Kada sklopim oči, kao ogledalo ona predamnom stoji.

Oslikava se svaka crta duše koje liče.

Kada se ona nasmeje i menije smešno.

Ljubi li, i ja ljubim, pleše li, i ja plešem.

Sve je isto, sve kao u ogledalu stoji.

A kada otvorim oči, kad sebi dodjem.

Mislim kako bi joj šta rekao.

Zastanem, uzdahnem duboko.

Pa opet zatvorim oko.

Usta mi budu suva, reči zaneme.

Kao da ništa nema od mene.

Praznina, šupljina, nemir, java ili san.

Al svetlost neku uvek nadjem.

Plavo zelene boje, zabljesne me svog iznutra.

Lepota znam šta je onda, praznina se tada ispuni.

Nebo je te boje, trava je plavo zelena.

Lepotu ja tu svima pokazujem, dive se njome.

Za to srce što ga ona ima, nije dovoljna samo jedna zvezda.

Čitava galaksija ima da seva, od plavo zelene boje.

Pa kada se u to prostranstvo vinem.

Tadaće to srce biti moje.