Е, ако је писало у Пресс-у и поготову Блицу, онда је то сигурно тачно.

Poslanici Skupštine Srbije, shodno poslovnku, danas su počeli sednicu tražeći odgovore i objašnjenja kojasu uglavnom bila u vezi sa nedavnom posetom ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva.

Parlamentarce je interesovalo "ko je koga poljubio prilikom potpisivanja sporazuma", čak i ko je gde sedeo u sali tokom svečane akaedmije povodom 65. godina od oslobođenja Beograda u Centru „Sava".

Najveći broj primedbi izneo je šef poslanika “Napred Srbijo” Tomislav Nikolić, zamerivši što potpisivanju jednog od sporazuma sa ruskom stranom nije prisustvovao ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić.

Lidera naprednjaka zanimalo je i što se predsednica parlamenta Slavici Đukić- Dejanović, posle potpisivanja jednog od sporazuma, “poljubila sa Tadićem , a nije i sa ruskim predsednikom”.

Najveću kritiku, Nikolić je uputio na adresu vladajuće koalicije koja je, kako je ocenio, loše organizovala posetu Medvedeva.

Odgovarajući na Nikolićeve primedbe, Đukić- Dejanović, je konstatovala da su "zvanične ocene i impresije Medvedeva veće nego što su njegove", a da njen poljubac sa Tadićem nije bio jedini, te da joj je prisnija relacija sa srpskim predsednikom.

“Meni je prisnija relacija sa predsednikom naše države, a vrlo uvažavam predsednika Ruske Federacije“, istakla je Đukić Dejanović i zahvalila se poslanicima zbog, kako je rekla, više nego dostojanstve atmosfere u kojoj su dočekali Medvedeva.

Poslanici “Napred Srbijo” zamerili su policiji što su građanima Srbije onemogućili da vide Medvedeva, navodeći da je nekome bio cilj da narod ne pokaže “koliku ljubav oseća prema Rusiji I Medvedevu”.

Šef poslanika G17 plus Suzana Grubješić zatražila je informaciju od protokola koji je bio nadležan za organizaciju svečane akademije povodom 65. godina od oslobođenja Beograda u Centru „Sava“ "kako se desilo da većina poslanika sedi na balkonu, a Nikolić u četvrtom redu, u neposrednoj blizini srpskog i ruskog predsednika".

Radikali su se interesovali za konkurs „Isac“ fonda za posetu Pragu i Briselu srednjoškolaca koji će se tamo upoznati sa funkcionisanjem NATO saveza i razlozima zašto Srbija treba da se priključi tom savezu, dok su poslanici Liberalno demokratske partije zatražili od nadležnih organa, povodom 17 godina od zločina u Sjeverinu, informaciju dokle se stiglo u otkrivanju počinioca tog zločina.

Poslanici Nove Srbije tražili su informaciju od Ministarstva zdravlja gde je nestalo 1,5 milijardi evra u zdravstvu, poslanici Demokratske stranke Srbije su ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića, zbog poslednjih događaja u zdravstvu, a pre svega smrti pacijentkinje iz Kragujevca obolele od novog gripa, upitali da li je srpsko zdravstvo sposobno da odgovori na osnovnu ulogu, a to je, kako su istakli, zaštita zdravlja građana Srbije.

Oni su upitali i kada će biti nabavljene vakcine protiv novog gripa, iz koje će zemlje biti uvezene i da li resorni ministar može da garantuje pouzdanost tih vakcina.

Poslanici su posle pitanja nastavili pretres preostalih amandmana na Predlog zakona o dijaspori i Srbima van Srbije, a u dosadašnjem toku su od 125 podnetih amandmana razmotrili desetak.


Izvor: MTS-Mondo

kao sto sam i ocekivao,24 sata nije propustio priliku da se nalupeta kako je ceo grad stajao zbog karakondzule Medvedeva,kako je grad bio pust,kako su bile guzve...  

mislim,kad je bio Bajden,to sto je ceo grad bio ceo dan zatvoren i maltretiran,to je bilo u drugom planu.u prvom je bilo sta je kopile reklo,a to je da se ne slazemo oko Kosova,i da mozemo da im duvamo.zaista,nismo znali to.trebao nam je on i 24 sata da bismo to otkrili...  
a kad je bio sad Medvedev,u prvom planu je bilo to da je neki tamo baja cekao sat vremena u kolima,i da su ulice bile zatvorene cak 2 sata(!!!   ),dok su sporazumi koji su potpisani,bili,naravno,u drugom planu.

the... ovi polako postaju ozbiljna konkurencija ZNJ 92ci...

 

Русија и српски евроатлантизам

Слободан Антонић
   
четвртак, 22. октобар 2009.

Још у најави, посета Медведева изазвала је праву провалу антирусизма у другосрбијанским медијима. Антирусизам је, наравно, сасвим легитиман став. Али, оно што је спорно јесте невероватно лицемерје виђено у поплави текстова и коментара која нас је задесила уочи 20. октобра.

Исти они који су широкогрудо одмахивали руком на упозорење да ће једнострана примена ССП коштати Србију на десетине милиона евра, сада су се страшно узбудили због сто хиљада евра колико је плаћен оркестар од сто труба. Исти они који су нас убеђивали да је Србија „међу најмање задуженим земљама Европе по глави становника“ и да је „савладавање кризе немогуће без спољне финансијске подршке“, одједном су се препали кредита од милијарду евра, који Медведев доноси са собом, и почели да забринуто помињу „презадуженост“ и „будуће генерације које ће све то морати да враћају“. Исти они који нам непрестано пуне уши причама о благодетима страних инвестиција и који су нас уверавали да је сјајно што смо читав „Сартид“ продали за 23 милиона долара, одједном су се страшно забринули „шта ће бити са нашом економском самосталношћу ако Руси наставе да купују српске фирме“ и „нису ли нас Руси већ опљачкали“ када су платили половину НИС-а „бедних“ 450 милиона долара. Исти они који су нас све време учили да је Србија Косово изгубила још 1912. и да је ту чињеницу НАТО само потврдио док нас је пре десет година бомбардовао, одједном су се опсетили да је Србија ипак могла да спасе Косово „само да се Руси нису кукавички повукли са приштинског аеродрома 1999“...

Ово лицемерје готово епских размера било је праћено и тешким медијским манипулацијама. Оне су пре пристајале сировој ратној пропаганди из 1939, него „највишим европским стандардима објективног новинарства“ из 2009. Из историје је извлачено све што је Русе могло да прикаже у рђавом светлу – од покоља у Катинској шуми 1939. до силовања по Берлину 1945. – и од тога је покушавана да се изгради платформа за једну нову појаву у Србији: за русофобију. Медведев је приказиван као „диктатор“, Русија као „империја која се шири“, руски амбасадор као „губернатор“, а чак је и постављање споменика Пушкину послужило као предмет цинизма и изругивања. Галама, цика и бес чули су се са свих страна и човек се једино могао запитати шта је то тачно довело до толике провале злобе и нетрпељивости у нашим „проевропским“ (заправо проамеричким) медијима.

И заиста, ко год да је мислио да ће се 20. октобра одиграти само рутинска посета једног председника Србији, већ на основу употребљене количине негативне пропаганде морао је да схвати да се ипак дешава нешто важно. Још један, посредни доказ да је долазак Медведева у Србију важан политички чин биле су изненадне оптимистичке поруке о „европској будућности Србије“ које су почеле стизати из Брисела. Такође нас је све зачудила и неочекивана помирљивост евробирократа у вези отказивања геј параде. Обе појаве су морале да се повежу како са посетом Медведева, тако и са променом расположења које се видела у нашем јавном мнењу.

У Србији је, наиме, дошло до приметног пада евроентузијазма како код становништва, тако и код елите. У нашој јавности не само да је забележено смањење подршке евроинтеграцијама за 6 посто, већ су се све више и све чешће могли чути озбиљни евроскептички аргументи. Надаље, разочарање вашингтонско-бриселским одбијањем да се Србији да макар једна конкретна „шаргарепа“, и поред безрезервне „кооперативности“ овдашњих администрација,  све се теже прикривало чак и у владајућој коалицији. Наша политичка класа је почела све ређе да користи ону знамениту мантру да „ЕУ нема алтернативе“. А многи припадници елите, у личном контакту, нису крили бојазан да су визне олакшице можда једини реални добитак који Србија, као награду за „приврженост евроатлантским вредностима“, може очекивати у наредних неколико година.

Нико од тих угледника, наравно, још неће се усудити да јавно каже било шта од наведеног. Али, многи ће вам од њих у поверењу рећи да се „то са ЕУ изгледа заглавило“ и да би било добро „размислити о некој реалној алтернативи“. Уосталом, Тадићева недавна плурализација наших стратешких партнера у спољној политици јасно показује да је време, у коме се Србија, без задршке, препуштала вођству Вашингтона или Брисела, почело неумитно да пролази     

Управо у томе можда и лежи тајна појачане нервозе наших главних медијских душебрижника која се јавила уочи посете Медведева. Србија је, наиме, принуђена да почне да размишља о алтернативи ЕУ. Та размишљања су, наравно, још увек несистематична и конфузна. Али, она у будућности могу да доведу у питање оно што се већ сматрало свршеним послом. А тај, како је изгледало, обављени посао управо и јесте политичка и економска пацификација Србије. Јер, уздизање Русије као све важнијег српског економског и спољнополитичког партнера истовремено представља и појаву савезника који нам може помоћи да не морамо пристајати баш на све уцене које нам долазе из Брисела и Вашингтона. То је важна чињеница која значајно олакшава политичку позицију Србије, даје нам самопоуздање и проширује нам маневарски простор.

Како би парирали овом извлачењу Србије из положаја вечног политичког малолетника, припадници нашег еврореформског пропагандног строја повремено убацују и једну „резервну причу“. Она гласи да Русија заправо хоће да Србија постане чланица ЕУ, како би унутар ње имала једног важног савезника. Ова прича се још и додатно образлаже тиме да једино моћна супердржава каква ће бити ЕУ може довести до осамостаљења европских народа од САД и до ограничавања америчке хегемоније на овим просторима.

Проблем са овом тезом је у томе што претпоставља да су Руси наивни и да више воле „голуба на грани“ него „врапца у руци“. Ако икада постане чланица ЕУ, утицај малене Србије у њој, а нарочито након лисабонских промена, биће заиста минималан. Још је од тога важније да ће Србија, пре него што јој се дозволи улазак у ЕУ, бити толико темељито „испрана“ од сваке „политички некоректне“ идеје да ће утицај Русије чак и у самој Србији бити сведен на минимум. Таква Србија, вишеструко провучена кроз медијско-идеолошку „варикину“, сигурно мање може да значи Русији од земље која је остала изван НАТО и ЕУ структура и настоји да одржи неутралну позицију у односу на светске силе.

Још је мање реалистична прича о српској помоћи Русији у њеном покушају да извуче ЕУ испод контроле САД. Свако ко прати америчку политику у Европи и види њен утицај, посебно на Британију и Немачку, разуме да ће САД пре изазвати растурање ЕУ него што ће дозволити да она израсте у самосталну стратешку политичко-економску силу. Наивно је претпоставити да ће САД мирно посматрати рађање и осамостаљење европске супердржаве и да Руси рачунају на такав развој догађаја. Поготово је наивно мислити да Руси очекују некакав важан српски допринос томе.

Наравно, Руси никада неће Србима рећи јавно: „Немојте у ЕУ“. Ако је то избор који су Срби легитимно направили, Руси том избору неће приговарати. Али, говорећи након састанка са Тадићем, Медведев је употребио јасну формулацију: "Русија ће и даље подржавати територијални интегритет и суверенитет Србије и то на бази међународних норми. Међутим, подржаћемо и друге одлуке Србије, као што су оне везане за европске интеграције". Дакле, нагласак је на „одлуци“ Србије, а не на некаквом објективном српском интересу, којег признаје и Русија, интересу да се „интегрише“ у ЕУ. Ако је Србија већ одлучила да уђе у ЕУ, „Русија нема ништа против европске перспективе Србије“, рећи ће то исто Конузин. Русија свакако да неће одговарати Србију од избора којег је ова већ начинила. Али, Русија свакако неће ни гурати Србију у ЕУ, нити она, за тако нешто, има жеље.

Питање је, само, колико би Русија стварно подржала могућу одлуку Србије да остане изван ЕУ. Русија је извукла поуке из својевременог империјалног пренапрезања СССР и не жели да себи компликује живот тамо где јој то није неопходно. Русији не треба обогаљени савезник ког ће морати да издржава. Зато је Русија веома опрезна у активном помагању евроскептичких снага у Србији, а оне су првенствено концентрисане у националном делу политичког спектра. Русија тим снагама даје више моралну подршку, него што им помаже материјално – дакле, не онако како то чине вашингтонске и бриселске структуре. Између осталог и због те разлике у логистичкој помоћи, националне снаге се налазе у осетном повлачењу пред уиграном и добро опремљеном колоном евроатлантиста.

Али, економска криза повећава опште незадовољство у Србији, што може дати нову шансу националним снагама. Русија сигурно неће гурати Србију у политичку авантуру. Али, ако би Србија, било због ароганције еврократије, било због унутрашње промене српског јавног мнења, остала ван чланства у ЕУ, Русија је не би оставила на цедилу. Србија би, то је сада сасвим јасно, могла озбиљно да рачуна на помоћ и подршку Русије у очувању самосталности и истинског народног суверенитета.

То је кључна порука ове Медведевљеве посете. Она је демонстрирала снагу и пријатељство. Управо је то оно што је Србима у овом тренутку најпотребније. Срби су, после 5. октобра, веровали да су ту снагу и пријатељство нашли у Вашингтону и Бриселу. У ових девет година, међутим, могли су се уверити на многим питањима – од Косова, па до питања виза – да тамо за Србе, нажалост, изгледа да постоји само снага, не и пријатељство. Са пријатељском Русијом поред себе, Србији ће бити лакше да одговори на питање како и куда даље. Са пријатељском Русијом поред себе Србију ће можда поново пожелети да придобију и њени амерички и европски „партнери“. И можда ће се поново сетити да су нам некада били не само „партнери“, већ савезници и пријатељи. Зато је ова посета подсећање не само на историјски догађај од пре 65 година. Она је и подсећање свих нас на оно што смо некада били, и оно што бисмо поново могли да будемо: савезници и пријатељи.

Извор: НСПМ

Одличан текст!!!

Odakle nekom pravo da nekog naziva drugosrbijancem? To je neka fora radikala da nazivaju one koji hoce da Srbija udje u Eu? Kako neko ko nema 10 % glasova,odnosno u manjini je,moze vecinu da naziva ''drugosrbijancima'' ? To je ta cuvena radikalska logika 

Као и увек.

Откуд некоме право да мисли да припада групи која чини већину? Овај текст и његов аутор имају везе са радикалима, таман колико и Чеда са Русима.
О термину Друга Србија:
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/trecasrbija-iznad-prve-i-druge-srbije.html

Tekst sa tog linka

Друга Србија

Друга Србија настала је као интелектуални одговор и немирење са вредносним системом Прве Србије, оличене у годинама расплета Милошевићевог режима и ратова у бившој Југославији. Према спољашњој сопственој етикети у њеном корену стоји покушај изградње грађанске и демократске свести у српском друштву и подизања Србије у раван савременог света и модерних друштвених трендова. У ширем смислу, Другој Србији је приписана етикета издаје, плаћеништва и доушништва за рачун страних центара моћи који су радили и раде на распаду Србије.

Ништа од овога није бит Друге Србије. Њена се истина крије под маском напредности и цивилизацијских достигнућа, а у себи садржи исто тако једну огромну неаутентичност, неоргиналност и утопију.

Друга Србија заправо није Србија већ обрнуто преврнута Југославија, земља које нема, земља дембелија, обећана (лудом радовање!) Југославија на Западу, формирана од поражених снага на Осмој седници Комунистичке партије Србије. Друга Србија је заправо, а да то мало ко зна, старија сестра Прве Србије. Она је карактерни нуспродукт југоносталгије као друштвеног обрасца заснованог на нереалним очекивањима, незаслуженим наградама, кредитном животу и погледу на свет који сматра природним да неко други ради за тебе и да живиш добро без обзира на свој рад. Перјанице и паметњаковићи Друге Србије долазе из истог комунистичког шињела: татини и мамини синови и кћери из београдског Круга Двојке, каријерне бирократе, омиљени режимски дисиденти, удбашки цинкароши, идеолошки превртачи и политички прелетачи, слуге свих режима, српски наречени: продане душе.

Другу Србију чине деца комунизма и Брозових џелата, која су од малих ногу била мажена и пажена, школована на „мрском” Западу, припремљена да успеју у свакој комбинацији, рођачки испреплетаних веза широм политичких, привредних, културних, уметничких и медијских установа и функција, вечити стипендисти и пројектована алтернатива.

Какве везе има Друга Србија са аутентичним Западом и са правим вредностима радне етике, друштвене одговорности и патриотизма? Зар је у њеним редовима поново рођен један Милан Ракић, грађанска породица Настасијевић, Исидора Секулић и други аутентични представници нашег Запада? Зар је изузев мржње према своме пореклу, одрицања од властитог националног идентитета и болести зависности од привилегија Друга Србија дала ишта друго? То је и немогуће зато што је Друга Србија у својој суштини саможива и арогантна псеудоелита рођена укрштањем партизанске карактерне бахатости, југословенске животне површности, западњачког вредносног талога и сталне потребе за освајањем и доминацијом. Као Титови пионири они су остали на пола пута између Истока и Запада, узимајући само оно најгоре са обе стране света и представљајући своју интелектуалну бижутерију домаћој јавности као злата вредан систем вредности.

Управо таква интелектуална клима и друштвени амбијент Друге Србије рађа и рађаће увек само полуинтелектуалце, стручњаке за све професије, тоталитарне идеологе и егзекуторе, аутошовинистичке екстремисте и мазохисте. Идеолошки прапорци који звече, туђиноманија, уметност без уметности, грађанско празнословље, то су културни домети Друге Србије. А на другој страни: бити увек на положају, стипендији и кредиту, алаво примати паре од свих сумњивих домаћих и страних донатора, усмеравати друштвени живот ка интелектуалној аутоцензури и националном самоодрицању. Друга Србија означава присуство говора мржње, нетрпељивости и тортуре према свему другом и другачијем од њихове идеолошке и још више кругодвојкашке фамилије, као и одсуство било какве вредносне утакмице, личног напора, заслуга и дужности. Друга Србија је трула комбинација титоистичких џабалебаровића и западних утописта, који у Европској Унији сањају Пету Југославију.

Илузорно је и крајње погрешно, дакле, у Другој Србији видети неки дериват Запада, симбол демократије и толеранције, друштвеног напретка и бољитка, већ је она један велики монополиста друштвених функција, ретроградна духовна снага, морално назадна и дубински супротна свим грађанским интересима.

Никада ни Друга Србија не би смела да представља оно што није – Србију. Она јесте и биће увек једино национална кривотворина ситних душа са крупним личним афинитетима. Зато заменити Другу Србију и Србију представља страшну опасност за нашу државу и свесно или несвесно излагање нашега друштва новој подметачини и деформацији грађанског и националног карактера и интереса.


Okej,znaci radikali imaju vecinu naroda?

Da,verovatno da tekst ima veze onda sa razvojem gradjevinarstva u Butanu