Dobri, stari Platon je jednom davno napisao:
»Smisao života je
pripremanje na smrt…«
Svaka čast Platonu, inače veoma poštujem neka razmišljanja tog bezvremenog čovjeka, ali u ovoj se tvrdnji ne mogu složiti s njim. Možda jedino pod uslovom ako je Platon govorio s karmičkog vidika, pa je hteo reći da je smisao života u tome da živimo ovaj život najbolje što možemo, kako bismo stvorili pozitivnu karmu i mirno otišli kada za to dođe vreme.
Verovatno ste se svi bar ponekad zapitali u čemu je smisao života…ako i niste temeljito razmišljali o tome, možda ste si tek usput postavili takvo pitanje, ako ništa drugo, onda barem onda kada ste bili na najboljem putu da pokleknete pred teretom problema što ih život s vremena na vreme naplavljuje pred naše noge.
Po prvi puta sam bila suočena s tim pitanjem kada mi je bilo pet godina. Jedan filozofski raspoložen sused me je pitao:

»Šta misliš, šta je smisao života?«

Neko sam ga vrieme gledala u čudu, s velikim očima ispunjenim detinjim nerazumievanjem tako »odraslog« i ozbiljnog pitanja i dugo sam razmišljala što bih mu odgovorila, nadajući se da će sused odustati. Međutim, nije se dao i ja sam, pritisnuta uz zid konačno iskreno odgovorila:

»Ne znam. Ja sam tek počela živjeti. Kako vam onda mogu odgovoriti na to pitanje?«

»Očekivali smo da ćeš reći da je smisao života u tome da se zaposliš, udaš i rodiš djecu.«

Iskreno, u tom su mi trenu svojom izjavom odrasli bili beskrajno smiešni i nisam mogla shvatiti kakav je to smisao života koji ti nudi tek posao, udaju, obitelj i onda, jednog dana kada dotraješ – umiranje…Mislila sam u sebi »Ako je to smisao života, onda život nema smisla. Kakva je to logika roditi se da bi proveo život u savladavanju mnogobrojnih prepreka i na kraju umro, zaboravljen od sviju…«

Godine su polako prolazile, a ja sam, potpuno nesvesna toga, prestala postavljati to pitanje. Tek s vremena na vrieme mi ga netko postavi ili se povede rasprava u nekom društvancetu, pa na površinu isplivaju stara sećanja. Pokušala sam dokučiti razlog zašto me više ne muči to pitanje i iznenađena sam shvatila – zato što sada znam odgovor.

A odgovor je nadasve kratak i jednostavan – smisao života životu dajemo sami. Smisao je u malim stvarima. Budemo li proveli život čekajući da se dogodi nešto veliko, da iza sebe pustimo neki »veliki« trag, propustit ćemo život sam.
Onog trena kada sam prestala očekivati da će netko to napraviti umesto mene i kada sam odbila biti marioneta u nečijim nevidljivim rukama, moj je život  sam sebi postao smislom.
Prvi dečji plač na mojim prsima i malena glavica pospanih očiju pored mojih usana... Prvi nespretni koraci, razbiena kolena i vragolasti smehovi što zvone poput kristala. Čovjek uz kojega sam poželela biti i tada kada će mi se činiti da je smisao života već odavno iza mene. Prijatelji s kojima se mogu jednako tako iskreno nasmejati kao i zaplakati. Nedjeljni ručkovi s ostarelim roditeljima i poljubac na smežurano lice. Zajedničke šetnje kroz modre boje leta i zlatne boje jeseni; iščekivanje prvih zimskih pahuljica i miris poljskog cvieća u proleće. Trenuci kada se radost smenjivala s tugom jer su me zauvijek napuštali oni s kojima sam delila dobro i zlo – zahvalna i počašćena što su kročili u moj život i voleli me takvu kakva jesam i što sam ja imala priliku voleti njih. Pogled iz travnatog tepiha uprt u nebesku modrinu, zalazak sunca na večernjem horizontu i jutarnja kapljica rose na bijelom grmu ruže ispod moga prozora. Pev ptica na obližnjem hrastu, miris borovine koji se širi u letnoj podnevnoj sparini i magličasta zavjesa od kišnih kapi kad predveče munja propara uspavano nebo.

Smisao životu daju male stvari. A ipak tako velike



izvor- net

E fin tekstić. 

Ja verujem da posle ove životne ravni postoji sledeća i da je tu fora nekako kao u arkadnim igrama, pređi na sledeći nivo. Za to je potrebno ostvariti određene uslove (onih famoznih 10 zapovesti). Osim trčanja da se otvori sledeća kapija verujem da je smisao ostvariti što više sreće za sebe i one koje volimo. A ti koje volimo su takođe ostvarenje naše sreće, pa tako treba naći srodnu dušu, roditi decu, podići ih, izgraditi se što više kao osoba, ispuniti sebi i svom voljenom život lepim trenutcima sve do kraja.

davati svoju ljubav besomucno svaki dan, davati svoju dusu nekome svaki dan, traziti dusu u svim stvarima.
spoznati Boga
sta dalje biva - niko ne zna. ali postoji nesto.

@simijon ova ideja mi je pre padala na pamet. kao skupljamo poene u jednom zivotu da imamo vise da kupimo "neceg" u drugom... neko vise potrosi na jedno pa kazemo da je talentovan. a menj na drugo, pa kazemo da ima mana...
ma pustite me. filozofiranja 
ali i takve misli mi stvaraju uzitak 

nema smisao, al kroz lepe trenutke trazimo to, to je deffinicija filozofiju. Te lepe trenuci su sa ljubavom. Bez Erosa ne vredi traziti.

ne, to definitivno nije definicija za filozofiju.
a i i zivot ima smisao. inace ne bi bio ovde, svestan, sa mogucnostcu da postujes, dises, osecas. to sto ga neki vide vise, neki manje - njihov problem. svako ima slobodan izbor

"Dobri stari Platon" je bio apsolutno u pravu.  


Upravo to. Ne znam zasto si sumnjala, kada je to jedino logicno obrazlozenje njegove misli.

Velika greska vecine ljudi je sto na zivot gledaju povrsno, prepustajuci ga slucaju i kolotecini punoj virova (filozofija, bolest mi najmilija     ), nikada se ne pitajuci koja je zaista njegova svrha. Cak imam utisak da je mnoge strah od toga....
Tacno, otkrivajuci i pronalazeci smisao zivota, tj. njegov krajnji cilj, mi cinimo velike stvari za sebe i taj svoj isti zivot....a najveca od njih je priprema za smrt.
Sposobnost vizije, sposobnost ostvarenja realnih zelja, ljubavi, prastanja....cini jednog coveka velikim, a njegov zivot besmrtnim. Verujem da nije nimalo tesko umreti sa mislju da si u svom zivotu ucinio mnoge velike stvari.

to bi kazao sto je stvarno smisao, toliko je kretnski da nije jezicki, ili trivialno da ne vredi napisati.

Originalna verzija uvodnog posta: http://www.blog.hr/print/id/1623236101/u-cemu-je-smisao-zivota.html

Mislim, radi izvora... 

i napisali su
(to je biblioteka koliko su napisali knjigu kad su trazili svrhu, samo da Heidegger pominjem u Bit i vremenu kad pise to i na kraju tako zavrsi, ili ostavi ne zavrseno knjigu da na horizontu vremenu je bit, i to je isto takav cirkulus vitiozus kao sve i pre, a to dolazi iz strukturu, konstrukciju jezika,. Pinker jednostavno to kaze da po evoluciju nikad nije bilo to vrednost da covek razmisli na ontologiju al zato razmislimo jer tako pokazemo koloko smo spretni jezicki, a to je sexualni fitnes indikator, na drugom jeziku je Eros)

da i ....?ipak sam ga ja prevela  hihihihii:P