Stop represiji nad navijacima ! :: Fudbal ~ Kladionica ~ Fantasy ~ Navijaci

Хроника навијачког безумља

Поред укупно лоших резултата наших фудбалера на репрезентативном и клупском нивоу, 2007. годину још више обележио је терор навијача

Криза српског фудбала није ни нова, ни неочекивана, долази као ехо укупног стања у друштву, својеврсног волунтаризма који већ дуго траје и евидентне друштвене небриге. Држава Србија, у колоплету проблема са којима се суочава као да је овај спорт сасвим препустила стихији, док најодговорнији у фудбалској организацији и клубовима воде непрестану битку за преживљавање у којој се мање пажње поклања стању у овом спорту, а више уским, сопственим и клупским интересима. Такав амбијент погодовао је свакојаким девијантним појавама од којих је, без сумње, најкарактеристичнија и најопаснија ескалација необузданог навијачког насиља на стадионима и око њих, која прети да сасвим обесмисли сврху спорта као корисне друштвене активности.

Само летимичан поглед на црну статистику инцидената које су у 2007. години изазвали хулигани, које еуфемистички називамо навијачима, довољно говори сам за себе. Стадиони су постали права попришта обрачуна фрустрираних младих људи, који, немајући други смисао у животу, проналазе себе у гомили која долази на стадионе са унапред припремљеним плановима за тучу, како са противничким фановима, тако и са полицијом. Наоружани „навијачким” реквизитима, постају све агресивнији, немају милости ни према коме.

Колико су ствари узеле маха говори и редовна слика стотина припадника Жандармерије који у црним оклопним оделима заузимају централне тачке у граду и око стадиона, злокобно „најављујући” иоле значајнију утакмицу, не само у фудбалу.

Да парадокс буде већи, и клубови дају свој допринос навијачком безумљу. Разноразне „делије”, „гробари” и који све не, уместо да буду изопштени из спортских друштава, управо од њих добијају подршку. Није тајна да су неке од ових група и финансиране од појединих клубова, имају чак и утицај при избору тренера, њихове вође учествују чак и у трансферима фудбалера. Постали су равноправни партнери управама...

Ствари су отишле толико далеко да су пале и људске жртве, а број повређених се и не зна.

Цех таквом понашању већ је плаћен у Европи више пута. И Црвена звезда и Партизан били су принуђени да важне мечеве играју без присуства публике, Партизан је чак избачен из Купа Уефе. Рејтинг нашег савеза и фудбала у целини пада све ниже, а значајан допринос дају и „навијачи”.

Казне прописане законом, којима се толико маше после сваког инцидента, или навијачког насиља, обично нико не схвата озбиљно, нити их примењује. Судови, да ли свесно, или под притиском моћних појединаца у управама клубова, најчешће прогледају кроз прсте изгредницима дајући тако „пример” осталима да могу да чине шта хоће, без санкција.

Једна од не мање важних последица навијачког терора који влада јесте и све мањи број гледалаца на стадионима. Људи једноставно не желе да доведу себе у опасност, све је мање оних који доводе децу, стадиони нису више места де се може провести лепо вече, доживети нешто пријатно.

Данас се и на светским ТВ каналима могу видети специјалне емисије посвећене насиљу на стадионима и око њих, у којима нису више тема навијачи са Острва. Главни „глумци” су сада наши хулигани...

Недавни напад на припадника полиције на стадиону Црвене звезде последњи је пример вандализма. Енергична реакција Министарства унутрашњих послова охрабрујуће делује и надајмо се да ће и судски епилог бити одговарајући. Али, да се не заврши само на томе.

Што пре се крене у коначан обрачун, биће боље. За наш фудбал, пре свега..., али и за друштво у целини.

Izvor: Politika