Juče sam provela dan na sahrani i daći posle sahrane. Iako je umrla žena koju sam poštovala sama sahrana nije me pogodila jer je u pitanju ono što se u narodu zove lepa smrt, brza i bez patnje.

 E sad daća je nešto tradicionalno čemu ja lično nisam pristalica. Ja ne osećam baš neki apetit gledajući uplakanu rodbinu, ali ovog puta trebalo je da pomognem pa nisam mogla da izbegnem događaj.

Ovo juče je bilo najneprijatnije što sam doživela, pir prolupalih starica i staraca. Svako od njih se prosto trudio da bude što bizarniji. Jedna baba je pričala u sred ručka kako ona svog, 30 dana ranije preminulog muža još nije kremirala jer čeka da prođe 40 dana. Druga, rođena sestra pokojnice, sve vreme je pevušila svatovske pesme i izbacivala socrealističke parole od pre 50 godina. Pokojnicin brat je iskoristio priliku da zatraži ga pregleda domaćica-lekarka, ne zato što mu je bilo zlo nego ima neki osip po leđima. Baba koja je o pokojnici pričala 20 godina sve najgore sad se zarozala od plača i ponavljala kako je mnooogo volela i kako nikad nisu došle do reči. Jedan deda je insistirao da mu se ispriča svaki trenutak umiranja pokojnice i sa tim pitanjima je pojedinačno progonio svakog od članova porodice.

Šta je to što stare ljude tera da se ponašaju tako? Napominjem da niko od njih nije senilan.