haha a od koga mi to kupujemo kosovo - rec je o tome da kosovo nije uopste predmet sporazuma sa EU - uostalom nije bilo ni poslednjih 8 godina.

kostunica je parafiro sporazum isti koji sada treba da se potpise. on sam kaze da nije problem u sporazumu nego i okolnostima koje su se promenile dakle te okolnosti su da je kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost. e sada kostunica trazi da evropska unija unese u sporazum da je kosovo deo srbije, sto je naravno besmisleno jer to nije predmet ugovora o tome se ne radi, SSP je sporazum prvenstveno trgovinski a ne sporazum kojim se resava status neke teritorije. stvar je jasna kostunica da bi se odrzao na vlasti koristi se kosovom i to je cela prica

dakle to bi bilo kao kada bi ja od doticnog nemca trazio da upise u ugovor da je kosovo deo srbije ili ja od njega necu kupiti automobil.

Ovde samo pokazujes da uopste i ne znas sta pise u SSP, a pokusavas da diskutujes......procitaj SSP, pa se vrati 



Vidis, u sporazumu pise (a da ..ti nemas pojma sta tu pise) da Kosovom upravlja UNMIK po rezoluciji 1244 sve do konacnog odredjivanja statusa Kosova dakle okolnosti su se promenile u tome sto je Kosovo proglasilo nezavisnost, a EU ili ne zeli da postuje to sto je potpisala(oko rezolucije 1244) ili je za njih konacan status Kosova resen - treceg nema!!



Dakle, to bi bilo kao kad sa Nemcem nesto potpises, a on to ne zeli da postuje - ne isporuci ti kola!!.....kontas? 

Kako EU ne poštuje ovo ? Pa konačan status Kosova je određen. A to što se nama to ne
dopada, to je naš problem. Uvek nam je na raspolaganju opcija da pokušamo silom
da nametnemo svoju volju (a rezultat bi naravno tu bio poguban po nas)

Ko je resio? Ko ima pravo da resi konacan status Kosova?
UN? Savet bezbednosti?...DA!
Jel su ga resili?................NE!
Dakle - vazi rezolucija 1244...sta pise u rezoluciji 1244?...ili ni to ne znamo? 

Kosovo je samo proglasilo nezavisnost. Neke države su to priznale, a neke ne. Ako bi i
postojala neka odluka u SB, to i ne bi baš puno vredelo...

Da, i?


Pa to je jedino telo koje moze da donese takvu odluku, kako ne bi vredelo

Sve u svemu, slazes se da EU ne postuje ono sto je potpisala...jer su oni potpisali da postuju rezoluciju 1244 dok se ne promeni...ona nije promenjena jos uvek je na snazi, a oni je ne postuju...dakle?

kosovo nije predmet sporazuma o stabilizaciji i pridruzivanju.

kosovo prema tome nije predmet sporazuma sa EU. ajde da pojasnim za dobronamerne koje to zanima. SSP se potpisuje izmedju EU i drzava koje zele da se prikljuce. Dakle strane u sporazumu su EU i ta drzava koja potpisuje (u ovom slucaju Srbija). Predmet sporazuma je niz obaveza koje treba da izvrsi EU i koje treba da izvrsi Srbija. na primer deo sporazuma se odnosi na poljoprivredu, deo na uskladjivanje propisa i tako dalje.

To da li je kosovo deo Srbije ne resava se sporazumom, vec na drugi nacin.


To bi recimo znacilo da EU nece da izvrsi nesto iz sporazuma, a EU se i ne obavezuje sporazumom da nam da kosovo, niti da nam uzme kosovo. jednostavno o tome se ne radi. ona ima svoje obaveze i koliko ja znam do sada su izvrsavane


da li ce jedna drzava nastati ili ne, to ne odredjuje neka zapisana pravila, to odredjuju politicki procesi... uostalom i sam vidis da evropska unija nema pravo da donese odluku o statusu kosova, sto to onda trazis od nje?

dosta manipulacije! muka mi je od ovih dss-ovskih lazi

Analiza Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koju su uradili eksperti DSS i Nove Srbije - Feljton - Glas javnosti

SSP pravno nevažeći i nepostojeći

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i Privremeni sporazum suprotni su Ustavu Republike Srbije i u postojećem obliku ne mogu biti potvrđeni u Narodnoj skupštini, osnovni je zaključak analize

Uvodna napomena

Kao stranke koje su formirale dve Vlade Srbije (2004-07, 2007-08), kao stranke koje su u obe vlade dale predsednika Vlade Srbije, i koje su uz to dale veći broj ministara u značajnim resorima, Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija uložile su veliki napor, energiju i znanje u evropske integracije Srbije. Ne umanjujući ulogu svih koalicionih partnera u ovom procesu, nemoguće je prevideti da su u naznačenom periodu započete i dovršene presudno važne aktivnosti u okviru procesa stabilizacije i pridruživanja: sačinjena je obimna i sveobuhvatna Nacionalna strategija pridruživanja i pristupanja Evropskoj uniji (2005), donet je veliki broj zakona usklađenih sa evropskim standardima i dobijena je pozitivna Studija o izvodljivosti, posle čega su započeti pregovori o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP, 2005), a po njihovom uspešnom okončanju parafiran je i sam Sporazum (2007).

Poznato je da su, naporedo sa ovim aktivnostima Srbije u vezi sa evropskim integracijama, tekli pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije. Ti pregovori ne samo da nisu doveli do neophodnog ishoda, a to je kompromisno rešenje budućeg statusa, nego su i prekinuti bez rešenja. Umesto da traže kompromis, jedan broj zapadnih zemalja na čelu sa SAD podsticao je albanski secesionizam u pokrajini sve do nelegalnog proglašenja nezavisnosti. Povrh toga, te države su priznale samoproglašenu nelegalnu tvorevinu kao nezavisnu državu, kršeći pri tom načela, norme i pravila međunarodnog prava. Uloga Evropske unije i jednog broja njenih država članica u tome bila je suprotna i međunarodnom pravu i osnivačkim ugovorima same Evropske zajednice i Evropske unije, ali i pozitivnim odredbama već parafiranog SSP.

U ovakvoj situaciji, gde se država našla između uznapredovalog procesa pridruživanja EU i imperativa odbrane svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, DSS i NS se kao stranke u vladi nisu kolebale. One su politički prioritet nedvosmisleno dale odbrani države zato što je to jedino prirodno, a u toj odbrani su videle i preduslov za sve strateške odnose u međunarodnom okruženju. Polazeći od jednog broja proverljivih premisa - demokratski karakter države, predlog rešenja pitanja Kosova i Metohije uz najveću moguću autonomiju i odgovarajuće međunarodne garancije, maksimalno moguće ispunjavanje uslova saradnje sa Haškim tribunalom, strateška orijentacija ka punoj integraciji u EU - DSS i NS čvrsto brane pravo Srbije, ali i svih drugih članica EU ili kandidata za članstvo, na neprikosnovenu državnu suverenost i teritorijalnu celovitost.

Prilog razumevanju ovakvog stava DSS i NS jeste Pravna analiza Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Kao i svaka dosledno pravna analiza i ova pruža čvrst okvir za razumevanje pre svega pravnih činjenica i u vezi sa tim pravnog statusa ovog pitanja. Iz takvih pravnih zaključaka moguće je izvođenje različitih praktičnih koraka, kao i preduzimanje različitih konkretnih političkih postupaka. Ta vrsta postupanja uvek je stvar političkih učesnika koji, po prirodi političke delatnosti, polaze od sopstvenih programskih načela i konkretne procene njihove primene u realnoj situaciji.

Imajući ovo u vidu, DSS i NS otvaraju pitanje o pravnom karakteru, političkim ciljevima i državnim posledicama SSP u postojećim okolnostima, kako bi se ispitale i pronašle najbolje mogućnosti za Srbiju u ovom trenutku. To se u konkretnom slučaju odnosi na sadašnju i buduću politiku Srbije u procesu evropskih integracija, a posebno na postupanje državnih organa povodom SSP. DSS i NS su uverene da postoji više načina aktivnog vođenja te politike, polazeći od pravnog stanja stvari koje je predstavljeno u ovoj analizi. Budući da je reč o strateški značajnom pitanju za budućnost naše zemlje, Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija su uverene da samo temeljno i ozbiljno razmatranje tog pitanja, gde politička propaganda i pojedinačni stranački računi neće biti na prvom mestu, može uroditi ishodom koji će biti od životnog državnog interesa za Srbiju.

Pravna analiza

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (u daljem tekstu: SSP) i prateći Privremeni sporazum o primeni SSP koje su u Luksemburgu, 29. aprila 2008. godine, potpisali potpredsednik Vlade Republike Srbije Božidar Đelić u ime Republike Srbije, sa jedne strane i predstavnici Evropske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju (u daljem tekstu: EU) kao i 27 država članica EU, sa druge strane, sadrže suštinske nedostatke zbog kojih su pravno nevažeći, odnosno pravno nepostojeći.

Da bi bio pravno važeći, Sporazum mora da bude valjan i obavezujući za sve ugovorne strane. SSP bi morao da bude međunarodni ugovor na koji se primenjuje Bečka konvencija o ugovornom pravu (u daljem tekstu: Bečka konvencija). Bečka konvencija (Vienna Convention on the Lanj of Treaties) potpisana je 23. marta 1969. godine u Beču, a ratifikovana je i objavljena u Službenom listu SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, broj 30/72, i time je postala pravno obavezujuća u Srbiji 27. januara 1980. godine, kada je stupila na snagu.

REAGOVANJE STRANAKA

Analiza je prosleđena SPS-u, čiji savez insistira na ratifikovanju SSP-a i SRS-u. Dačić je obećao da će SPS sa PUPS-om i JS-om razmotriti analizu „u narednih dan-dva“.
- Stav radikala je jasan - SSP je štetan za Srbiju. I kada je parafiran tvrdili smo da nanosi ogromnu štetu Srbiji i da je to prvi korak ka posrednom priznavanju nezavisnosti Kosmeta - kazao je Dragan Todorović, potpredsednik SRS-a.
A DS je saopštila da je „takozvana pravna analiza“ SSP koju je uradila DSS definitivno potvrdila antievropsko opredeljenje DSS-a i Koštunice i spremnost da po svaku cenu ponište SSP sa EU.

Nastaviće se

Analiza Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koju su uradili eksperti DSS i Nove Srbije - Feljton - Glas javnosti

Četiri osnovna nedostatka

Prema Bečkoj konvenciji, međunarodni ugovor je „međunarodni sporazum zaključen pismeno između država i koji je regulisan međunarodnim pravom“ (član 2. Bečke konvencije). Preduslov postojanja ugovora i njegovog pravnog važenja je „pristanak strana da budu vezane“ njegovim odredbama (članovi 2, 7, 11, 12-18, 20, 23, 24, 42, 44, 46-50, 62. i 69. Bečke konvencije). Po svojoj suštini, međunarodni ugovor je kao i svaki drugi ugovor saglasnost volja kojom se stvaraju prava i obaveze između ugovornih strana.

Saglasnost volja je moguća samo uz poštovanje principa uzajamnosti, tj. reciprociteta ugovornih strana, što se posebno ističe u stavu prvom Preambule SSP. Uzajamnost strana ugovornica u međunarodnom pravu je pravna posledica načela suverenosti i ravnopravnosti država kao osnovnog političkog principa na kome počiva savremeni međunarodni poredak. Taj princip je i pravno potvrđen kao načelo suverene jednakosti država u čl. 2. tačka 1. Povelje UN.

Postoji više nedostataka zbog kojih SSP između EU i njihovih država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane, nije pravno valjan. Četiri su osnovna nedostatka SSP.

1. SSP sadrži član 135 koji određuje prostor na kome će on biti primenjivan i koji glasi: „Ovaj Sporazum se primenjuje, s jedne strane, na teritorije na koje se primenjuju ugovori kojima se osnivaju Evropska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju i u skladu sa uslovima utvrđenim tim ugovorima i na teritoriju Srbije, s druge strane“. I dalje u stavu dva istog člana: „Ovaj Sporazum se ne primenjuje na Kosovu koje je trenutno pod međunarodnom upravom u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine. Ovo ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova niti određivanje njegovog konačnog položaja prema istoj rezoluciji.“

Po Rezoluciji 1244 SB KiM je sastavni deo naše zemlje. Osim toga, SSP se poziva na međunarodnopravna dokumenta koja štite teritorijalni integritet država. U Preambuli SSP iskazano je „opredeljenje strana da u potpunosti sprovode sva načela i odredbe Povelje UN, OEBS, posebno one sadržane u Završnom aktu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (Završni akt iz Helsinkija), zaključnim dokumentima Madridske i Bečke konferencije, Pariskoj povelji za novu Evropu, i Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope“. Iz svega rečenog proizilazi da su na osnovu ovih odredbi SSP sadržane garancije da sve ugovorne strane poštuju teritorijalni integritet Republike Srbije.

Pitanje poštovanja teritorijalnog integriteta jedne od ugovornih strana je bitan element međunarodnog ugovora iz više razloga.

a) Teritorija je bitan element postojanja jedne države, i to element koji je zaštićen normama međunarodnog prava. Te garancije i zaštita su sadržane u opštim normama važećeg međunarodnog prava, u dokumentima navedenim u delu Preambule SSP, kao i osnovnim imperativnim normama unutrašnjeg prava (u slučaju Srbije to su relevantne odredbe Ustava Republike Srbije).

Prema svojim osnivačkim aktima i međunarodnim ugovorima koje zaključuje, EU poštuje teritorijalni integritet i suverenitet međunarodno priznatih država kao jedan od osnovnih principa međunarodnih odnosa. Saglasno tome, Savet EU, na svom 2870. zasedanju posvećenom spoljnoj politici Unije održanom 26. i 27. maja ove godine, povodom situacije u Gruziji zaključio je da „Savet ponovo potvrđuje svoju potpunu posvećenost principu suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalnog integriteta Gruzije u njenim međunarodno priznatim granicama, potvrđenim u Rezoluciji SB UN 1808 od 15. aprila 2008. godine“ (tačka 3. Zaključaka Saveta EU o Gruziji od 26. i 27. maja 2008.).

Međutim, dvadeset od dvadeset i sedam država članica EU, koje su strane ugovornice SSP, zaključno sa 24. majem 2008. priznale su zvanično i prema proceduri predviđenoj njihovim unutrašnjim zakonodavstvom „državu Kosovo“ i time povredile međunarodno priznatu teritoriju Republike Srbije, njenu teritorijalnu celokupnost i suverenitet. Od njih dvadeset, osamnaest je to učinilo pre potpisivanja SSP, a Litvanija i Republika Češka su to učinile kasnije.

Potpisani SSP i Privremeni sporazum koji ga prati sadrže istovetan član 135 i odredbu „sadašnji status Kosova“, kao i kada je parafiran i zaključkom Vlade Republike Srbije odobren u decembru 2007. godine, dakle pre nego što su Privremene institucije samouprave Kosova protivpravno proglasile secesiju od Republike Srbije 17. februara 2008. godine. To znači da prilikom potpisivanja SSP osamnaest država članica EU, pošto su prethodno priznale „državu Kosovo“, pod odredbom „sadašnji status Kosova“ iz člana 135 stav 2 SSP, podrazumevaju status KiM kao nezavisne države, odnosno teritoriju Republike Srbije bez KiM. Da nije tako, akti priznanja „države Kosovo“ od strane tih država bili bi besmisleni, odnosno naknadno poništeni potpisivanjem SSP sa Republikom Srbijom. To, međutim, nije slučaj jer te države svojim daljim postupcima u međunarodnim odnosima, odnosima sa Republikom Srbijom, sa „nezavisnim Kosovom“ kao i aktima koji imaju međunarodnopravne posledice, ničim ne dovode u pitanje akte priznanja „države Kosovo“.

Nastaviće se

Analiza Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koju su uradili eksperti DSS i Nove Srbije - Feljton - Glas javnosti

Teška povreda integriteta Republike Srbije

Još su jasnije pravne posledice priznavanja nepostojeće „države Kosovo“ koje su učinile Litvanija i Republika Češka posle potpisivanja SSP 29. aprila 2008. Činom priznanja „države Kosovo“ one su naknadno, ne samo sa stanovišta unutrašnjeg prava već i međunarodnopravno, protumačile šta podrazumevaju pod statusom Kosova. To se odnosi i na SSP, pa i na njegov član 135. Imajući ovo u vidu, potpisivanje SSP sa državama koje su, priznajući nezavisnost Kosova, teško povredile teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, znači dve stvari:

- ili ne postoji saglasnost volja svih ugovornih strana o jednom od bitnih elemenata ugovora, tj. o teritoriji Republike Srbije,
- ili su se predstavnici Republike Srbije naknadno, činom potpisivanja SSP, saglasili sa protivpravnom secesijom njene južne pokrajine.

U prvom slučaju, pravno gledano, međunarodnog ugovora zapravo i nema. A drugi bi značio najgrublju povredu Ustava Srbije zbog ugrožavanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta države.
b) Poštovanje ili nepoštovanje teritorijalnog integriteta Srbije od EU i njenih država članica može biti od uticaja i na primenu drugih odredbi SSP. Naime, SSP izričito predviđa obavezu Republike Srbije da sarađuje sa susednim državama i državama u regionu.

Tako, na primer, član 15 SSP predviđa da će „posle potpisivanja ovog Sporazuma, Republika Srbija ... započeti pregovore sa državama koje su već potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, radi zaključivanja bilateralnih ugovora o regionalnoj saradnji, čiji će cilj biti povećanje obima saradnje između tih država... Ovi ugovori će biti zaključeni u roku od dve godine od stupanja na snagu ovog Sporazuma. Spremnost Srbije da zaključi ovakve ugovore biće uslov za dalji razvoj odnosa Srbije i Evropske unije. Srbija će započeti slične pregovore sa preostalim državama u regionu kada ove države budu potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“. Isto tako, član 16 predviđa da će „Srbija učestvovati u regionalnoj saradnji sa drugim državama koje su obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja u nekim ili svim oblicima saradnje obuhvaćene ovim Sporazumom, a posebno onim od zajedničkog interesa.“, a član 17 predviđa za Srbiju obaveze regionalne saradnje i sa drugim državama kandidatima za pristupanje Evropskoj uniji koje nisu obuhvaćene procesom stabilizacije i pridruživanja: „Srbija treba da podstiče saradnju i zaključi konvenciju o regionalnoj saradnji sa svakom državom kandidatom za pristupanje EU u bilo kojoj oblasti saradnje obuhvaćenih ovim Sporazumom. Ove konvencije treba da omoguće postepeno usklađivanje bilateralnih odnosa između Srbije i te države sa odgovarajućim delom odnosa između Evropske zajednice i njenih država članica i te države“.
Ukoliko bi Srbija prihvatila SSP u situaciji kada dvadeset država članica priznaje „nezavisno Kosovo“, Srbija bi, prema navedenim i drugim odredbama SSP, morala da sarađuje sa „nezavisnim Kosovom“ ako želi da se ugovor primenjuje.

Pozivanje na Rezoluciju 1244 SB u članu 135 stav 2 je bitan element SSP koji većina ugovornih strana različito tumači. Srbija tvrdi da Rezolucija 1244 garantuje teritorijalni integritet Republike Srbije. S druge strane, dvadeset država članica EU koje su priznavanjem „nezavisnosti Kosova“ teško povredile teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, smatraju da je „nezavisnost Kosova“ u skladu sa Rezolucijom 1244. Dakle, već u momentu potpisivanja SSP jasno je ispoljeno nepostojanje saglasnosti oko smisla člana 135 stav 2 i posebno smisla pozivanja na Rezoluciju 1244 u tom članu. To znači da je u momentu potpisivanja SSP bila odsutna saglasnost volja o jednom bitnom elementu tog ugovora, a nedostatak saglasnosti volja o bitnim elementima nekog ugovora, prema Bečkoj konvenciji, dovodi u pitanje samo postojanje tog ugovora.

Stavovi 20 od ukupno 27 država EU u pogledu teritorijalnog integriteta Srbije, koje su one iskazale nakon 17. februara 2008. godine odlukama svojih vlada (Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Austrija, Italija, Luksemburg, Letonija, Češka, Danska, Estonija, Irska, Belgija, Poljska, Švedska, Holandija, Finska, Mađarska, Bugarska) ili parlamenata (Slovenija, Litvanija) o priznanju nezavisnosti Kosova, formalno predstavljaju izjave o odsustvu prethodno postignute saglasnosti volja u pogledu pitanja teritorije Republike Srbije kao jednom od bitnih elemenata dogovorenog ugovornog odnosa sa Srbijom u okviru SSP. Kao takve, odluke o priznavanju nezavisnosti Kosova, koje je donelo dvadeset država članica EU od 18. februara do 22. maja 2008. godine, suštinski menjaju okolnosti u kojima je SSP bio parafiran i poništavaju prethodno ispoljenu saglasnost volja ugovornih strana postignutu prilikom parafiranja SSP-a.
2. Između momenta parafiranja SSP sa jedne i momenta potpisivanja tog sporazuma sa druge strane, okolnosti su se promenile u tom smislu što je došlo do nelegalnog proglašenja „nezavisnosti Kosova“ i priznanja te nelegalno proglašene „države“ od strane osamnaest država članica EU koje su ugovorne strane SSP.

Nastaviće se