Свако више воли да буде хваљен него куђен и оспораван. Али страх од критике може попримити тако разарајуће размере да неке људе у потпуности обесхрабри, осакати и онемогући.

Ти људи критику не доживљавају као указивање на овај или онај конкретни пропуст или недостатак већ као суров напад који оспорава, руши и поништава читаву њихову личност.

За многе људе је туђа критика доказ властите безвредности. Разумљив је отуда огроман страх од могуће и стално претеће осуде. Такве особе осећају да су, било шта чиниле, увек на одсудном испиту који треба да потврди или порекне њихову вредност и то пред неумољивим и често злонамерним судијама.

Очајнички им је потребно да постану неспорни, беспрекорни. Беспрекорност је једина њихова нада. Будући да не успевају да постану неспорни и беспрекорни, дижу руке од свега и задовољавају се животарењем.

Не успевају јер је немогуће бити беспрекоран. Прво зато што нико није савршен. А затим и зато што нас људи често не процењују на основу наших стварних достигнућа, учинака или вредности, већ на основу властитих предрасуда, ограничености, жеља, потреба, циљева, емоција па и тренутних расположења.

Људи се ретко удубљују у оно што други раде или јесу и зато им се догађа да процењују погрешно, брзоплето и неправедено. Људи су по правилу превише заокупљени собом да би се помно бавили нама и вредновали нас онако како заслужујемо или верујемо да заслужујемо.

Туђе мишљење нам, наравно, може бити од користи. Људи нам могу указати на наше погрешке, недостаке или мане и тако нам помоћи да унапредимо себе саме. Или нас могу охрабрити, указујући нам на наше способности и врлине. Али могу и погрешити, намерно или ненамерно, добронамерно или злонамерно.

Бесмислено је и понекад погубно ослањати се на туђе вредновање онога што чинимо или јесмо, било да нас куде или да нас хвале. А још је бесмисленије и погубније доживљавати сваку своју ману као доказ суштинске безвредности. Свако има својих добрих и лоших страна. Ако грешимо у једном, не значи да грешимо у свему и ако у нечему нисмо добри не значи да ни у чему не ваљамо.

Самопроцена је оно најважније. Сами себе ипак најбоље познајемо. Под условом, наравно, да нисмо одлучили да сами себе заваравамо.

Управо самопроцена недостаје људима чије животе уништава прекомерни страх од критике. Ти људи не стоје на чврстом тлу и немају праву представу о себи. Хтели би да буду оно што нису и зато им је неопходно да им то неко потврди. Они лебде у неком нереалном свету и зато се тако панично боје да ће их други својом критиком спустити на земљу.

Зато зависе од туђег суда чији значај поприма преувеличане, непримерене размере, постајући прави страшни суд. 

Po mom iskustvu strah od kritike i nesposobnost da se konstruktivno odgovori na nju vrlo često jeposledica mobinga (ubianja u pojam) tokom detinjstva. Osobe koje su kao deca bile od strane roditelja, članova porodice ili okoline verbalno maltretirane jednostavno izgrade taj stav: ti me šikaniraš hajde da se tučemo. Naravno da je sa odrastanjem i sazrevanjem moguće raditi na sebi i izgrađivati taj konstruktivni odnos prema kritici, ali je još važnije samopouzdanje koje posedujemo. I naravno da i kritičar svoju zamerku treba da je iskaže pristojno i na način koji nije omalovažavajući.