оствари преко разних званичних канала. Он је, на своју руку, извршио селекцију и обуку кадрова прозападних влада које су преузеле власт, или чекају да је преузму, у источноевропским земљама. Исти Сорош обезбеђује знатан део истражних фондова Хашког политичког суда за Југославију. Мање је познато да друге његове организације обрађују јавно мњење и у Западној Европи, и то на терену друштвеног уређења. Сорош, на пример, финансира програме за депенализацију тешких дрога и, уопште, ради на наметању шездесетосмашког слободарско-хедонистичког индивидуализма у европским земљама.
Укратко, „невладин“ Џорџ Сорош ради тачно оно што би Влада САД желела да оствари на пропагандном плану у Европи, а као таква не може. С друге стране, Влада САД ни у чему не омета његово приватно спекулисање у државним размерама и стварање финансијског монопола.
За разумевање рада система, занимљивије је, међутим, пратити политичку експлоатацију колективних организација. Прво, ваља знати да многе хуманитарне организације са „невладиним“ обележјем, као и многи медији, зависе од новчане помоћи разних држава и стога то обележје више не заслужују. Најугледније од тих организација, нпр. Међународни Црвени крст, пружају могућност завидних каријера, често повезаних са администрацијом или дипломатијом. Друге, пак, примају доприносе и чланарине захваљујући медијском простору који им је поклоњен. Треће воде заједничке акције са великим фирмама, владама, банкама. Укратко, велике „невладине“ организације се тесно преплићу са другим „владиним“ и „невладиним“ факторима западног система.
Истини за вољу, ваља рећи да неке организације, као нпр. „Helsinki Watch“, знају да јавно осуде и компромитују одређене делове западне геополитике. Али, ти испади никад нису озбиљно довели у питање ту политику, и најчешће се постигне „равнотежа“ про-системским контраизвештајима од истих или блиских организација. Догод не прераста у постојану и аргументовану опозицију, „објективност“ НВО више користи као алиби система него што му шкоди као критика. Код нас је слабо уочена чињеница да су западне НВО, у сарадњи с медијима, биле војни чинилац прве важности у агресији на Југославију 1999. Наиме, највећи проблем НАТО-а је био да оправда ненормално продужавање бомбардовања. То је пред западном јавношћу остварено преувеличавањем броја албанских избеглица које су напуштале Косово пред наводним „етничким чишћењем“. Инсценација је започела већ другог или трећег дана рата, и достигла током наредних недеља кошмарне размере. Репортаже из логора у Македонији и Албанији су се обнављале свако вече, све дуже и са све грозоморнијим детаљима, које су без провере преносили разни „хуманитарци“. По њима, са Косова је за мало времена избегло милион Албанаца, док је остало побијено или послато у руднике. Из Србије су се, пак, чули само Срби, а не „објективни“ посматрачи, јер их тамо просто није било. Шта више, грчки „Лекари без граница“ су стаљинистички избачени из матичне организације зато што су на своју руку продрли на Косово и тиме довели у опасност инсценацију о „геноциду“.
О важности тог „фронта“ сведочи овај податак, објављен 1. октобра 1999. у париском конформистичком недељнику „Le Point“ (стр. 30): „Током рата на Косову, у Албанији је пописано 973 невладиних организација, уместо стотинак, колико их тамо иначе ради. Многе од њих су створене само у циљу да скрену међународну помоћ намењену избеглицама“. Међутим, ни тај лист ни други нису проверавали с каквим „хуманитарцима“ имају посла када су некритички преносили на десетине лажних извештаја са ратишта. Може се претпоставити, а постоје додуше и извештаји о томе, да су многе од тих НВО служиле само као покриће војнопропагадном и обавештајном раду.
(наставиће се)
РЕЦЕПТ ЗА ХАОС
Са друге стране, улога хуманитарних организација је незамењива у локалним сукобима где Запад учествује као подстрекач, затим као посредник, и на крају као окупатор-администратор. Од Балкана до Чеченије, шема је иста: пре свега се одреде УГЊЕТАЧ и УГЊЕТАВАНИ. Угњетач је држава коју треба разбити или ставити под туторство. Угњетавани је узбуркана мањина са што екстремнијом идеологијом и што насилнијим наступом. У првој фази се угњетач успављује изјавама о његовој легитимности и западном разумевању његових проблема, док се угњетавани потајно наоружава, васпитава и хушка. Затим се угњетавани пусти с ланца – наоружан и задојен чини зверства на који угњетач реагује појачавањем репресије и насиља. Западни медији само то чекају да крену у жалопојке над патњама угњетаваног и осуде расизма угњетача. За то време државна политика Запада „кочи“ пристрасност медија и наоко „покрива“ непопуларног угњетача. Да се не би отворено сврстали уз једну страну у сукобу, медији тада систематски прибегавају згодним и „провереним“ сведочењима западних лекара, социјалаца и болничарки из одређених хуманитарних организација, који „објективно“ преносе ситуацију с терена, иако се испоставља да се њихове тврдње углавном поклапају са тврдњама угњетаваног.
Тако, без да изгубе привид објективности, медији мирне душе хушкају на војну интервенцију, а власти, у завршној фази, „попуштају“ пред драматичним аргументима које им предочавају медији. На тај начин, сви су на добитку: „хуманитарци“ добијају рекламу, медији стварају уносну хајку привидно неутралним ставом (и доказују, узгред, идеолошке фантазме већине својих сарадника), а политичари глуме опрез и хуманост док истовремено остварују предодређене стратешке циљеве. Уз то им преостаје подла могућност да свале кривицу за евентуалну катастрофу на пристрасне медије (као да немају поузданијих извора информација).

Геополитика