Bio jednom jedan čovek. Ljudi koji su ga poznavali zvali su ga Čovek od kamena. Jer, on je prosto bio snažan kao da je stvarno bio napravljen od kamena. Ništa nije moglo da ga dotakne, povredi. Stvari koje su drugim ljudima bile strašne i teške on je podnosio sa lakoćom. Nikada mu dlaka s glave nije falila. Ne, nije bio bezosećajan, niti je bio nekakav kiborg ili psihopata. On je prosto bio snažan, napravljen od čvrstog, izdržljivog materijala. Ljudina, jednom rečju.

Postojao je samo jedan problem sa Čovekom od kamena. On nije postojao.

Zašto ne postoje Ljudi od kamena?

Činjenica da “kameni” ljudi ne postoje istovremeno je i dobra i loša vest. Dobra je zato što znamo da svi ljudi na ovom svetu imaju svoje “slabe tačke” i da mi u tome svakako nismo usamljeni. Loša vest je zapravo spoznaja da je ljudska duša krhka i povrediva i da ne postoji način da se “okamenimo” i da nas ne dotiču stvari koje su, po svojoj prirodi, predodređene da nas dotaknu.

Frayed ropeIstraživanja o posttraumatskom stresnom poremećaju koja su vršena još prošlog veka, zadala su fatalni udarac verovanju da su neki ljudi jednostavno jaki, dok su drugi slabi. Naime, ispostavilo se da od ovog poremećaja ne pate samo “slabi” ljudi, već na njega, pod određenim okolnostima, nije imun niko. Kompletna koncepcija važnosti toga “od kog materijala si napravljen” ovime je, u naučnoj zajednici, pala u vodu.

Ali, o tome niko nije obavestio ljude kojima istraživanje PTSP-a nije primarna struka. Tako je verovanje u “kamene” spram “cmizdravih” ljude nastavilo da živi i postoji u glavama ljudi do kojih ovo saznanje nije doprlo, a to je ipak ogromna većina.

Ono što je, kasnije, istraživanjima o stresu i borbi protiv istog ustanovljeno, jeste da ljudi ipak različito reaguju na stres. Pojam otpornosti nazvan je rezilijentnošću, a istraživanja su zatim bila masovno usmeravana ka ispitivanju koji to faktori i u kojoj meri dovode do rezilijentnosti. Neki od tih faktora su ranije iskustvo sa traumom/stresom, društvena podrška, način na koji se percipiraju događaji (lokus kontrole), sposobnost opraštanja, samokontrola, mogućnost sagledavanja stvari iz više perspektiva, odnosno fleksibilnost, tolerancija na neizvesnost i frustraciju, način na koji se doživljavaju i ispoljavaju različite emocije, prihvatanje, empatija i tome slično.

Postojanje pojma rezilijentnosti ne znači da je onaj ko je rezilijentan nesalomiv. Događaji koji mogu dovesti do različitih stanja “stresiranosti” ili traumatizovanosti su mnogobrojni. Isto tako, ako smo rezilijentni na određeni stresor, to ne mora da znači da ćemo biti i na neki drugi. Iako postoje razlike u tome šta je za nekoga stresno, razlike u tome šta je traumatično nešto su manje izražene. Drugim rečima – postoje događaji koji su za svako ljudsko biće traumatični.

“Moraš biti jak!”

Kada smo mali, roditelji nam često govore da ne plačemo kada, na primer, idemo da primimo injekciju. Injekcija će da nas boli (to je činjenica) i neće nam se baš dopasti čitava poseta ordinaciji samo da bismo primili “bocu”, ali roditelji nas uveravaju da to nije ništa strašno i da ne treba da plačemo. Plakanje je za bebe. Ili za slabiće. Ako smo još pritom nagrađeni za “hrabrost” (to jest, uzdržavanje od plakanja), onda ono definitivno ne dolazi u obzir.

I pored najbolje namere roditelja, slanje poruke da je plakanje, bez obzira da li se radi o primanju injekcije, lošoj oceni, rani na kolenu ili gubitku omiljene igračke, samo za slabiće, kreira u našim, tada još malim glavama, bazično uverenje da nije dobro biti slab. Nije OK plakati, to je za slabiće ili, u boljem slučaju, za devojčice. Nije u redu pokazati povređenost, bol. Treba trpeti. Treba prosto – biti jak.

Kad smo kod devojčica i “slabića”, međupolne razlike ovde su izuzetno izražene. Dok se devojčicama i može “progledati kroz prste” kada je u pitanju plakanje ili pokazivanje sa plakanjem asociranih emocija, dečacima u našoj kulturi to je strogo zabranjeno. Muško, prema uvreženom mišljenju, ne sme da plače. On ne sme da pokaže da ga boli, da mu je teško, jer inače nije “pravo” muško.

Šta se onda dešava ako osoba sa “Budi jak” bazičnim uverenjem želi da potraži pomoć? Kako ona može svojoj okolini da stavi do znanja da joj je potrebna podrška, da ona nije jaka onoliko koliko se čini i da “dopusti” sebi da bude samo obično ljudsko biće, koje oseća i emocije koje nije socijalno prihvatljivo pokazivati?

Plakanjem, pokazivanjem da nam je teško, ispoljavanjem emocija kao što su potištenost, tuga, strah… zapravo ljudima u našoj okolini pokazujemo da su nam potrebni pomoć i podrška. Sa “Budi jak” porukom ovo pravo sebi odričemo i nastavljamo da se pravimo da je sve u redu, a što se više pravimo da sve jeste u redu, zapravo je sve manje toga u redu, sve dok ne dođemo do stanja do kog ne bismo došli da smo blagovremeno mogli i umeli da potražimo pomoć.

Zato je “Moram biti jak” uverenje u svojoj osnovi izuzetno destruktivno – zato što nam ne dozvoljava da budemo samo obični ljudi – ranjivi i nesavršeni, kakvi zapravo jesmo.

Dupla tuga

Kada se, svesno ili ne, krijemo iza “Moram biti jak” poruke, šteta koja nastaje se, poput šumskog požara, širi i počinje da zahvata i ona (iracionalna) uverenja koja sami sebi namećemo: “Ne smem biti slab”, “Ne bi trebalo da osećam tugu”, “Užasno je ako sam tužan”, “Plakanje je za šonje, a meni se sad plače. Znači, ja sam šonja i to je nedopustivo”. Sa ovakvim uverenjima, kada dođemo u situaciju da smo tužni i da nam se plače (a potpuno je neizvodljivo da nas u životu zaobiđu ovakve situacije), ne samo da imamo problem zbog kog se tako osećamo, već imamo duplu nevolju – što, iako “ne smemo” i “ne bismo trebali”, mi se ipak osećamo tužno, očajno ili bespomoćno. Umesto jednog, sada imamo dva problema.

Zato mnogi ljudi često smatraju da ovakve emocije ne bi ni trebalo da osećaju. Kao kad nas boli glava, pa popijemo lek; tako da bude i sa tugom – samo da je isključimo, jer ona nije prijatna, a ako nije prijatna, onda verovatno nije ni normalna (kao što ni glavobolja nije čovekovo prirodno stanje). Ali, sa emocijama nije ovakav slučaj. Jer, postoje brojne situacije u kojima je potpuno normalno osećati tugu, bol, razočaranost, ranjivost. One nisu prijatne, vrlo često nisu ni lako podnosive, ali su ljudske i normalne.

Bilo koja psihološka ili psihoterapijska intervencija nikada nema za cilj amputaciju ovakvih emocija, dokle god one spadaju u prirodnu reakciju osobe na gubitak ili sličan događaj na koji je potpuno normalno reagovati takvim i srodnim emocijama.

Tuga i ostale neprijatne emocije nisu patologija – one su sastavni deo života svakog od nas.

Ko su onda jaki ljudi?

Činjenica da ne postoje “kameni” ljudi, ne znači da ne postoje jaki ljudi. Snažni, ali ne na načine koji podrazumevaju nedodirljivost, mitsku snagu ili moć, nesalomivost i superherojstvo.

Jaki ljudi su oni koji su, makar donekle, svesni svojih slabosti, koji traže i nalaze način da se sa njima nose, koji, kada im breme koje nose postane preteško, potraže pomoć i pokažu svoju ranjivost.

Oni, naravno, ne idu u drugu krajnost, pa privlače pažnju na neadekvatne načine i po svaku cenu. Oni su snažni, ali na način na koji njihova snaga ne ugrožava druge ljude, a istovremeno su dovoljno “slabi” da umeju da prepoznaju kada nisu sami u mogućnosti da se nose sa onime što im njihovu snagu nagriza.

Jer, snaga zapravo podrazumeva prihvatanje svoje ranjivosti.

Autor: Ina Poljak

Izvor

__________________________________________________________________________________________

Dakle da li po vasem misljenju postoje "jaki" i "slabi" ljudi?
Ako postoje sta "odvaja" jedne od drugih?
Sta uopste cini covek "jakim"?

kao sto u clanku pise nema jakih ljudi
svi ljudi imaju slabe tacke,samo ih treba pogoditi 
ja sebe smatram gvozdenim kada su u pitanju provokacije,uvrede,drukanje i slicno
jedan moj kolega je na poslu nedeljama pokusavao da me slomi a ja sam ga kulirao
sve dok nije uboo u tacku i tada sam prso i za 2-3 minuta zamalo izazvao tucu
vise ne radim s njim 

sto se tice tvog pitanja sta to cini coveka jakim
ja mislim da se covek kali odmalena i da na to utice vaspitanje i ponasanje tvojih roditelja prema tebi
kada kao malisan places a cale kaze:"nemoj da places ko neka picka" i slicno

Nije u pitanju snaga kao snaga koliko adaptiranost. I polarni medved je jaka i izdržliva životinja za svoje podneblje ali ako nekim slučajem bude prebačena u tople predele, ta snaga više postaje teret za njega jer nije prilagođen podneblju u kojem se nalazi.
Tako da budimo ljudi, to je sve što treba. I naravno da prestanemo da verujemo i širimo taj super ultra mačo mentalitet. Nit je realan, pa čak ni hrišćanski.

Ako uzmemo u razmatranje sustinu rijeci jak ili slab,pri tome vodeci racuna da govorimo o emocijama i duhu,mogu slobodno reci da smo svi slabi.

Nisam procitao teks..izvinjavam se ali zurim XD kasnije cu XD

Ja sam jako emotivan.I znalo je to dosta puta da mi se obije o glavu.
Nepromisljenost + emotivnost = glupost

E sad..osim federera retki su ljudi koji uspeju da odrze mir u sebi kad treba.

Ne postoje jaki...postoje samo oni koji treniraju...

Sta znam ljudi od kamena oni koji prezive tesku bolest i za dlaku izbegnu smrt mozda je to najveca pobeda jer su pobedili smrt i mentalno su jaci. Mozda i profesionalni sportisti,pa zanimanja kao su vojnici,policajci,vatrogasci...

Човјек од камена је онај који не зна за страх, а колико таквих има?
Можда некад давно. У некој дивљини.
Како те науче од малена, такав ћеш и бити. А какав је данас стандард? Човјек од камена - неће да може. Only in theory.

U ovom smislu u kome je Bambi pomenula ne postoje. Niko nije toliko jak i snaga zaista podrazumeva prihvcatanje sebe i razumevanje sta si. Pa cak i da si jednostavno "ranjiv" i da nisi toliko "jak" kada je rec o nekim stvarima...

Mada ja smatram da postoje "jaci" i "slabiji" ljudi. U smislu karaktera i jos nekih osobina...

ne moze biti jak covjek koji nista nije dozivio u zivotu...
i kojega nista u zivotu nije povredilo.. i kojega zivot nije natezao i lomio...
tj onaj sto je cijeli zivot kod mame i  tate..na kazanu..i koji se nikad nizasta nije trudio u zivotu...
sam svoje da stekne...i da bude neovisan..da sam svoje cehove placa...

jak je covjek svaki...koji nesto dozivi..sto ga osnazi...
tako ti je u svemu...naravno pa i u ljubavi..covjek koji je x puta voljeo..nauci  da voli...i nauci da preboli..
i kad osoba koju voli ode iz njegovog zivota...i kad ljubav kroz bol naputa njegovo tijelo...
on to podnosi lakse...
lakse ..nego onaj koji jadan... nije puno puta voljeo..i ostavljen bio ili ostavljao nebitno......
pa kad
bude ostavljen.... oce da se ubije..jer ne zna da trip bol...

u tome je kamenost..u iskustvu  je ona...

dakle jakost..celicnost..kamenost.... dolazi sa iskustvom...

tako ti je  u svemu...s cim se covjek srece..u zivotu...

i celik je mekan dok se ne okali...mozes ga i savit i ulubiti i svasta raditi s njim...ioblikovati kako hoces..
a kad ga okalis..ku*** ces raditi s njim sta hoces...

a da bi ga okalio moras ga zagrejati dok se ne uzari..i onda naglo ohladiti...pa popustiti jacinu na zeljenu ..takodjer putem zagrejavanja....
i cvrstina mu se pojacava i do 1o puta...jace... od prethodnog stanja...

tako ti je i sa ljudima...
ne mozes postat jak...ako se ne usijes i naglo ne ohladis...i postepeno ne zagrejes se na razinu problema...
da moze da ga podneses....

ja sam vidio sranja kol'ko hoces....ali one prve "traume"  iz tog sranja...iz prvih susreta sa sranjima...
one jos uvijek traju..cesto me posjete u snu...

a posle toga sam kroz posao i zivot...
vidio i dozivio deset puta gora sranja......koje me nisu dotakle uopste.,.niti kad o njima razmisljam...
ne ticu me se uopste...

i opet nakon toga svega...sto vecina prosjecnog zivalja...ne bi prezivjela a kamoli ostala pri cistoj pameti...
na samu pomisao da mi je neko ko mi je drag..i koga volim..neko od mojih dragih ljudi...
bolestan ili ne daj boze da mu se desi nesto ...sav pretrnem..i nemam mira dok se ne uvjerim da je dobro....

ili pak kad izgubim nekog dragog...
koliko god da sam tooga vidio..suze same kvase lice..a dusa..osjeca fizicku bol..raspadam se..

a to je stvar...do toga...sto su to moje drage osobe...i sto je i njihova bol i moja bol...
i na tu bol se nikad ne mozes oceliciti...i navknuti...boli svaki puta kad pomislim na te neke svoje osobe kojih vise nema...pa evo i sad dok  kucam ovo....

tako da..se vratimo malojos na celik..

koliko god da je jako i dobro zakaljen..on ima svoje granice izdrzljivosti
...i svoje slabe tacke..mjesta na kojima najlakse puca...i pri deset puta manjoj slili..nego na nekim drugim dijelovima...samo ga malo cuknes tu..on pukne...tako je i  sa ljudima zvanim kamen...