Šta mislite dali ce se vuk draškovic vratiti na politicku scenu Srbije?

Има свега ... а има и што шта занимљивог о Вучини ...

Jedan od komentara na moje pretposlednje pisanije bio je i pitanje-konstatacija, ''čini se da ne volite Vuka?'' što me je podsetilo na jedan razgovor od pre četiri godine. Tada mi je na kraju intervjua jedan novinar postavio još direktnije pitanje - Zašto vi toliko mrzite Voju (Koštunicu)?

Pošto sam skočio kao oparen i napravio mu dramsku scenu poput one koju je svojevremeno Nela Eržišnik napravila Minimaksu u legendarnoj i kultnoj emisiji ''Od glave do pete'' (izvinjenje omladini, jer ovo mogu da znaju i shvate samo stariji koji sve to pamte) on je ostao zbunjen. A kako i ne bi kada sam mu afektirajući rekao otprilike- ''kako vas nije sramota da me vređate, nemojte da to još jednom čujem, to ste rekli sad i nikad više'' a onda spustio loptu i objasnio mu u čemu se sastoji ta ''uvreda''. Za mene je mržnja jedna veoma jaka emocija, jača čak i od ljubavi i kada mi kažete da mrzim Koštunicu, to je kao da ste me pljunuli, odnosno gore nego da ste mi rekli da sam zaljubljen u njega, i da ga prosto obožavam. Jer ja, za njega i ostale političare uopšte nemam nikakve emocije, pa čak ni negativne. Zato što ih oni prosto ne zaslužuju, zato što su nedostojni čak i nečije a pogotovo moje mržnje.

Toliko za početak, a sada možemo dalje. Pošto se niko nije rodio kao političar, ni počeo da se bavi politikom u vrtiću i uglavnom ima i neku profesionalnu karijeru, ja se trudim da političko biće i politički angažmana bilo koga odvojim od njegovog ličnog i profesionalnog. Ja ''ne volim'' Voju ali nikad neću reći da je Dule Savić bio loš fudbaler zato što je simpatizer ili član DSS-a. Pa kako bih kada sam i ja bio jedan od onih koji su na stadionima skandirali njegovo ime? Niti bih ikada mogao reći da je Siniša Kovačević loš dramski pisac, zato što je obožavao Vuka a sada obožava pomenutog Voju i što je aktivni član njegove stranke. To bi bilo besmisleno imajući u vidu sve ono što je napisao.

Isto je i sa Vukom. Ono što imam da kažem i što sam rekao o njemu, odnosi se prevashodno na Vuka kao političara. Vuka kao čoveka ne poznajem, niti sam ikada imao želju da ga upoznam. Vuk kao pisac ima svoje mesto u istoriji srpske književnosti, jer je napisao jedan zanimljiv roman ''Sudija'', jedan odličan roman ''Molitva I-II'' i jedan veliki antologijski roman ''Nož''. To što se isti što bi rekli kritičari ''koncepcijski i strukturalno'' da ne kažem kompozicijski, stilski i tematski naslanja na roman Vojislava Lubarde ''Gordo posrtanje'', po meni uopšte ne umanjuje njegov kvalitet. Ali sa Vukom političarem stvari po meni, stoje sasvim drugačije.

A da bi smo to shvatili neophodno je da se odmah na početku suočimo sa pitanjem, koje sam ja uostalom postavljao i svojim prijateljima pre dvadesetak godina kada su se mnogi od njih ''palili'' na tog istog Vuka. Šta je to politika Vuka Draškovića i SPO-a? Ja ne znam i ne vidim. Odnosno, ono sto ja vidim je da je nema, da ne postoji!! Jer antikomunizam, monarhizam i teizam, to nisu a Vuk i SPO su baš to ponudili narodu. Ljudima koji su četrdeset godina živeli u komunizmu, ponudili su antikomunizam. Onima koji su živeli u socijalističkoj republici, ponudili su monarhiju i kralja. Onima koji četrdeset godina nisu smeli da ispoljavaju svoju veru i slave slavu, ponudili su teizam odnosno pravoslavlje. I to je naravno upalilo, narod je tu ''polituku'' oberučke prihvatio, kao što bi žedan u pustinji prihvatio Koka-kolu, ili da se ne uvrede nacional-patriote bozu. Ali ''kralj trgova'' i mitinga, nakon toga više nije imao nikakvu ideju. Jer kad utolite žeđ i izađete iz pustinje, vi shvatite da vam za život treba mnogo više od Koka-kole odnosno boze. Shvatite da je lepo što umesto Titove ili Miloševićeve slike, sada možete da nosite i kraljevu, umesto zvezde petokrake, kokarde i krstove, da skandirate ''Bez klralja ne valja'', da jedete gibanicu i pečene jagnjiće na Ravnoj gori, zarasli u bradu i opasani redenicima, ali da se time ništa ne rešava i ništa ne menja. Jer kada je došao konačno i taj ''kralj'' odnosno prestolonaslednik, kada se potrošila sva ta na trgovima i demonstracijama nagomilana energija, kada su Vuk i SPO potrošili tu opozicionu ekskluzivu, počeli su da padaju u zaborav. Zahvaljujući naravno i Vuku kao čoveku, odnosno da se ne lažemo mnogo više zahvaljujući njegovj ženi. Ili bolje reći njihovoj pohlepi za novcem i vlašću.

Ne znam da li se sećate da je prvi predsednik prve posleratne demokratske vlade Zoran Đinđić, pre toga bio i prvi demokratski gradonačelnik Beograda. Koga su sa tog mesta smenili SPS i SPO, Miloševič i Drašković!!?? Da, lider opozicije, ''kralj trgova'', njegova sujeta i njegova želja za vlašću i novcem. Sećate li se da su nakon toga raspisani lokalni izbori, koje je celokupna demokratska opozicija bojkotovala. Kad kažem celokupna ne mislim na SPO jer on očigledno nije bio ni opozicija, a jos manje demokratska. I šta je bilo nakon toga? Pa Vuk je pobedio, odnosno za usluge domu Miloševića, dobio na poklon Beograd da njime vlada i da ga pljačka, isto onako kako je Milošević vladao Srbijom a njegovi bližnji je pljačkali. Da li se sećate šta su bili rezultati te vladavine? Stotine stanova i lokala podeljenih simpatizerima i obožavaocima Vuka i Danice, i hiljade kioska na beogradskim ulicama. Koje je za par hiljada maraka svakome ko je hteo, darivala Dana ''carica''. Koja je osim toga i od jedne da ne kažem jedine urbane gradske opozicione televizije, kakav je do tada bio Studio B napravla goru splačinu od RTS-a.

A šta je bilo posle? Ništa, vajni lider opozicije i glavni Miloševićev politički protivnik je od strane tog istog Miloševića tokom bombardovanja 1999.god. postavljen za potpredsednika vlade SRJ, i to je bila kruna njegove političke karijere!! Zato mene uopšte nije začudila odluka Vuka Draškovića da ne učestvuje na izborima 2000.god. onda kada je sva demokratska opozicija na njima učestvovala i konačno srušila Miloševića!! Pamtite li ? E ako pamtite onda mi recite, kako onaj ko učestvuje na izborima kada ih svi ostali bojkotuju, a stoji sa strane kada svi ostali udruženi ruše Miloševića, može da bude najveći opozicionar, demokrata, borac protiv komunizma i autoritarnog režima bračnog para Milošević-Marković??

I kakva je to ''politika''? Na kraju krajeva, šta tu ima da se voli, da ne kažem da se poštuje? Za odgovor na ova pitanja ne trebaju vam nikakvi tajni podaci, ni dosijei već samo zdrav razum i elementarno poštenje.

A atentati?? Da, to je zanimljivo pitanje. Vuka su njegovi prijatelji Sloba i Mira, dva puta pokušali da ubiju i to je nepobitna činjenica, mada ne razumem zašto. Ali znam da to što je dva puta u životu bio žrtva, odnosno meta ne čini od njega po automatizmu mučenika, božjeg pravednika i bezgrešnog čistunca. Uostalom, zna se šta sleduje onome ko sa đavolom tikve sadi! Nego, da mi vidimo šta je na kraju kada se sve sabere i oduzme ostalo od SPO-a Vuka i njegove ''politike''? Gotovo ništa, ako izumemo brojne humke. Kako rođaka, bliskih prijatelja i saradnika, tako i onih koji su kao članovi njegove garde, izginuli u ratovima koje Srbija nije vodila. I knjiga ''Meta'' kao svođenje računa sa samim sobom, kao pravljenje životnog salda na kraju puta, kao iskreno i pokajničko suočavanje sa sopstvenim greškama i zabludama, jednom rečju kao ''otvarnje duše''!!

Pa kakav je taj saldo da ne kažem duša?? Pojma nemam, jer pomenutu knjigu nisam čitao, ali jeste moja majka. Koju sam kada mi je knjigu spomenula, upitao da li je Vuk u knjizi napisao za početak gde, kada, od koga i zašto je tokom svoje političke karijere dobijao pare? Nije, odgovorila je majka. Da li je napisao ko je, kako i po čijem nalogu isprovocirao nerede i sukobe na devetomartovskim demonstracijama, i kako i zašto je pravio Srpsku dobrovoljačku gardu? Nije. Da li je otvorio dušu i rekao, koja mu je strana obaveštajna služba najdraža? Naravno, da nije. A da li je napisao gde, kada, kako i zašto je ispijao kafice sa Mirom Marković? Nije, odgovorila je još jednom moja majka. Zato što se mene tiče ni tom knjigom nije objasnio, šta je to bila njegova politika, šta je to hteo i zašta se borio, osim za vlast i pare, ni pokazao šta to kod njega ima da se voli ili poštuje.

Možda to što je milošću Slobodana Miloševića, bio potpredsednik vlade SRJ tokom bombardovanja 1999.god. Što je veći neprijatelj bio svom opozicionom savezniku Đinđiću, nego Miloševiću? To što je Toma Nikolić u Skupštini obraćajući se Koštunici i njegovj vladi, a misleći na Vuka rekao, ''ja tek sad vidim kakvo ste govno od čoveka postavili za ministra!!'' To što je sam u svojoj knjizi napisao, da su ga klinci nakon petog oktobra na ulici nazvali smradom, a jedna baba ga je čak i pljunula?? Ili to što je nakon dvadeset godina čežnje, i želje za vlašću konačno postao ministar, u vladi Vojislava Koštunice, na najbedniji mogući način, zahvaljujući glasovima i podršci SPS-a.

Dakle, glasovima onih protiv kojih se navodno sve vreme borio, a čiji šef je dva puta pokušao da ga ubije?? Ili što je njegova žena, pod starost kao dugogodišnji invalidski penzioner postala član Upravnog odbora firme koju vodi Miloševićev pitomac, koji se nakon ubistva Zorana Đinđića ''proslavio'' izjavom ''jedan je platio''??

Što se tiče Vukovog dosijea, i pitanja da li je mogao da ga pročita i vidi, ko ga je od najbližih saradnika drukao mogu vam reći, ne samo da je mogao već i da je svoj dosije on pročitao. Šta je u njemu našao, i šta iz njega saznao ne znam, jer ga ja nikada nisam čitao, pa ni kada sam bio načelnik. Niti sam iz njega bilo šta izvadio, sakrio ili ne daj bože uništio!! O saradnicima, koji su navodno nemilice drukali lidere opozicije, i ostale unutrašnje neprijatelje, sve je rekao moj zamenik Zoran Mijatović. Tako što je naveo ekzaktan podatak, da je recimo beogradska UDB-a na tim Operativnim obradama, imala sve u svemu možda dva-tri saradnika!! Pa možda se Vuku posrećilo, da jedan od njih bude i neki njegov.

Da li je Vuk i u kakvom odnosu bio sa Jovicom Stanišićem, stvarno ne znam, kao ni ko je kome bio protivteža. I ja sam kao i ostali slušao priče da je Jovica osnivao neke političke stranke, među kojima se pominje i SPO, odnosno neki njegovi članovi ali ako očekujete da se te i takve stvari nalaze u arhivama službe, jako ste naivni!!

Ali ako ne znam ništa o odnosima Vuka i Jovice, znam definitivno odgovor na pitanje - Da li je Milošević bio šef Jovici Stanišiću ili obrnuto?? Jednom za svagda i zauvek, barem na ovim prostorima Milošević je bio šef svima pa i Jovici, kao što je Tito bio šef Rankoviću, Đinđić meni, Koštunica Bulatoviću, a Tadić Vukadinoviću, i tu ne treba imati nikakve dileme. Pogotovu ako znamo, da je najmoćniji šef UDB-e Aleksandar Ranković, koji je osim toga bio i predratni ilegalac, član KPJ, učesnik NOR-a i član Vrhovnog štaba, a posle rata čak i potpredsednik države, smenjen preko noći a da nije znao ni šta mu se sprema a kamoli bio u prilici da na to utiče ili to spreči!!

Press