Stonehendge ~ Stounhendz :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

To je niz velikih kamenih blokova, megalita, pravilno raspoređenih po koncentričnim krugovima. Težina pojedinih kamenih blokova dostiže i 50 tona. Autor hronike Istorija britanskih kraljeva, napisane u XII veku, pominje Stounhendž i navodi dva čudna detalja. Po njegovim rečima, megaliti za Stounhendž doneti su iz Irske, a podigli su ga neki ljudi koji su došli "iz dalekih afričkih oblasti." Irsko poreklo megalita naučno je potvrđeno 1923. godine. Što se tiče podatka o došljacima iz Afrike ili neznano otkuda, izgleda da je i on tačan.

Prema analizama uz pomoć radioaktivnog izotopa ugljenika C14, izgradnja Stounhendža je trajala više od 10 vekova, od 2775. do 1700. godine PHE. To znači da se znanje za rešavanje tog složenog inženjerskog zadatka moralo prenositi s generacije na generaciju najmanje u toku jednog milenijuma i da je morala je postojati društvena organizacija koja ga je izvršila. Osim toga, graditelji Stounhendža su morali da poseduju visoka znanja ne samo o građevinarstvu i geometriji, nego i o astronomiji. Tokom hiljadu godina graditelji su vrlo precizno koristili jedinstven sistem mera:

1 megalitski rod = 2,5 megalitska jarda = 100 megalitskih palaca.

Jasno je da su graditelji morali biti pismeni, jer se pomračenja Sunca i Meseca moraju proračunavati i moraju se praviti tablice.

Primitivna i nepismena plemena koja su u okolini obrađivala zemlju, ne samo da nisu mogla da izvrše bilo koji od tih zadataka, nego im nisu bili ni blizu. Očigledno je da su se graditelji Stounhendža znatno razlikovali od lokalnog stanovništva. Ne znamo ko su oni i odakle su došli. Ne znamo ni ko su bili graditelji drugih megalitskih observatorija, a na britanskim ostrvima ih ima oko 600.

Razmeštajući megalite na određeni način, graditelji te observatorije iz kamenog doba odredili su krajnje položaje Meseca, s tačnošću do jednog lučnog minuta, drugim rečima, 30 puta tačnije nego u Angkor Vatu, podignutom tri milenijuma kasnije. Štaviše graditelji Stounhendža su znali da lunarni ciklus traje 18,6 godina, uzeli su u obzir čak i odstupanja Mesečeve orbite zbog privlačne teže Sunca. Savremeni istraživači su otkrili da je Stounhendž omogućavao preciznija i detaljnija astronomska posmatranja u vreme kad je počela njegova hiljadugodišnja izgradnja. Tu dinamiku znanja potvrđuje i druga činjenica. Upoređujući etape izgradnje Stounhendža, istraživači su otkrili da su graditelji bili najprecizniji na samom početku izgradnje. Kako su prolazili vekovi, umeće graditelja nije se usavršavalo, što je normalno očekivati, nego je, naprotiv, slabilo.

Koliko daleko u prošlost može biti pomerena ishodišna tačka tog procesa?

I. A. Jefremov je pisao da je u Kini, u Nankinškoj observatoriji, video bronzani globus zvezdanog neba. U globus su, na najdetaljniji način, bila uneta ne samo sazvežđa koja se vide iz Kine, nego i sazvežđa koja se mogu videti sa geografskih širina južne polulopte. Smatra se da taj globus potiče iz I veka HE (92, Br. 4, 1961.)

Na jednoj od glinenih tablica drevnog Sumera, pored Meseca su bile iscrtane i dve zvezde – Alfa i Beta iz sazvežđa Blizanaca. Sudeći po njihovom položaju taj crtež je predstavljao mapu od pre 6.000 godina. (65)

Prema Diogenu Laertskom Egipćani su imali zapise o 373 Sunčeva i o 832 Mesečeva pomračenja. Proračuni pokazuju: da bi se zabeležio taj broj pomračenja nužna su posmatranja od najmanje 10.000 godina. Neki istoričari astronomije datum početka tih posmatranja pomeraju još dalje u prošlost – na vreme oko 15.000. godine PHE.(65) Drugim rečima, pomeraju ga u vreme kada se verovatno dogodila katastrofa. Postoje i zapisi koji navode još ranije datume.

U doba u kojem živimo, Sunce se u vreme jesenje ravnodnevnice nalazi na fonu sazvežđa riba. Pre dve hiljade godina ono je bilo u sazvežđu Ovna, a još ranije, u periodu ranog Sumera, u sazvežđu Blizanaca. Puni ciklus laganog okretanja zvezdanog svoda traje 25.920 godina.

Ta brojka se može naći u nizu sumerskih tekstova u bibliotekama hramova gradova Nipur i Sipar. (52, II)

Podaci o vrlo starom astronomskom znanju potvrđeni su i nalazima arheologa. Komad kosti nađen u gornjem Nilu star je 8,5 hiljada godina, a na njemu su izrezbarene faze Meseca. Dani meseca, uključujući i dan "nevidljivog" Meseca, urezani na kljovi mamuta, nađenoj u južnoj Ukrajini, svedoče o astronomskim znanjima ili o astronomskim posmatranjima od pre 30 do 35 hiljada godina. (116, 6. XI 1964.)

Međutim, i te brojke očigledno ne označavaju onu vremenski najudaljeniju tačku na kojoj je čovek počeo da se interesuje za zvezdano nebo. Naviknuti da jednu grupu zvezda nazivamo Veliki medved, ne primećujemo koliko je taj naziv apsurdan. To isto sazvežđe nazivamo i Velika kola. Ako sazvežđe zaista nalikuje na kola, šta će tu onda medved? Položaj zvezda ranije je bio drukčiji. Njihov raspored je zaista podsećao na medveda. Tada se pojavio naziv Veliki medved i zadržao se do naših dana. Kada je to bilo?

Prema proračunima ukrajinskog istraživača J. A. Karpenka sazveđe je prestalo da podseća na figuru medveda približno pre 80.000 godina. Iako je lik na nebu nestao tako davno naziv se do danas zadržao na celoj severnoj polulopti: od Sahalina do Atlantika i u Americi pre Kolumba.

Ako je interesovanje čoveka za zvezde i za proučavanje zvezdanog neba zaista počelo tako davno, onda visoka astronomska znanja drevnih naroda mogu da budu objašnjena.

Izvor: Danas