Kako nastaje stid

Kada posmatrate tigra kako se elegantno kreće kroz travu i žbunje u savani i kako budno motri na prostor ispred sebe istovremeno doživljavate i osećaj lepote koju mu je priroda podarila. On je graciozno lep iako uliva strah u srcu posmatrača. Njegova lepota proizilazi iz celovitosti njegovog bića u kojoj ništa ne nedostaje i ništa nije višak. Tigar je nepodeljeno biće koje nikad ne okleva, bilo kada lovi plen ili kada se odmara i kada se igra. Zato ljudi posmatrajući tigra osećaju prema njemu ne samo strah nego i poštovanje. Iako je životinja odajemo priznanje njegovoj nepomućenoj celovitosti jer osećamo da mi, ljudska bića nemamo takvu nepodeljenost bića kao što je on ima. I zaista, rascepkanost ljudskog bića je skoro univerzalna. Skoro da nema čoveka koji ne pati od podvojenosti između onog što jeste i onog što želi da bude, a nikako ne uspeva, ili mu mukotrpno uspeva, uz velike žrtve. To je najveća tragedija našeg postojanja. Čovek se pita da li je uopšte i moguće živeti život bez težnje za ostvarenjem želja i postavljenih ciljeva. Obično ceo život prođe, a da se nikad ne poklope te dve slike našeg bića, ona realna i ona zamišljena ili očekivana. Čovek može biti celovito biće, ali najčešće nije i većina pati od sukoba između realnog i idealnog Ja.
Ta podeljenost je uzrok sveopšte ljudske patnje. Neki od nas postanu slavni u jednoj od dimenzija života. Postanu nezaobilazni političari, uspešni sportisti, majstori filma i pozorišta ili neprekidni lovci na bogatstvo. Najčešće su to strategije bežanja od onog realnog Ja koje kriju od sveta i od sebe, kao što zmija noge krije. Ne kažem da je ružno biti dobar političar, sportista ili uspešan glumac. Ako se političar bavi politikom da bi istinski unapredio život društva, a ne da zadobijanjem moći maltretira sve oko sebe onda je on pravi političar. Ako sportista koristi sport da bi potvrdio svoju superiornost nad drugima, umesto da uživa u radosti igre i pobedi nad ograničenjima svoga tela, onda je on tužan sportista. Na žalost malo je takvih ljudi koji ne instrumentalizuju sve čega se dotaknu za poliranje svoje taštine ili sujete. Taština i sujeta je pritajena forma čovekovog egoizma. Dok ljudima spontano ili planski zadovoljavate taštinu, dok ih slavite i povlađujete njihovim vrlinama i manama oni vas kao vole. Međutim, ne retko se desi da nenamerno povredimo njihovo samopoštovanje i onda smo skroz u čudu kad se na nas sruči njihova mržnja , bese ili odbacivanje. To je slika srži ljudskog egoizma. Svi sukobi, unutar nas samih ili među nama i svi ratovi u svetu su posledica sudara dva egoizma, pojedinačnog, grupnih ili kolektivnih egoizama.

Čežnja za sigurnošću

Mi želimo da smo lepi, uspešni i jaki. Želimo da smo bogati i slavljeni. Sve to želimo da bi smo osetili da smo voljeni, a želimo biti voljeni da bi smo bili bezbedni, bezbedni od samoće i odbačenosti, sigurni od bolesti, propadanja i smrti. Tako u suštini egoizam je večita borba za sigurnost i begstvo od daha smrti. Život - to je kontinuirani beg od smrti. Strah od smrti je ona nepregledna planina od koje ne možemo sagledati celinu i lepotu života. Društvo, kao kolektivni duh određuje kriterijume lepote, pameti, morala i drugih vrednosti. Malo je pojedinaca koji odgovaraju toj zamišljenoj slici. Većina su u nadčovečanskom naporu da dostignu propisani ideal. Ponekad taj napor poprima groteskne dimenzije, kao u slučaju pojedinačnog ili privrednog kriminala, gde se sve žrtvuje da bi čovek dostigao bogatstvo kao garant bezbednosti. Ljudi koji ne kradu i ne otimaju ulažu nadčovečanske napore da poštenim putem dostignu društveni i svoj ideal. A dok ga ne dostignu žive u stanju napetosti, uzrujani i nezadovoljni. Svaki čovek živi život kroz napetost. Život - to je borba između onog što jesmo i onog čemu težimo. Odrasli ljudi, takvi kakvi jesu, napeti i rascepljeni, rađaju decu, doduše celovitu i nevinu, ali ih vrlo brzo uvuku u svoj svet rascepkanosti i sukoba. Deca su ogledalo svojih roditelja, bilo gde u svetu. Kad ona odrastu prenose na svoje potomke sve one slabosti koje su od svojih predaka i sami dobili. Tako se proteže iz generacije u generaciju, neprekinuti lanac nastojanja biti neko drugi. Ta težnja je neprekidna poruka deci: "Ti ne valjaš." Retka su srećna deca koju roditelji vole baš takvu kakva jesu. Vole ih kad su odlični đaci, kad su snažni, kad su visoki, vitki, kad su pametni, hrabri…., zbog svega onog što nisu.

Takva ljubav roditelja i društva je perfidna uslovna ljubav koja rađa podeljena bića. Deca rastu sa istetoviranim konfliktom na svojoj duši koji im se čini kao njihova istinska priroda. Kasnije kada odrastu toliko se srode sa utkanom primarnom greškom doživljaja sebe i sveta da to izgleda kao nešto normalno. Ta primarna greška uma, nametnuta od strane društva i porodice se naziva stid. Stid je unutrašnji osećaj opažanja sebe kao nedovoljno vrednog bića. On je kao jedan mini program iz koga nastaju misli, osećanja i postupci i koji sabotira ponašanje pojedinca i onemogućava kreativno izražavanje. Stid egzistira kao primarna misao "Ja ne valjam". Iz tog početnog ubeđenja izranjaju svi kasniji postuci, osećanja i misli. Emocija koja stoji iza stava "Ja ne valjam " je strah. Čovek kao pojedinac živi u strahu da će ga društvo osuditi i kazniti za ne ispunjavanje propisanih merila dobrog i lošeg. Zašto bi se čovek bojao od osude i socijalne izolacije? Zato što se boji smrti, a njemu se samom čini da ne može živeti sam bez pomoći društva.Čovek je kolektivno biće.To okupljanje u grupe, udruženja, timove, klubove, religije i narode ima primarnu svrhu da pojača individualni osećaj bezbednosti. Ako pojedinac ne pripada ni jednoj grupi u njemu se neminovno rađa strah da neće moći opstati u struji života. Taj strah od društvene osude u ponašanju ima formu stida. Interesantno je da većina stidljivih ljudi nisu svesni svoga stida, niti primarnog stava "Ja ne valjam". Možda budu svesni da se nelagodno osećaju u društvu, da imaju tremu kada nastupaju na javnim manifestacijama, da zamuckuju ili se zacrvene, da im se znoji telo u socijalnim kontaktima, ali nisu svesni da u sebi nose ugraviran stav "Ja ne valjam".

Poruka kao seme stida

Taj nesvesni stav se doživljava kao neka sablast. Stidljivi ljudi osećaju da ima nešto u njima što potkopava njihov život ali ne znaju šta je to. Ako im neko kaže da je to stid, oni mogu intelektualno shvatiti o čemu sagovornik priča, ali ne doživljavaju reči kao ključ svog problema. Ta ubeđenost "Ja ne valjam" je postala njihova druga priroda . Ona je toliko fiksirana u ličnosti, da čovek ne može doživeti suprotan osećaj. Ta ubeđenost je avet prošlosti koja je satkana od svih onih poruka koje upijamo od rođenja do sedam, osam godina. Poruke koje se svode na vrednosni sud "Ti ne valjaš" se prenose ne samo rečima. Besan, namršten ili podrugljiv pogled iz očiju može da ima veću moć prenošenja značenja od reči. Pogled iz očiju je verovatno najčešći prenosilac poruka koje ljudi jedni drugima upućuju. Na žalost pogledi većine ljudi nisu pogledi ljubavi. Ako roditelji i vole svoju decu, a svojim pogledom odaju svoje emotivno stanje, da su razočarani, da su besni, ljuti ili očajni dete će to prevesti na svoj psihološki rečnik da je ono krivo za takvo stanje svoga roditelja. I ne samo to. Stid i stav "Ja ne valjam" zrači iz očiju roditelja i dete ga nesvesno upija ili skenira i prihvata kao svoj. Zaista su razne i brojne mogućnosti kako se izgrađuje stid. Roditelji i vaspitači često govore deci: "Sram te bilo" ili "Kako si glup", "Ti ne valjaš" itd. Šta tek reći za roditelja koji kaže svome detetu: «Tebe treba maljem, da te moje oči više ne vide.» Takve poruke su seme koje kao i svako seme ima jednu nevidljivu fazu rasta, ali kad proklija razvija se u negativnu karakteristiku ličnosti.Tako se formira osećanje stida.

Međutim, osećaj stida može dete ili odrastao čovek sam sebi posejati. U suštini stid je greška uma ili zaključivanja, donošenja vrednosnog suda o sebi, drugima i međusobnim odnosima. To znači da je okolina ponekad nevina i nemoćna da utiče na izbor čoveka da donese određeni vrednosni sud o sebi i životu koji ima autodestruktivno dejstvo po individuu. Tako se može desiti da neko sam sebi nametne ubeđenje da ne valja iako mu svi oko njega pokazuju da je dostojan poštovanja ili da je voljen. Kada je stid u pitanju ni mnoga socijalna potvrđivanja u dugom vremenskom roku ne mogu doprineti da se čovek oslobodi njegovog razornog uticaja. Zar nije Merlin Monro, čuvena filmska diva, bila obožavana od miliona ljudi, od slavnih pisaca i predsednika? Imala je filmsku slavu i novca više nego što joj treba. Ipak je u sebi bila nesrećna da bi na kraju izvršila samoubistvo.Možda ona nije bila stidljiva, ali je nosila neku emocionalnu ranu koja je bolela sve više, bez obzira na sve utehe i socijalne satisfakcije. Takvu snagu postojanosti ima i osećaj stida. Uzalud nas ljudi hvale, podržavaju i ohrabruju ako nosimo u sebi izvorni stid. On kao avet ispliva, baš kada je najmanje trebao da se javi.

Stid se može pobediti

Stid je mnogo češći faktor smanjene efikasnosti ljudi u životu od inteligencije. Mnogo je stidljivih ljudi iako se to ne bi moglo reći na prvi pogled. Mnogi manje ili više uspešno sakrivaju da ga imaju. Često ga neki kompezuju suprotnim ponašanjem. Foliraju se da su jaki, a znoje se u kontaktu sa ljudima. Razmeću se da su pametni, a zacrvene se ili poblede kad nastupaju pred javnim auditorijumom. Grubi su u kontaktu sa drugima da drugi ne bi zapazili njihove slabosti. Brojne su mogućnosti sakrivanja stida. Stid je jedna od najraširenijih epidemija. Ne prenosite poruke tipa "Ti ne valjaš" ni rečima, ni gestovima, ni očima ni na koga, a pogotovo ne na decu. To je greh.Time se sputava sloboda mišljenja, prijatna osećanja i stvaralačka energija .Ako ste ovo shvatili, prvo treba da se izvinete i tražite oproštaj od svoje dece i svih onih kojim ste razvili osećaj stida. Zatim treba sebi da oprostite što nosite u sebi implant, strano tkivo na duši «Ja ne valjam.» U restruktuiranju svoje ličnosti pođite prvo od realnosti. Znate da nosite u sebi primarnu grešku i da živite pod njenim diktatom. Prihvatite to, ne u smislu da kapitulirate ili da se predate i zauvek ostanete takvi. Prihvatiti to znači suočiti se sa istinom da tako nešto postoji u vama i prepoznati svaki put kad vas sabotira u ostvarenju vaših želja. Svest o činjenici donosi moć nad njom, umesto da činjenica vlada nad nama. Čudo od uma, Krišnamurti, čovek sveta, kaže, da kada sagledate istinu o nečemu svim svojim bićem, i srcem i umom i telom tada uspostavljate slobodu duha u odnosu na bilo koga i bilo šta. Kada je reč o stidu, ako sagledate celim svojim bićem kako vas sopstveni stid drži u okovima onda ćete polako početi da se oslobađate njegovih stega.To nije lako. Većina ljudi ne mogu da iskoče iz rascepkanosti svoga duha . Nastavljaju da žive kao polomljeno ogledalo čije je delove neko ponovo sastavio i uramio i ono ponovo odražava stvarnost ali u mnoštvo odraza . Da li onda postoji rešenje da se čovek oslobodi stida? Rešenje je osloboditi se fiksiranog stava, izgraviranog na duši, «Ja ne valjam.» Čarls Berner, američki psihoterapeut koji je takođe postao čovek sveta izumeo je program kojim se uspešno razgrađuju fiksirani stavovi. Njegova psihoterapija je poznata po nazivom Kliring. Cilj kliringa je da vas oslobodi torture prošlosti. Nema trećeg rešenja za prevazilaženje svojih slabosti. Treća varijanta, koja i nije rešenje je živeti život kakav nam je sudbina podarila, sa bolom, trpljenjem i mukom, i povremenim bleskovima radosti. Čovek jeste biće navike, ali je, paradoksalno i biće izbora. Izaberite.

Autor, Srećko Lazić psiholog

U danasnje vreme je osecaj stida retka vrlina.

To uopste nije vrlina....

Kako to da nema ni jedan roman o stidu?

Neko mi rece da je stid najlepsa ljudska osobina. 

Nije najlepsa ali jedna od. Jako korisna stvar.

Često se stidim, od sebe, svojih ružnih misli, kad vidim u sebi nešto što ne volim da vidim u drugima.
Često se stidim umesto drugih, stidim se njihovog prostakluka, obesti, bahatosti, gluposti.
Stidim se zbog nepravde nanete onima koji zaslužuju pravdu.

Stid znaci da umete da prihvatite da niste u pravu i da radite neke stvari pogresno. Nije toliko pozitivna ali je jako korisna stvar u percepciji sebe

Nekad sam bila jako stidljiva, a sad me stid sto se nicega ne stidim.
Mada volim kad vidim tudji stid, bas zna da bude slatko