ajd da ne širimo dalje ovu raspravu,priču..jasna mi je poenta
još kad pomenu majke,rodjitelje inače...koji dožive tako jezive udarce od onih kojima su sve podredili. i sve te jezive odnose u porodici,kao bazi.. e tek tad je čovjek sam sa sobom. i naravno da prvo jak oslonac mora imati u sebi jer ne zna šta mu donosi sjutra. samo mi je baš iz tog ugla drago i nekako sam zahvalna jer bar u toj porodici imam neki mir i podršku,jedan normalan odnos.

meni licno je nebitno sta cu ostaviti iza sebe... odnosno... ne sta cu ostaviti iza sebe nego za kakvog ce me ljudi coveka smatrati kad "odem"

znam da cu biti nesto najbolje uvek za moje najblize... a i da li cu uopste biti? pa to ne bi trebalo previse na me zanima jer mene vise u tom trenutku jednostavno nema tu sa njima

a totalno individualna stvar je sreca... sta je sreca uopste? retko ko oseti pravu srecu danas

коначно пар смислених страна на овом форуму ... девојке заслужиле сте по цветић  

ma sirenje, manje vise, sve je ista poenta, i u strahu od smrti kao i u ostalim strahovima, npr od samoce koji smo pomenuli, isti principi... ili strah od toga da prozivis zivot lisen zadovoljstva.. ili srece, jelte...

kad si dete u savrsenoj porodice, sve se cini savrsenim, kako odrastas kapiras da ces ostati bez njih, pa se zasnivanje svoje sopstvene cini kao logican korak.. i onda ostanes bez svoje bajne, a osnujes svoju groznu... recimo..

strah od smrti je takva jedna jalova rabota  

mene vise strah sta ako me osine promaja, ocu li moci da kenjam na forumu u polozaju grbavca unazadjenog do vracanja na drvo sa kog sam sisla... nekoć... sto bi rekli nasi voljeni susjedi  

zmajcek 

I ovde da roknem maj opinion  

Ovde dve teme su usko povezane.. "Strah od nepoznatog" i "Strah od smrti"

Svi se plase smrti,i da se ne lazemo,to je i najveci strah..Sa tim strahom povezani su svi ostali strahovi.
No nebitno,da bi znali koliko je smrt strasna moramo da znamo svrhu zivota..Obe su nezavisno promenljive nepoznate i x,y..
Po meni nije ni bitno koliko ces da zivis,pa cak nije ni bitno kako ces da zivis..Jer sve je to proslo vreme,ostanu ti samo secanja..Secanja   koji ce ti kurac ? Da mozes da tugujes za vremenom koje je proteklo ?  
Strah od smrti je opravdan,bez svake sumnje..I retko ko (pricam o psihicki normalnim ljudima) ma koliko sere da mu se ne zivi..zivi mu se.Cak i onaj ko kaze..da ne veruje u nista.Laze.
Ljudi su verujuca bica.
Ne postoji lek za strah od smrti.Jednostavno,bicemo pepeo.Ali dok smo tu bar da se dobro zabavimo  

to se moze uvek... bicemo tu i kad mremo

Jedino čega se istinski plašim jeste da u životu neću spoznati neke stvari kojima težim i da ću na kraju, praveći neki rezime, zažaliti jer sam protraćila život na stvari koje su se pokazale kao potpuno nebitne. Smrt k'o smrt, samo kraj jednog ciklusa. Surovo, ali istinito.

zato ja nikad necu praviti rezime 

Uvek praviš rezime, samo što će jedan od njih da ti bude poslednji, a to verovatno nećeš ni znati. Verovatno si, kao i svi mi, samo pišući na ovoj temi napravila par. To je normalno; oni su samo kratak bilans našeg dosadašnjeg iskustva i života, barem ja to tako vidim. 

zavisi od cega ti se sastoji dosadasnje iskustvo i koji dogadjaji preovladjuju ...

ja o proslosti ne razmisljam, makar ne namerno