Tuđman je bio general, izložio svoju karijeru zbog svojih stavova i ako nisi znao bio je i u zatvoru...tako da...ne znaš dovoljno o Tuđmanu.

Јел оне што су минирали позоришта и авионе и оне који су убијали Србе у терористичким акцијама стално после 2. рата?????

А онај Шпегељ који вас је наоружао, да није и он био Србин?????

Лепо ти је рекао Меџик, и теби и свим осталим Хрватима овде!

Ali, naravno, B92 je morao da uplete i Srbe da su krivi za bilo sta, pa su zato doveli nekog lika da kaze kako i Srbi treba da saznaju za navodne "srpske zlocine".
Neverovatni su, strasno!

Šta vas ta Oluja tako boli da ju ne možete zaboraviti ni 12 godina kasnije...

evo za one koji ne znaju i za one koji znaju a prave se ludi 



Za zvanicno "krunisanje" "vode svih Srba" izabran je jedan istorijski datum - proslava 600-godišnjice Kosovske bitke. Sa pozornice visoke 18 metara Miloševic je predstavio urbi et orbi i sebe i "preporodenu, jedinstvenu, jaku i dostojanstvenu" Srbiju

Slobodan Miloševic je odmah posle Osme sednice postao neprikosnoveni lider Srbije: na zidovima mnogih kancelarija zamenio je Tita, šoferi su lepili njegove slike na "šoferšajbnu", mesari ukrašavali izloge sa kobasicama i slaninom. Jedan ženski list proglasio je Miloševica "muškarcem godine". Mitinzi, takozvano dogadanje naroda, tutnjali su Jugoslavijom: u takozvanoj antibirokratskoj revoluciji kojom je rušena vlast u pokrajinama korištena su, kako je to obecao Miloševic, "sva sredstva, i institucionalna i vaninstitucionalna". U mitinzima su neki videli raspamecivanje i srljanje u propast srpskog naroda, a neki "otmenost i dostojanstvo" (akademik Dejan Medakovic). Hit-parola te 1989. bila je "Slobo, Slobodo!".

Za zvanicno "krunisanje" "vode svih Srba" izabran je jedan istorijski datum - proslava 600-godišnjice Kosovske bitke.

Na Vidovdan, 28. juna 1989, Gazimestan je bio sjajna, jedinstvena pozornica kao iz nekog Sesil B. de Milovog spektakla: prema zvanicnim izveštajima oko 2.000.000 ljudi (Rojters je procenio 600.000), zastave, litije, ikone, kandila, transparenti... Pored puteva koji su vodili na Gazimestan postavljeni stolovi, devojke u narodnim nošnjama. Kneževu trpezu osmislio Milic od Macve. Na njoj je pecenje, kao identitet proslave, bilo glavna dakonija. U Gracanici je održana sveta liturgija kojoj su prisustvovali svi arhijereji SPC-a. Mošti Kneza Lazara koje su do tada putovale "srpskim zemljama" iz Gracanice su prenete u crkvu Svetog Nikole u Prištini, gde su posle desetodnevnog boravka krenule ka zadužbini Kneza Lazara, manastiru Ravanici. Samo u Gracanici moštima se poklonilo oko 500.000 ljudi. Održan je parastos kosovskim junacima u crkvi Samodreži. Zasadeno je 600 topola.

Slobodan Miloševic se helikopterom spustio na Kosovo polje. A onda, zvuci Betovenovog Svecanog posmrtnog marša, hor stotinu sveštenika, državna himna.

Sa pozornice visoke 18 metara Miloševic je predstavio urbi et orbi i sebe i "preporodenu, jedinsvenu, jaku i dostojanstvenu" Srbiju:

"Sticajem društvenih okolnosti, ovaj veliki jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome, danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje: sa cim cemo pred Miloša."

Miloševic je naglasio da "igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. povratila svoju državu i svoje dostojanstvo..." Rekao je i da je danas teško reci šta je u Kosovskoj bici istina, a šta legenda. "Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove koji su iza nas, je da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga", naglasio je Miloševic iznoseci tezu da je bitka izgubljena zbog tragicne nesloge u vrhu srpske države.

Predsednik Srbije porucuje u ovom, pokazalo se, istorijskom govoru, da su se tek sada, posle punih šest stotina godina, srpskom narodu otvorile oci i da su tek sada, pod ovim rukovodstvom, ispravljene nepravde koje su u prošlosti nanesene srpskom narodu. Ovo je bio prvi od akcenata govora koji su pozdravljeni dugim aplauzom. Drugi je usledio posle Miloševice tvrdnje da Srbi nisu osvajali i da nisu ekploatisali druge, a treci, najgromoglasniji, propratio je Miloševicev poklic: "Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu iskljucene."

U slovu patrijarha Germana preovladavala je druga intonacija; on je, izmedu ostalog, rekao: "Imamo se za šta kajati i šta kod sebe ispravljati."



Odnosi medu republickim vrhuškama su vrlo zategnuti. Atmosferu Gazimestana oslikao je u nekoliko recenica Borisav Jovic u "Poslednjim danima SFRJ":

"Drnovšek me obaveštava da ce ici na Kosovo 28. o.m. Ici ce, kaže on, i Janez Stanovnik. Jedino se pribojava da Slobodan u svom govoru ne povredi Sloveniju, da ih dovede u neugodan položaj. Kažem mu da može biti siguran u korektnost, nismo mi nekulturni kako nas oni zamišljaju, da ih pozovemo u goste pa da im psujemo majku. Ako cemo se raspravljati, to cemo uciniti u drugoj, a ne ovoj, svecanoj prilici."

Na Gazimestanu je bio kompletan tadašnji politicki vrh zemlje: Slobodan Miloševic, Borisav Jovic, Janez Drnovšek, Milan Pancevski, Ante Markovic, Ivo Latin, Obrad Piljak, Branko Kostic, Janez Stanovnik, Veljko Kadijevic. Odsutan: dr Stipe Šuvar, clan Predsedništva SFRJ iz Hrvatske.

Iako su novine zabeležile da je proslavi na Gazimestanu, pored nekoliko stotina iseljenika sa svih kontinenata, prisustvovalo oko 50 diplomatskih predstavnika, precutale su da su ambasadori zapadnih zemalja odbili da prisustvuju; mnogi su proslavu videli kao manifestaciju pregrejanog srpskog nacionalizma. Zbog nedolaska najžešce je kažnjen americki ambasador Voren Cimerman: Miloševic je devet meseci odbijao da ga primi u zvanicnu audijenciju.

Ikonografija slavlja je protekla u znaku slika Slobodana Miloševica i pesama i parola: Slobodane, mili brate... Slobo Srbine, Srbija uz tebe... Od kad nesta Karadorde, mi nemasmo boljeg vode... Srpska se truba sa Kosova cuje.... Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala...

Srpsko rukovodstvo je pre proslave najviše brinulo o bezbednosti:

"Radmilo nije zadovoljan. Služba na Kosovu slabo radi, sporo reaguje, a nije siguran ni da je još svuda pouzdana. Žali se da prisluškuju razgovore u hotelskim sobama gde nas (i Njega!) smeštaju kad idemo tamo. Još se nije uspelo dobaviti dovoljno informacija, mada su na tragu za neke za koje se veruje da su kolovode kontrarevolucije. Služba nije uspela da pohvata odmetnike, nije otkrila grupe slicnih koji vrlo verovatno postoje u nekoliko gradova Kosova itd. Za Azema Vlasija, kaže Radmilo, postupak se vodi normalno. Ima sasvim dovoljno dokaza da dobije 5-10 godina robije. Dosta teškoca imamo sa saveznim SUP-om. Pera Gracanin mnogo mekan covek za taj posao. Malo-malo pa zove Radmila i kaže: ' Pustite tog Vlasija ako niste ništa našli', 'da pustimo ove iz izolacije', 'da ukinemo vanredne mere...' Navodno, Pera se žali da to od njega zahteva Ante Markovic." (Borisav Jovic, "Poslednji dani SFRJ").

Radmilo je, naravno, Radmilo Bogdanovic, ministar srpske policije.

Albanaca nije bilo na proslavi - bojkotovali su slavlje. Jovic zapisuje telegrafski 29. juna: "Na Gazimestanu je sve proteklo velicanstveno. Bez incidenata. Ocigledno je da su se separatisti odlucili za prividan mir i red, verujuci da je to uslov da ukinemo vanredne mere."

"Politika" je proslavi posvetila osam strana, a "Politika ekspres", koju su tada ironicno zvali i "Slobodanka", opet je sve nadmašila: o dogadaju je izvestila na 11 strana!

U Jugoslaviji, ali i u svetu, mnogi su se duboko zamislili i zabrinuli nad recenicom da je Srbija ponovo pred bitkama: "One nisu oružane, mada ni takve još nisu iskljucene."

vi još ni 2000 godine niste bili spremni za referendum 

Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije
02. oktobar 2000. godine

Poštovani građani,

Pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji.
Kao što i sami znate punu deceniju traju napori da se celo Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. Veliki deo tog posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta ili lišene svakog suvereniteta.

Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo. Svoje iskustvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenja država i naroda na rub siromaštva - sve je to primenjeno na našu zemlju i naš narod.

Događaji koji su organizovani za naše izbore su, takođe, deo te organizovane hajke na zemlju i narod, zato što su naša zemlja i narod barijera uspostavljanju potpune dominacije na Balkanskom poluostrvu.
U našoj javnosti je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije.

Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države. Njen dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke i saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao ni da sakrije. Uostalom, čitavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je neophodno da bi se njen otpor slomio. Na čelu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle, zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije.

Zastupajući te interese, iz ove grupacije su našoj javnosti poslate poruke - da će sa njima na čelu Jugoslavija biti izvan svake opasnosti od rata i nasilja, da će doći do ekonomskog prosperiteta, vidno i brzo ostvarenog višeg standarda, takozvanog povratka Jugoslavije u međunarodne institucije, i tako dalje.

Poštovani građani,

Moja je dužnost da vas javno i na vreme upozorim da su ta obećanja lažna. I da stvari stoje obratno, jer upravo naša politika garantuje mir - a njihova samo trajne sukobe i nasilje. A evo zašto.

Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosno koju instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO alijansi, Jugoslavija bi neizbežno postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala. To nisu samo namere NATO, to su i predizborna obećanja Demokratske opozicije Srbije. Od njihovih predstavnika smo čuli da će Sandžak dobiti autonomiju za koju se član njihove koalicije Sulejman Ugljanin, vođa separatističke muslimanske organizacije, zalaže već deset godina i koja faktički definitivno izdvaja Sandžak iz Srbije. Njihova su obećanja takođe vezana za davanje autonomije Vojvodini koja je takva da je ne samo izdvaja iz Srbije i Jugoslavije, već je, po svemu, čini sastavnim delom susedne Mađarske. Na sličan način bi se odvojila od Srbije i druga područja, naročito neka njena rubna područja. Njihovo pripajanje susednim državama odavno je vruća tema tih država, a koje stalno podstiču pripadnike manjina tih država u Jugoslaviji da daju svoj doprinos prisajedinjenju delova naše zemlje susednim državama.

U sklopu te politike za rasparčavanje Jugoslavije Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi se ona morala da oprosti, ne izražavajući, pri tom, čak ni nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom moći da bude vraćen.

Teritorija koja bi preostala da nosi ime Srbije bila bi okupirana od strane međunarodnih, američkih ili nekih trećih vojnih snaga koje bi tu teritoriju tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo kojim se raspolaže u skladu sa interesima sile čija se vojska na njoj nalazi.

Sliku tog raspolaganja i posledice toga raspolaganja, gledali smo već decenijama, a naročito, u ovoj deceniji u mnogim zemljama širom sveta, nažalost poslednjih godina i u Evropi, na primer na Kosovu, Republici Srpskoj, Makedoniji, u našem neposrednom okruženju. Srpski narod bi snašla sudbina Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže jer ih je manje od Kurda i jer bi im kretanje bilo ograničeno na manji prostor nego što je onaj na kome se Kurdi već decenijama nalaze.
Što se Crne Gore tiče njena sudbina bi bila prepuštena mafiji čija bi pravila igre građani trebalo dobro da znaju. Svaka nedisciplina, a pogotovo svako protivljenje interesima mafije stavlja vas na listu za odstrel koja isključuje pravo na svako pomilovanje.

Dao sam ovaj prikaz o sudbini Jugoslavije u slučaju da se prihvati izbor NATO-a za našu zemlju, sa ciljem da upozorim i na to da bi u tom slučaju osim gubitka zemlje i poniženja njenih građana, svi živeli pod neprekidnim nasiljem.
Novi vlasnici državne teritorije nekadašnje Jugoslavije kao i okupatori preostale srpske teritorije vršili bi, po prirodi stvari, teror nad stanovništvom, čiju su teritoriju okupirali. Sam srpski narod bi istovremeno vodio neprekidnu borbu za ponovo uspostavljanje srpske države i za svoje ponovno okupljanje u njoj. Oni ne žele mir i blagostanje na Balkanu, oni žele da ovo bude zona stalnih sukoba i ratova koji bi im pružili alibi za trajno prisustvo.

Marionetska vlast, dakle, garantuje nasilje, mogući dugogodišnji rat, sve samo ne mir. A samo naša sopstvena vlast garantuje mir.
Zatim, sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom su brzinom postajale siromašne. I to na način koji isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose. Velika podela na većinu siromašnih i manjinu bogatih - to je slika Istočne Evrope već nekoliko godina i nju svi možemo da vidimo. Ta slika ne bi mimoišla ni nas. I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma, veoma neizvesna i daleka. Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske elite, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje.

Javna i društvena svojina bi se brzo transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, bi po pravilu bili stranci.
Mali izuzeci bi bili isključivo oni koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću koja ih izmešta iz sfere elementarnog, i nacionalnog i ljudskog, dostojanstva. Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvo stranaca, a oni koji su njima do sada upravljali, činili bi to, u ovim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.

Uz nacionalno poniženje, rasturanje države i socijalnu bedu nužno bi moralo da dođe do mnogih oblika socijalne patologije, među kojima bi kriminal bio prvi. To nije puka pretpostavka već iskustvo svih zemalja koje su prošle taj put koji mi izbegavamo po svaku cenu. Prestonice evropskog kriminala već skoro decenijama nisu na Zapadu, kao što je nekada bilo, već na istoku Evrope. Našem narodu i ovaj sadašnji kriminal teško pada jer smo dugo, od Drugog svetskog rata do 90-ih godina, živeli u društvu koje za kriminal tako reći nije znalo. A neki veći kriminal koji se ne može izbeći u društvu koje bismo postali, gubljenjem suvereniteta i velikog dela teritorije, taj veći kriminal bio bi za naš mali i na kriminal nenaviknut narod, opasan kao što je za društvo i njegove građane opasan rat.

Jedan od bitnih zadataka marionetske vlasti u svakoj zemlji, pa i u našoj, ako bismo je imali, jeste gubljenje identiteta. Zemlje kojima se komanduje spolja, relativno se brzo rastaju sa svojom istorijom, sa svojom prošlošću, sa svojom tradicijom, sa svojim nacionalnim simbolima, sa svojim navikama, često i sa sopstvenim književnim jezikom. Nevidljiva na prvi pogled, ali veoma efikasna i nemilosrdna, selekcija nacionalnog identiteta, svela bi ga na nešto nacionalnih jela, poneku pesmu i kolo, imena nacionalnih heroja nadenuta prehrambenim proizvodima i kozmetičkim sredstvima.

Jedna od zaista nesumnjivih posledica zaposedanja teritorije neke zemlje od strane velikih sila u dvadesetom veku je poništavanje identiteta naroda koji u toj zemlji živi. Iz iskustva drugih zemalja vidi se da narod jedva da je u stanju da prati brzinu kojom počinje da upotrebljava tuđi jezik kao svoj, da se identifikuje sa tuđim istorijskim ličnostima zaboravljajući svoje, da poznaje bolje književnost svog okupatora od svoje književnosti, da glorifikuje tuđu istoriju često se rugajući svojoj, da liči na druge umesto na sebe... Gubljenje nacionalnog identiteta je najveći poraz jedne nacije, a to se ne može izbeći u savremenom obliku kolonizacije. Osim toga, taj novi oblik kolonizacije isključuje, već po svojoj prirodi, svaki uslov za izražavanje mišljenja, ispoljavanje volje, a pogotovo isključuje mogućnost za stvaralaštvo bilo koje vrste. Neslobodne zemlje ukidaju pravo građana koji u njima žive da slobodno izraze svoje mišljenje, jer bi se to mišljenje, pre svega, sukobilo sa neslobodom. Otuda je tortura nad mišljenjem najdosledniji i najneophodniji oblik torture u zemlji koja je izgubila slobodu. A o ispoljavanju volje, razume se, tek o tome nema ni govora. Manifestovanje volje je dopušteno samo u vidu farse, ispoljavaju ga samo skutonoše stranih gazda. A njihova simulacija slobodne volje služi kao pokriće okupatoru da je uspostavio demokratiju u čije ime je i zaposeo teritoriju tuđe zemlje. Naročito želim da naglasim, zbog mladih ljudi, intelektualaca, naučnih radnika, da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a naročito na stvaralaštvo u oblasti nauke. Veliki centri, velike moći, finansiraju naučno stvaralaštvo, kontrolišu domašaje i odlučuju o primeni njegovih rezultata. Zavisne države, ukoliko imaju naučne laboratorije i naučne institute nemaju ih kao samostalne subjekte, već kao ispostave centrale koja im kontroliše sve, a naročito domašaje u stvaralačkom mišljenju i radu. Ti domašaji se moraju kretati u granicama koje u okupiranu zemlju i okupirani narod neće uneti seme pobune ili emancipacije.

U ovom trenutku, pred drugi krug izbora, zbog sumnje Demokratske opozicije Srbije da može da ostvari rezultat koji im je potreban, pripadnici vrha DOS-a, novcem unesenim u zemlju potkupljuju, ucenjuju i zastrašuju građane i organizuju štrajkove, nemire i nasilje, ne bi li zaustavili proizvodnju, svaki rad i svaku aktivnost. Sve, razume se, sa ciljem da u Srbiji stane život i sa obrazloženjem da taj život može ponovo da počne i da se odvija uspešno i dobro, kada počnu da ga organizuju oni koji ovde zastupaju okupatorske namere, planove i interese. Naša je zemlja suverena država, ima svoje zakone, svoj Ustav, svoje institucije.
Srbija je dužna a i zaslužila je da se odbrani od invazije koja joj je pripremljena kroz razne oblike subverzije.
A građani su dužni da znaju da učešćem u subverziji kojoj je cilj spoljna dominacija nad njihovom zemljom, odnosno okupacija njihove zemlje, snose istorijsku odgovornost za ukidanje prava svojoj zemlji da postoji, ali snose odgovornost i za gubljenje kontrole nad sopstvenim životom.
Prepuštajući svoju zemlju drugima, tuđoj volji, prepuštaju isto tako tuđoj volji i sopstveni život i život svoje dece. I mnoge druge ljude.

Smatrao sam kao svoju dužnost da upozorim građane naše zemlje na posledice aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade zemalja NATO alijanse. Građani mogu da mi veruju i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće moći nikada da se otklone.

Moj motiv da izrazim svoje mišljenje na ovaj način nije uopšte lične prirode. Dva puta sam biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije. Valjda bi svakome posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije. Moja savest je u tom pogledu savršeno mirna. Moja savest, međutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom čelu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam.

Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi najopasnija je zabluda i glavni je razlog moje odluke da se javno obratim građanima Jugoslavije.

Hvala.

Kad u srpnju 89'kod Knina na obljetnici Kosovske bitke,kad su uvozni i domaći Srbi naglas pevali po prvi puta u RH"Slobo šalji salate biće mesa klaćemo Hrvate"i ovo je Srbija????

@ Nikola

"Šta je Franjo rekao prije Oluje" - a, ne Slobo, prije ... Haaga !
 
That was the question !

Ja mislim da je Slobo u zadnjim svojim trenucima pomislio ovo "pa jebemu život, šta nisam poslušao Franju u Karađorđevu"...

Е то бих волео да видим? Доказ?!!!!


Ма ниџи је то нормално да мало скреће са теме!