Primedbe koje mogu da povrede adolescenta
Pazite se teških reči
Autor: CDC/GB | 23.08.2007 - 08:24

Neke reči koje izgovaramo u nastupu besa ili u najboljoj nameri mogu da povrede adolescenta. Roditelji bi hteli da se više trudi, da ove godine bude bolji u školi, da bude poslušan...

Njihove grdnje, međutim, mogu da imaju efekat koji je suprotan od željenog i mogu da ga ponize, a za dete u tom uzrastu vrlo je važno da bude uvažavano. Kako onda da mu prenesemo željenu poruku? Evo pet saveta Fabrisa Lakomba, francuskog stručnjaka za komuniciranje.

„Tvoj brat je pametniji od tebe“
Pošto smatramo da se ne trudi dovoljno, pretpostavljamo da će ga poređenje sa bratom podstaći da uloži dodatni napor. To je pogrešan pristup.
- Šta adolescent čuje: „Ti si jedna obična nula, volimo te manje nego tvog brata...“ Sa tom negativnom ocenom osudili ste ga na neuspeh. Izbegavajte poređenja. Adolescent želi da ga cene zbog njega samog.
- Šta treba reći: „Ti to možeš da postigneš. Ako se potrudiš, uspećeš.“ Pohvalite svaki uspeh, svaku dobru ocenu, pokažite mu da se radujete svaki put kad vas je poslušao. Nemojte da čekate kraj školske godine da mu čestitate.

„Baš si debeo“
Mislimo da će tako početi manje da jede i više da se bavi sportom...
- Šta adolescent čuje: „Ne volim te, uvek ćeš biti debeo.“
- Šta treba reći: „Šta misliš da se posavetujemo sa nekim stručnjakom?“ Pomozite mu da počne da voli i ceni sebe.

„Posle svega što smo ti pružili“
Tako izražavamo nezadovoljstvo zbog toga što ne radi dovoljno ili pravi gluposti.
- Šta adolescent čuje: „Ne zaslužuješ ono što činimo za tebe.“ Ta vrsta ucenjivanja će u njemu samo probuditi osećaj krivice i ništa više.
- Šta treba reći: „Voleli bismo da budeš svestan situacije.“ Razgovarajte sa njim o tome i jasno mu stavite do znanja da ste nezadovoljni.

„Čekaj samo da ti dođe tata (mama)“
Nešto je gadno zabrljao, prevršio je svaku meru. To ne sme da se ponovi.
- Šta adolescent čuje: „Ja nemam autoritet. Ne mogu da se izborim sa ovom situacijom.“ Diskreditovani ste kao roditelj.
- Šta treba reći: „Ne vredi da se svađamo. Treba da porazgovaramo o tome.“ Podsetite ga gde su granice i, ako ih prekorači, reagujte na adekvatan način.

„Radi šta hoćeš“
Hoće da se školuje za zanimanje koje nema budućnost. Čini vam se da ćete na ovaj način najlakše prekinuti stalne svađe.
- Šta adolescent čuje: „Snađi se sam. Ti više nisi moja briga.“ Osećaće se napušteno, biće demotivisan i imaće utisak da nikada nije ispunio očekivanja svojih roditelja.
- Šta treba reći: „Čini mi se da to baš nije realno. Voleli bismo da još malo razmisliš.“ Adolescent ima potrebu da eksperimentiše sa svojim životom, ali istovremeno želi da zna da može da računa na svoje roditelje!

Izvor: Blic

Разговарати са децом није тешко, али мудро разговарати захтева промишљање и мало вежбања. Комуникација са децом је један од суштинских и важних родитељских задатака. Када је добро извршен повезује породицу и спречава или лечи многе проблеме. Кад није добро урађен породични живот може бити пун тензија и конфузије, а деца могу кренути у свет неадекватно припремљена за све оно што живот доноси.
Родитељи често прецењују количину смислених разговора које имају са својом школском децом, а истраживања показују да је разговора све мање. Смањило се време које се посвећује заједничким оброцима, деца су све више ангажована у ваншколским активностима или проводе све више времена са својим вршњацима. Количина времена коју деца проводе у телефонирању са друштвом се изразито повећава.
Ужурбани и запослени родитељи кратко разговарају са децом и то обично изгледа овако:

„Како си спавао?“     „Добро“
„Како си провео дан“  „Фино“
„Где идеш?“   „Напоље“
„Када ћеш се вратити? „   „Касније“
„Шта сте радили у школи данас?“   „Ништа“
„Да ли си завршио/ла  домаћи?“  „Ништа нисмо имали“
„Престани“        „Али нисам ја почео/ла“
„Колико пута сам ти већ рекао/ла..“     „Јао,мама/тата..“

Овакве реченице, за велики број родитеља представљају главни вид комуникације са децом готово сваки дан. Било да родитељи то препознају или не свака комуникација ће имати неку од три последице:

1. учиниће да се осећају ближи својој деци,
2. започеће расправа и свађа,
3. водиће међусобном избегавању и повлачењу.

Погледајте поштено. Да ли највећи део ваше комуникације са децом доприноси осећању блискости са дететом? Расправе су понекад неизбежне, али оне не смеју да затрују однос.
Разговори са децом често имају неутрални ефекат. Не праве штету али ни не доприносе блискости. Циљ разговарања треба да буде ојачавање односа родитељ-дете, ефикасније обликовање дечијег понашања и стварање жеље и спремности у детету да разговара са родитељем када има проблем.
Уколико познајете свих 6 начина разговарања са децом уместо што се ослањате на само један или два, можете постићи своје циљеве.
Ових шест начина су:

подучавање, (критиковање је негативна форма подучавања);
емпатисање;
преговарање;
може-не може, (захтеви, правила);
охрабривање, (укључујући похвале) и
извештавање (неутрални коментари, чињенице, саопштавање својих мисли и осећања).
Када су под стресом, преуморни, преокупирани, родитељи су склони да одговарају на потребе своје деце на ограничен начин. Родитељи често одговарају аутоматски не размишљајући да ли постоји алтернатива, која би била ефикаснија. У суштини родитељи под стресом претерано користе само једану врсту разговарања (команде, наредбе и критицизам) а врло мало користе друге, посебно емпатисање.
Чак и кад није под притиском родитељ може бити несигуран како да одговори на неко дечије питање или исказ па се враћа на своје стандардне начине.
Покушајте да откријете који су ваши најчешћи начини комуницирања са децом и унапредите оне у којима сте мање вешти или их мање користите. Деци су потребни у право време, сваки од ових начина.

Подучавање

Ретко прође дан а да родитељи не уче нечем своју децу. Подучавање може бити топло искуство, пуно смисла, које повезује одрасле и децу као што је нпр. тренутак кад родитељ стрпљиво учи дете да вози бицикл са два точка, или да забацује удицу.
А деца постављају много питања која родитељима отварају могућност да им објасне какав је свет.
Подучавање може да буде деградирано у давање лекција и његова права порука може бити изгубљена. Неки родитељи се осећају добро кад поучавају децу а мање лагодно кад треба да покажу емоције. Они покушавају да превазиђу нелагоду ситуације покушавајући да деца схвате логику ситуације. Постају нестрпљиви кад логика не помаже детету. („Миро, кад би само слушала шта ти говорим, знала би да урадиш матемтику. Плакање неће помоћи“.)
Као и сваки од 6 комуникационих стилова подучавање има своје добре стране и своја ограничења.

Како треба рећи

Дозволи да ти објасним …
Погледај како ја то радим, а онда ти пробај…
Хајде да видимо да ли то можемо некако да средимо заједно…
Интересантан избор. Зашто си изабрао/ла баш тај одговор…
Одговор је …
Нисам сигуран/а шта је тачан одговор, хајде да погледамо…
Уради то на овај начин…
Како би се осећао/ла кад би теби то неко урадио…
Прављење грешака је један од начина како учимо ствари…
Желим да то урадиш јер…..
Разлог због кога то не можеш је….
Наравно тон гласа је кључан. Повишен глас, нервоза, претвориће ове реченице у критицизам. Родитељи лако склизну у критички начин подучавања. То можда није фатално, понекад може да скрене деци пажњу, али најчешће дода стрес детету и смањи његову жељу да му помажете код проблема.

Не треба рећи

Не могу да поверујем да си то урадио…
Каква глупост…
Нема везе, ја ћу то сам да урадим…
Ако тако хоћеш, онда се за то побрини сам…
То је погрешан одговор,је си ли уопште учио/ла…
Понашаш се како беба…
Зашто не можеш да будеш као ….
Понижавање, поређење са другима, вређање су најгори начини које можете да примените. Родитељи који користе критички начин подучавања ретко користе емпатисање. Уколико говоре са више емпатије и сами родитељи постају стрпљивији и смиренији.
Најбоље време за коришћење стила подучавања је кад:

када су анксиозност и фрустрираност (и код детета и код родитеља) ниске
дете мирно поставља питања
дете није преокупирано другим стварима
родитељ може да се суздржи да буде критичар
Емпатисање
Емпатија је важна када дете доживљава снажне емоције. Дете које мирно пита „Који је главни град Србије“, биће задовољно директним одговором. Али дете које баца нервозно књигу и говори „Никад нећу научити ове глупости! Ништа не могу да запамтим! Кога брига за главне градове!“ са мало емпатије ће моћи да крене даље. “Ако родитељ каже:“ Тешко је кад учиш и не можеш одмах све да запамтиш, то може да обесхрабри“,т о ће вероватно деловати умирујуће на дете.
Родитељи су увек на добитку кад покажу стварну емпатију. Али је тешко емпатисати ако сте узнемирени или љути због нечег што је дете управо рекло. Родитељи некад бркају емпатију са охрабривањем и кажу „Хајде,не брини, урадићеш ти то“.
Симпатијски разговори са вршњацима могу бити охрабрујући, али то није емпатија.
Кад дајете емпатијски одговор онда не покушавате одмах да решите проблем или залечите ране. Уместо тога покушавате да разумете дететов бол и да разговорате о томе, тако да дете препозна да га стварно разумете.
Када дете дође узнемирено кући јер је друг за игру изабрао друго друштво, мама може рећи: “Твоја сестра ће ускоро доћи кући па ћеш имати са ким да се играш“. Ово је охрабривање.Емпатија би била: “Изгледа да си због тога тужан/а а можда мало и љут/а. “Ово може некад бити довољно за утеху а може да охрабри дете да настави да прича о томе шта осећа и шта му се дешава. Тако родитељ може да увиди да је дететове бриге вредело истражити.

извор:СОС дечија линија

Како рећи:

Изгледа да си тужан/а (љут/а, нервозан/а, срећан/а)због…
Као да си забринут/а због….
Знам да се осећаш уплашено због…
волео/а би да је ….. сада ту, зар не…
то како си спустио/ла телефонску слушалицу наводи ме да помислим да те је нешто узнемирило…
-баш си узбуђен због….
-баш је тужно кад се …… радујеш целе недеље а онда се разболиш…
Прави емпатијски одговор је као да сте неком огледало. Оно што ви кажете је рефлексија оног што он/она осећа. Емпатиске реченице су без процене, суђења. Оне не садрже решење проблема, али се до решења лакше долази јер се проблем боље сагледава и разуме. Када покажете емпатију, дете обично жели да још говори. Детету је лакше да разуме своје бриге ако неко адекватно опише његова осећања. Ако дете изгледа забринуто а неће да говори питање “Зашто нећеш да ми кажеш“ неће много помоћи и није емпатија. Ако кажете уместо тога „Изгледаш ми забринуто (или повређено,љуто тужно) због нечег, волео/ла би да разговарамо, али можда желиш да прво насамо о томе размислиш?“, оваква реченица може бити покретач да дете одговори.

Можете бити сигурни да нисте емпатични (и ако мислите да јесте) ако:

журите са одговором или решењем,
нађете се у расправи са својим дететом око тога како би оно требало да се осећа,
нудите разуверавање пре но што јасно показали да разумете око чега дете брине,
желите да се разговор заврши,
љути сте.

Не треба да кажете:

Знам како мора да се осећаш (дете још није описало своје осећање)
Разумем те (шта разумете?)
Ја те волим (да ли је то оно око чега дете баш сада брине)
Биће све у реду (разуверавање није емпатија)
није то тако велики проблем као што ти изгледа (као да сте рекли свом детету да је погрешно што се осећа како се осећа)
дешавају се такве ствари у животу, важно је да мислиш о нећем позитивном (ви желите да се дете осећа боље али то није емпатија)
Најбоље време за коришћење емпатије је кад:

када је дете у неком емоционалном стању и није расположено да слуша логичне разлоге (ово је најтежи део разговора),
нисте сигурни шта је у ствари проблем (емпатија полако износи ствари на видело),
имате дете које је сензитивно по природи,
желите да дете разуме сопствене емоције.
Преговарање
Преговарање би требало да се користи мање но што родитељи то обично раде. Преговарање почиње кад дете које одраста захтева више слободе (да само изабре шта ће од одеће да купи, остане касније увече и сл.).
Тада је потребно продискутовати одговорности које прате ове слободе.
Деца нису вршњаци родитеља и немају права да прекрше договор. Родитељи треба да имају завршну реч јер је њихова коначна одговорност.
Али за децу која одрастају важно је и доприноси њиховом развоју када их родитељи стварно чују, разумеју њихове разлоге зашто нешто желе и када се родитељи сложе са њима.
Када, нпр.Марко жели скуп скејт, његов родитељ може имати две бриге. Прво родитељ жели да дете научи да разуме вредност новца. Друго, пошто Марко има склоност да закасни са израдом својих домаћих задатака јер воли да се игра, родитељ брине да ће нов скејт још више заоштрити овај проблем. Родитељ треба да каже ове своје забринутости. Онда Марко има могућност да размисли и понуди свој допринос кроз штедњу џепарца, преузимање додатних послова у кући, или се одлући за јефтинији скејт. Родитељ може да подржи овај први део договора. Следеће је направити договор о томе да ако један дан због игре не заврши своје школске обавезе до одређеног доба дана, следећи дан неће моћи да се игра. Марко ће вероватно ово прихватити.
Очигледно је да родитељ у овом процесу преговарања „држи све карте“. Пошто верује да из овог преговарања дете може да наући вредну лекцију, Маркове идеје узима озбиљно.
Основна грешка родитеља је када користе преговарање из очајања. Нпр. кад нису сигурни да ће се дете одговарајуће понашати на неком важном догађају па му обећају сладолед ако буде добро. Или кад пристану на неки дететов захтев да би оно престало да урла.
Другачија је ситуација када нпр. мајка мора у куповину и пошто децу не може да остави саму у кући, води и њих и прекида им започету игру.
Она може договор започети коришћењем емпатисања: “Знам да није пријатно ићи у куповину када бисте ви радије наставили да се играте. Али обећавам да ћу бити брза а ако и ви будете у продавници пристојни, направићу за вечеру нешто што ви посебно волите. “У овој ситуацији мајка није очајна. Она жели да награди децу за добро понашање. Уколико током куповине, похвали пар пута децу што се лепо понашају, она ће повећати вероватноћу да њена деца сарађују и у будућим ситуацијама.

Vrlo interesantna tema i poucna.I deca su ljudi,nisu lutke,pa se tako treba i ophoditi sa njima
Postovana deco rece jedan pesnik...

 Da l' chitaju ovo roditelji

Naravno neki znaju, al' nije loshe da se podsete

Deci se treba obraćati kao deci, obazrivo, pažljivo, nežno i jednostavno. Deca ne razumeju složene koncepte. Ne mogu da čitaju između redova. Ali njihovo samopouzdanje je malo i otvoreni su prema bliskim osobama pa ih je mguće povrediti slučajno. Bolje je recimo debelom detetu sprovoditi dijetu bez reči o njegovoj debljini jednostavnim promenama u režimu ishrane koje sprovode i drugi članovi porodice. Neuredno dete treba angažovati u sređivanju i čišćenju svaki dan po malo, ne čekati da se stvori dečija soba kao kod Raje, Gaje i Vlaje, za čije sređivanje trenaju sati upornog rada. Dečije raspoloženje treba pratiti i osećati pre nego što se upita: Kako si? Deca ćesto nisu u stanju da povežu svoje osećaje sa nekim događajima, bolje da mi sami uoćavamo moguće veze i ukažemo deci na njih.