XX
Испред младожењине капије Софка осети како јој ништа не би необично. Још мање да јој би онако тешко и страшно, како се бојала. Чак јој се не учини необична ни сама капија. Била је то велика, тешка и јака као град. Више је сигурно коштала него сама кућа коју она поче кроз капију да назире онамо, у крају, и преко оноликог дугачког дворишта.
Још мање је непријатно дирну, нити се стресе, како се бојала, када испред капије виде свекрву и пољуби је у руку, на својим образима осети њене усне, хладне, уздрхтале, а посуте већ белим маљама. Чак, напротив, би јој мило кад виде како се свекрва, обучена у ново, варошки - а опажало се да је и силом, јер је све на њој било тако широко и згужвано - од ње толико уплаши и унезвери, ваљда због њене лепоте и накићености, да није могла реч да каже. Софка, да би је охрабрила, поново је у руку пољуби, нашта ова од среће, захвалности, промуца:
- Хвала ви! - И од радости поче рукавом од кошуље, сељачки, сасвим заборављајући се, да брише сузе. И по томе "ви" а не "ти кћери, чедо", Софка виде колико се она ње плашила. Не да је само стрепила, него је била сигурна да ће Софка, кад дође и види је овако просту, увучену, суву, чисто проклети судбу што јој досудила да такву свекрву има. А сад, не само да то не би, него ево Софка сада њу и двапут и то пред свима, наочиглед свију, пољуби у руку, и то тако усрдно, од срца, да ова, охрабрујући се, срећна, поче да се ослобођава и да Софки захваљује муцајући:
- Хвала, чедо, хвала, кћери!...
И онда се сасвим приви уза Софку. И држећи је за руку, не као свекрва, старија од ње, него као сестра, никако Софку није испуштала.
Сватови на то, сви срећни, заграјаше:
- Ја, свекрва, ја, свекрва, већ не пушта снају!
Марко, и сам раздраган тиме, хотећи да је уплаши, поче да је дира и као отурује од Софке.
- Ја, шта ћеш ти, мори, овде? 'Ајде тамо...
- Немој, Марко! - Сва срећна, видећи да се он шали, узвикну она и још више се приби уза Софку, хотећи тиме да је и она, онако слаба и уска, као брани и штити од навале сватова који, збијени на капији, почеше да се тискају, гуше, јер нико пре ње није смео да уђе. А изнад Софке на прагу било је намештено корито са водом, које, по обичају, Софка не сме да прекорачи, догод свекар не баци у њега дар, новац, и не обећа који ће део од имања, које парче њиве, који дућан бити снајин, за њену личну употребу и својину. И зато почеше да вичу, нестрпљиви, што се не може ући:
- Свекре! Шта дајеш, свекре, за снају?
- Све, све... - поче он.
- Не све, него: шта и колико?
- Ама све!
- Зар и ханове? - као кушајући га питају неки.
- И ханове, и све! - Па се окрену и викну жени:
- Иди, мори!
- Шта?
- Иди и донеси "оно"!
И показа јој главом на кућу, на мало сопче у коме су закључани у ковчегу ћемери са новцем. Она остави Софку и потрча. Али испред ње већ истрча Арса. Знао је да ће се она тамо око отварања сандука збунити и задоцнити, зато истрча испред ње и узе од ње кључић. И заиста, док она стиже до куће, он већ отуда изнесе један ћемер. И онако пресамићеног, црног предаде јој га. Она га однесе Марку. Марко, нестрпљиво, да се једном већ сврши, зубима искида кожу и, нагнут над коритом, са уздигнутим ћемером више главе, да сви виде, да се сви зграњавају, поче из њега сипати новац у корито. Почеше тупо шуштећи и секући воду да се преливају старе меџедије, дубле, и меке ћошалије, већ зарђале, полузелене.
- На, на! Све!... - Сипао је Марко и чисто бректао од среће, задовољства, због толиких убезекнутих, зачуђених узвика на оволико злато које у кориту, из воде, спрам светлости поче да се прелива, засењује и, као неки жив огањ, да гори и бљешти.
Затим, једнако брекћући од среће, никако не могући да се нагледа ње, Софке, а једнако је храбрећи: "Не бој ми се, Софке! Не бој ми се, кћери!" - пружи јој руку да прекорачи корито и уђе. Софка крочи и, вођена њим, пође. Испред њих је ишао Арса са испред себе уздигнутим коритом. Из корита су непрестано као сноп, жар, трептали златни зраци новца у води, по којој је пливао спарушкан и црн празан ћемер.
Марко ју је водио. И сам ваљда осећајући да ће кућа, нарочито она мала, једино окречена собица, на Софку учинити тежак утисак, ишао је испред ње као хотећи собом да заклони кућу. Ишао је поклецујући једном ногом и наслањајући се сав на њу, да, ако Софка посрне, он, тако подупрт, може одмах да је задржи, дигне. И што год је ближе кући доводио, Софка је осећала како је све узбуђенији. Чисто не верује свему овоме, особито њој, Софки, да је заиста сада ово она, да заиста он њу овамо, код себе, у своју кућу уводи. Очима је гутао, и једнако извињавајући јој се, храбрио:
- Не бој ми се, Софке, не бој ми се, кћери!
И кад је доведе до саме куће, прага кујнског, он је онда предаде женама да оне тамо у кујни још неке обичаје посвршавају, а он, одахнувши од силног терета брига, поче да брекће, одмара се. Али, не могући да чека док се у кујни обичај са Софком сврши, па да би и он могао ући, поче да виче:
- 'Ајде, жене! Доста, не врачајте много! Јер, косу ћу да вам почупам.
Од радости баци шубару, свуче кратку чохану колију и са срећним обријаним и светлим лицем са подваљком и устима која су му играла од радости, оста само у свиленом минтану. Свеж, јак, са новом раскопчаном огрлицом око врата, у новим чоханим чакширама. И када Софка из кујне изиђе и уђе у оно сопче да се тамо као одмори, он се брзо сети и заврћући рукаве појури у кујну код ашчике:
- Дај, да окуси штогод.
- Ко? - погледа га у чуду ашчика.
- Софка! Зар дете да не једе ништа, да ми је гладно?
- После ће она! - увређена што јој се у њен посао меша, одби га ашчика. - Знам ја, после ће она. Са девером заједно да једе, кад гости буду јели...
- Како после? Зар дете да је гладно, па да не једе? - пресече је Марко тако да ова умуче.
И сам он у тањиру најлепше делове од печења однесе Софки.
Отуда од Софке растера све жене, особито оне из Турске, које сигурно сада први и последњи пут долазе у варош, а које се биле начетиле око ње и увукле са њом да се, и у онако малом сопчету, није могло ни да помакне. А од целе своје родбине од толиких жена, изабра једну, најмлађу.
- Ти, Миленијо! Само ти да си ту са Софком и да је двориш. А ти, Софке, што год зажелиш, само њој кажи. А ове друге немој да пуштате. Шта да вас прљају и да се само ту вуку! Тамо нека су. Ено им соба, двориште, ора... а за ону, свекрву, за њу, Софке, немој ни да питаш. Још мање што од ње да очекујеш. Сада од ње ни сам бог неће знати шта да ради. Она је ионако брљива, па још сада...
Миленија, сва срећна а и уплашена да "снашка" њоме неће бити задовољна, јер можда је она неће знати добро услужити, готово клече до Софкиних ногу и, пошто два и више пута, и то пред самом Софком, опра руке да би је уверила како су јој чисте, поче је служити и нудити оним печењем што Марко донесе.
- Узми, снашкице, узми, окуси...
Од силне среће што је њој ово у део пало а не могући да се нагледа Софке, њене лепоте, одела, оноликог злата, свиле, она је са страхом, једва приметно додиривала који крај, врх од Софкиних хаљина, и топећи се од среће кад виде како Софка узима и једе, захваљивала јој је:
- Хвала, снашкице! Окуси, узми још!
И Софка је, њој у хатар, узимала и јела. Али, више је пила, него јела. Из велике, од пола литре чаше, од старинског једва опраног и орибаног, толико дебелог стакла, она је жедно пила вино помешано са водом. Миленија видећи како Софки то годи - а не, како се они бојали, да ће бити горда - до суза тронута на ту Софкину љубав понова би је нудила:
- Хвала, снашкице, хвала... Узми, узми још. - И клечећи до Софке држала је на прстима уздигнуте руке ту велику чашу до самих Софкиних уста, дакле да нема ништа да се труди, ни сагиње.
И Софка осети како још никада у животу није видела овако сунцем опаљено и отврдло али толико нежно лице, као сада у те Миленије. И то је било толико наивно, ропско и срећно, пуно благодарности, што се даје и њему да живи. Од њеног одела, простог, али новог, јаке футе и дебеле јој кошуље на прсима, запахивао је мирис на лан, конопље и на оне високе планинске траве. А опет, баш испод те њене круте кошуље, испод њене опечене сунцем главе и иза нажуљаних јој и жутих руку, помаљала се и белила као млеком наливена тако нежна и слаба њена снага.
Кроз прозоре тога сопчета виде Софка како на бунару поје коње њини сватови сељаци. И као ова Миленија код ње, тако и они тамо, сви су били у грубим и новим колијама, чије су им уздигнуте круте јаке, а опшивене модрим ширитима, допирале чак до врха ушију и чинило да им се јаче виде њихове оштре главе, а сада за свадбу навлаш кратко, чисто ошишане, и то не глатко, подједнако, него како где, као на басамаке. И сви са великим, зимским шубарама, у кратким чакширама, сигурно кројеним и шивеним када су се они женили, и зато су им једва до кукова допирале. Али зато опет од кукова до пазуха сви у кожним, богатим, изрецканим и окићеним силавима, са јатаганима, разним кратким пушкама, ножевима, и око себе обешеним камџијама. И сви, не много развијени, већином мали, кратки. А ко је опет од њих био развијен, тај је био и сувише, сувише дугачак и крупан. Такви су им били и коњи које су појили испред бунара. Здепасти, али танких ногу и, зачудо, чисто као човечијих, тако округлих, паметних очију а сувише дугачких и густих грива и репова. Софка је видела како их они не поје као други. Доводећи их до каменог корита бунарског, они, као да то нису коњи већ људи, показујући им на корито, говорили би свакоме:
- Пиј бре!
И пошто овај, дуго пијући и ронећи у корито, подигне главу мљескајући масним брњицама, из којих с обе стране цуре млазеви воде, и почне гледати газду својим засићеним очима, овај би му онда, забацујући узду више главе о ункаш, говорио:
- Е сад иди! - И, заиста, коњ би на једну страну одлазио доле, у шталу, а он горе, иза куће, под вењаке, међ остале госте. Иако је врелина, сунце тек што не пржи, сви они, тако стегнути, претрпани тим колијама, са тим силавима, чизмама, ипак се не раскомоћују, јер то је све за њих знак господства. Софка виде како за њима овамо испред ње почеше да промичу слуге са великим новим бакрачима пића, и то пуним до врха, а без чаша, стаклета, него са великим земљаним буклијама, којима ће тако захватати и служити их. Отуда, испред хладњака, поче овамо да допире силан жагор, не разговор, смех, здравице, него као неко ратничко халакање, надвикивање:
- А, дедо! Наздрави, дедо! Здрав си ми! - Жив си ми! - Аха!
А са тим халакањем, усклицима, настаје све већи шум, кретање, звецкање мамуза, јатагана, крцкање нових силава, тако да се Софки не тек поче него сасвим учини све ово као логор. И они, и ова кућа, и ове њихове жене, онако у својим крутим футама, још крућим и чак до пета дугачким новим кошуљама, а опет свака са око паса обешеним ножићима, ланцима; па онда оне њихове испред куће и по моткама пребачене бисаге, узде, узенгије, а доле онај велики огањ, око кога су се окретала и цврчала читава телад - све јој се то учини као неки логор, као неко одмориште, где се они сад сви са њом, својим пленом, зауставили, да се одморе, па опет некуд, далеко, незнано куд крену се и пођу... И учини јој се, чисто као у причама и песмама, као да је она нека чувена лепотица, па одведена у кулу и тамо скривена. А ови Маркови, дању пландујући и кријући се, а ноћу склањајући се од месечине и ведрине, дуго путујући, пронашли је, и пошто кулу освојили, порушили, њу уграбили и сада са њом ето овде стали да се одморе. Зато тамо испод хладњака нико сада и не седи, не раскомоћује се, већ сви, онако наоружани, у силавима, чизмама и стојећи, пију, једу. А то јој се још више причини, кад после, од пића као мало ослободивши се, почеше овамо око њене собе да се купе, да би њу што више могли гледати. И Софка поче јасно да разабира, како чим Миленија од ње изађе, њу испред врата сви опкољавају, моле је:
- Миленија, Миленија! Не затварај сасвим врата, мори! Остави их мало, да би могли да гледамо нашу снашкицу...
А Миленија, уинат, испред носа им свом снагом затвара врата, грдећи их:
- Хајд'! Не досађујте!

XXI
И на срећу своју, Софка поче осећати како је све чисто дражи и бива јој пријатно. Осети како би и она радо јела та њихова јела, особито оне њине погаче, заструге сира, а не ово, што су за њу брижљиво кували и Миленија јој доносила.
Отуда, испод хладњака, што год је дан више одлазио, свет се са околних зидова склањао а они све више остајали сами, све јаче, све бешње почињу да преовлађују само њине сељачке свирке и песме. Све бешњи бат ногу од њиних тешких, јаких игара, једнолико, у широким скоковима цупкање и силно ударање пете о пету спекнутих чизама са мамузама; онда звецкање на женскињама од тешких и дугачких до испод појаса низа од посребреног старинског новца; јак шум од ломљења у окретању њиних крутих и јаких сукања. А изнад свега тога оно њино натпевање између мушких и женских, наизменце. И то понављање истога стиха са запушеним једним увом, да би им гласови били што силнији, јачи, као да су у селу, у планини, где треба чак преко брда глас песме да допре и разговетно се чује. И што је ноћ бивала јача, они су постајали све слободнији, силнији. Сигурно, сасвим опивши се и ослободивши се, почеше овамо и код ње да долазе и не питајући да ли је слободно. И то прво старци, деде, који због свога старешинства као највише права имају, па онда млађи. Испрва су долазили појединце, као да јој се представе, рукују се и дарују је, а после у групама једнако један за другим, да ускоро врата од сопчета осташе сасвим отворена. Али сви јој ипак прилазе са неким страхом, знајући да јој тиме досађују. Али видело се да највише стрепе од Марка, свога "бате", јер долазећи, једнако су се уплашено обзирали да их он можда отуда из дворишта, испод хладњака, не види. На њихову срећу он се беше у почетку, тамо занео, пијући и здравећи за трпезом. Али, када ови код Софке почеше у групама да долазе и због тога тамо трпеза остаде готово празна, он се тек тада досети, и Софка заиста чу како он, из страха да се ови нису сасвим код ње обезобразили и обрукали га, викну заустављајући:
- А бре, не тамо!
На то сви овамо испред Софке побегоше уплашено прошаптавши:
- Бата се љути!
Али тада се Софка диже и сама учини оно што је осећала да треба да учини. Сама пође к њима. Већ је био први мрак. Уза страну куће о сниској стреји и дирецима биле су обешене и поређане лампе да би се видело ићи тамо, њима, под хладњак. Тамо опет, окачени о хладњак, лелујали су се дугачки гвоздени фењери, са својим тешким, масивним, црним и зарђалим дном које, када би фењери одозго пали, чисто би пробили трпезу. Испод хладњака лежали су изваљени на јастуцима или седлима. Доле украј зида били су прекрштених ногу и у ред поређани свирачи, зурлаши, бубњари, а спроћу њих, овамо до кућног зида, клечале су жене, већ засићене јелом и пићем.
Када Софку угледаше где к њима долази, сви, и најпијанији, као застидевши се, задржаше чаше у руци, а жене поустајаше уплашене. Али она виде како се Марко брзо диже и, да би је спречио да овамо, к њима, под хладњак не улази, потрча к њој. Видело се како му се од страха колена у чизмама клате, како му се појаси услед седења збрчкали, те му цела прса, трбух изишао. И запрепашћено и уплашено, да нико не чује, чисто поче да потискује уздигнутим рукама:
- Не, кћери, не, Софке. Не овамо. Прости су, пијани су.
- Ако, ако, тато!
- Не, не... шта ћеш ти? Немој ти овамо. Ниси ти за овамо...
Али Софка не даде.
- Хоћу, хоћу тамо... Зашто? Хоћу ја! - И сва срећна, јер зна колико га тиме изненађује, смешећи се, поче да му се уноси у лице.
- Хоћеш и волиш? - Марко поче да се надноси над њу и да разрогачује очи, упињући се да из Софкина лица дозна, увери се, да ли је то уистини: да она њега, њег

XXVI

Једва, не себе ради, колико њих, куће ради, а особито да свекрву умири и ослободи, поче се придизати. Истина, никако сасвим здрава, тек ако би се око ручка појавила и изишла из своје собе. Сва оронула, повезане главе, и са отомбољеним, као на плач, врелим, уздрхталим устима и подбулим очима. Али то је код ње већ био онај утишан, унутрашњи, сталожен и млак плач који понекад тако годи.

И сваког дана бивала је све као здравија, стишанија. Од њених, нарочито отац и мати, као осећајући своју кривицу, нису никако ни долазили. А ону њену болест, грозницу после венчања, они, као и остали свет, нису сматрали за богзна шта. То је обична ствар. Зато је, сасвим одвојена и остављена самој себи, осећала како се с дана у дан смирује. Поче да иде по кући, чак и да ради. Поче да се облачи, па и кити и носи цвеће и опет поче свекрву и целу кућу да засењује и испуњава оном својом лепотом и раскошношћу, сада још већом. Као код своје куће, овлаш, не сасвим обучена, неутегнута, њена се развијена половина и бедра још више истицала. Сама јој се свекрва, гледајући је, њоме топила и наслађивала. Колико пута, када би Софка клечећи радила око огњишта - а тад би се њена нагнута плећа, испала јој прса и коса забачена иза потиљка толико истицала - свекрва се, седећи поред ње, не би могла уздржати, а да је руком, а све у страху да је не повреди, сама намешта и дотерује и чисто је глади. А особито би јој око колена склањала шалваре, да јој се не би упрљале од пепела. Целог би дана преседела у Софкиној соби, и то у куту, повучена, скупљена, гледајући како Софка распрема, извлачи из ковчега своје хаљине, разне јелеке, раскошне кошуље, свилене мараме.

Тако би било цео дан, а увече легало се рано. И онда је човек могао, онако сам, у дугој ноћи, рахат да се науздише, наодмара, пошто се знало да ће и сутра бити исто овако.

И само да није било још и оно свекрово, оно оне ноћи, а, после тога, ово његово никако невраћање кући нити јављање о себи, можда би било сасвим добро. Али се и то свекрово поче као заборављати. Софка га поче у себи извињавати. Пијан био и, можда, свекрва и ашчика нису умеле како треба да му објасне, и зато он није давао да она са младожењом оде у своју собу, а не што је он сам хтео нешто. Али што се, откада је отишао тамо у хан, овамо бар не наврати, не дође, да се тиме, не Софки, као извини за све што је онако пијан радио; него да комшилук, свет, особито њене, оца, матер и родбину, увери, како ништа није било!

Али би и то. Једнога дана, пред мрак, дојури коњаник сељак, планинац, дугих ногу, са ашама на коњу уместо узенгија и старим неким, дрвеним седлом. Око голог трбуха клатио му се распасан појас а иза појаса вирио дуг, црн револвер.

Како сјаха, нити коња веза, нити се утегну, дотера и загледа какав је, већ бришући, отирући шаком зној од дугачка врата, уђе право к њима у кујну. Софка је била устала и забацивши руке у којима је нешто држала, чекала га је. Свекрва је, као увек, мирно и прибрано седела иза Софке горе, до самих врата велике собе. Софка, иако је одавна слутила да, поред свега овога што је било, мора ипак још нешто црње и горе догодити се, претрну од страха, јер овај сељак још с врата поче да муца кроз сузе, не гледајући ни у Софку, ни у свекрву:

- Газдарице, ете, послали ме да кажем да је газда убијен. Убијен је газда, газдарице! - понављао је, једнако бришући зној по кошчатом лицу и дугачком врату.

Софка осети како јој колена завише у страну и како јој очи као нека муња опали. Виде како иза ње свекрва, пошто се била дигла и запрепашћена почела десном руком да се хвата за врата од собе, да би се задржала, видевши по лицу сељаковом и његовим очима да је истина што говори, преврну се у страну и скљока преко прага собног. У паду забелише јој се рукави кошуље од уздигнутих руку и само се чу како јекну:

- Немојте ме, бре, људи!

И Софка осети како су те њене речи последње. Последњи је то њен узвик, последња њена одбрана: и од оног тамо убице, Арнаутина, и од овога гласника, и од Софке, и од целог света, чаршије, вароши, што за ово кратко време толико, на мах, као подговорени од неких, нагрнуше на њу, њену кућу, те је ето сада сасвим уништише...

Софка, једва држећи се на ногама, поче да муца и да пита гласника:

- Како? Где?

- Не знам, газдарице. - Исто онако укочено стојећи, бришући зној и сузе, настављао је овај. - Тек пре два дана, у саму вечер, готово у ноћ, отуда, из Арнаутлука, донесоше га у хан рањеног. Куршум му остао у трбуху. Истина, није знао за себе, али је био жив. Понесосмо га. И кад бесмо у Корбевцу, где га унесосмо у собу механску да се одмори, док ми спремимо друге волове - јер коњи иду брзо, и кола се труцкају... а ко је знао да хоће то да учини! - ту се он освестио, и када је видео сам, силом покидао појасеве око себе, те се рана отворила и крв бљунула, и он издахнуо. И сад мене послаше да дођем и јавим да се спремите, и да останем овде, и ако што треба да послушам и нађем се.

Утом, као без душе, дотрча Арса и, кад чу, он од страха седе на земљу.

- А ти? А ви? - поче да виче на сељака.

- Ех, бре Арсо! - настави плачно сасвим разумевши те Арсине узвике, прекоре, као: где су они, слуге и остали сељаци, били, и како су то смели да допусте, да га не чувају, чак и да погину за њега. - Зар смо знали, бре, Арсо? Али знаш га ти: откада се са свадбе врати, као да нас је хтео да превари, тако је био мек. Ником рђаву реч, ни "потамо се". И када видесмо како он сам дубоко преко границе залази, почесмо за њим и ми, али чим он опази да га издалека чувамо и пратимо - умало нас не поби. Отада нико није смео ни да мрдне за њим. И, сад... ето... тако!

Софки по овоме би јасно да се због ње, ако не убио, а оно навлаш ишао у Арнаутлук. И кад видео да га ови нису наместо убили, он, да не би ипак овамо кући, Софки, жив дошао, и морао у њу да гледа, да црвени, ето, кад остао сам, раскидао везе, појасеве око себе, те крв и утроба покуљала.

Не гледајући ни на свекрву која остаде преко прага лежећи, ни у сељака који је, онако укочен стојећи насред кујне, секао целу кујну и оштро се од тепсија и сахана, поређаних по полици оцртавао - посрћући, с тешком главом коју је осећала да већ једва носи, оде и паде опет у оно своје сопче које јој се учини сад већ толико црно, толико дубоко као какав гроб.

Људи, комшије и чаршија опет кућу испунише, опет кућа узавре од света. Брзо тамо подигли свекрву, полили је водом и унели у собу.

Сељак је једнако онако укочено, високо стајао напред у кујни и на изненађења, узвике одговарао једно те исто:

- Ето тако... Газда... Сврши се...

И када поче падати ноћ, настаде још теже. Тада почеше и сељаци, родбина из Турске и околних села, долазити, сви у трк, унезверени. Неко пешке, неко на коњу, колима, како је коме било згодно. И целе су ноћи долазили и притицали готово сви они са свадбе, и још и други. И како би који дошао, ушао на капију, само би хукнуо:

- Ех, бре, бато!

И не би улазили у саму кућу, кујну, собу, већ се скупљали око куће, иза куће, и тамо клечећи уза зид ређали се, поникли, запрепашћени и са увученим рукама у пазухе.

Арса, што никад дотада, опи се на мртво име. Није хтео више ништа да слуша. Само, онако пијан, наглас је претио Ахмету, Арнаутину, за кога је тврдо веровао да га је убио.

- Ах, Ахмете! Ах, црни сине! Ах, псу!... И говорим њему: "Пусти ме, газдо, пусти, да ја Ахмету станем за врат, да ја с њиме свршим, да му ја крв локнем!" а он "Седи ти, Арсо, код куће, иди у варош и тамо чувај кућу, а доста је крви и глава!" А сад - ето кућа! - И показујући рукама на кућу, као откривајући је, разграђујући је, бацајући са ње кров, димњак, настављао је: - А ето и твоја глава! - И од беса, пића, ударајући се по глави и врату, заждио би он чак до капије, да би се исто тако опет отуда вратио, још јаче, бешње псујући тог Ахмета, претећи му, док напослетку не поче и самога мртвога Марка, свог газду да грди. - Тако му и треба! Зар он, газда мој, да допусти да га онај и онакав пас убије. Е, али ја, Арса, ништа не знам! Арса луд, Арса пуст!... Кад говори Арса, кад моли да иде и оном псу откине главче као врапцу, онда: "Немој, Арсо, седи код куће, Арсо"... И Арса седи код куће, уз огњиште, али зато твоја глава и отиде! И сад тако, ето! Ја, тако!

На питања и прекоре осталих, како треба да иде тамо, у кућу, да се нађе, послуша, нарочито да је око газдарице, одговарао је:

- Нека умре и она! - И није хтео да привири, нити руком штогод да помогне, мада се без њега није могло ништа. - Нећу, бре, нећу! - И баци им кључеве, да они, како знају, иду, раде...

Али кад се доцкан у ноћ отвори широм и осветли капија, и на њој се указаше гломазна рабаџиска кола која су вукла два јака, стара и црна бивола, а кола су била пуна свеже и меке сламе и поврх ње, у средини, црнио се Марко мртав, испружен, укочен и покривен широким гуњом, онда Арса не даде да га ико други с кола скида. Сам га понесе и осећајући га на леђима, грлећи му око свог врата испружена, укочена и мртва колена, клецајући и спотурајући се, грцао је и плакао:

- Ох, бре, газдо! Ох, бре, газдо!

И мада су други помагали, придржавали Марка за рамена и главу, која му се климатала, Арса је ипак толико клецао и посртао. Ипак издржа. Сам га унесе, положи по поду, преко белог чаршава, и намести му главу на јастук. И када му пољуби скрштене руке, оне његове кратке, дебеле руке, од којих је он толико дрхтао и имао целог живота страха, излете из собе и тамо у дворишту паде као неко дете, бризну у јак, грозничав плач. Отуда из собе одједном око осветљенога Марка разлеже се такође силан плач жена и њино нарицање. Особито се истицало нарицање сељанки, његових тетака и стрина. Оно њихово просто једноставно нарицање, али тако силно и јако да је изгледало да се с тим плачем и сам кров и кућа диже.

- Леле, бато! Куку, бато! Ко ће бато да нас чува и да брани, бато!

Од људи, како би који дојурио с коњем, сишао, улазио би тамо код њега у собу и, запаливши му свећу и пољубивши икону на прсима и прекрштеним рукама, одмах би се отуда тихо на прстима, гологлав враћао и одлазио међ остале, да око куће, наслоњен уза зид, клечи. А највише их је било иза куће, до самих прозора велике собе, јер ту су сасвим одвојени од ових варошана и од долазећих и могли слободни, неопажени, да хукћу, убијени и згрчени:

- Ох, бре, бато!

Јер сви они - мада им Марко, или тек једанпут или и никако није у кућу привирио, још мање кога помагао, пошто је сваки од њих за себе живео, радио - ипак, док је он био жив, они су се под том његовом суровошћу и строгошћу осећали као склоњени и сигурни. А сада, без њега, дошли као обезглављени, јер над собом више немају оног који им је својим именом давао силу, одбрану, безбедност. Јер довољно је било рећи: "Ово је газда-Марков стриц, деда или род", па да сваки, ма ко био, комшије, цело село, чак и друга села, буду према њему другачији, уздржљивији, мирнији. А сада, његовом смрћу и нестанком, постају као неки сирочићи, остављени свакоме, целом свету, на милост и немилост.

И када, дубоко у ноћ, изиђе месец и његова бела коса светлости, испресецана црним ивицама околних зидова, поче да испуњава кућу и саму светлост са огњишта да упија у себе, Софки се, не поче да чини, него је већ као уистину осећала, како све то није оно, у ствари. Он, Марко, није мртав, ова кућа није у вароши, међу светом, него као негде далеко, на неком жутом песку, усред неке пустиње и све се то спаја у једно, и све, као нешто живо, заједно са месечином иде, креће се. Креће се и сама она овамо у собици, пресамићена на сандуку, и оно из штала на махове уједање коња међ собом, њихова цика, и они, иза куће и до прозора, на земљи, поређани, од умора поспали његови сељаци са лицима, окренутим ка месечини, и сам он тамо, у великој соби, осветљен свећама са прекрштеним рукама, везаним вилицама, опкољен женама, са женом, свекрвом, више главе, која, сасвим заборавивши да кука, нариче, поникла, једнако држи руку на његовом леденом челу и чисто се игра праменовима мрке косе, гледајући му је и исправљајући око ушију.

Сутра је била сарана. Тада већ дођоше и њени. Али Софка, уплашена да не би морала са сваким разговарати, и да јој не би пунили собу, лежала је. Једино што је код ње у соби била мати, а сви остали њени били су испред врата и собом затварали улаз, да не би она кроз врата, приликом изношења мртваца, могла штогод видети. Јер адет је да млада од свега тога ништа не види, још мање самога мртваца, да не би ако је можда затруднела, родила дете са каквом белегом или болешћу.

XXVII

И као што се надала, тако доцније и настаде. Мада прођоше две или три године, њој се једнако чинило да је тек сада, као јуче, нема ни месец дана од свега овога што је било.

У почетку, после саране Маркове, цела јесен и зима прође у излажењу на гробље. Настадоше оне јесенске дуге кише, лапавице и мећаве. И нешто због тога рђавог времена, а највише због жалости у којој су били, остадоше потпуно усамљени, одвојени од света и комшилука. Једнако уплашени и запрепашћени том његовом изненадном, чисто као неком у инат наглом смрћу, редовно се он тамо на гробљу посећивао, давала подушја, парастоси. И баш у том једнаком одлажењу, тачном вршењу дужности према његовом гробу, било је у исто време и ослобођавање од самог њега, покојника. И, на изненађење, али уистини, јер се све чинило што треба њему тамо на гробљу - он се све више почео заборављати и губити.

У почетку од Софкиних само јој мати долазила. Али да ли што је још био почетак, Софка још осећала онај траг мртвачев, или због нечега другога тек, кад год би јој мати дошла, увек би се она узнемирила, плашила. А то јој је мати примећивала, и зато је тек после неколико недеља једва поново долазила, и то више света, обичаја ради, неголи што јој се мили да види Софку.

И напослетку, ко зна колико времена прође, мада се Софки једнако чинило да је све то тек од јуче, ипак она поче осећати: како ће се на крају крајева можда све преболети, све утишати и заборавити. Истина, њој је било једнако тешко и била је уверена да теже, горе не може бити, али ипак, ипак, ко зна, можда...

У кући су на њу гледали. Сви су пазили, склањали се и гледали да је само њој добро. Могла је да готови јела каква је хтела и колико је хтела. Свекрва јој, после смрти Маркове, са којим је био спојен сав њен живот и то онај живот тамо, док су били у Турској, на селу, јер овај после у вароши није за њу био живот, остављена сада од њега овде, у вароши, међ туђим светом, толико је била уплашена и утучена, да се видело како већ ништа више не може да мисли, да жели. По њој се могла цела кућа да однесе. Ништа она не би приметила. И кад би се, после, као освестила, осећајући се чисто крива због тога, и да би се оправдала, почела би око Софке да облеће, улагује јој се.

Тако исто и слуге, а особито Арса. Он, само да би његова "снашка" рекла добру реч, цео дан и целу ноћ у стању би био да је слуша, трчи. За њега је била највећа срећа, кад дође к њој и каже јој: како је то и то, што му она наредила, овако и овако свршио, да би по томе она видела како је он тачно, све онако учинио како је она желела и осмехнула се на њ.

И сва, цела кућа, била је њена. Па не само то, него чак и плодови од дрвећа, којега, истина, тамо, иза куће, услед наслаганих "камара" дрва и камења, није било много. Кад би сазреле кајсије, јабуке, и од зрелости почеле да падају, онда, да би их бар они, слуге и надничари, могли јести, пошто од њих из куће нико није то ни гледао, увек би се чуло како један другог нуткају:

- Иди, бре, иди, нека дође снашка и окуси. Нека види да ли су већ зреле.

Тако и по комшилуку. За цео је тај крај, још ненасељен сасвим, већ из сељачких породица или из варошке сиротиње, која је одозго, где је била скупоћа, досељавала овамо - за све њих она је била њихова "снашка"... Свуда су је дочекивали и поздрављали усрдно, радосно. Ако би пролазила улицом, жене су је на капијама стојећи дочекивале и нудиле је, и то понизно, да сврати да уђе код њих. А Софка је код сваке одлазила, и сваку опет, из сажаљења, звала, да и она к њој дође.

Па и сам њен муж, Томча, и он је био према њој пажљив. Већ беше мало узрастао. Науснице га огаравиле, подбрадак се заоблио, вилице му постале четвртасте. Она његова детиња, висока, сува рамена сада из минтана почела да се кошчато помаљају, као што су му се већ и колена изразитије оцртавала. Што год би му наредила, он би учинио, и то радосно, сав срећан због тога што му она наређује и што говори с њим. Никада, већ само кад би га Софка позвала, ако би пришао к њој. С њиме је она могла да ради што год хоће. Колико би га пута, изјутра, кад хоће из собе да изиђе, она натраг себи позивала. И видећи како није лепо опасао појас, није се добро закопчао, почела би га сама дотеривати, и то више из сажаљења.

Он јој је предао кључеве од сандука са новцима. И то јој силом утурио, молећи је да их чува код себе, из страха да било он, било мати, како су сплетени, не забораве их где и изгубе. Сваки добивени новац од ханова њој би предавао, да она тамо у ковчегу метне међ остали. Тако исто, кад је требало нешто плаћати, од ње је тражио. И то не он сам кључеве да узме, отвори сандук и вади из кесе, него да му она да, она изброји колико треба.

Тако и свекрва целу кућу оставила њој, и амбарове, и подруме. Па чак и за оне ствари сасвим сељачке, сасвим Софки незнане и непотребне, и за њих није хтела да зна ни где су. И када би која комшика дошла да потражи на послугу какву ствар, за коју је само она, свекрва, знала како изгледа и где може бити, ипак би је ова одбијала и упућивала њој, Софки.

- Не знам ја, не знам, слатка! Ено Софке, па она, ако зна и ако хоће, нека ти да.

И тек кад би јој Софка одобрила:

- Па подај, нано. Ја не знам где и какво је то. Иди ти и подај! - тек онда би свекрва одлазила, пела се по таванима, завлачила по кутовима, где је ту ствар, ко зна кад и како, угурала.

Софка је осећала да то они не чине што је се боје, што стрепе, што можда они не би могли, знали и умели свим тим, целом кућом и имањем управљати, него да то чине стога да би она била сасвим слободна и да би се и овде, код њих, осећала као код своје куће. А поред тога ваљда су хтели да се тиме пред њом као откупе за све оно што је њој њихов Марко, можда, нажао учинио, а без њихове кривице и воље. Можда је и сасвим унесрећио, заробио, убио, што ју је довео овамо, код њих.

И то је чинило да Софка, истина тешко, мучно, споро, али мало-помало поче осећати како се на све то навикава и како ће, ако овако и даље потраје, напослетку - а при томе како би се загрцавала, како би јој почеле сузе да навиру од радости! - сасвим све њих, кућу, свекрву заволети, а особито њега, мужа, Томчу. И то можда ће га тако истински заволети, како се никада није надала... Чак, можда, ко зна, дај боже, заволеће га онако како је сањала, сневала... А највише је утврђивало у том предосећању да ће га заиста заволети не то што је бивао све изразитији и пунији оне мушке, јаке снаге, него што је с дана на дан све више постајао њен, сасвим њен, не неки други, страни Томча, син газда-Марков, него њен Томча, као неко њено чедо, дело њених руку, као да га она родила, она однеговала. А у ствари то је и било. Јер она га је готово и научила како да се носи, како опасује, чак и како да говори, да се поздравља и понаша. Никада из њене собе није смео изићи неочешљан, неумивен, чак ни ненамирисан. И онда њена ће заслуга бити, ако он устраје овако како је почео, сасвим се развије, пролепша, и постане истински добар, виђен и чувен. Све ће то њено бити, као што је ово сада њено; јер је он већ леп, чист и чак раскошно одевен. Па њено је и оно што он већ сада (а какав ли ће бити тек доцније, када сасвим постане човек!), чим је погледа, стане до ње, не зна шта ће од среће и радости. Одмах тада његове црне очи тако широко и топло почну да сјаје, и већ дрхтећи од страсти за њом, за њеним топлим, једрим телом, уноси се у њу и само је пита: - "А, Софке?" - унапред срећан што ће моћи одмах да јој учини што му буде хтела наредити.

А да ће заиста доћи љубав, срећа, и по себи је то осећала. Ноћу, после вечере, у постељи, осећала би како се опоравља, гоји. Снага, засићена свачим, уморно, трнула и треперила јој од насладе. Сладак јој одмор. Испод плећака и кукова већ не осећа кроз душек тврду земљу, него од своје гојности тоне у мекоти и топлоти постеље. Кад год тако лежећи случајно покрене ноге, и то целе, чак из кукова, одмах би осетила како јој се додирују и спајају својом облином и пуноћом...

Томча сасвим је њен. Ни о чему другом не зна, до само о њој, Софки. Јер све што је досада дознао и осетио, то је само од ње. И сада са већ овако мало одраслим она је могла све своје жеље задовољавати, чак и најлуђе, оне девојачке! А ко зна тек доцније како ће бити, када он сасвим порасте, ојача, постане човек, и када се буду код њега почеле разбуктавати његове личне жеље, страсти, лудости. Овако изучен од ње, како ли ће је тек тада сам грлити, љубити!...

XXVIII

Кућа јој постаде топла, и то сасвим топла. Истина, била је сниска, без патоса, с набијеним подом, али јој се није више чинила хладна, онако разграђена. Тада она, поред голе земље, сниских таваница и оне кујне са оноликом широком баџом над огњиштем, због које човек никад ноћу није смео ту да уђе, јер се кроз њу видело небо, она поче осећати и оно друго: оно силно, нагомилано сирово богатство по подрумима, шталама и набијеним амбарима. Само треба човек руком да мане, да узме и распореди, па све да буде као што треба. И Софка све то узе. Ћилимове и јастуке обоји и њима целу кућу, подове, зидове, ћошкове обложи, испуни. Одмах се због тога изгуби она оштрина углова собних, а негде и напуклост и отвори од врата и прозора. Све постаде мекше, топлије и утутканије. Цела кућа доби други изглед. И сама кујна, с новом полицом и по њој поређаним сановима и тепсијама, испуни се онако гола и пространа.

И једино доцније што би је покаткад као узнемирило, то је био он сам, њен муж, Томча. И то је увек бивало када би он остајао насамо без ње, онда, када би га она, или услед заморености и засићености њиме, два и више дана као одстранила од себе, осамила га, те он већ почео да и не осећа њену снагу, њу око себе. Обично би она овамо по кући и кујни била у послу, а он по амбаровима, шталама, са слугама и чивчијама. И Софка би онда примећивала, како би му, чим би знао да га она тамо не може чути, ни видети, а наиђе на кога слугу или у крађи или у каквој неисправности, одмах тада његове очи засјале таквим неким ужасом, нечовечним сјајем, вилице му тако одскочиле и цвокоћући почеле да се тресу. И Софки онда, на ужас, одмах би упадале у очи његове руке, кратке, маљаве, већ исте као у оца и онај Марков здепаст врат са сниским челом и извученим, високим потиљком.

И Софку би, не знајући ни сама зашто, његово личење на свога оца, кад се разгневи, побесни, увек некако хладно, као нож око срца секло. Али опет, чим би га она позвала, а морала би тада подешавати глас да јој буде нежнији и што страснији, одмах би видела како се све то са њега губи. Брзо, као увек понизно и радосно што га она зове, што може да је послужи, дотрчао би к њој и радосно пита је:

- Шта треба, Софке?

XXIX

Када Томча сасвим порасте, и он сам, а највише свекрва, почеше наваљивати на Софку да продаду хан и сва имања што имају тамо на граници и у Турској, и да до капије, са лица чаршије, подигну велику лепу кућу. Софка није никако пристајала. И то није пристајала, не што није хтела, него да не би свет, особито њина родбина осетила то као одвајање од њих, од њихових села, а још више да се не почне причати како ето већ почело да се имање, ханови, продаје и троши. А опет бојала се да то одбијање не би Томча погрешно тумачио. Он је био једнако према њој осетљив, брз, уплашен. Сваки час се трзао и плашио, да га она неће призвати себи, неће трпети код себе, у соби, у постељи. Никако није могао да се ослободи и да је, кад би са њом био насамо, миран, комотан као код своје жене. И онда, да не би то њено одбијање протумачио он тако: да као она зато жели да ти ханови на граници остану, што зна да ће он морати сваке године тамо по неколико недеља и месеци проводити, те ће тиме она овамо бити ослобођена њега, кога као мора силом да трпи. Да не би он то тако схватио, пристала је напослетку да у чаршији место нове куће начине какву механу и неколико дућана, одакле ће се имати кирије, а овде само кућа да се мало оправи и иза ње подигне и уреди башта.

И тако и би. С пролећа већ је била увелико башта прекопана. Извађене и набацане уза зид белеле се гомиле камења. Земља се црнела мека и изривена. Поред оног њиховог сопчета и цела је кућа била споља окречена, па и она велика соба, особито оне њене црне, куршумима изрешетане таванице и греде. Штала је била испражњена. Једино алат остао у штали. Али из штале већ није више слама стрчала и падала из напуклих зидова, да се меша доле са коњском балегом и после онако да заудара. Све је било почишћено. Велика капија са сводом, кровом својим, као читава кућа за себе, рушила се. И као да се рушењем те капије, која је овамо целу кућу и двориште заклањала, увек је чинила влажном и мрачном, цела кућа ослободи и испуни светлошћу и сјајношћу, те, онако приземна, али окречена и стегнута новим кровом, дође лепша и доби онај сеновит израз.

Колико пута би Софка стајала и гледала како се руши, плетући и држећи испод мишке клупче конца. На њој тешке од јумбасме шалваре са широким, златним ногавицама. Испод њих вири њена обла пета у белим чарапама од конца. На прсима леже низе дуката и крију овлаш око врата закопчану кошуљу с чипкама. Бедра јој не као у девојке, но као у сваке нове жене, засићене насладама, набрекла, пуна и издвајају јој се тако обло од половине. Сама она осећа како јој мишица, подупрта оним клупчетом, одскаче и надимље рукав. Лице јој сасвим чисто. Особито око врата, подбратка и вилица, почела она млечна, женска белина. Нигде, ни по потиљку, ни око ушију, нема маља. Позади врата, онај простор испод ушију, откривен занесеном косом у страну и увијеном у свилену шамију, блешти јој и показује сву једрину рамена јој. Из целе ње бије она чиста, бела, женска сређеност, засићеност, а која се код ње највише показивала у њеним мирним очима, у набраним, танким, повијеним обрвама и оним сусталим, влажним, срећним устима.

А кад би је видео овако саму, одмах би одозго из куће Томча к њој одлазио. Сагињући се, почео би да јој показује шта се руши и како ће да се зида. Онда ни свекрва, када би их тако видела, не би могла да издржи. Макар пристављено јело у кујни све искипело, и она би к њима сишла. Али да се не би приметило, увек би налазила неки посао у штали или око оног ђубрета. А то све зато да би била што даље од њих, да би их тако отуда, из штале, из каквог кута, из мрака, могла што више гледати. Особито би гледала њу, Софку, како са оним срећним изразом уста и са црним задовољним очима, окренута и нагнута над Томчом, слуша шта јој овај говори и показује. А по Софки се види како она зна да и њега то не интересује, него да би само могао бити поред ње, да је гледа, наслађује се њоме, он јој то и показује. Свекрва види како Софка ужива у Томчи, гледајући како се око ње увија, сагиба, како јој рукама показује, а већ му руке дугачке, мишице му се јасно из закопчаних и тесних рукава од минтана помаљају као и већ ојачала његова ребра и плећа која би се, кад би се сагао, ослободио од утегнутих појасева, почела да шире.

Па још када свекрва виде како Софка, задовољна што Томча тако срећно, као дете, око ње облеће, сва се к њему окреће и, знајући колико ће му учинити задовољства, почне да му се као уноси, и сва лицем, прсима предаје, да је он гледа колико хоће, наслађује се њом, онда ова, свекрва, не може више да издржи, већ почне да шапуће у себи:

- Слатка децо моја!

И још ако тада примети како је Софкин трбух мало већи, како ће можда догодине и унук доћи, њу од среће ухвати грч. И отуда, из штале, из куће, где се је била сакрила, почне да кија, кашље. И то је изда. Софка, приметивши је, а погађајући све, почне благо, весело, тобож да је кори:

- А јело, нано? Ако оно тамо искипи?

Она, посрамљена, бришући се, а највише сузе од радости, почне да се извињава и одлази натраг у кујну.

- Сад ћу, сад, Софке! Него нешто у штали имала сам посла, па ме овај проклети смрад ухвати.

XXX
Беше празник, света недеља, и то давно после службе божје, јер беше престао јек звона са цркве. Престаде по чаршији ход, кретање људи који су ишли из цркве кућама, или по механама. Беше настало оно празнично затишје, светло, топло, са јаким сунцем а кратким сенкама, са већ изнад земље и калдрме ужареним и разиграним ваздухом. Софка, пошто је била одавна спремила собу, почистила и дотерала кујну и око куће, била се обукла и, чекајући на ручак који је свекрва тамо постављала, срећно је стајала испред куће. Око ње, као увек, био је Томча и нешто јој говорио. Одједном горе, на капији, појави се отац њен. Софка од среће претрну кад га спази, и умало, заборавивши се, не потрча к њему. Зар се већ вратио? А она је чула да је ускоро после Маркове смрти опет отишао тамо, у Турску. Али се задржа, јер по његовом оштром, ситном, успореном кораку она виде да је љут. Затим виде како му, када спази њу па још са Томчом и око њих двориште рашчишћено, кућа окречена, удешена, заигра чудан, ироничан осмех на сувим, мало збрчканим и већ крезубим устима. И тај осмех Софку пресече, следи.

Томча радосно отрча у кућу да спреми у великој соби што треба за таста. Софка, чисто укопана, остаде чекајући оца. Није могла да се макне, јер је тај његов подсмех, са којим јој се приближавао, сву збуни. Јасно је видела како се у том његовом осмеху крију јеткост, бес и подсмех на све: и на њу, Софку, јер, ето, девојка добила мужа, своју кућу, па већ почела да се гоји; и на мужа јој, Томчу, јер га видео како срећан облеће око ње. За Софку је јасно тај његов осмех говорио: "О, о, погле, ови баш почели да живе; погле како се удесили. А ја овамо могу без ичега. Ја и њена мати ништа, заборавили на нас!" И тада се Софка сети да су можда одавно без пара, без игде ичега, и са језом дочекујући га поче себи да пребацује: што се није сетила и кришом, макар крадући, да им шаље, и то не њему, него матери, да се он не би нашао увређен, и да сада не долази овако љут. Али из тога је истрже свекрва. Она истрча испред Софке ка ефенди-Мити и искрено радосна, чистећи руке од брашна о скутове, поче га поздрављати:

- О, пријатељу, пшенице да поспемо, праг да пресечемо, кад већ једанпут дођосте.

Софка чу како отац, видећи све то, а сада још и Софкино овако укопано стајање, у иронији одговара:

- Ех, зар сте нас толико жељни? - И то "нас" наглашује једва угушујући јарост и горчину. Да забашури, поче једнако чистити чакшире и ципеле, што их је тобож упрљао идући преко капије и њиховог дворишта, а уствари да би што више сакрио своју љутњу и бес и имао шта да гужва и стиска рукама.

- Како си, тато? - поздрави га Софка и приђе му руци.

Он је пољуби. Додирну јој чело, и то врх од чела, онај раздељак од навише зачешљане косе.

- Добро, чедо! - увређено јој одговори. Али се трже када виде како све то бива све веће, шири се, а за њега је било и ово много неугодно, а камоли што мора сада, - и то према њима још! - толико да увија. Зато, да се то спречи, кратко упита Софку:

- Где је Томча? Имам нешто са њиме!

И не чекајући од Софке одговор, упути се право к њему. Софка уђе онамо, у своје сопче. Али тамо не мога да остане. Не знајући зашто, поче дрхтати. И што никада у животу, поче осећати како јој душа, сва њена унутрашњост некако мртвачки заудара. Поче да дрхти и да се тресе од неке неизмерне несреће коју предосети да ће се десити. И заиста, она одмах чу како он, отац, и не чекајући да тамо у великој соби буде послужен, не хотећи ни да седне на силно нуђење Томчино, сав побеснео што је дочекао, да он, ефенди-Мита, тако што чини, оволико се понижава и на ноге некоме долази, заглушеним, шиштавим гласом говори нешто Томчи, а на то му Томча, и то наивно, чисто узбезекнуто, одговара:

- Не знам, не знам, тато, не знам, богами, ја ни за какве паре!

И то Томчино одбијање није било одбијање, одрицање да му неће дати, него детињско уверавање, као кад неко скриви, па се правда.

- Паре! - чу Софка очев глас, промукао, и готово попрскан пљувачком. И то не од беснила, што му овај одриче, не да паре, него што су га они: она, његова Софка, и он, тобож његов зет, балавац, довде довели, да ето он, он, ох, он, тражи, и то од кога!... И Софку пресече, јер чу како он, заборавивши се сасвим и сигурно тамо над Томчом нагињући се, да га удари, викну:

- Зар да ми није онај, твој отац (није хтео ни име да му спомене) обећао паре, зар бих ја за тебе, пезевенк један, дао моју кћер?

И у том "за тебе", "пезевенк", толико је било страшног презирања и одгуривања ногом од себе нечег гадног, нечистог, да Томча под тим као поклекну, сруши се, али се зато чу његов страшан, пробуђен јаук и претња:

- Тато, бре? Не тако, не то, бре!

- Да! - још бешње, још обезумљеније, чу како јој отац настави. - Зар да ми није обећао паре, и то какве, зар бих ја дао, не за тебе, него за вас, моје чедо, кћер? Ко си ти? Шта си ти? Керпич један, сељак један! И зар да ти сад мени...

У један корак осети Софка овамо код себе Томчу. Није се могао познати. Вилице су му играле задржавајући у устима гласове, а не знајући шта ће рукама, штипао је своје ноге, бутине.

- Дај паре! Дај! - дахтао је ка Софки. Једва се држао на ногама. Софка, ужаснута, виде како му руке једнако иду по појасу, под мишке, где се обично држи нож. Уби је тај страх да крв не легне, те не учини оно што је требало да учини: да Томчи не да паре, већ да се она сама дигне и оде тамо оцу и - ма шта било, ма какав грех наступио - отера га, најури. Јер, после овога, за Софку све је пропадало. Она је сасвим пропадала, умирала. Ње, Софке, оне Софке нестајало је. После ових пара, куповине, она је у Томчиним очима постајала друга, обична, нека ствар која се, као свака ствар, може новцем купити. Томча, кидајући рукама заклопац, сјури обе руке унутра и не гледајући ни коју ће кесу, да ли са сребром, златом или никлом, са двема кесама одјури натраг, силно, из све снаге одахњујући. И тамо у соби, као неки страшан терет скидајући, баци кесе. Сигурно их је у сама прса ефенди-Митина бацио, јер тако јетко и презриво викну:

- На!

Отац јој са кесама као побеже. Али да се не би приметило да бежи, једнако се око себе загледао, тобож исправљајући своје угужване чакшире.

И што бар тада не би паметна? Што се не диже и заједно са њим, оцем, и она не оде? Опет би, мада је и најцрње, ипак то било боље него што остаде. Јер тек што отац оде, отуда, из велике собе, кујном, целом кућом одјекну Томчин страшан глас - а још страшнији је био, јер се на њу, овамо, у соби, односио, а тобож је матери говорио:

- Па мајко, нано, ми сељаци, керпичи...

- Немој, синко! Немој, Томчо! Ништа није! - чуло се уплашено материно утишавање...

- А? Ми керпичи?! А они, што се за паре продају, купују, они су све, ми ништа. Ми керпичи! Ђубре! Аха!

И све то било је тако страшно али и са таквом насладом, као да се сада, после овога, он нечега ослобођавао, скидао са себе нешто што му је, истина, било тако драго, мило, али које је њему ипак некако страно, туђе; увек се, поред све насладе, среће, ипак не осећао свој, не био слободан, није могао да дише, глас није имао свој, ни покрет, ни очи, ни поглед свој. А све то било је она, Софка, и то она, некадања Софка, а не ова, сада, као свака женска и ствар за паре купљена.

- Аха! - чу Софка како он чисто покликну од неке дивље радости и беса и брзо га виде код себе.

- Ти! - Устреми се он на њу. И у том "ти" било је све презирање, бол, јад, увреда. Узалуд свекрва дотрча, Софка већ осети његову руку по свом челу и коси, и осети се како паде од његова ударца. Он брзо појури из собе да не би морао и матер, која га, трчећи за њим, поче задржавати, од себе ногом одбацити, и викну:

- Арсо!

Арса, као пушком погођен тим већ заборављеним од старога газде суровим и заповедничким гласом, дотрча уплашен:

- Шта, газдо?

- Коња, чизме очеве! - викну Томча на Арсу. И сам одлете у шталу и, не чекајући ни да се алат оседла, ни Арса да му чизме донесе, на голог алата уседе и усред дана, на запрепашћење чаршије и улице кроз коју пролете, одјури пут њиховога хана на граници.

XXXI

Доцније Томча, смејући се самом себи, причао је: како је, када је већ дубоко у ноћ, једнако јурећи на алату, наишао код једне реке и њу хтео прећи, више моста, усред воде - а вода је била тамна, свежа, опкољена зеленилом, маховином и разгранатим врбама - јасно, као на дану, угледао голу, раскошну женску како се купа и чешља косе и као да га к себи зове. Била је иста она, Софка. Али да га не би то омађијало и он се вратио натраг к њој, а највише из страха да не би и алат то видео, од тога се уплашио, цурукнуо и силом га кући донео - он је сав по алату полегао. Рукама запушио му очи и уши. И гризући га испод гриве, за вратне жиле, тако је силно алата уједао да је овај појурио и у скоку прешао ту пољану. И јурећи кроз шуму, кроз таму, заклањајући га од месечине, однео га у хан.

Тамо, прегледавши и видевши колико су чивчије и слуге крале, све их редом истукао и испребијао. Они чак били као и радосни, што су тако видели да им је нови газда не само као стари, већ и силнији.

И како се тамо пропио, више се не трезнио. Циганке и сељанке јурио и чак силом, помоћу слугу, чивчија напаствовао, триста чуда чинећи. Мати, свекрва, узалуд му поручи: да се одмах отуда врати, или ни она овде код куће неће остати. Стиже од њега одговор: матери част и поштовање. Што год она хоће, зажели, нека попије и поједе. Ништа да не жали ни штеди, али ако и поред тога још нешто од њега хоће, онда нека иде куд год је воља.

И Софкин отац, ефенди-Мита, опет, да би себи дао углед а Томчи задао страх, самога наводаџију посла к њему с поруком: да или долази кући и не срамоти га, или ће он своју кћер натраг узети. Томча наводаџију дочека не може бити боље. Али тасту, ефенди-Мити, посла "лакат" и са њим и такву неку срамотну реч, псовку, да се по томе видело како се он сасвим окренуо од њих, сасвим пропао. По тој псовци, гадној речи, видело се да се сасвим повратио у оно доба када је, као дечко, тамо са оцем по тим хановима седео и живео са Циганима, разним пропалим и мрачним људима. Ефенди-Мита, више љут што је тај лакат с псовком по другоме послао за њега, а не да му је сам у очи рекао, посла по Софку да је натраг води. Али Софка одби. Не само да одби, него оцу поручи да је више никад за то не дира, да је остави на миру и да је њој овде "добро, сасвим добро."

XXXII

Али на томе не остаде. Томча, кад виде да га више нико не дира, још мање смеју да му поручују и прете, дакле да више није дете, него велики, одрастао, свој човек, поче опет да долази кући. Али како! Увек у ноћ, увек пијан, увек готово разбијајући капију, док му слуга Арса дотрчи и отвори. Чим сјаши с коња испред куће и уђе к њој у собу, а она стане преда њ да га дочека, он руком по челу. И од тог силног ударца увек у руци његовој остане њена шамија и праменови косе. Али она из ината ни да јаукне. Изува му чизме. Ако се у изувању збуни, застане, он је гурну ногама и мамузама у прса или у трбух. Не гледа куд. Толико је силно удари да се од њега два корака скљока. Опет се она враћа, опет га изува. Слуге тад морају да беже у комшилук, јер знају да ће их из пушке гађати, само ако кога примети у кући од њих. Он онда из подрума сам довлачи пиће, вино, али највише ракију. И закрвављених очију, бесан, гледајући у њу како она не пренеражена, не уплашена, него као са неком насладом све то трпи и чека да и даље продужи са њом, силом би је гонио да са њим пије. И то много, све саму ракију, љуту, препечену, од које ће она опијена пасти у несвест, да би он њу после мучио, љубио. И то толико, да је само она, Софка, у стању да отрпи. А она је и трпела. Могао је сву убити, све јој тело изгристи, а не само прса, не би се она ни покренула, ни гласа од себе пустила! Једино што би тада и она навлаш што више пила ту ракију, осећајући како је ова пали и доводи у неко лудило од болова, насладе.

Сутра, још у црну зору, чим би се истрезнио, одмах се дизао и одлазио натраг, у хан, село.

Софка, кад би се, убијена и изломљена, једва дигла и изишла после тога у кућу, ушла у свекрвину собу, тамо и њу затицала како ова сва преплашена, утучена преживелим страхом од ноћашњице, не може из постеље да се дигне. И чим види Софку повезане главе, чела, и са модрицама, она, као киша плачући, говори јој:

- Чедо, Софке! Иди, чедо. Остави га, Софке! Иди, иди од њега!

- Ништа, нано. Ништа. Сама сам пала и сама се убила - забашурује Софка.

- Ох, како: сама? Све сам чула, синко. Иди, иди, спасавај се. Убиће те. А ја не могу да те браним, одбраним. Зато, бежи, чедо, иди од њега.

Али кад Софка никако не хте да иде, побегне од Томче и њих, онда она, свекрва, чисто побеже. Сасвим убијена и не могући Софки у очи да гледа, од стида, срама, као да је она за све то крива, по неколико дана не би је било код куће. Увек је тобож ишла на гробље, па је, враћајући се отуда, што дотада никад није чинила, наилазила на неку своју сељанку, познаницу, и од те тобож силом била задржавана на преноћиште и сутра на цео дан. Софку је ње више било жао него себе. Узалуд јој је Софка од свакога јела, од ручка, вечере, увек остављала, да, кад дође, има шта да једе, свекрва ништа не би окусила. Чак ни саму постељу није додиривала, још мање у њој спавала, већ у куту, углу собе. И то све због тога да не би прљала постељу и гужвала је, те Софка морала поново да је намешта, и тако она, Софка, и поред толиких својих мука још и због ње да се мучи и напреже. Овако, не лежући у њу, не реметећи је, мислила је да уштеђује Софки труд.

Узалуд јој је Софка то пребацивала, ујутру се на њу љутила кад би видела да опет у постељу није хтела лећи, али она једнако се изговарала: да зато није легла у постељу, што јој се сан разбио, те није могла спавати. А међутим, по њеној изгужваној антерији, по њеној шамији, већ улубљеној, сасвим прилепљеној око врата, слепоочњаче и потиљка, видело се да лежи и спава тако обучена, и то више постеље, у куту, на јастуку. Софка би на том јастуку, пресавијеном за под главу, сутра видела удубљења од њених лакова, главе, како је по њему нички грчећи се лежала.

- Зашто мори, нано? Зашто не легнеш, не раскомотиш се? Назепшћеш, разболећеш се - почела би је тада Софка на сав глас корети, не могући од жалости већ да је гледа тако изгужвану, изгубљену и потонулу у неки страх, трепет.

Али она би се једнако вајкала:

- А не, не, чедо. Лећи ћу ја, лећи. Него сам синоћ заборавила. Случајно се наслонила на тај јастук, па задремала, заспала.

Међутим целе ноћи њу Софка чује како не спава. Тихо, да Софку не узнемири и пробуди, иде по кући, кујни, и одједном, заборавивши се, свом душом јаукне:

- Ох, проклети!

И само то. Ни ко проклет! Да ли цео свет или само они мушки: и Софкин отац, и њен муж, покојни Марко, па сада и овај њен син, Томча.

Мучећи тако саму себе, једнако бежећи од куће, паде једном у постељу и брзо, за неколико дана, издахну. Томча, иако му јавише, не дође на сарану. Одмах после свекрвине смрти и слуга Арса оде од куће. Тобож оде натраг у село, да тражи и убије онога Ахмета, газдиног крвника, док у ствари отишао и он у хан, код Томче, да се тамо над осталим слугама натреса, тражећи да га, као најстаријег, дворе и служе, те тако Софка потпуно са кућом остаде сама. И то, што Софка остаде сасвим сама, не само да би горе, теже, него чак и боље и лакше, како за њу тако и за њега, Томчу. Он, нестанком материним, као зарадова се, јер се осети сасвим слободан. Отада он је, не само ноћу, него и дању могао долазити кући и са Софком радити шта хоће. А и за саму њу било је лакше што она, после сваког његовог одласка, готово луда од болова а највише од раздражености, сасвим је тад остајала сама и не имала да стрепи да ће је ко онакву гледати. Јер он, иако пијан, ипак се није дао преварити као други мужеви кад је већ грли, љуби, него би напротив, уинат, да би је још више намучио, онако раздражену остављао, те би она по читаве дане и ноћи морала лежати, једнако одајући се пићу, само да би се сасвим умртвила.

Доцније, како се причало, толико је то ишло далеко, толико је после Томчиног одласка бивала луда, не знала за себе, да би, онако пијана, ноћу падала и онда звала себи слуге. И зато су онда сви момци што би служили код ње морали увек бити глувонеми.

XXXIII

И ништа се не деси. Још мање смрт да дође. Чак почеше деца долазити и рађати се. Али каква деца, какав пород! Једини син, првенац, што је имао неке снаге, јачине, док су сва остала била све блеђа, подбухлија.

Али то њу није изненађивало. Све јој је било тако јасно. Све се, исто као некада, и сада понавља. Исто као што од оног њиховог хаџи-Трифуна њени почели да пропадају, тако, ево и овде почиње од свекра јој, Марка, мужа, Томче, и саме ње. А бар да се њоме заврши, него се ето продужава њеном децом, унуцима, праунуцима. И ко зна, нека њена чукунунука, која ће се можда звати и Софком, биће сигурно онако лепа, бујна, као што она беше, а овако ће и свршити, овако ће за све њих платити главом и њу, Софку, бабу своју, проклињати и кости јој у гробу на миру не остављати.

Тек што је поноћ превалила. Једва се назире бунар, штала, околни зид, а остало се још губи у мраку. Из оне велике собе, кроз широке, приземне прозоре, улепљене местимице почађавелом хартијом, допире жута, мрка светлост. У кујни светлуца мала лампица, што је на столичици близу врата. Гори она тихо, млако, ширећи од себе задах проливена гаса. Мада су одавно сви по кући будни, опет се нико жив не показује нити миче. Па ни алат, већ оседлан и са црном, зараслом пругом од ножа на својим већ старим али још доста јаким белим сапима, као да ни он не сме да рже и копа ногом, већ полако и једнолико гризе зоб у зобници, обешеној му о врат, и са пребаченом уздом о ункаш чека свога газду, Томчу, да изиђе из собе, уседне на њ и отпутују у хан. А из те собе још се ништа не чује до само шуштање хаљина, силно ударање пете о земљу, о под, да би јаче налегле чизме на ногу, и оно, после спавања, тупо, кратко кашљање. Слуга стоји на прагу од кујне, теменом се одупревши о подвратник, леђима јако прибивши се о праг. И тако згрчен, као прикљештен, држи у једној руци бисаге, а у другој велику и тешку постављену гуњу. Нетремице, са страхом, погледује час у ону велику собу, пазећи да се лампа на столичици до врата собних не угаси и да онда газда излазећи не наиђе овамо у мрак, час опет овамо, ниже себе, у сопчету, ућуткујући пробуђену децу која леже испод јоргана и, пробуђена, једно другом прете, кад које почне гласније да говори:

- А, а... де! Отац још није отишао.

- Дај жилу! - чу се из собе Томчин крупан глас.

Слуга брзо алату пребаци преко седла гуњу и бисаге. Проведе га и окрену улазу, од седла једну узенгију поче тако да држи, како би Томча, и не гледајући, одмах у њу могао да метне ногу, лако да узјаше. И држећи једном руком алата за узду, а другом узенгију, погнут оста чекајући.

Замало, па се чу шкрипа собних врата и тешки кораци у кујни и његов уобичајени при поласку говор, наредбе, претње, што се односило не на њега, слугу, већ тамо на "њих", Софку, децу, кућу.

- Кажи ономе слепцу (сину), жив да ме не дочека, ако чујем да се опет луња и скита.

- Хоћу, хоћу! - излазећи за њим из собе чу се како Софка одговара слабим, али постојаним гласом.

Слузи задрхта рука којом држаше узенгију, јер се на прагу кујне зацрне он, Томча. Он је већ био ваљда од многог јела и пића, пре времена угојен, сасвим дебео и јак. Прса му гојна као у неке жене. Уста му се губила у здепаст, кратак врат и подвољак. Обучен у широке, не чохане чакшире, у доламу, са силавом, чизмама више колена и црном шубаром.

Онако јак и мрк још јаче одудари осветљен остраг оном лампом коју је Софка узела са столичице до собних врата и држала је више своје и више његове главе, светлећи му пут.

Слуга, пошто још једном баци престрашен поглед по коњу, да није штогод заборавио, приведе алата, гурну ону узенгију на Томчину ногу коју овај беше само подигао, па онда брзо пређе на другу страну, обисну се о седло, те Томча сигурно и лако узјаха. И кад узјаха поче се утопљавати, заогрћући се добро гуњом, увијајући ноге, колена и пробајући фаље на пиштољима, да барут није уквашен. Слуга за то време отрча до капије, отвори је, и оста да држи разјапљена крила. Томча, пошто се добро уви, осети на коњу сигурно, утопљено, узе дизгине и, прекрстивши се, а не руковавши се са Софком, пође.

- Збогом!

- Срећан ти пут! - отпоздрави га Софка и оста светлећи, док се он, одударајући од алата, и нијајући се на њему сигурно, јако, не изгуби на капији.

Тек када Софка чу како слуга тамо за њим затвори капију, врати се она полако у кујну која већ беше осветљена од огња што га деца рашчаркала и већ се начетила од њега, па онако сањива, дрљава, посута концима и праменовима вуне и памука од спаваћих хаљина, запретала босе ноге и пепео око огњишта, гледајући око себе весело и слободно. Софка их поче као увек грдити. Затим уђе у ону велику собу и врати се из ње вукући за собом јастук који подви и седе на њ при огњишту. После у једном џезвету пристави кафу а у другом поче да греје ракију. Деца, знајући да им неће дати од тога што кува, почеше отварати ковчег до зида. И подупирући својим главицама његов велики, тежак и стар поклопац, извлачили су из ковчега комађе хлеба, које су гризли немарљиво, витлајући се по кујни, соби, одлазећи особито у ону велику, очеву, у коју досада нису смели да привире, и са насладом отуда собом извлачећи јастуке, поњаве и друго. Она као да то није ни примећивала. Покаткад само би се тргла и, видевши шта раде, планула би и ударила би које од њих било папучом, нанулом и свачим што би нашла око себе, и онда би их опет остављала на миру. Слуга, пошто је био затворио капију, донесе нарамак дрва и седе и он до огњишта. Разузури се. Изу опанке и поче, задижући и загољујући до колена ноге, да чисти сламе из ногавица. Утом већ је и дан свитао. Модрина зоре поче пробијати одозго, кроз баџе, и ломити се са светлошћу огња. Из комшилука чули су се ударци секира, шкрипа ђермова, клопарање нанула по калдрмисаним авлијама, а из чаршије, где је велика капија и кафана, на махове поче допирати отегнуто продавање салепа, и вика симиџија, и јак, оштар задах од упаљеног угља по мангалима испред дућана. Овамо кроз капиџик већ почеше долазити из комшилука жене на бунар. И по граји деце виделе би да је он, Томча, већ отишао; зато остављајући тестије око бунара, сасвим слободно почеше улазити овамо, код Софке, да пију кафу, седе, и зађу толико у разговор, да онда морају из њиних кућа по неколико пута децу да шаљу по њих.

Међутим сама Софка одавно се осуши. Некадашња њена танка и витка половина извила се, те јој као грба штрчи и одудара од ње. Црне јој очи ушле, нос јој се извукао и утаначио, а слепоочњаче јој се изоштриле и као пришле, стисле се једна другој; само јој уста још онако танка, влажна и свежа. Иде полако. Никуда се не жури, већ несигурним корацима с увученим рукама у недра, те јој кошуља на грудима увек набрана, скупљена и прљава. Нећете је никад видети да једе. Готово никад ништа. Само што пије кафу и увек везује чело марамом, стежући јако на слепоочњачама колуте црна лука, посуте кафом. По цео дан тако проведе седећи до огњишта у кујни, нагнута над њим, чепркајући машицом, одвајајући купице угашеног жара, онда по чистом и мрком пепелу повлачећи неке меке, нежне потезе. Из тога ако би је тек која комшика тргла. Замрсило јој се платно и зове је да га она одмрси. Софка одмах одлази. На први поглед види где је пређа замршена, и сигурно, слободно, не откинувши ни једну жицу, расправи је, па чак, као да то није туђ посао, већ њен, седа у разбој и продужи да она тка. Али то бива мало. Брзо се као умори и онда се диже и одлази другој комшиници. Тако целог дана иде од куће до куће, провлачећи се кроз капиџике. Изреди целу махалу и опет се враћа кући, опет седа до огњишта, шара по пепелу, кува кафу и срче је полако, одмерено, облизујући своје изгрижене зубима и навек румене и влажне усне.