Iz ženskog ugla
Šta me hladi

Greješ se. Hladiš se. Da ima recepta za ljubavni napitak, ljudske duše bi se nudile na tacni. Zagrejemo se i mnogo je dobro. Ceo svet izgleda drugačije. Nema veze što plata kasni, što je nesnosna vrućina i još nemaš nikakve planove za more. Ipak, koliko god da se retko desi da vas nego zaista dodirne iznutra, toliko je to osećanje dragocenije. I hteli biste da traje. I čim to poželiš, ono kao da se već kruni. A da želite da prestane, ne bi išlo lako. A da traje još je teže.

U beskrajnim pokušajima samoanalize postavih, po stoti put, sebi pitanje - šta me hladi. Jednostavne stvari. Da ga vidim pijanog nekoliko puta, da se ponaša kao malo dete, da lupeta, da moram da ga savladavam u upornim tvrdnjama "Nisam pijan, šta ti je".

Onda ona svima dobro poznata igra toplo-hladno. Kad pretera. Kad mogu da naslutim svaki njegov sledeći pokret. Sad me voli najviše na svetu. Pa se onda ne javi čitav dan. Ili duže.

Prosipanje gluposti. Ima mnogo posla, ne zna gde mu je glava, zato je nervozan, nema to nikakve veze sa mnom. Jednostavnije bi i njemu i meni bilo da lepo kaže da mu je žao, ali da se ohladio.

Redovno gledanje utakmica. Nema veze što vas zovu prijatelji, što je dobra žurka, što je mnogo vrelo u kući, zalepljen je za TV i tu vezanost niko ne može da ugrozi.

Nemarnost. Dogovorimo se, ali on radi po svome. Mislio je da je tako bolje, zeznuo se, ali nije imao živaca da mi objašnjava. Više neće nikad. Da ne treba, možda, i da te poljubim za te reči?

Stravična sporost. Sporo radi, razmišlja, pakuje se, hoda, jede, obavlja jutarnju toaletu... Dok ga čekate, zaspite i posle vam nije ni do čega.

I ko zna koliki bi bio ovaj spisak da zaista ne pogledamo sebi u dušu i shvatimo zašto smo ga zavoleli. Jer, možda to nikad nismo ni uradili. Samo nas je zavela naša predstava o njemu. A ove sitnice su samo opravdanje za tu početnu budalaštinu.
Milica Bjelovuk

Iz muškog ugla
Šta me hladi

Nedavno sam posetio letnji "Bejsment". Odavno mi se nije desilo da budem najnormalniji u klubu. Ne znam da li je tamo atmosfera uvek takva, ili sam ja, možda, banuo na neko "tematsko veče", ali bi po onome što sam imao prilike da vidim, mesto opušteno moglo da se preimenuje u "Gejsment". A ja ne volim sve što vole mladi...

Lokacija je, naravno, u rekordnom roku morala biti promenjena (valjda nisam dovoljno urban, šta li?), a pošto je noć bila već pri kraju, kao jedina raspoloživa destinacija nametnuo se novootvoreni splav blizu Ade. Čim smo ušli, postalo je očigledno da se, za razliku od "Gejsmenta", na tom mestu ne okuplja liberalno, proevropsko (propedersko) biračko telo. Ne zato što je bilo tri puta više devojčica nego pripadnika muškog pola, već zato što među ženskom populacijom uglavnom nije bilo onih kojima bi broj godina dao za pravo da izađu na izbore.

Ono što me je, međutim, u celoj toj situaciji učinilo poprilično nesrećnim, jeste poražavajuća činjenica da će jednom doći dan kada će i one popunjavati glasačke listiće! Gledajući ih sa strane, nisam mogao da se setim ničeg što bi mi izgledalo manje seksi od njihovog nastojanja da budu mnooogo seksi. Mislio sam da nema ništa gore od netaknutih feministkinja, od kojih ćete, pod pretpostavkom da ste dovoljno pijani da im udelite bilo kakav kompliment, svejedno biti proglašeni za muškog šovinistu, ali sam očigledno pogrešio. Isto tako, mislio sam da se neću nikada složiti sa njihovim, u najvećem broju slučajeva besmislenim protestima protiv navodnog tretiranja ženskog tela kao predmeta, ali sam i tu očigledno pogrešio.

Da pređem na stvar: dovoljno je da budete koju godinu stariji, da dođete kolima i platite par pića, ali vam je uspeh zagarantovan samo ako se, pritom, prema njoj ophodite kao prema predmetu, da ne upotrebim neku težu reč. Ne nalazim ništa uzbudljivo u tome. Najortodoksniji muslimani, čvrsto se pridržavajući šerijatskog prava, nisu sposobni da ponize ženu toliko koliko su one sposobne da ponize same sebe. A, ja neću da učestvujem u tome. Radije ću izlaziti u "Gejsment".
Aleksa Jovanović