Jedna od stavki koje svi veoma visoko kotiramo na lestvici svojih prioriteta jeste očekivanje da se s određenim životnim problemima nosimo sami - i to s uspehom. Postavljamo sebi pitanja u nedogled, a ključno pitanje koje nas sve vodi napred jeste: šta očekujemo? Šta valja činiti da bi se očekivanja ispunila i postala deo realnosti? Svakako da o svemu treba pre svega dobro razmisliti. Preterana euforičnost nije nešto što će nam podići moral, ma koliko mi sami sebe uveravali da je to ipak moguće. Hteli mi to sebi da priznamo ili ne, u takvim situacijama sve može izgledati kao da požar pokušavamo da ugasimo benzinom.

Da li godine mogu da utiču na ostvarivanje određenih očekivanja? Neko će reći - što ste mlađi, to je veća opasnost da se napravi loša procena. Može da bude tako, ali to ipak nije pravilo. Ono što može da bude od koristi svakome od nas, bez obzira na godine, na prvom mestu, jeste količina entuzijazma s kojom započinjemo svaki dan. Šta nam je još potrebno pored entuzijazma? Recimo da idemo kroz život hladne glave i s kalkulatorom u ruci. Da li je to dovoljna motivacija? Trebalo bi da bude. Samo nam se na taj način može ukazati prilika da radimo ono što volimo i da za to budemo i dobro plaćeni. Ali, da bi se i taj uspeh postigao, potrebno je da budu obavljeni određeni razgovori u skladu s našim očekivanjima. Nešto se dugo odlagalo? Onda je vreme da tome dođe kraj.

Moguće je, naravno, da za to nismo uvek spremni, posebno ako oklevamo u strahu od toga da bismo mogli čuti nešto što nam baš i ne odgovara. Bilo bi dobro sagovorniku davati na neposredan način do znanja koja su vam očekivanja, čak i ako ste stopostotno sigurni da on to veoma dobro zna. Da bi očekivanja bila razumna, a ne prevelika, neke stvari, čak i one najneprijatnije, jednostavno treba reći na vreme.



Izvor: Krstarica