Šta mladi u Srbiji misle o Srebrenici?


Memorijalni centar Potočari
Polemika oko rezolucije o Srebrenici svela se na političko-stranačke obračune. Mladi su isključeni iz te rasprave i nije lako ustanoviti je da li je to zbog toga što ih to ne zanima ili za to postoje neki drugi razlozi?
 
Čitava priča oko Srebrenice, i ratnih zločina uopšte, pretvorila se u vaganje političke štete ili koristi od donošenja rezolucije o tom događaju. Sociolog Todor Kuljić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, kaže za Dojče vele da protok vremena potiskuje neke teme. Stasavaju nove generacije, koje se sve manje bave ratovima iz devedesetih godina, utisak je profesora Kuljića:
 
„Prevladavaju novi problemi sa kojima su mladi zaokupljeni, pa oni vrlo često tu prošlost shvataju i kao balast. Utisak je da mladi danas nisu toliko zainteresovani za te masovne zločine, kao što je to, recimo, bilo pre desetak godina. Kažem da je to utisak, jer utisak često vara. Verovatno bi neka konkretna, empirijska istraživanja, dokazala nešto sasvim drugo od ovoga što sam vam ja rekao.“
 

Desile su se ružne stvari, ali...
 
A na takvom jednom istraživanju upravo radi Ivan Kuzminović, izvršni direktor Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Ispitivanje na uzorku mladih od 17 do 25 godina pokazuje da postoji tendencija prihvatanja da se desilo nešto jako ružno kada je reč o učešću Srbije u ratovima devedesetih, kaže Kuzminović:
 
„Međutim, tu postoji ono čuveno ’ali’. I u upitniku, u otvorenim odgovorima, uvek se postavlja ta rečenica ’ali, šta je činjeno nama, i koliko su velike bile srpske žrtve’. Tako da ja mislim da mladi ljudi žive u toj konfuziji koju projektuju svi u ovom društvu, i političari i javne ličnosti, a to je da, iako se možda nešto desilo devedesetih godina, iako je u Srebrenici možda bio nekakav zločin, pitanje je te reči ali, i to će ostati dugo vremena.“
 
Iz dijaloga o Srebrenici nisu isključeni samo mladi, primećuje Kuzminović, već i čitava javnost i nevladin sektor. On navodi da nije prvi put da politička elita u nekom svom zatvorenom krugu donosi neke krupne, naknadne istorijske odluke o tome šta se desilo u prošlosti. Mladim ljudima tako ta rasprava o rezoluciji deluje kao još jedna politička igra u Skupštini Srbije, primećuje Kuzminović:
 

„A pristup naših političara Srebrenici, dakle ta vrsta pregovora među njima, da li je to bio zločin ili genocid, da li se tamo uopšte nešto desilo, samo dodatno doprinosi konfuziji kod mladih ljudi, koji su i ovako sluđeni svojim ne tako malim problemima: jednim lošim obrazovnim sistemom, jednom ruiniranom zemljom u kojoj žive, i nepostojećim prilikama za rad i zaposlenje. Dakle, jednom ličnom neizvesnom budućnošću.“
 
Od ’ne zanima me’ do podrške deklaraciji
 
Blic anketa među mladima donekle potvrđuje iznešene utiske. Polovina mladih, recimo, nije uopšte obaveštena, ili ne prati rasprave oko deklaracije o Srebrenici, uz opravdanje da ih to previše ne zanima. Druga polovina ipak ima neki svoj stav o pitanju da li bi Srbija trebalo da donese deklaraciju o Srebrenici:
 

„Pa, mislim da bi trebalo, i to jednu deklaraciju, a ne dve, ali nisam pratio šta se dešava i ne zanima me, to je samo moje mišljenje. Mislim da to nema veze sa politikom, tako da me zaista ne zanima to previranje, jer mislim da to treba da se donese iz nekih drugih razloga a ne političkih.“

„Smatram da trebamo da usvojimo deklaraciju, kojom bi osudili taj zločin, nezavisno od toga šta će biti sa druge strane granice. Jer, uvek treba biti čist pred sobom, a šta će neko drugi da uradi to je njihova stvar.“

„Naravno da sam za to da se prizna kolektivna odgovornost, i da se to ne prenosi na mlade ljude. Kažem, ti ljudi su krivi, treba da budu osuđeni svako za svoje postupke, i da se jednom završi sa tom pričom.“

Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Пренето са...
------------------------------
Zašto ne treba slušati šta o Srebrenici misle podmlaci srpskih partija, nego članovi orkestra Beogradske filharmonije, poslednja nada da u sledećoj generaciji srpskih političara nećemo imati samo nakaze


Dva događaja iz proteklog vikenda podsetili su me na jednu crticu iz rane mladosti. Bilo je to vreme s početka 80-ih, kada su maturanti primani u Partiju. Tada smo na školskom basketu igrali podeljeni na komuniste i nekomuniste. Komunisti su, naravno, uvek gubili i to nisu bile utakmice, već iživljavanje. Mnogo godina kasnije razumeo sam zašto je taj basket bio toliko neravnopravan: već sasvim dekadentna, Partija je uglavnom primala slabije primerke vrste, one koji su po instinktu slabijeg znali da će im u surovom životu koji dolazi Ona biti zamena za sve nedostatke.

Skoro tri decenije kasnije, gledao sam klince iz ovdašnjih partijskih podmladaka kako raspravljaju o zločinu u Srebrenici. Naravno, neki moron iz nevladinih organizacija kome nije išao basket pročitao je negde kako su se Nemci suočili sa holokaustom tek u drugoj generaciji. Onda mu je sinulo da bi to moglo i sa Srbima, napisao je projekat, aplicirao, uzeo kintu i napravio skup mladih partijskih aktivista o Srebrenici. Starmali predstavnik DS, koji je već priznao majci da će, kad poraste, biti Boža Đelić, rekao je da rezolucija o Srebrenici nije zbog mrtvih, nego zbog živih i generacija koje dolaze; dečak iz SPS koji je rekao da je to bio genocid verovatno i ne zna da je zbog toga bio optužen šef njegove partije, koga nije ni zapamtio, tako da misli kako je Sloba sigurno tip koji je ubio Betmena; ni dete iz LDP nije imalo dilemu: geniocid ili ništa.

E sad, u Srebrenici se jeste desio zločin i bilo bi lepo da ta deca imaju neku empatiju prema tome, nema veze što im ne ide basket. Ali je nemaju jer padaju na prostoj stvari: nikad ta partijska omladina nije na skupovima pokazala, na primer, empatiju sa svojim zemljacima koje je pobio NATO ili onima koje su opljačkali njihovi partijski uzori. Ili sa svojim ćaletom koji štrajkuje na pruzi i jede sopstvene prste, osim ako se pod empatijom ne podrazumeva rešenost da neće da prođu kao ćale, pa zato i trče u partije.

Naravno, klinci su već dovoljno namazani da shvate kako je pravi bunt samo onaj koji se isplati, i zašto bi onda iko od njih razmišljao o ćaletu kad može o Srebrenici. I to rade onim jezikom koji ne znači baš ništa osim da su naučili da imitiraju matorce. Tako da, ako vam se čini kako vam se u licima političara predstavljaju uglavnom nakaze, trebalo bi da znate: u budućnosti će jedino i biti mesta za nakaze. I, ako moje iskustvo sa basketa nešto znači, s tom generacijom će i nestati partije kakve poznajemo, pa, ako imate vremena, čekajte.
Пренето са...

Mene prvog vise ne zanimaju te isprane price. Zlocin se dogodio, osuditi odgovorne i kraj price. Malo mi je vise degutantno da od toga pravimo neki drzavni problem. Uostalom Srbija je mnogo vise uradila na polju suocavanja za zlocinima nego muslimanski deo BIH koji i danas velica zlikovce.

какво суочавање са злочинима?
нисам ја правио злочине па да се сад морам суочавати са њима

Neka se političari izvinjavaju, kleče i cvile, a nama neka obezbede bolje uslove živorta i sjašu jednom sa ovih tema. 

ne znam dje se to velicaju zlikovci s nase strane, mi smo jedini narod koji nije raxbilitovao svoje nacisticko nasljedje i proslost, a i ovi sto su 90ix cinili zlocine vala nikakavu podrsku nemaju u narodu...inace ja ne zamjeram aliji sto je pokusao napraviti islamsku drzavu, vec sto nije znao napraviti nikakvu drzavu...

Mislim da stvarno nema smisla svaki dan otvarati ovakvu temu iznova. Na ovom forumu očigledno je koliko ljudi koji danas žive u Srbiji su morali da pobegnu iz Hrvatske i BiH od zločinaca drugih nacija. Osilila se bagra posle WWI kad su prošli jeftino, pa još više posle WWII. Samo nek pokušaju opet ima da dobiju po pičci još gore

mislim nisu bosnjaci vrsljali po srbiji, vec srbi po bosni, jel tako ???

Nije .... Tamo su Srbi svoji na svome i starosedeoci  - a vi ste dosli sa Turcima - kako pokazuju najnovija naucna istrazivanja .

Ti i sada vršljaš po našim forumu, pa nikom ništa.

ne postoje Bošnjaci, postoje  samo zaostali okupatori i kvislinzi koji se kao kancer šire po tuđoj zemlji. I vršljali ste po Srbiji ko kaže da niste taj pojma nema.