U pitanjima je odgovor....


Tako ja mislim,a da da lije tako uredjeno?

moze bit al i ne mora 

Sve sile u kosmosu su idealno podesene i ako bi samo jedan parametar bio ispod ili iznad ne bi bilo ni kosmosa ni zivota.

Ako bi recimo, elektromagnetna sila bila neznatno slabija nego sto jeste elektroni ne bi bili zadrzani u blizini jezgra atoma, i atomi se ne bi mogli zdruzivati. I obratno, ako bi ova sila bila malo jaca, jezgro atoma bi zarobilo elektrone. To znaci da ne bi bilo materije kakvu poznajemo.

Isto tako je podesena i gravitacija. Ona je: 10.000000000000000000000000000000 0000000000 puta slabija od elektromagnetne sile, ali ako bi ovom broju dodali samo jednu nulu gravitacija bi oslabila, zvjezde bi postale manje a pritisak gravitacije ne njihovu unutrašnjost ne bi podigao temperaturu toliko koliko je potrebno da bi se odigrala reakcija nuklearne fuzije. Sunce ne bi moglo da sija.

Jaka interakcija koja vezuje protone i neutrone u jezgru atoma omogucava da odredjeni elementi mogu biti laki ili teski. Kada bi ova veza bila za 2% slabija postojao bi samo H. Da je stvar suprotna bilo bi zlata i olova ali ne i vodonika, i nase sunce ne bi imalo goriva.

Slaba intreakcija kontrolise nuklearni raspad. Ona utice na termonuklearnu aktivnost sunca. Slaba interakcija je tacno takva da vodonik na Suncu sagorjeva sporo i konstantno. Ako bi postojeca brzina sagorjevanja bila veca samo za 1% sve na zemlji bi se pretvorilo u pepeo. Ako bi isto tako oslabila, sunce ne bi imalo sadasnjeg znacaja.

Ovako fina podesavanja zahvaljujuci kojima postoji zivot na zemlji, nikako nisu mogla nastati slucajno ! 

Joco...
Ako pod nebo, mislis atmosfera... to sam ti odgovorio..
Ako pod nebo, mislis oblaci...
onda bi odgovor mogao biti sledeci:
Oblak se sastoji od vodene pare koja je laksa od okolnog vazduha sto je sprecava da padne na zemlju...

da mislim oblak,ali se nebi slozio da je laksi

Možda jesu, a možda i nisu...nikada nećemo imati konkretan odgovor na to. Jer, mi imamo samo pretpostavke kako je nastao svemir, a ne možemo ni da pretpostavimo koliko "svemira" nije nastalo.


Jeste, lakši je, na to moraš da nam veruješ...

Bez vredjanja

Nema sta da se slazes ili ne.. To je cinjenica....

Свако тело у космосу има масу па чак и облаци и ваздух само је премала да би се измерити обичним инструментима. Иначе постоји и много сила које делују,а гравитациона сила је међу најслабијим (да не поверујете) , а најјача је сила која делује између атома (да се не распрштимо како сам већ писао).

Тренутно не могу свега баш да се сетим, али ако хоћете истрживаћу мало па ћу опширније.

Јоцо ако хоћеш да сазнаш више о настанку космоса и силама које ту делују препоручио бих ти књигу Стивена Хокинга - Кратка повест времена.
ПС- Имам је у електронској форми на српском језику.

Pa postavi.Slobodno jedan deo imam i ja neke delove doduse ne od njega


Starost univerzuma
Prema konceptu stvaranja, "sunce, mesec i zvezde" su stvoreni 4. dana stvaranja, pre oko 6.000 (sest hiljada godina). Ako je to tacno, onda bi naucne cinjenice bile u skladu sa ovim konceptom. Vecina naucnika danas veruje da je univerzum star vise od 10 milijardi godina, i kao argument za to se obicno navodi Hablov zakon i navodno sirenje univerzuma. Laici obicno postavljaju pitanje: "Ako su zvezde stvorene 4 dana stvaranja pre 6.000 godina, kako to da su one udaljene od nas vise miliona svetlosnih godina?"

U svemir koji se siri veruje se na osnovu Hablovog zakona i navodne linearne zavisnosti crvenog pomeraja i udaljenosti do nebeskih tela. U nastavku ce biti izneseni argumenti koji govore o tome da Veliki Prasak (Big Beng) nije odgovoran za nastanak univerzuma, da navedena linearna zavisnost ne postoji, a samim ni ogromno rastojanje do nebeskih tela. Videcemo takodje da se raspolozive cinjenice o poreklu i starosti univerzuma uklapaju u koncept stvaranja i male starosti.

Uvijanje galaksija je prebrzo

Zvezde u nasoj galaksiji, Mlecnom putu, kruze oko centra galaksije razlicitim brzinama. Kruzenje unurasnjih zvezda je brze od spoljasnjih. Zabelezene brzine rotacije su tako velike, da kada bi nasa galaksija bila starija od nekoliko stotina miliona godina, bila bi bezoblicna mrlja umesto sadasnjeg spiralnog oblika.1,2

Ipak se pretpostavlja da je nasa galaksija stara najmanje 10 milijardi godina. Evolucionisti to zovu "dilema vrtlozenja (uvrtanja)" i pokusavaju da je rese slozenom teorijom "gustih talasa".1 Ova talasna teorija ima konceptualni problem i nije potvrdjena posmatranjem. Ta dilema ne postoji ako se prihvati da su galaksije nedavno stvorene.

Literatura

1. Scheffler, H. and H. Elsasser, Physics of the Galaxy and Interstellar Matter, Springer-Verlag, Berlin, 1987, pp. 352-353, 401-413.

2. Slusher, H. S., The Age of the Cosmos, Technical Monograph No. 9, Institute for Creation Research, El Cajon, CA, 1980, pp. 15-16.

Struktura svemira

Decenije istrazivanja u astronomiji i kosmogoniji su dovele do opsteg uverenja da se sadasnje stanje svemira moze u krajnjoj liniji svesti na jedan pocetni dogadjaj, popularno nazvan Veliki Prasak (Big Beng). Uprkos ove popularnosti, mora se podsetiti da kosmoloski model Velikog Praska vredi onoliko koliko i osnovne postavke na kojima se on zasniva.

Isto tako, diskusija predlozenog kreacionistickog modela mora neophodno obratiti paznju na valjanost teorije Velikog Praska, cija se osnovna konstrukcija sastoji iz kosmoloskog i uniformistickog principa, skupa sa Opstom teorijom relativnosti. Istrazivanja koja je izvrsio Robert Gentry (vidi "Stvaranje za 6 dana") su pokazala nesposobnost principa uniformizma da pruzi potvrdu geoloske evolucije prekambrijumskih granita. Ako ovaj princip ne moze objasniti evoluciju Zemlje, tesko je onda shvatiti kako on moze pruziti razumnu osnovu za izgradnju evolucionog modela svemira. Neko bi mogao tvrditi da gradjevina savremene kosmologije stoji isuvise dobro da bi bilo moguce da nesto nije u redu sa osnovnim pretpostavkama. U narednoj diskusiji tzv. vruceg modela Velikog Praska 1,2 ova tacka ce biti detaljno ispitana.

Model Velikog Praska i Hablov zakon

Pre vise od 50 godina Habl je na osnovu raspolozivih podataka uocio da kao da postoji linearna zavisnost izmedju crvenog pomeraja (z) neke galaksije i rastojanja (R) do te galaksije, i to je postalo poznato kao Hablov zakon. Od tada se galakticki crveni pomeraji uglavnom objasnjavaju kao Doplerovi pomeraji, koji poticu od velikih brzina udaljavanja dalekih galaksija, i sta vise, smatra se da pruza jedan od najjacih potvrda vruceg Velikog Praska, modela jednog sireceg svemira. (Videti, ipak, Hetheringtonov proracun 3 Hablove relacije.)

Razlog za poverenje u ovu interpretaciju lezi i u cinjenici, da se koristenjem Opste teorije relativnosti kao matematicke osnove za proracun prostorno-vremenskog razvoja prvobitne vatrene lopte moze izvesti "z ~ R" - Hablov zakon 1,2, uz uslov da se prethodno postave izvesne pretpostavke.

Uprkos opstem verovanju da prikupljeni astronomski podaci podrzavaju z ~ R relaciju, cinjenica je da je u poslednje dve decenije objavljeno nekoliko detaljnih studija raspodela crvenog pomeraja koje Hablov zakon dovode pod znak pitanja.

Vec 1962. god. Hawkins 34 tvrdi da podaci o crvenom pomeraju ukazuju na priblizno kvadratnu zavisnost crvenog pomeraja od rastojanja, tacnije: z ~ R2.22.

Obimnim statistickim analizama Segal 5, i Nicoll i Segal 6 su pokazali da je tacnija relacija: z ~ R2 (za malo z). Mada je ova poslednja relacija bila kritikovana od strane Sandage i dr. 7, Nicoll i Segal 8 su odgovorili sa jacim argumentima za z ~ R2 relaciju. U stvari, Nicoll i dr. 9 idu tako daleko da tvrde da Hablova relacija nema statisticke vrednosti za male vrednosti "z". Gornji rezultati u najmanjoj meri cine da je veoma tesko poverovati da sadasnja interpretacija crvenog pomeraja podrzava Hablov zakon, koji je ugaoni kamen kosmologije Velikog Praska.

(Takodje, Halton C. Arp je nedvosmisleno opovrgao Hablov zakon otkricem kvazara i galaksija koji se fizicki spojeni. Vidi tekst.)

Kao sto je navedeno malocas, poslednje analize Nicoll-a i Segall-a 8 pokazuju da se podaci o crvenom pomeraju bolje uklapaju u ono sto se zove kvadratna, nego u linearnu zavisnost od rastojanja. Razlog za navodjenje ove izjave je to, sto astronomi ne mere rastojanja, vec prividne magnitude, na kojima se prvo vrse izvesne korekcije zbog raznoraznih faktora, pre no sto se upotrebe kao osnova za uspostavljanje relacije crveni pomeraj - magnituda.

Jedna vazna korekcija ukljucuje pretpostavku da se intenzitet galakticke svetlosti (za bilo koji dati interval frekvencije) kako je uocen na Zemlji, redukuje dvostrukim faktorom od 1+z, jedanput radi samog crvenog pomeraja, i drugi put radi pretpostavljenog udaljavanja galaksije. Svakako, ako se galaksije ne udaljavaju, onda se u proceduru korekcije uvodi jedan neopravdani faktor, sto ce uticati na uocene raspodele crvenog pomeraja.

Model Velikog Praska i kosmicka mikrotalasna radijacija

1978. god. Penzias i Wilson su primili Nobelovu nagradu za fiziku za otkrice CMR, 1965. god. Od tada je pocelo da vazi opste prihvaceno ubedjenje da ovo opste-prozimajuce polje zracenja predstavlja ostatak iz pradavnih vremena kada su se kvanti zracenja razdvojili od materije u prvobitnoj vatrenoj lopti 1.

Prema toj teoriji, razdvajanje se najverovatnije desilo oko 300.000 hiljada godina nakon Velikog Praska, kada se prvobitna vatrena lopta rasirila, i njena temperatura pala na tacku u kojoj su materija i radijacija prestali da interaguju, sto je bilo pre toga.

Posle tog vremena, pretpostavlja se pre oko 15 milijardi godina, veruje se da je to zracenje neometano rasprostranjeno kroz prostor, i konacno postalo kosmicko mikrotalasno zracenje (engleska skracenica - CMR).

Vazno je uociti da je ovo zracenje pri napustanju prvobitne vatrene lopte, u vreme razdvajanja, bilo najverovatnije jos uvek prilicno vruce (oko 3.000 K). Eksperimentalna merenja CMR-temperature danas otkrivaju da je ono veoma hladno (3K). Ali, ako se za radijaciju iz prvobitne vatrene lopte smatra da nije interagovala sa materijom nakon vremena razdvajanja, onda kako je ta prvobitno vruca radijacija izgubila svoju energiju, odnosno temperaturu, da bi se kasnije svela na 3K CMR.

standardno objasnjenje glasi, da opste-relativisticka analiza prostorno-vremenskog sirenja prvobitne vatrene lopte predvidja da ce kvanti razdvojenog zracenja gubiti energiju upravo kao rezultat sirenja svemira. Medjutim, danas ne postoji nista u modernoj eksperimentalnoj fizici sto bi sugerisalo da kvanti zracenja menjaju energiju svojim kretanjem kroz slobodni prostor. Na taj nacin, standardno objasnjenje ovog ogromnog gubitka energije razdvojenih kvanata radijacije od hiljadu puta, zavisi od jednog izraza opste relativnosti koji nije potvrdjen nikakvom naucnom cinjenicom.

Da bi se izbegla moguca pogresna shvatanja, prodiskutovace se neki nedavni eksperimentalni rezultati uticaja gravitacije na fotone. Ajnstajnov princip ekvivalencije, koji je nezavisan od opste teorije relativnosti, ne pravi razliku od toga da li foton koji prolazi kroz gradijent gravitacionog potencijala trpi promenu energije u tranzitu, ili je njegova energija jedinstveno odredjena gravitacionim potencijalom u tacki emisije. Najraniji Moessbauer-ovi eksperimenti 10 na gravitacionom crvenom pomeraju ne bi mogli razlikovati ova dva slucaja, i vladalo je opste uverenje da bi se energija fotona mogla promeniti pri prolasku kroz razliku gravitacionog potencijala.

Ali, nedavni eksperimentalni rezultati 11 pokazuju da se pre radi o tome da gravitacioni potencijal karakterise energiju fotona u mestu emisije, nego da se ta energija menja kretanjem fotona ka nekom drugom potencijalu.

U svetlosti ovih rezultata, prilicno je tesko verovati da kvant zracenja moze pretrpeti gubitak energije u slobodnom prostoru kao sto to predvidja opste-relativisticki model Velikog Praska. U ovom trenutku potrebno je da razjasniti nase glediste na teoriju relativnosti.

Istina je da postoje neki znacajni eksperimentalni rezultati u fizici kao sto je prividna dilatacija vremena, transverzalni Doplerov efekat, povecanje mase sa brzinom i gravitaciono krivljenje svetlosti, koji su u skladu sa teorijom relativnosti. Medjutim, ovi rezultati se ne mogu uzeti kao potvrda ni specijalne ni opste teorije relativnosti, jer postoje i druge teorije (mada daleko manje poznate) koje predvidjaju slicne rezultate. (Videti na primer North-ov 12 pregled raznih alternativnih teorija gravitacije i njihova predvidjanja.)

Dalje, nedavno su Rastall 13 i narocito Marinov 14 pokazali nezavisno jedan od drugog da nije potrebno ukljuciti konstrukciju opste teorije relativnosti da bi se dobili mnogi isti matematicki rezultati. s druge strane, pitanje da li model Velikog Praska predstavlja tacan opis nastanka i evolucionog razvoja svemira u potpunosti zavisi od valjanosti fundamentalnih postulata opste teorije relativnosti, koji u principu negiraju da postoji povlasceni referentni sistemi.

U veoma tesnoj vezi sa ovom diskusijom jeste nedavno priznanje 15 jednog eminentnog fizicara, da CMR predstavlja neoboriv eksperimentalni dokaz postojanja jednog apsolutnog referentnog sistema u svemiru, rezultat koji je u skladu sa Marinovljevom 14 potvrdom apsolutnog prostor-vremena, kao i sa bar jednom od ranijih teorija gravitacije koje je izlozio North 12.


Literatura

1. Silk, J. 1979. The Bing Bang. W. H. Freeman & Co., San Francisco.

2. Weinberg, S. 1972. Gravitation and Cosmology. Wiley, New York.

3. Hetherington, Norriss. 1971. Astron. Oc. of the Pacific, Leaflet No. 509, November.

4. Hawkins, G. s. 1962. Nature 194: 563.

5. Segal, I. E. 1976. Mathematical Cosmology and Extragalactic Astronomy. Academic Press. Idem. 1975. Proc. Nat. Acad. sci. 72: 2473.

6. Nicoll, J. F. and I. E. Segal. 1975. Proc. Nat. Acad. Sci. 72: 4691.

7. Sandage, A., G. A. Tammann, and A. Yahil. 1979. Ap. J. 232: 352.

8. Nicoll, J. F. and I. E. Segal. 1982. Proc. Nat. Acad. Sci. 79: 3913. Idem. 1982. Ap. J. 258: 457. Idem. 1982. Astron. and Astrodhys. 115: 398. Vidi i segal, I. E. 1982. Ap. J. 252: 37.

9. Nicoll, J. F. et al. 1980. Proc. Natl. Acad. Sci. 77: 6275.

10. Pound, R. V. and J. L. Snider. 1964. Phys. Rev. Lett. 13: 539. Idem. 1965. Phys. Rev. 140: B788.

11. Alley, C. O. 1982. Proper Time Experiments in Gravitational Fields with Atomic Clocks, Airsraft, and Laser Light Pulses. In Quantum Optics, Experimental Gravitation, and Measurment Theory. Edited by P. Meystre and M. O. scully, Plenum Pub. Corp., New York.

12. North, J. D. 1065. The measure of the Universe, Clarendon Press, Oxford.

13. Rastall, P. 1978. Astrophys. J. 22: 745. Idem. 1979. Can. J. Phys. 57: 944.

14. Marinov, S. 1981. Eppur si Muove. East West Publishers, Graz, Austria.

15. Weisskopf, V. F. 1983. Am. Sci. 71, No. 5: 473.