Pocecu ja. Meni je bio najtezi trenutak, kad sam se jedne veceri vracao sa poslovnog puta iz Beograda. Putovao sam zajedno sa stricem, stim sto je on bio u autu ispred mog. Negde kod Paracina se uspavao i pri brzini od oko 140km/h sleteo s'puta. S'obzirom da sam bio odmah iza, ukocio sam i izleteo napolje. Probio je ogrdu i zaustavio se na oko 12m od ivice kolovoza nanize. Na prvi pogled delovalo mi je sve ok, jer autu nije bilo skoro nista, osim jedne rupe u vratuma. Kad sam siso dole imao sam sta da vidim. Bankina je probila vrata automobila i isekla mu obe noge! Da vam sad ne bih pricao o svemu, posto je ovo ipak forum a ima i osetljivih, ovde cu stati a vi zamislite ostalo. "Srecom" Preziveo je.Od silne muke, ja neznam kako sam ostao pribran, i zvao hitnu, svoje,... Svojima nisam nista reko o realnom stanju (posto sam iz Nisa), vec kad su stigli do Paracina.
S'obzirom da sa njim zivim u istoj kuci, on mi je kao otac. To je bio prvi put da sam plakao (osim ako izuzmemo da sam plakao kao mali zbog batina). Sve to je ostavilo opasan trag na meni. Nema dana da se toga ne prisetim i da mi neka slika ne prodje kroz glavu. Mislim da cu to zauvek pamtiti. Od tada je proslo skoro godinu dana (24.11.2006) pa sam i otvorio temu.
Znam da svako od nas ima neki trenutak koga se nerado seca, pa ga podelite sa svima. Mozda ce vam biti lakse.

Bilo ih je... ne bih da mracim...

I kad pomislim da mi je u tom trenutku najgore padne mi na pamet izreka "Ne daj Boze od goreg..."

bilo ih je, nitko nije cijepljen protiv nesreće

ne verujem.

Bilo ih je dosta    ne volim ni da se setim.
Da li mi je teže bilo  gledati mamu  kako mi na rukama umire ili čekati ispred operacine sale vest da li mi je muž preživeo... nemam pojma.
u svakom slučaju tema je teeeška

Bilo ih je daleko vise nego sto bi ih se ja zelela secati....i vecinom su vezani za neke porodicne tragedije ili lose stvari koje su se desavale meni i ljudima oko mene...ali sam iz svake izvukla neku pouku i nesto sto me je uvek guralo napred....

Bili su to oni dani zbog kojih ovih noci ne mogu da spavam. Bili su to dani koji su me zauvek obelezili tihom patnjom, koja se poput plimskog talasa neocekivano uzdigne, podivlja, porusi tek izgradjeni, nezni svet, i onda opet nestane u dubinama mora. Bili su to dani ocaja, nadanja, radosti i suza koji su se smenjivala brze nego oko moze da spazi. Bili su to dani i noci na ivici ludila koji su me obelezili zauvek, upisali krst na celo.

Moj najteži trenutak nije baš lako izabrati. Bilo je nekoliko jakih konkurenata ali posebno težak bio je onaj kad mi je sin, tada samo 3 godine star, bio jako ozbiljno bolestan. Na svu brigu, strepnju i patnju zbog neizvesnosti otac mi je kao so na ranu sipao rečenicu:" Pa ako ne može da živi umreće i to je opstanak. " Mislim da je samo pokušavao da racionalizuje svoju brigu i patnju ali u tom trenutku meni je trebala slamka za koju bih se držala, a ne treskanje o ledinu.

Za one koje zanima sin mi je uspeo da prebrodi tu zdravstvenu krizu, hvala Bogu.