Svaki put kad navratim na ovu temu suzu pustim

ima ona slika sto Osma okaci pre neki dan na fb ako se ne varam.. stvarno ne znas da li nabacis kez od uva do uva ili da zaplaces



neke zivotne situacije su jednostavno cudo.. i ljudi su cudo 

Hm cudo....vatra je cudo XD

Slepa naučila da vozi, pleše i predaje


Valjevka Gordana Tokić (40) imala je 17 godina kada je zbog retke bolesti nepovratno izgubila vid. Iako levo oko takoreći ni nema, na desno vidi samo 16 odsto i svakodnevno prima obilne količine lekova, ova mlada i lepa žena nikad se nije predala. Ona je uspešna instruktorka pilatesa, majka talentovane Matee (12), a slepa je čak položila i vozački - tek da dokaže da može, ne i da vozi.

           
              Gordana na času pilatesa


Kada joj je pre šest godina umrla baka, koja je bila njena najveća podrška, Gordana je rešila da se sa suprugom i ćerkom iz Valjeva preseli u Beograd. Međutim, ni u prestonici nije lako mogla da nađe poslodavca koji bi zaposlio slepu ženu. Ipak, kako Gordana kaže, “od svega što verujemo da je moguće, ne treba odustajati”.

Ona je verovala da, ako ništa drugo, slepa može bar da riba stepenice u zgradi. I to je vredno radila sve dok je, sasvim slučajno, nisu uočili na kursu plesa koji je upisala sa prijateljima iz Saveza slepih.

- Instruktori su primetili da sam talentovana i posavetovali me da upišem školu pilatesa i postanem trener. Uz pomoć zvučnih knjiga, uspela sam da položim sve predmete i dobijem licencu. Prvi čas sam održala tokom prakse, kada me je predavačica Aleksandra Milošević naterala da preuzmem trening. U sali je bilo 25 žena, a ja sam kroz obrise videla samo prve četiri ispred sebe. Kada je trening uspešno završen, Aleksandra je rekla: “Čas vam je držala žena koja vidi samo na desno oko i to svega 16 odsto”. Žene su počele da plaču i aplaudiraju, a ja sam bila neizmerno srećna i ponosna što sam uspela - priča Gordana.

Njena ideja je bila da pokrene kurs pilatesa za slepe i slabovide ljude. U početku je delovalo nemoguće jer je teško bilo pronaći čoveka koji bi podržao takav program. Srećom, njen talenat je uočio direktor plesnog kluba “Mladost” Miodrag Kastratović i ustupio joj salu u svom klubu.
 
Na Gordanine časove danas dolaze slepi, slabovidi, deca sa cerebralnom paralizom, ali i svi drugi Beograđani.
 
Svakog dana, nakon što primi infuziju, dozu citostatika i kortikosteroida, Gordana dolazi na čas kao da ničeg nije ni bilo. Nekad, kaže, trening drži s iglom u nozi, ali tako da polaznici ništa ne saznaju.
 

- Najteže mi je bilo kada sam držala trening samo dan posle sahrane mog brata. Ali, pilates je moj spas, ono što mi svakog dana ne dozvoljava da pokleknem.
Takođe, moja dužnost je da slepim ljudima pokažem kako mogu da žive normalno kao i svi drugi - dodaje ona.

Gordana se trudi da svakog dana živi punim plućima. Uživa u čitanju knjiga i druženju sa ćerkom Mateom (12), koja je član hora “Čarolija” i odlična učenica Francuske škole. Bolest je takva da joj se i vid na desnom oku nekada potpuno izgubi, a ona na to odgovara: “Čovek se na sve navikne”.
 
- Uvek razmišljam pozitivno. Svaki put kad odem da primim još jednu jaku terapiju, pomislim: „Možda je ovo poslednja, možda ću posle nje ozdraviti“. Do sada mi se ta želja nije ostvarila, ali ko zna, možda jednog dana hoće - poručuje Goca.



U čast svom ocu
Naučila sam da vozim dok mi je otac, teško bolestan, ležao u bolnici. On je po struci bio profesionalni vozač. Htela sam to da učinim za njega i da pokažem sebi da mogu i to. Sestričina mi je govorila kada je na semaforu crveno, kada zeleno i ja danas imam vozačku dozvolu. Naravno, ne koristim je - kroz osmeh priča Gordana.

Izvor: Blic

Svaka cast ovoj kraljici 

Al ga preterase za vozacku dozvolu, jbg.. mada kapiram da idem u Valjevo da polazem voznju, ako je ovoliko laca 

E vala svaka joj cast na istrajnosti. 

Vidi se da je zelela da radi i to joj se sasvim fino vratilo kroz zivot jer radi ono sto voli uprkos hendikepu.

Deset inspirativnih mladih ljudi za koje dosad niste čuli

M.A.    | 20. 06. 2012. - 07:24h | Foto: Jutjub, Fejsbuk    | Komentara: 19
Prošlog meseca "Hafington post" je otkrio neverovatne, inspirativne i dirljive priče o najuticajnijim mladim ljudima sveta. Ovi izuzetni pojedinci, pretežno tinejdžeri, živi su dokaz da mladi mogu da promene svet. Svi oni su pretvorili svoju snažnu želju da poboljšaju stvari u akcije širokih razmera i postali su pravi globalni lideri.

1. Olivija Bouler

Kao borac za zaštitu okoline, ona koristi svoje kreativne sposobnosti da prenese poruku o potrebi da spasemo našu planetu.
 
Ova dvanaestogodišnjakinja prikupila je u ekološke svrhe više od 200.000 dolara, zahvaljujući svojoj knjizi “Olivijine ptice: spasavanje Zaliva” i umetničkim delima izloženim u Centru za prirodu i umetnost “Ned Smit”.
 

 
2. Grejs Li
Jedna od osnivača i generalni direktor organizacije “We care act”, pomaže mladima širom sveta, čije su zemlje pogođene katastrofama.
 
Raznim akcijama, počev od sakupljanja knjiga za žrtve zemljotresa u Kini, do prikupljanja pomoći za žrtve uragana Ajk, Grejs je pomogla 14.000 dece da se oporave posle prirodnih katastrofa.
 

 
3. Džeremaja Kimbugve
Džeremaja Kimbugve (24) koristi znanja stečena tokom školovanja za socijalnog radnika da bi sproveo korisne promene u Ugandi.
 
U saradnji s organizacijom “Sovhen Uganda”, Džeremaja nadgleda projekat za igradnju fabričke linije za proizvodnju higijenskih uložaka kako bi rešio problem nehigijenskih metoda koje mlade žene trenutno primenjuju.


 

4. Kajl Vajs
Kao osnivač organizacije FUNDaFIELD (finansiraj teren), 19-godišnji Kaj Vajs zalaže se za poboljšanje kvaliteta života dece i tinejdžera u zemljama u razvoju gradeći fudbalske terene.
 
Na taj način impruža šansu da se, igrajući fudbal, izleče od trauma i razvijaju u pozitivnom smeru.
 

 
5. Kasandra Lin
Neverovatna tinejdžerka Kasandra Lin osnivač je projekta “TGIF: Pretvori mast u gorivo”. Sakupljena mast se pretvara u biodizel, koji se isporučuje porodicama bez grejanja.
 
Ova 14-godišnja devojčica stupila je u akciju kada je u lokalnim novinama pročitala članak o velikom broju ljudi koji ne mogu da plate grejanje tokom zime.
 



 
6. Luis Kruz
Opsednut željom da pomogne hendikepiranim osobama, devetnaestogodišnji Luis Kruz izmislio je “Eyebord”, kompjuterski program koji korisnici kontrolišu pokretima očiju.
 
Nakon što je na fakultetu upoznao studenta paraplegičara, Luis je počeo da istražuje jeftinije načine za korišćenje tehnologije u životu hendikepiranih osoba i tako napravio prototip koji košta 300 dolara.
 


 
7. Abdel Alzorgan
Kada je sa ocem radio na jednoj farmi u Tafili (Jordan), Abdel Azorgan je počeo da razmišlja o inovativnim sistemima za zaštitu vode.
 
Posle svog prvog učešća na međunarodnom sajmu nauke i inženjerstva INTEL 2006. godine, ovaj dvadesetdvogodišnjak je učestvovao na brojnim takmičenjima i u organizacijama kako bi omladini svoje zemlje preneo stečena znanja i informacije.
 
 

8. Zander Srods
Ovaj borac (21) za zaštitu okoline iz Vašingtona već deset godina se zalaže za zaštitu morskih kornjača. Osnovao je naučnog programskog seminara “Turtle talks” (razgovori o kornjačama), kako bi svoju ljubav prema ovih životinjama preneo na omladinu širom Amerike.
 
Napisao je tri knjige za decu posvećene ovoj temi, uključujući i “Turtle talks activity book” (Knjiga o delatnosti programa “Turtle talks”), koja je prodata u 3.000 primeraka širom sveta i prevedena na šest jezika.
 



 
9. Medlin Mekglin
Pošto je saznala da u Ugandi na svakih 30 sekundi jedno dete umire od malarije, Medlin Mekglin je zajedno sa svoje četiri sestre odmah stupila u akciju i osnovala organizaciju NETwork Against Malaria (Mreža protiv malarije).
 
Širom zemlje osnovano više od 21 ogranaka ove organizacije, a zahvaljujući angažovanju devojčica na prikupljanju novca za kupovinu mreža protiv komaraca spaseno je oko 34.500 života.
 


10. Kamilo Himenes
Kamilo Himenes (22) želeo je da promeni nešto u Latinskoj Americi, gde se samo 18 odsto dnevnih otpadaka reciklira.
 
Njegova kompanija ECOPUNTOS, omogućava ljudima da u zamenu za materijal koji može da se reciklira prikupe poene i osvoje nagradu.



Izvor: Blic

Nada se da će doživeti matursko veče: Znam da ću umreti za nekoliko nedelja i živim najbolje što mogu (FOTO+VIDEO)

Dejvidu (16) je ostalo još samo nekoliko nedelja života. On je odlučio da to hrabro prihvati i proživi preostale dane najbolje što može, nadajući se da će dočekati i matursko veče.



Dejvid Lengton Gilks (16) umire od tumora na mozgu. On se protiv opake bolesti hrabro borio pet godina, ali kada su mu doktori nedavno saopštili da mu je ostalo još samo nekoliko nedelja života, odlučio je da prestane sa terapijama i iskoristi preostale dane najbolje što može, što je zadivilo njegove roditelje i doktore koji su se brinuli o njemu, piše Dejli Mejl.

Pre mesec dana Dejvid je dobio dijagnozu da mu se tumor povukao. Međutim, prvi sledeći snimak je pokazao da se ponovo vratio i ozbiljno proširio.

Dejvid je hrabro prihvatio svoju sudbinu.

"Ne možeš ih sve pobediti!", rekao je i poručio de se fokusira na svoje predstojeće matursko veče, za koje lekari kažu da će biti čudo ako doživi.

Dejvid je dobio tumor na mozgu sa 11 godina i da je ranije bio otkriven, bio bi duplo manji i tinejdžer bi imao veće šanse da preživi.



Dejvid vreme provodi najbolje što može, uživa u kuvanju i igranju sa porodicom, a nedavno je išao i na surfovanje.

- On je tako hrabar, moj sin ima još planova, a strah me je da neke neće doživeti - ispričala je mladićeva majka.



smedia

Iz svega navedenog, definicija borca bi glasila - Nikad se ne treba predati, imati veru i imati svoje ja, bez obzira na okolinu.

Otac ubijen, majka umrla od gladi, ona "đavolje dete", balet joj spasao život

Mihaela de Prins iz Sijera Leonea (17), siroče čijeg su oca ubili naoružani pobunjenici, dok joj je majka umrla od gladi, a nju samu su zbog kožnog oboljenja u sirotištu zvali "đavoljim detetom", nedavno je imala svoj samostalni baletski debi u pozorištu "Joburg" u Južnoj Africi. Put koji je u međuvremenu prešla deluje kao filmska priča.



Vratimo se u doba dok je u Sijera Leoneu buktao građanski rat. Devojčica, koja se tada zvala Mabinti Bangura, ugledala je jednog dana ispred kapije sirotišta u kojem je živela nešto što joj je delovalo kao vizija iz drugog sveta. Časopis u kojem je bila fotografija balerine.

 



- Izgledala je toliko lepo i srećno, da sam iscepala tu sliku i sakrila je u donji veš. Svako veče sam je gledala i sanjala da izgledam kao ona - priča Mabinti, sada Mihael,a u intervjuu londonskom "Gardijanu".

 

Devojčicu čijeg su oca pobunjenici ubili kada joj je bilo samo tri godine, dok su joj majka i braća pomrli od gladi, a nju ujaci odveli u sirotište jer nisu mogli da je hrane, čekalo je, međutim, još teških dana. Zbog kožne bolesti vitiligo vaspitači u obdaništu su je zvali "đavoljim detetom", a u redu za hranu i odeću uvek je bila poslednja. Ali, dragocena, sačuvana slika balerina ulivala joj je snagu.

 

- Stalno sam bila gladna. Uopšte ne znam kako sam preživela - kaže Mihaela.

 
Novi život u Americi: Svi su mi izgledali kao vanzemaljci



Jedinu vaspitačicu koja ju je volela i koja se trudila da Mihaela ne umre od gladi i da ponešto nauči, pobunjenici su ubili u poodmakloj trudnoći. Ipak, Mihaela je u sirotištu stekla i drugaricu za ceo život, Miu, koja joj je kasnije postala i usvojena sestra.


 Kada je sirotište bombardovano, devojčice su premeštene u više kilometara udaljeni izbeglički logor. Tu je 1999. godine bračni par iz Nju Džersija, Čarls i Elen de Prins, došao su u logor sa željom da usvoje dete. Odabrali su Miu. Ali, kada im je rečeno da Mihaela verovatno nikada neće neći dom, odlučili su da usvoje i nju, a potom i treću devojčicu, Marijel.


 Usvajanje joj je donelo novo ime i nov život, ali dolazak u SAD je bio neobičan.

 

- Preturala sam majci po torbi, jer sam mislila da tamo svi nose baletske patike i da ih uvek imaju kod sebe. Kad me je pitala šta radim, pokazala sam joj moju sliku - priča Mihaela.

 

Majci je rekla da hoće da bude to, ili ništa, na šta joj je ona odgovorila:

 

- Dobro, ali moraćeš mnogo da vežbaš!

 
Želja joj je da u Sijera Leoneu otvori baletsku školu



- Vežbala sam i sada sam tu gde sam - kaže Mihaela, koja je uz podršku roditelja završila Baletsku školu "Žaklin Kenedi Onazis" Američkog baletskog pozorišta u Njujorku.

 

U pokušaju da dođe do velikih baletskih uloga, na putu joj se, međutim, isprečila boja kože. Amerika još nije spremna za crnu balerinu u ulozi Marije u "Krcku oraščiću", pa zato Mihaela baletski debi ima u Južnoj Africi. Za ovu hrabru devojku, koja je prošla toliko muka, ovo je "problemčić" i rešena je da ne pristaje na sterotipe vezane za boju kože u baletskom svetu.


 Želja joj je da odigra glavne uloge u “Labudovom jezeru”, “Uspavanoj lepotici” i “Romeu i Juliji”. Jednog dana, možda, i da se vrati u Sijera Leone i tamo otvori baletsku školu.

Izvor