Ispovest: Opet uživam u malim stvarima


Blic žena, Katarina Sretenović, Foto: Jean-Francois nicollet, 14. 02. 2012. 07:44
Komentara 0 | Preporuka 0



Martina Malešev imala je 14 godina kada je saznala da boluje od Rhabdomyo sarkoma, ređe vrste kancera. To su maligni tumori koji se razvijaju iz poprečno-prugastog mišićnog tkiva, napadaju ruke i noge, ali se mogu razviti i u vratu i u glavi, što je bio Martinin slučaj. U početku joj se činilo da je deo nekakvog eksperimenta. Nije mogla drugačije da objasni ono što se dešava oko nje. Roditelji i lekari pokušavali su bolest da zataškaju pred njom.
 

– Meni je sve to delovalo nerealno, tako daleko. Ali vremenom bolest je postala ne samo deo života, već moj život.

Vi ste neizlečivi?!
Shvatila je da je pred njom važan zadatak. Lečenje hemoterapijom i zračenjem trajalo je oko godinu dana. Ali i dalje je ostao deo raka u glavi, iza oka, koji ni jake terapije nisu mogle da unište.
Martina, devojka iz Debeljače, malog mesta pored Kovačice, otpuštena je sa Instituta za onkologiju i radiologiju kao neizlečiva.
– Počeli smo da tražimo druga rešenja. Sve vreme sam uporedo bila na zdravom režimu ishrane i isprobavala razne čajeve, biozračenja, energetske krugove, biljne preparate s antikancerogenim dejstvom… I molila sam se – priča Martina. – Interesantno je da do tad nisam ni bila krštena. Istina je kad ljudi kažu da se hvatamo za molitvu tek kad sve ostalo ne pomaže. Nažalost, tako je.
I ona i svi njeni hvatali su se za sve što im se pružalo. Nije se dovodilo u pitanje da li veruju ili ne. Posle godinu dana na magnetnoj rezonanci pokazalo se da je kancer nestao. Šta je pomoglo?
– Ne mislim da postoji univerzalni lek, već je sve zajedno pomoglo.
 
 
Roman s posebnom porukom

Završila je gimnaziju u Kovačici. Dve godine je išla vanredno, davala je ispite umesto redovnih kontrolnih zadataka.
Bila je stidljiva i tiha devojčica, oduvek je volela knjige i obožavala je da piše. A danas je, u dvadeset trećoj, apsolvent srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Osim toga, i autor je dva romana – „Neko ko to nije zaslužio“ i „Da li znaš šta je najlepše na svetu“.
– Prva knjiga je došla, verovatno kako mnogim devojkama dolazi, iz nekog ljubavnog iskustva. Jedan profesor, naš kućni prijatelj, tražio je da vidi moje tekstove. Kada ih je pročitao, rekao je da bi to Centar za talente mogao da uobliči u knjigu.
Ta zbirka ljubavnih priča imala je uspeha. Doživela je i drugo izdanje, prodavala se po knjižarama u Debeljači, Kovačici i Pančevu, a deljena je i kao nagrada za Vukovu diplomu.
Kasnije je to iskustvo Martini pomoglo da napiše roman o raku.
– Kada sam završila s lečenjem, poželela sam da napišem knjigu koju će čitati svi. Želela sam ljudima da objasnim šta je zapravo ta bolest. Jer neznanje o tome povlači mnoge stvari za sobom. Ljudi ne znaju da pruže podršku koja znači kao i sam lek za bolesnika ili shvate bolest suviše olako kao grip koji je izlečiv i prepuste se slučaju.

Tri godine je tražila izdavača. Bezuspešno. Na kraju je on našao nju. Bio je to ponovo Centar za talente, ali ovaj put iz Pančeva. Pre dve godine drugo izdanje romana objavljeno je u okviru Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka.
– Danas mi nije problem da pričam o tome šta je bilo, naprotiv, mislim da je to moja dužnost. Najviše mi znači kada čujem da je nekome knjiga pomogla da shvati kakav je to proces lečiti se od raka. To znači da sam uspela da sva osećanja opišem realno. Ali iznad svega, ta knjiga je bila povod i osnova da moja priča, priča devojke koja se izlečila od raka, bude nada drugima koji se još uvek bore.
Martina se svakoga dana čuje sa različitim ljudima koji prolaze kroz slično iskustvo. Kaže da je strašno koliko mnogo ljudi joj se javlja i kakve su njihove priče, iskustva, koliko puno ima teško obolelih...
– Znam da ne mogu da im pomognem u potpunosti, ali čim se oni javljaju, to znači da nisu odustali i da ipak ima nade da će poverovati da se čuda dešavaju! A to je potrebno jer sam i sama bila neverni Toma kome je izlečenje delovalo jako daleko, a sve pozitivne priče i srećni krajevi puka izmišljotina ili preuveličavanje. Ali sada verujem.

U tu bitku ne idite sami
Najveća podrška bili su joj roditelji. Naravno, bilo je tu i mnogo drugih ljudi, ali najuža porodica je u svemu tome bila do kraja. Svi ostali, kaže, ili odustanu ili ne znaju kako da priđu, uplaše se, imaju predrasude.
– Zbog toga je moj roman i napisan tako kako jeste – realno, da bi se video značaj te podrške koja se gubi ili koja ostaje. Sve je opisano iz perspektive dečka kome se to dešava i njegove sestre koja treba da mu pruži podršku – priča.
– Podrška je neprocenjiva jer, dok vagate između života i smrti, potrebni su vam drugi da veruju umesto vas. I ma koliko bolesnik to odbijao, njemu su ipak drugi potrebni.

Izvor: Blic

---

edit by B@mbin@: tema premeštena na Psihologiju i izmenjen joj je naslov. Mišljenja sam da je ovo jako dobra prilika da malo prodiskutujemo šta za vas znači biti borac, a nakon što pročitate gornji tekst, sigurno ćete se zapitati oko kakvih sve sitnica gubite živce dok vam najvažnije stvari promiču... ili ne?

 

Bravo djevojko.

I posle da mi neko kaze da ga mrzi da zivi...

Svaka cast devojko i samo tako nastavi. 

Kunem se, napiću se do besvesti kad najzad budu pronašli lek za rak. Dotle samo nam ovo preostaje.

Čovjek se ne treba totalno prepustiti medicini i farmakologiji, već na prvome mjestu treba sam sebi pomoći. Mada opet, nemaju svi ljudi u genima tu želju za borbom.

Bitka za goli život... ili ćeš se boriti sa svim raspoloživim sredstvima ili ćeš umreti...
Ako se istinski boriš, videćeš da je "nemoguće" samo jedna omanja prepreka...

Ваљати се у блату, трчати по снегу и на 40 степени и веровати... као и доказати некоме да си много најјачи

Čekala sam dete 17 godina, a izgubila ga za mesec dana
Irena Hadžiomerović, Foto: Dramstime, 18. 02. 2012. 09:00
Komentara 2 | Preporuka 0

Trejsi Rajt i njen suprug Pol, koji imaju po 42 godine, čitavih sedamnaest godina su pokušavali da postanu roditelji i uprkos brojnim neuspesima nisu želeli da odustanu. Prvih sedam godina je Trejsi pokušavala da zatrudni prirodnim putem, a zatim se podvrgla tretmanima za lečenje neplodnosti.
 
Nakon drugog tretmana ona se toliko razbolela da je završila u bolnici. Par je zatim proveo još skoro deset godina pokušavajući prirodnim putem, i konačno su dobili dečaka po imenu Džošua, misleći da je njihovim mukama konačno došao kraj.

Međutim, Džošua je preminuo nakon samo 32 dana, usled retkog oboljenja creva. Izdahnuo je iznenada na majčinim rukama.
„Čekali smo 17 godina da dobijemo Džošuu i svaki trenutak proveden sa njim za nas je dragocen. Iako je prevremeno rođen, delovalo je kao da se drži veoma dobro i očekivali smo da ćemo ga povesti kući sa nama. Ipak, na kraju smo ga doneli u kovčegu“, izjavila je Trejsi Rajt za „Dejli Mejl“.
Kada je imala 15 godina, njoj su dijagnostikovani policistični jajnici i lekari su joj rekli da će veoma teško postati majka.
„Znala sam da su šanse da ću zatrudneti prirodnim putem veoma male, ali nisam prestala da se nadam“, rekla je.

Nakon pobačaja koji je pretrpela 2006. godine, Trejsi, koja radi kao medicinska sestra, ostala je u drugom stanju prošle godine. Lekari su joj otkrili da čeka dečaka. Međutim, dok je bila u 27. nedelji trudnoće, dijagnostikovana joj je bolest bubrega i Džošua je rođen pre vremena.
„Ležala sam na intenzivnoj nezi i doneli su mi njegovu sliku. Bila sam tako ponosna. Lekari su mi rekli da ima veoma dobre šanse da preživi“, seća se Trejsi. Zbog komplikacija izazvanih prevremenim rođenjem, na Džošuinom srcu izvedena je operacija pa je morao da ostane u bolnici. Lekari su rekli roditeljima da će za dva meseca moći da ga vode kući.
 
Međutim, nakon samo 32 dana od rođenja, Džošua se iznenada razboleo i preminuo.
„Sve se dogodilo veoma brzo. Borio se šest sati, ali kada sam ga uzela u naručje izdahnuo je. Nakon 17 godina čekanja izgubili smo ga za tako kratko vreme. Iako sam bila majka samo 32 dana, zauvek ću ga pamtiti“, istakla je Trejsi.
Par je pokrenuo humanitarnu akciju za prikupljanje priloga za bolnicu u kojoj je Džošua rođen.
„Osoblje bolnice je bilo divno prema nama i sada želimo da pomognemo drugima. Činimo to u sećanje na Džošuu, koji nam je doneo mnogo radosti, iako je živeo samo 32 dana“, izjavila je dečakova majka.

Izvor: Blic

Cemu toliki pesimizam u zivotu ?