Sta mislite o Van Gogh-u ?! :: Muzika ~ Koncerti ~ Izvodjaci

http://www.popboks.com/albumi/vangogh.shtml

Fenomenološki osvrt na društveno-istorijski značaj i ulogu grupe Van Gogh u oskudnim prilikama domaće zabavne muzike, ostavićemo ovom prilikom po strani. A, s tim u vezi, i napomene o eventualnoj obavezi, odgovornosti i „zadatku“ koji bi bendu mogli da se nametnu sa izdavanjem svakog novog albuma. Kraljevi srpskog mejnstrim rocka 90-ih, vraćaju se posle četvorogodišnje pauze na scenu novim albumom Kolo (zadovoljstva, optimizma i ljubavi, nasuprot vilinog i vrzinog, koja će, nadaju se autori, zauvek ostati deo prošlosti).
Za 20 godina karijere, Van Gogh su nastojali da svoj pravoverni pristup pomenutom mejnstrim rocku oneobiče uplivom drugačijih muzičkih elemenata, po ugledu na svoje najpoznatije svetske kolege U2. Danas je od te duhovne fascinacije ostala samo površna sličnost u imidžu, dok sam bend produbljuje krizu sopstvenog identiteta, suštinskim nesnalaženjem u globalnim kretanjima kroz aktuelne muzičke tokove, koje je podstaknuto odsustvom pravog autorskog nadahnuća. Rezultat – pesme koje zvuče kao da ih je pisao neko drugi.

Skretanje u melodični pop po uzoru na vojvođanske bendove 90-ih dominira većim delom albuma (u efektnim potencijalnim hitovima Plastelin, Vrteška, Spisak razloga, Od kad te nema), uz nekoliko „Bajaga-sreće-Pilote“ balada (Dišem, Suđeno mi je, Ljubav je). Van Gogh najviše liče na sebe u energičnoj Cultovskoj Deo oko tebe, i melanholično-himničnoj Do kraja sveta. Svoju ljubav prema srpskoj tradiciji, ispoštovali su i ovog puta u uvodnoj pesmi. Ludo luda, predstavlja vrlo ubedljivo, moderno uglazbljenje narodnih stihova koje je zabeležio Vuk Karadžić. Jedini „incident“ na albumu je Emigrant, pristojno okušavanje na world-music terenu. I opet moram reći - po uzoru na poslednje albume Darka Rundeka.
Ako melodije, aranžmane i produkciju ostavimo po strani kao manje ili više zadovoljavajuće, dve tačke na kojima se ovo izdanje spotiče su: tekstovi i vokalna interpretacija istih. Tematski krug koji se vrti oko ljubavnih problema, otelovljen je u pretencioznim stihovima, koji neretko sadrže nerazumljive ili prozaične metafore. Unutrašnji monolozi prepuni opštih mesta i otužne patetike, kombinovani sa kvazipoetskim slikama, krnje muziku, dajući joj artificijelni i lažni ton. A samim ti i onemogućavajući suštinsku identifikaciju slušaoca sa pesmama.

Đuletovo (već samo po sebi prepoznatljivo) pevanje, prenaglašeno na ivici greške, samodopadljivo i nepotrebno razgovetno u perfekcionističkim nastojanjima, doprinosi krajnjem, lošem utisku.
Na kraju, ostaju pitanja. U čemu se danas ogleda autentičnost Van Gogha? Šta se krije iza njihove stalne želje za promenom – lično uverenje, egzibicionizam ili približavanje novoj, mlađoj publici. Da li jednom stečeni zvezdani status na domaćoj sceni, ičim može da bude poljuljan?
Kako je naša mejnstrim scena sačinjena od po jednog predstavnika svakog žanra, postavlja se pitanje značaja ili uticaja objektivnog sagledavanja njihovog tekućeg stvaralaštva. Bez podsticaja u lokalnoj konkurenciji, teško se nalazi motiv za veći trud i bolji kvalitet. Inercija kao mehanizam preživljavanja ostaje tako usud srpskog začaranog Kola.
Pozdrav iz Jagodine !!! Smile