Sta to (u stvari) hoće EXIT :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Piše: Vanja J. Vučenović

Šta to (u stvari) hoće EXIT?

Kao što je većini naše populacije već poznato, festival EXIT je manifestacija muzičko – kulturnog sadržaja i karaktera koja se već nekoliko godina održava u Novom Sadu, odnosno na Petrovaradinskoj tvrđavi. EXIT je, danas, zasigurno najveća “zabavna” atrakcija za mlade na prostorima bivše SFRJ a možda i šire - na prostoru Balkana. Tokom jula, u vreme održavanja EXIT-a, Petrovaradinska tvrđava postaje mesto i stecište okupljanja svih onih željnih zabave, “opuštene” atmosfere i ponašanja oslobođenog svih pritisaka, “stega” i odgovornosti uobičajenog života.

Lov na crveni oktobar

Zaista, sama zamisao osnivanja i postojanja jednog ovakvog festivala izgleda sasvim pozitivna, ali da li realizaciju te zamisli a priori treba prihvatiti kao nešto apsolutno dobro u uslovima složenih “procesa” u Srbiji koji su pod ogromnim uplivom onih na globalnom planu, kako u sferi politike, tako i u sportu i kulturi. Politička konotacija koju je festival od početka ispoljavao, kao udarna pesnica nadolazećeg vrlog “demokratskog” sveta, dovodi u pitanje proklamovanu nameru ideologa (koji su nepoznati) i organizatora ovog festivala za depolitizacijom istog i za njegovim premeštanjem u sfere nekog “boljeg” zapadnog sveta. Da EXIT ne predstavlja ab initio isključivo zabavnjačku tvorevinu koja je sama sebi cilj već da ima nameru da postavljanja nove kulturne obrasce, govore reči njenih organizatora:
“Sve je počelo uoči prvih demokratskih izbora kada smo 100 dana i noći, uz muziku i žurkanje, koncerte tada svih najvećih domaćih bendova, slikanje grafita, igranje pozorišnih predstava, performansa, tribina, gledanje filmova i sličnim normalnim aktivnostima odbrojavali dane režimu Slobodana Miloševića. Poslednji koncert 22. septembra 2000 godine, dva dana uoči glasanja za predsedničke izbore, sa porukom «Gotov je» pred oko 20.000 posetilaca, EXIT je simbolično predstavljao izlaz iz decenijskog bezumlja” (preuzeto sa sajta www.exitfest.org/).
Iz gore navedenog možemo lako da zaključimo da je EXIT (kao tvorevina novog “vrlog” sveta) u Srbiji odigrao značajnu političku ulogu, kao uvertira svemu onome što će se desiti tog oktobra 2000 godine ("Lov na crveni oktobar").
Zašto je taj festival, navodno čisto zabavnog karaktera, rođen baš u "prelomnom" trenutku za budućnost naše zemlje. Nameće se pitanje: Zašto se ovakav festival nije organizovao u vreme kada je ovom narodu možda bio najpotrebniji, u trenucima nehumane međunarodne izolacije i sveopšteg rata koji je vođen protiv naše zemlje i našeg naroda? Zašto je baš te enigmatične 2000 – te bila neophodna "pozitivna energija", a o istome se nije marilo tokom 90 – ih godina. Toliko o filantropskom karakteru festivala i brižnosti za psihološko i duhovno zdravlje naše nacije.
Drugo, sama kvalifikacija «Gotov je», a slična onoj koju je otprilike u isto vreme koristio dobro poznati “borac za demokratizaciju” ili bolje rečeno na postmodernim principima zamišljenu njuejdžizaciju ovih do 2000–te godine neporobljenih (u kulturnom, političkom smislu) prostora – Otpor. O čemu se ovde u stvari radi? Kvalifikacija «Gotov je», nije samo puki zbir dve slučajno izabrane reči. Ista krilatica će biti prihvaćena i korišćena u širim “demokratskim krugovima” kako u pre-oktobarskom tako i u post-oktobarskom periodu i biće često korišćena kao element psihološke prisile i agresije prema svima onima koji ne dele isto mišljenje ili pak ne razumeju (tj. nisu dosegli taj "nivo") sve blagodeti koje će promene u političkom sistemu, uz neminovno(bolno) menjanje „psihološke i kulturne matrice“ čitavih društava, doneti sa sobom. U kojoj “kuhinji za psihološke i strateške operacije” je ova, na prvi pogled bezazlena formulacija, ugledala svetlost dana, ostaje da prosudimo.

Exitova ''igra senki''

Festival danas uistinu napreduje i postaje sve sadržajniji u zabavnom smislu, te je vidljiv sve veći broj izvođača kako domaćih, tako i onih iz bivših jugoslovenskih zemalja i naravno sa Zapada. Čini se da sve više ljudi posećuje ovu odnedavno “državu u državi”.
Sve to iziskuje ogromna finansijska sredstva, o čijim putevima se skoro nikada ne govori a svako pominjanje predstavlja tabu temu o ovdašnjim krugovima. Kako to da pored donacija u visini miliona evra ovaj komercijalni festival nikada nije poslovao sa dobitkom. Osim EU, danas EXIT finansira Vlada Srbije, Pokrajina Vojvodina i grad Novi Sad u kome vlast danas drže Radikali. Javna je tajna da osim što je umešan u političke igre ovaj festival predstavlja finansijsku rupu bez dna u kojoj građani, a da nisu pitani, moraju da sipaju svoj teško stečen dinar. Nimalo slučajno što su organizatori festivala bili hapšeni zbog sumnje u milionske pronevere, ali je sve zataškano političkim dogovorima DS-a čiji ljudi kontrolišu festival sa vladajućom koalicijom.
Ako pouzdano znamo da su svi borci za “demokratizaciju” (a u suštini postmodernu okupaciju) Srbije u vreme revolucionarnih promena uredno isplaćivani prema odluci američkog Kongresa (o tome pišu strani analitičari poput Tima Maršala,”Igra senki”), onda nije daleko od pameti da zaključimo da je finansijer za ovaj festival bio isti ili sličan. Zašto je to tolika tajna u društvu koje se predstavlja kao reformsko i transparentno?
Nesporna manifestacija političkog uticaja EXIT-a ispoljena je u iznuđenoj odluci da i Radikalske vlasti grada Novog Sada finansiraju ovaj festival iz budžeta grada. Iako je EXIT na predsedničkim izborima iskorišćen da promoviše svog kandidata – Tadića, a da deluje protiv Nikolića, iako je ove godine bio ispolitizovan od NVO sektora ("srebrenizacija Srbije"), i iako je Toma Nikolić obećao da ga sledeće godine neće biti ako se to desi – za EXIT "nema zime" ni pod radikalskom vlašću. Toliki razvojni projekti vezani za grad Novi Sad, mnoga nerešena pitanja komunalnog, socijalnog i jednom rečju egzistencijalnog karaktera su nezapočeti, nedovršeni i neopravdano stavljeni u drugi plan, dok je EXIT postao navodno egzistencijalna potreba po onoj rimskoj – hleba i igara.

Postmoderna i multimedijalna agresija

Čije je EXIT čedo, i kome ta manifestacija toliko znači? Da li je rat koji je Srbiji objavljen indirektno oko 1990. godina uopšte i završen 99-te godine, posle "milosrdnog anđela", ili je poprimio druge pojavne oblike i forme? Na sva ova pitanja je nemoguće jednoznačno odgovoriti, jer su sva međusobno prožeta i komplementarna i zahtevaju šire sagledavanje globalnih svetskih političkih pa i geopolitički procesa(tendencija) i aspiracija vezanih za ove prostore.
Globalna dominacija jedine super – sile SAD koju kontrolišu finansijski centri moći zasniva se na nekoliko bitnih postavki. Jednostrano bi bilo današnju globalnu supremaciju sagledavati samo iz ugla ekonomske (koja sve više postaje diskutabilna) i vojne dominacije SAD. Možda najvažnija karta na koju igra “slobodni svet” oličen u “interesnim” društvima je karta (pseudo)kulturne infuzije koja se ubrizgava u “istočne zemlje obolele od komunizma”. To se dozira putem globalnih medija, muzike, filma, mode, umetnosti, novih i “naprednih religija”. Tako festival EXIT iza navodno prostodušne ideje (plasirane kao mamac podložnim grupacijama), da zabavi, opusti ili razonodi mladog čoveka krije nešto mnogo dublje i opasnije no što na prvi pogled izgleda.
Mlad čovek u Srbiji danas, posle svega što se izdešavalo i odigralo na ovim turbulentnim prostorima, u stanju potpune egzistencijalne nesigurnosti, haotičnosti i apatije. On ne vidi nikakvu perspektivu. Kao takav, olako pristaje na sve vrste kompromisa koji mu obećavaju lepši život i izvesniju budućnost. U uslovima potpuno poljuljanih, degradiranih i relativizovanih merila vrednosti plasiraju se mladima “brza rešenja” (koja nisu rešenja već zablude i stranputice) i na taj način postiže se željeni efekat koji se ne bi mogao čak ni ratom ostvariti – a to je kulturno, intelektualno i duhovno kontrolisanje mladih i manipulisanje sa njihovom potrebama za slobodom. Da li je EXIT-oovska kulturna matrica zaista "izlaz" za mlade ljude ili ćorsokak u postmodernom lavirintu besmisla.
U tom pogledu, organizacije poput EXIT-a se pojavljuju kao navodni dušebrižnici za sudbinu “neshvaćenog mladog sveta”, koji mladima ukazuju na sve manjkavosti starih vremena i “prevaziđenih vrednosti i navika”, te nude “svoj” sistem (inače vrlo diskutabilnih) vrednosti zasnovanih na modernom sujeverju da je sve što je novo i savremeno je napredno i dobro, a staro i tradicionalno prevaziđeno i nazadno, da mlad čovek mora biti sam svoj gazda i od svega "slobodan", hedonizam kao vrhovni smisao života, bolesni individualizam koji negira osećaj zajedništva i solidarnosti. Pored toga iskazivanje neposlušnosti i nepoštovanje prema državi i njenim institucijama postaje vrlina sama po sebi.
Veliko prisustvo i konzumiranje raznih vrsta droga (i pored “rigoroznih” kontrola) i alkohola na festivalima ove vrste samo dodatno negativno utiču na, ionako loše, psihofizičko stanje mladih generacija.
Alkohol i droge su vekovima bile sredstvo versko-političke manipulacije nad masama. Orgijastički pokreti antičkog sveta (preteča rok kulture) su masama davali kroz dionizijevske igre, alkohol i droge osećaj oslobođenosti pa i mističke povezanosti. Tako je u islamskom svetu u vreme Krstaša "Starac sa planine", pre skoro jednog milenijuma, svojim sledbenicima – borcima džihada – davao droge i stvarao im iluziju da su u raju. Posle toga su oni ispranih mozgova bili spremni da izvršavaju sve naloge svoga vođe. Na Zapadu u srednjem veku su "karnevali" bili dozvoljen i kontrolisan socijalno-psihološki ventil u rigidnom poretku koji guši spontanost i slobodu.
Tako je i rok pod-kultura, iako započela kao pobuna mladih protiv nepravednog poretka od tog istog Sistema bila "pacifikovana" pa iskorišćena za zaglupljivanje mladih generacija u svom društvu, a zatim i u "inostranstvu". Tako se "umetnost pobune" pretvorila kroz komercijalizaciju u svoju parodiju, u nstrument kojim globalni centri moći kontrolišu mladu generaciju. Pored toga "kultura festivala" stvara obeskorenjene individue koje gube svaki osećaj kulturnog ili nacionalnog identiteta. Tako se otupljuje potencijalna energija bunta, ili se preusmerava u pravcu jalove destrukcije ("huliganski pokret") koja ne preti Sistemu. Isto tako se kroz zabavne sadržaje vešto vode "ideološke operacije niskog intenziteta" kojima se preobraća "domorodačko stanovništvo" u masu pokornih konzumenata neoliberalnog poretka. Ove "sublimisane" poruke koje deluju i iznad i ispod praga svesti se kombinacijom navodno benigne "zabave i hemije" ulivaju u svest mladih generacija, od kojih se stvara armija "podložnih i bezimenih ljudi", ali i grupe novih "janičara liberalizma". Tu onda nema više reči o poštovanju sopstvene vere, tradicije i porodičnih vrednosti.

EXIT "tehnika državnog udara"

Mladima se, danas, sve više manipuliše u političke svrhe i koriste se kao "topovsko meso" ili "kulise" sve učestalijih “demokratskih” ili popularnije “obojenih revolucija", odnosno tihih prevrata na tlu Istočne Evrope. Nedavne revolucionarne prilike u Ukrajini “narandžaste” boje, nedvosmisleno ukazuju na to. Udarna pesnica plišane revolucije u Ukrajini bila je baš ta dezinformisana i korumpirana mladost koja je organizovana i finansirana od strane političkih centara centara moći sa Zapada. Danas su to već prave transnacionalne nevladine organizacije i agencije sa filijalama u mnogim gradovima sveta i čija je svrha da kroz kulturne i zabavne sadržaje vrše političke operacije "niskog intenziteta" sa ciljem vršenja pritiska ili rušenja političkih režima koji nisu po volji centrima globalne moći i uticaja.
Centar Kijeva je tih dana bio pretvoren u jedan veliki cirkus u kojem je dominantnu ulogu igrala narandžasta boja.Mladi su tih dana planski izvlačeni na ulice, iz škola, sa fakulteta, da bi navodno iskazali svoje nezadovoljstvo vladajućom političkom garniturom u Ukrajini. Organizovani su mnogobrojni koncerti (sa tehno zvucima koja negativno deluje na psihu čoveka, izazivajući agresiju i bes), različiti performansi, postmoderni rituali, a bez droge se nije mogao zamisliti sav taj "demokratski karneval". Kijevski trg je bio preplavljen mnoštvom šatora u kojima su se dešavale svakojake stvare i širio krajnji nemoral. "Seks droga i rokenrol" su od bili sredstvo kojim je kupovana ionako nezadovoljna mladost Kijeva.
Na pitanje ukrajinskog novinara, zašto je tu i kako provodi vreme protestvujući protiv vladajućeg režima, jedan mladi revolucionar je odgovorio u sledećem kontekstu, da mu je lepo, da ima zabave i mnogo “slobodne ljubavi” (prevedeno na srpski - orgijanja). Čitava priča vezana za ukrajinsku revoluciju, bar za onaj “kontrolisani i usmereni deo tog tzv. “grand šoua”, može se u određenim segmentima povezati sa EXIT festivalom, jer je očito da postoje brojne sličnosti sa istim. Sadržinski, oba “spektakla” (iako možda na prvi pogled po političkom kontekstu različiti) imaju isti planetarno-politički cilj, a predstavljaju isto sredstvo u “nečijim” rukama. Isto tako nije slučajno što su naši EXITovski orijentisani Otporaši koje su ovde sa pravom proglasili za "janičare globalizma" išli u Kijev da kao iskusni revolucionari obučavaju tamošnje grupe za uličnu subverziju.
Primetno je da je matrica koja pokreće i organizuje ovakve parade slična te da se obe manifestacije vode sličnim motivima i principima. Dakle, političko manipulisanje i regrutacija mladih pod parolom zabave i provoda i njihova beskrupulozna zloupotreba predstavlja ideju vodilju u borbi protiv “neposlušnih i nazadnih režima i naroda”. Eksperimentisanje sa mladima nije nimalo slučajno, niti novo (npr. komunizam ili "68"). Stvaranjem kontrolisanog ambijenta,a time i efekta “staklene bašte” (u kojoj se na psihu čoveka utiče različitim sredstvima i metodama, počev od agresivne muzike, sumnjivih parola, droge i alkohola) kreatori “novog naprednog sveta” postižu dugoročne ciljeve, kako one političke tako i one zasigurno mnogo značajnije – u oblasti kulturnog i intelektualnog života. Na taj način se "posrednom strategijom" kroz kulturu i zabavu potura skoro nevidljiva (stealth) liberalna ideologija i nepovratno menja kulturna matrica jednog naroda.
...
Vrlo je zanimljiva i sledeća izjava:
EXIT Festival je 2003. godine postao država. Kao prava država, dobio je svoju zastavu, sa četiri boje (koliko je i programskih dana), pasoše koje su posedovali svi jer su u pitanju bile programske knjižice, lične karte koje su zapravo bile ulaznice za Festival, ali i konzule i ambasadore (preuzeto sa sajta www.exitfest.org/ ).
Na koji način shvatiti prethodno? Da li EXIT država u Srbiji predstavlja oblik kulturnog separatizma? Da li se time zlurado podsmeva neuspehu srpske elite da napravi iole valjanu državu? Da li se na ovaj način možda šalje poruka o nekom novom budućem nad-organizovanju nekog pokreta ili pak o pretpostavljenoj “izabranosti” prisutnih na ovoj manifestaciji? Ako je EXIT STATE država onda bi trebali da ima vojsku. Za koga i koje ciljeve bi se ta vojska borila i ko bi joj bio komadant. Možda Čeda?

www.vidovdan.org

[Edit by cg_ac: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]