Lepo je kad su ljudi drugaciji...

ovako,moji stavovi i po ovom pitanju i po drugim pitanjima su prilično pesimistični. druga je stvar ako na forumu gdje sam par mjeseci i ne znam nikog neću da širim takvo raspoloženje. o mnogim temema ne želim ni da pričam sa bliskim ljudima,niti da razmišljam o njima jer mi dignu pritisak i  proradi mi želudac od svega toga.
ja lično ne želim veliku karijeru,materijane simbole zbog kojih će neko smatrati da sam uspjela. porodica je za mene svetinja,kao i prijatelji kojih ima par ali su sa mnom prošli svakakve stvari,tu smo jedni za druge i naravno da sam srećna što ih imam. želim da proživim normalan život sa ljudima koje volim,ne želim da hodam sama ili usamljena. ako želim,ne znači da će me to  i zadesiti,ali je mnogo veća šansa da to dočekam ako težim nečemu,zanemarimo moć pozitivnog razmišljanja. jednostavno misliš,želiš,djeluješ u tom pravcu,pa šta bude.
i te kako znam i kroz sebe,meni jaako drage ljude,a da ne pričamo o okolini šta znači kad te prilike spriječe ili ti neko s*ebe život,tako da..niko ne priča o cvijeću i proljeću,samo o težnji da ovo što nam je bog dao proživimo kako valja i da učinimo šta je do nas da stvorimo neki naš haos u kom ćemo se osjećati dobro.

aha...

covek bi trebalo da je samom sebi svetinja .. to je poenta svega.. pa kad umres, nije uopste vazno sta si ostavio za sobom, nego sta si imao u sebi dok si disao taj mali broj godina  

pa šta si imao,šta te ispunjavalo??? opet neki dogadjaji u kojima je bar neko učestvovao. ne da te potapše po ramenu nego neko tvoj
ne mogu to biti 100% osjećaji nirvane i spokoja,svaki osjećaj izaziva nešto

znaci ako si samome sebi najvazniji, znaci da nisi nista imao i da te nista nije ispunjavalo 

zasto uopste nesto mora da ti bude svetinja 

kazem ti, ja stvari ne posmatram na sablonski nacin... zato jer mislim da je covek iznad svega toga.. ne mislim da ne treba da bude deo svega toga o cemu ti pricas, ali to sve treba da bude samo propratno, baza je "prvo da upoznam samog sebe" i duhovna nadgradnja, sve usput je lepo, ali nije neophodno ni za srecu ni za zadovoljstvo, ni za neki zivotni cilj.

meni je porodica vazna, ali sam samoj sebi najvaznija, nemam "svetinje" i nije mi poenta zivota da se razmnozim da bi imao ko da me sahrani i da pricaju o meni ono sto ne znaju, da zakljucuju da mora da mi je bilo super i da sam bila srecna zato sto nikad nisam bila sama ili sam bila okruzena "voljenim ljudima" slicna sranja ...

srecna sam sto imam sebe i srecna sam najpre sama, pa onda sa svima drugima.
Sta mislis, zasto se covecanstvo plasi samoce? zato sto ne bi imali lepe i srecne trenutke? ne.. nego iz realnih i sebicnih razloga = nema ko da mi kupi lek i nema ko da me sarani, ko ce da place za mnom kad me nema, nikome necu nedostajati i slicno...

ko sa sobom nije u miru i sebi nije najveci prijatlj, ljubavnik, majka i drug, taj ga je ugasio  i otuda strahovi, fobije, crne misli i sebicno kukanje o kraju zivota jer boze... ne daj da umrem a da nisam bio srecan ...

Mislim da je to donekle sinonim...

u ovome se potpuno slažemo. nikako nisam za to da je nužno da nam neko čuva ledja,brani nas i popunjava prostor,da ne kažu-vidi je,ima x godina i nema nikog.
ali baš to,kad sebe upoznaš,pustiš sve te misli i svoje demone da odrade svoje,pa se onda središ,onda si tek spreman za druge. i baš oni koji nisu sebe do kraja ili skoro pa uopšte shvatili,to prenose na drugog...on uoči našu zbrku i sve ono od čega pokušavamo da pobjegnemo ,samo ako se bolje zagleda i zadrži. i ako se razumijemo,idemo dalje zajedno,kao prijatelji,par,štagod..ali smo tu.
vjeruj mi,onaj ko me zna i navikao se na mene,zna da sam užasno teška i komplikovana osoba,užasni pesimista koji vjeruje ukupno 5 osoba. i baš zato ti kažem da to nije dobro. te osobine i te kako plaše i zbunjuju,odbijaju ljude,ali ja ne znam kako da se promijenim u tom pogledu,ne znam ni da li želim sada..
ali i takva imam prijatelje koji su mi uglavnom kontrast,ali se i te kako razumijemo i prihvatamo. porodicu koju nikad ne bih mijenjala. i to mi je dovoljno

Lepo je kad su ljudi naivni....

kapiram te ja, ja sam slicna, ali me je zivot naucio da ni porodica ni prijatelji nisu apsolutna sreca, radost i uopste da nisu nikakvo merilo vrednosti jedne osobe.

zamisli majku koja ima sina narkomana koji joj je pojeo dusu i zbog koga nema nista sem sabe sebe i svojih misli... ima toliko mnogo primera sirotih i izbezumljenih ljudi koje je zivot bacio tu gde jesu i kojima ni porodica ni prijatelji ni gospod bog ne mogu da pruze zadovoljstvo, prosto jer ne mogu.

prosto sam misljenja da niko i nista nije merilo tezine postojanja jednog coveka, i da je svaki zivot, ako je proveden po nekim moralnim normama - bio vredan zivljenja.

I kad te sahrani samo pop i 4 grobara na groblju, mozda si bio bolji i vredniji od 100 000 ljudi sa porodicama, ostvarenih dobrotvora, naucnika i picki materina..

dusa je jedino sta se racuna na koncu konca