ОКРУГЛИ СТО - први део
Шта чита Србија

На разговору „Популарна књижевност, између тривијалног и елитног“, 23. јануара у редакцији "Политике", учествовали су писци и критичари Исидора Бјелица, Светислав Басара, Марко Видојковић, књижевна теоретичарка Татјана Росић, Златко Паковић, наша уредница Весна Рогановић и новинар Станко Стаменковић. Најзанимљивије делове расправе преносимо у три наставка

Мора ли књижевност да буде провод, као шопинг или клабинг: учесници округлог стола (Фото Дарко Ћирков)

Политика:  Разговарамо о популарној књижевности која је рекордним тиражима пореметила ранији баланс између тривијалне, забавне књижевности и озбиљне, уметничке. На бестселер листи најчитанијих књига 2009,  Књижаре-инфо, тик иза најпродаванијег писца, Халеда Хосеинија, следи прошлогодишњи „Нинов” победник Владимир Пиштало, нешто ниже Марко Видојковић, a одмах иза Мира Бобић-Мојсиловић, Басара...  Како теоретичари описују тај жанр? О какво је књижевности реч?
Росић: Постмодернизам је форсирао хибридне жанрове, који су у себи садржали искуство забаве и провокације, познате из оног што Адорно и Хоркхајмер зову „индустријом забаве“, а којој припадају филмови, стрипови, рокенрол и поп музика. Од друге половине 20. века не може да се говори о чистим жанровима у књижевности. Међутим, наше тржиште, које је сада у пост-постмодернистичкој, неолибералној фази као да нема посла са феноменом хибридних жанрова насталих у сусрету високе и популарне књижевности (или тривијалне књижевности, како се она звала током осамдесетих прошлог века) већ са феноменом инфлације књиге и културног популизма.

Политика: Зашто то и у свету није популизам?
Росић: Зато што се њихови аутори прецизније и отвореније жанровски одређују. Данијела Стил се не залаже ни за какву „праву књижевност“. Нити неко ко је написао „Ђаво чита Праду”.
Бјелица: Носи, а не чита.
Росић: Носи… а може и да чита, како ствари стоје. Али, то није књига експеримент у којој се популарна култура и висока култура сусрећу у дијалогу, већ индустријски производ, намењена прецизно дефинисаној циљној групи и холивудским могулима. Идеални предложак за филмске мегахитове чији аутор неће истицати себе као „уметника“ већ као зналца индустријско-издавачке машинерије .
Бјелица: Пошто сам по струци драматург, бавила сам се овим феноменом из другог угла. Кад је у питању Холивуд, опозиција њему је предмодерна, а не модерна или постмодерна. Мени Фарбер је рекао да постоје две врсте драматургије: „драматургија белих слонова“, назовивисокоинтелектуална књижевност коју је после Дорфлес третирао као хиперкич, и „драматургија термита“, а то је, условно речено, комерцијална структура, која унутар себе има субверзивне слојеве. Зато у Холивуду имате А-продукцију, базирану на чистој комерцијали, и Б-продукцију која често има „термитску“ структуру. Разумем зашто се овде поставља идеолошки угао, пошто је то једини начин да се осуђује нека структура. Таква је расправа на погрешним премисама. Не знам по којим мерилима одређујете шта је елитна уметност? Нортроп Фрај је рекао да имамо иронијску позицију, која укида могућност елитног постављања. Поп-култура укида могућност таквог опозиционирања. Можемо да говоримо да ли унутар жанра постоје те субверзивне вредности и нивои или се бави чистим популизмом.

Политика: Да ли је популарна књижевност вредносни, социолошки, естетски, идеолошки појам?
Бјелица: Мени је једино проблематично што су неке особе захваљујући одређеним партијским структурама, рецимо деведесетих година, произвођене у бестселер-писце. А то што нешто с моје тачке гледишта није занимљиво или је потпуно анахроно, а има прођу, за мене није важно. Али уколико преко јутарњег програма једна партија форсира да је један писац читан и да се те књиге откупљују преко библиотека, то је за мене проблематично.
Политика: Значи, овде постоје и вештачки и аутентични хитови?
Росић: Претпостављам да Исидора мисли на одређену ауторку. Али постоји низ других ауторки, међу њима је и сама Исидора, које су направиле своју каријеру управо током деведесетих.
Бјелица: Мени прва књига, извињавам се, излази 1986. године. Током деведесетих имала сам опструкције, била сам забрањена. То што сам имала приватна издања, нема никакве везе с ауторима које су форсирали...
Росић: Сад ја морам да питам, шта је било забрањено?
Бјелица: Четири романа су била забрањена.
Росић: Којa?
Бјелица: Била је забрањена моја „Вереница“, заплењен је комплетан тираж издавачу. Не знам што правиш такву фацу, о томе имаш код Ћурувије извештај цео...
Росић: Писала сам приказ „Веренице“, који је изашао у књижевном часопису „Реч“. Држала сам књигу лично у рукама и мислим да није била забрањена... Ако јесте, када се то десило?
Бјелица: Јесте, то је бункерисана књига... Проблематично је што нисмо извршили ревизију онога што се десило, нисмо открили ко су били лажно конструисани а ко бункерисани аутори. Једино Србија, за разлику од Црне Горе, није отворила своје досијее уметника који су били сарадници тајних полиција. Значи, имамо потпуно лажну историју књижевности.
Росић: По отварању досијеа у Мађарској, на пример, интелектуална елита морала се помирити са чињеницом да су неки од најбољих мађарских  писаца друге половине двадесетог века били полицијски, комунистички доушници. Ипак то није променило много – ти доушници били су и остали њихови најбољи писци. Тако ће отварање досијеа бити само једна сензација више, мислим да их не мањка у историји српске књижевности... али не верујем да ће то битно променити вредновање у оквиру те исте књижевности.
Бјелица: То није сензација, то тражи Европска унија.
Росић: Па добро, то ће се десити, као и све што тражи Европска унија, ја то подржавам. Хајде да се вратимо на проблем читаности.
Бјелица: Али читаност није проблем, зашто је читаност проблем?
Росић: Феномен читаности или доминација тржиштем је оно због чега смо овде. Да видимо колико је она естетски и економски снажна сила. Ко су читани аутори у односу на релативно анонимне ауторе. Зашто су неки значајни аутори и ауторке скоро потпуно непознати јавности итд. Да ли је читаност неке књиге и у којој мери критеријум естетске и културолошке вредности те књиге? О чему читаност једне књиге говори, заправо?
Бјелица:Забога, да ли можеш у 2010. да поставиш такво питање?
Росић: То је кључна тема. Постоје одређени аутори и наслови, који су читани и тражени много више од других. И постоји један модни захтев, који читане књиге диктирају, да књижевност не сме да брине и буди сумњу, нити да се обраћа заборављеном шестом чулу добра. Све је то, тврде пророци нове књижевности, анахроно. Ако жели да опстане на тржишту забаве, књига мора, као и сваки други производ на том тржишту, бити – или корисна или мора обећавати луд провод. Књига мора бити забавна и читање не сме бити ништа друго до провод, исти онакав какав су у савременом свету шопинг и клабинг.
Бјелица: А што мора. Ко ти то прописује? Централни комитет?
Росић: ЦК је један овештали изговор... модни тренд је данас оно што одређује судбину књиге у индустрији и издаваштву...
Бјелица: Али, елитне ствари и нису модерне. Што те то онда узбуђује? Ти прави досадне књижевне вечери. То је супер, то је елитно...
Росић: Не, не ради се уопште о књижевним вечерима, говорим о књижевном тексту, о томе да он данас императивно мора читаоцу да пружи провод и забаву.
Бјелица: Зато што више немаш партију која ће да ти одреди да ће да изађе Добрица Ћосић, све зависи од тога да ли ће издавач моћи или неће моћи да заради новац.
Росић: Мој омиљени пример из историје светске књижевности: није постојала никаква партија која би било шта прописивала када је Џејмс Џојс тражио издавача за „Уликса”. Тражио га је више од десет година. Ниједан издавач није могао, нити би и данас могао, да заради са том књигом икакав новац. Значи ли то да нико никада није ни требало да објави „Уликса”, који је изашао захваљујући утицају Езре Паунда и постао једна од најзначајнијих књига 20. века?   
Бјелица: Пошто је он већ био мртав...
Росић: Издавачи још почетком 20. века диктирају шта ће се читати. То нема везе са партијом, него, одувек, са тржишном политиком.
Бјелица: Код нас је имало везе са партијом.
Росић: Али, сада нема више партије.
Бјелица: Па нема, и зато опет имаш тржиште.

Политика: Пре неку годину вођена је расправа у Хрватској, o тзв. списатељицама без литературе. С тезом да је то „медијска” књижевност, да медији данас диктирају шта ће бити читано.

Росић: Медијски наступ је јако битан за промоцију.
Политика: Значи, јаке издавачке куће могу боље да промовишу своје писце. На пример, Марка Видојковића.
Паковић: Да мало разбистримо ствари. Није једноставно дефинисати тривијалну књижевност. Овде је било речи о произвођењу писаца. Партијском, или од стране издавача. Међутим, постоје писци који производе књиге и писци који пишу књиге, односно стварају дела, и то је кључна разлика. Наравно, тривијална, односно популарна књижевност, не омета стварање високе књижевности.
Политика: Али популарна књижевност је све масовнија и ова друга некако остаје у сенци...
Бјелица: То је по дифолту тако, то су две равни које нису тангентне.
Росић: Вратила бих се појмовима популарна и популистичка. Постоји књижевност која се чита и књижевност која је јако тражена.
Политика: Можемо ли да наведемо примере?
Бјелица: Ако причамо о Холивуду, у пројектима какав је „Да Винчијев код”, или овај други, мали чаробњак, више немамо једног аутора, већ тимове који раде те пројекте, а онда се једна личност, као што су били „Манкис” у музичкој индустрији, појави као писац. Та књига служи да се продају мајице и други артикли. Ми још нисмо добили такву врсту пројекта у књижевности зато што нам је сцена премала да имамо озбиљан индустријски пројекат. Исто је радио Кастанеда, односно, три аутора која су се крила иза Кастанеде, првог писца који кокетује са езотеријом, а заправо је чист индустријски производ. Доживела сам фасцинантно искуство на Карибима: да буквално цели брод чита само „Да Винчијев код”, аутора који не постоји, него је индустријски пројекат.
Росић: То показује да се концепт ауторства битно променио. Као и увек, са живим писцима влада једна конфузија, многи ће бити погрешно вредновани, многи непримећени, многи радо читани, па заборављени.     
Бјелица: Погрешно вредновање је већ екстремнополитичка категорија.
Росић: Шта значи „екстремнополитичка”? Политичко и естетско се прожимају.
Бјелица: Ја у то не верујем.
Росић: Неко ко је правио гламурозну промоцију свог романа „Озлоглашена“ у Кинотеци инфлаторне 1994. године морао би да зна да су идеологија и естетика увек повезане. Уопште не мислим да је то лоше, у свом критичком деловању инсистирам на томе да је то неопходно за просвећивање културне и књижевне сцене у Србији. Да се најзад разоткрије да свака естетика има своју идеологију и да свака идеологија има своју естетику. Само је битно јасно рећи – коју и какву.
Бјелица: Моја је платформа то да управо кроз историју књижевности и уметности најчешће идеологија манипулише уметношћу.
Росић: Лени Рифенштал, о којој Бењамин пише с негодовањем, сматра се једном од водећих режисерки прошлог века. Није јасно ко је кога ту злоупотребио: Лени Рифенштал политички тренутак и нацистичку идеологији или та идеологија филмски медиј. Биће да је манипулација била обострана, и завршила се обостраном добити у тренутку у ком се реализовала. Чини се, тако, да су од Валтера Бењамина и његове анализе начина на који је нацизам злоупотребио естетику медија до данас, ствари су прилично јасне.
Бјелица: Јесу, али постоје уметници који су потпуно незаинтересовани за идеологију, као и они други...
Росић: Постоје уметници који су незаинтересовани за дневну политику, али имају одређену врсту унутрашњег система вредности који је увек идеолошки. Цела прича о естетским вредностима је лицемерна. Дајте да озбиљно размотримо везу између естетике и идеологије у случају савремене књижевне продукције. Не постоји никаква срамотна веза у том случају. Мени није јасно зашто се и даље упорно говори да та веза не постоји.

Политика: Која идеологија утиче на то које ће књиге бити најчитаније?
Видојковић: Слушам овде фасцинантну расправу. Ово је перфектно, човече. Треба један базен са блатом да организујемо, феноменално би било. Шалим се, и браво дамама! Не знам како је код других писаца. Али знам каква је моја прича. Почео сам да пишем деведесет осме и проживео све. Од тога да пошаљем рукопис у „Народну књигу“, да ми прва три романа буду објављена тамо, а да почну да ме доживљавају као писца тек кад сам прешао у „Самиздат Б92”. Покушавао сам да одредим моменат када сам ја себе почео да доживљавам као писца. Кад сам написао прву причу, или стоту, кад сам написао први роман, или кад сам објавио „Канџе”, сад кад сам написао то што је мени можда најбоље, или кад сам добио „Виталову” награду? Све време, много људи забавља се више мојим ликом, него оним што пишем. Ја, заиста, у оно што пишем, верујем. Ја сам на тој годишњој листи бестселера, а тек пре три месеца сам објавио роман. Па онда иде чувена теза: „Самиздат” га форсира, он је страни плаћеник, бла, бла. Откад сам тамо прешао из „Народне књиге”, где ми је уредник био Радивоје Микић.

Политика: Где се осећате природније?
Видојковић: Осећам се најприродније међу својим читаоцима. Као неко ко је ни крив ни дужан почео да се бави писањем, јер сам замало изгубио разум, то је буквално извлачење дупета из тешке животне ситуације. Па како човек почиње да се бави уметношћу.
Политика: Из егзистенцијалне принуде?
Видојковић: Не, то је ментална, емотивна и душевна принуда.
Политика: Из фрустрације.
Видојковић: Фрустрације, штагод, наравно, писци су све кул људи. Писање је вапај. При том, никада ми нису били занимљиви критичари, ни они који су ме хвалили, ни они који су ме кудили, нису капирали оно што сам хтео да кажем и оно што сам осећао у себи.
Политика: Шта нису капирали?
Видојковић: Моје су књиге вишеслојне. „Канџе” рецимо, објављене у 20.000 примерака. Некима је довољно што ту има пуно секса, пуно гудре...
Бјелица: Драматургије термита.
Видојковић: Има људи који то скапирају на другом нивоу, од седам на којима треба скапирати. „Канџе” су дубоко антиполитички роман који, на најбеднијем нивоу, јунака који је страствени антимилошевићевац од почетка до краја доводи до суштине занимања политичара. Оно што сам читао о „Канџама” нема везе са оним што сам ја хтео да кажем, а опет ми гомила људи свакодневно у мејловима управо говори баш оно што сам желео да кажем. Сваки човек, па и писац треба да се бори сам за себе. Као што сам ја направио оцеубиство тако што сам оставио Миличка и Радивоја Микића. То је био хаос, ј...!
Росић: Сад промовишеш Миличка у озбиљну фигуру.
Видојковић: Па он је мени био очинска фигура.
Росић: Очинска фигура је озбиљна ствар.
Видојковић: Не, у том смислу то је био Радивоје Микић. До кога је стигао један мој рукопис који је он одбио. Па сам му дао други роман, на који је он одлепио. Сад можемо да објашњавамо да он није много добар критичар, обично нису добри критичари који мене подржавају, а много су добри ови други. То је велики муљ који је мени много мање занимљив него реакција мојих читалаца. Срећом је 2010. и срећом сам млађи од старе књижевне гарде, па сам навучен на 4.000 мојих пријатеља на „Фејсбуку”, са којима имам сталну комуникацију.

Политика: Хоћете да кажете да на нашој књижевној сцени читаоци имају поузданије вредносне судове од критичара?
Паковић: Видојковић каже да се његови читаоци окупљају на основу једне фрустрације која им је заједничка.
Видојковић: Постоје и критичари који нису сигурни зашто и како хвале јер, просто, боли их д... Они су у фазону, ту је једна екипа да се по некоме посере, а друга да некога похвали. А и кад те неки од њих похвале, мало је глупо кад те лоше хвале. Много је боље да ме похвали 67-годишња кева моје читатељке, професорка, која је узела да види шта њена ћерка чита, па одлепила, то је мени врхунска похвала.

Политика: Је ли то природни ток: почели смо од популизма, идеологије, и стигли до улоге критичара.
Бјелица: Марко даје лични пример, то је најкорисније.
Паковић: Свако има различит приступ. Можете писати и о својој фрустрацији и окупљати читаоце који се налазе у истој тој фрустрацији и од књижевности правити једну екстензију психичког проблема.
Видојковић: Не, ја мислим да си ти безобразан, јер, знаш оно, „то су ти кретени који кажу то је све фрустрација”.
Паковић: Ја ово нећу да допустим.
Видојковић: Не мораш, брате.
Паковић: Треба да образлаже своје ставове, а не овако... Откад смо на „ти”?
Видојковић: Ма ко ће мени да одређује шта може. Ако ти можеш да будеш безобразан. Слушај, брате. Можемо ми да будемо и на брате. Свакоме с ким овде седим могу да погледам у очи. А ти док си причао ниси мене гледао у очи, него си гледао тамо, зато што сам ја извукао своју фрустрацију као нешто најлепше у животу. Мислим да без фрустрације нема добре уметности. А уметност доживљавати као занат, ограничава онога ко то тако види. Он уметност доводи у ниво заната.
Паковић: Ја не сводим уметност на ниво заната. Говорим о великој разлици унутар тривијалне књижевности управо на основу заната. Рецимо, у Исидориној литератури, или у Хабјановићкиној или Вука Драшковића.
Видојковић: Да, само што ја нисам причао о психичком проблему, него о емоционалном проблему.
Паковић: Фрустрација јесте душевни, дакле психички проблем, друштвени феномен.
Видојковић: Душевни феномен? А ја мислим да је и писање душевни феномен. А? И уметност је душевни феномен. Или није?
Паковић: За једног од највећих писаца 20. века, Жана Женеа, кад почиње уметност писања? Кад Жене постаје писац? У тренутку кад пише свом љубавнику и схвати да пише писмо на картону, да управо може да пише о изгледу и текстури тог картона, те да је то део љубавног писма. То је то. То је онај излазак из оног што је сасвим и једино лично.
Видојковић: Пошто је ово било толико дубоко, ја сад питам врло нормално, логично питање: да ли уметност долази из душе? Да ли је душевно оно што је тај бунар, или је то просто занат.
Паковић: Из душе долази много тога. Треба створити уметност која нешто значи.
Бјелица: Мислим да је ово страшно важно. Јер, да бисмо одустали од одређених техника и норми, ми их морамо познавати. Ако нећеш да поштујеш Аристотелову драматургију или Фрајтага, ако нећеш да се држиш нормалног, хронолошког реда, ти мораш да то познајеш да то не би поштовао. Имамо приличан број аутодидактичких приступа, где људи просто силину свог осећаја сматрају за нешто што је аутентична структура. То може да прође у роману, али позориште то не трпи. Техника, или грчки „хе техне” је важна.

Политика: Које сте технике ви одбацили, а које сте усвојили?
Бјелица: Већ сам вам рекла. Ја се бавим драматургијом термита која мени одговара. Моја прва књига „Први пробуђени” је борхесовска књига, која је имала феноменалну рецепцију, али заиста није могла да доведе до тога да имам, оно што је Марко рекао, 20.000, 30.000, 40.000 примерака, као на пример моја књига „Тајни живот славних Српкиња“. Схватила сам, студирајући драматургију, да би та драматуршка форма мени највише одговарала. Да, на првом нивоу, то јесте нешто чиме могу да комуницирам са, условно речено, широким народним масама, а кроз то провлачим и неке личне, субверзивне идеје.
Басара: Светски тренд је нивелација, не само у књижевности. Људска стварност се своди на све уже поље. У извесном смислу имамо „социјалистички реализам” без социјализма. Свођење поља људске стварности на уже поље. Никад у историји то није било израженије него данас. Имамо „тривијалну” литературу која је подигла ниво, и имамо „високу” литературу која се тривијализовала мало. Снага једне културе је распон између екстрема, као у Француској, Паскал на једној страни, на другој Маркиз де Сад. Ми нисмо имали такав распон културе. Наш је проблем та ускост, ускогрудост у свему. Видите, на крају, чиме то резултира. Једним скученим животом: тривијализује се висока литература, а има и дела из тривијалне литературе која су написана мајсторски, интересантније него неке књиге које би да буду висока култура, а које су досадне. То, наравно, није ништа добро. То је етаблирање тривијалног.
(Наставак објављујемо у следећем Културном додатку, 6. фебруара)

[објављено: 30/01/2010]
Пренето са...
 

Kako je iritantan ovaj Vidojković, kako isprazno arogantan  Nije rekao dve bitne stvari za temu, a važno je da bi se tukao. Očigledno nije dobio dovoljno batina u životu. Bolje bi mu bilo da uzme koji čas pisanja, ili još bolje, da batali pisanje potpuno. Bjelica je za njega akademik  mada je i ona daleko od ostalih učesnika rasprave. Basara je imao dosta dobrih zapažanja, vidi se da čovek promišlja o tim stvarima i najviše se držao teme, na kraju krajeva.
A što se tiče same teme, toliko je široka da je zahvalna za svakakva tumačenja. Ali u suštini, strogo deljenje na žanrove nije trenutno moderno, i populisti obilato obogaćuju svoja dela nekim elementima koji su do skora bili rezervisani samo za elitnu književnost. A to je tendencija i u drugim vrstama umetnosti. Čitanje nije i ne treba da bude provod poput šopinga ili klabinga, već posebna vrsta doživljaja. I na koncu konca, pitanje je koliko o svemu tome ima smisla raspravljati u zemlji gde je najčitanija knjiga "Grabljivica", a gde je književna scena...jedva postojeća.

у другом наставки је отворено запретио Владушићу.... како би неког треба стварно истрести из гаћа!!!! Он метар и жилет на Владушићевих 190+ цм....
а ја сам мислио да је то Нивес Целзију-Зељковић-Дрпић...
иначе друг и трећи наставак ове полемике су врло интересантни,и поприлично необични за....хммм... садашњу Србију!

Nisam znao da je Vidojković metar i žilet, ali to mnogo toga objašnjava. Pošto i sam imam 190+ svestan sam kako se ti mali mogu osećati ugroženo, i kako su najčešće agresivni na 1001 način.
A razgovor je stvarno zanimljiv: Bjelica se batrga i mudro izbegava da odgovori kad je pritisnu, a Basara se pokupio pre kraja i otišao I na kraju, favorit masa sa 4000 prijatelja na Fejsbuku je ostao zadnji na borilištu, da isprosipa još malo svojih nebuloza

Момчило Селић
НЕКОЛИКА ОБЈАШЊЕЊА
 
Дугогодишњи сарадник културне рубрике комунистичке Борбе, Весна Рогановић очито не може, нити изгледа хоће, да искорачи из своје улоге једне од комесарки српске културе по крлежијанској мустри. Уз вечиту Горицу Мојовић и сличне, те теоретичаре књижевности попут Татјане Росић и Златка Паковића и свој нимало случајан одабир саговорника, Рогановићка је јамачно задовољила и Немце који нас, преко Политике, сада већ отворено ресетују у ‘‘Европљане’‘ – са све геј парадама, ‘‘књигом као робом’‘, аксиологијама, сколастичким цепидлачењем, категорисањем и калупљењем, постмодерном, ‘‘амбасадорском литературом’‘, те Марком Видојковићем.

Настрану, међутим, духовни универзум учесника Округлог стола – у овом случају веома правоуганог, будући да различитих мишљења о књижевности и уметности  за њим није било – и читалаца који се углавном згражају над очитошћу онога што, тиме што и даље прате и Политику, себи никако да признају – наиме, да је ‘‘цар го’‘.

Јер, стање које је породило овакав ‘‘дискурс’‘ није од јуче. У уводној речи приликом отварања ове подрубрике истакао сам да је већ појава ‘‘теоретичара књижевности’‘ и објашњивача уметности морала довести и до оваквог мудровања о нечему јасном на први поглед, и одговарајуће названог ‘‘отпадом’‘, ‘‘смећем’‘ или кичом. Настрану и надобудност, кочоперење, високопарност, и уметничарење – или мангупирање – особа које Политика сматра битним за српску културу, оно што посебно забрињава је прихватање посетилаца разних форума – не само Политикиног – да опсег нашег националног духа одређују најгласнији. Другим речима, дипломци и докторанти комунистичких и посткомунистичких семеништа лепих уметности.

Јер, факултети на којима су особе попут Вељка Кораћа, Вука Павићевића, Николе Милошевића, и сличних наметали студентима ‘‘предложак’‘ Сартра, Џојса, Кафке, да не помињемо Стаљиновог Максима Горког или Фадјејева у ранијим фазама, те Скерлића, Давича, Крлеже, Коша као југословенске ‘‘парадигме’‘, и данас одређују и штиво и градиво једног народа чији истински писци попут, рецимо, Бранка Бубала возе камионе по Канади или, попут Радише Драгићевића, мастиљаре у предузећу под стечајем у Бору, не би ли могли да једу и хране своје породице, а усто и пишу.

Бестидно је, наиме, да једна Исидора Бјелица прозива иког за тесне везе за тајним службама разних Југославија, имајући у виду улогу њеног оца у организовању безбедносно-политичких догађаја попут меча Фишер-Спаски 1992, или да се руга Љиљани Хабјановић која, ипак, није по Книну парадирала групом ‘‘Само Српкиња Србина спасава’‘. Говорити о некаквом ‘‘бункерисању’‘ својих књига поред писаца који ни данас не могу да објављају осим приватно – не с немања дара, већ ‘‘уфура’‘ у ‘‘структуре’‘ које су омогућиле њој да постане и наставник на ФДУ – може се без натезања ставити уз изјаву Марка Видојковића да му је боље у Самиздату Б92 него у Народној књизи Марка Ницовића, ‘‘нашег’‘ човека при Интерполу и Малтешким витезовима.

Самиздат је, наиме, био издавање штива на шапирографу или, код Руса, уз обавезу да га читалац умножи на писаћој машини, па и рукописно, а индустријски концерн Б92 (позивни број брозовске полиције, и тајне и јавне) је одавно кућа са већим буџетом, и ‘‘проходношћу’‘, од некадашње Просвете или Нолита.

Уопште, код Рогановићке и осталих учесника ‘‘Округлог стола’‘ проблем је у сећању нас још живих. Позивање при том, на Иву Андрића, нобеловца с разлога не само књижевних, или Црњанског чије је најбоље дело, Роман о Лондону, могло бити и боље срочено, као свој разлог за заобилажење битних тема, тешко је одбрањиво. Јер ‘‘ускогрудост’‘ коју помиње Басара јесте управо то – идолатрија признатих и оглашених књижевника какве нема у великим литературама попут, на пример, англосаксонске, где је сваки писац вечито жив и подложан макар и хировитој оцени, те превредновању, или претресу, свих надолазећих нараштаја.

Згражање које сам изазвао оценама да је Достојевски прецењен писац коме је једина заиста добра књига Записи из Мртвог дома, а да га ‘‘Модерна’‘, посебице западна, цени највише због нихилизма његових Белешки из подземља, у Америци би изазвало чуђење, дужност сваког честитог критичара будући и стална ревизија свих претходника – било стваралаца, било њихових приказивача и телала.

У српској књижевности посебно, уз десетерачки јуначки еп, неке народне лирске песме, поједина дела стваралаца иначе не одвише изнимних, једино се Његошев Горски вијенац може ставити изнад било какве уметничке, занатске, или етичке критике – што не значи да би и такво, ново сагледавање дела Владике Рада смело бити разлогом за анатемисање неког будућег просудитеља. Канонизација аутора и дела погубна је за сваки духовни раст – а нарочито за поштење које се, ипак, заснива на искрености.
Ко год се сећа писмених радова по нашим школама, од основне до доктората, не може стога а да се не застиди пред неискреношћу на коју је био примораван при оцени разноразних ‘‘неприкосновености’‘, што се да видети и у хипокризији учесника ‘‘Округлог стола’‘.

Уз то непоштење очит је и блеф – неколико страна прегледаних у припреми неког рада или за неку медијску промоцију бацају се ‘‘стоки једној грдној’‘ попут прашине у очи. Паскал је, наиме, био понајвише научник, а Маркиз де Сад писац само by default, што би рекла Исидора Бјелица.

Претрес ће, изгледа, подуже да траје; Аугијеве штале наше званичне културе и надошли народни бес тешко ће очистити – ако претходно на томе не порадимо и ми, буревесници.

Пренето са...

Sta Srbija cita bolje joj je i da ne cita nikako!

Mislim da je malo bolja situacija nego prethodnih godina, imam utisak da se vise cita, ali da li se citaju kvalitetne stvari, to je pitanje....