Nista ne znas jer nista ne postoji.

Crva nije ni bilo.

Zapravo cela ova koncepcija samosvesnog entiteta na pocetku vremena i prostora je zanimljiva iz prostog razloga jer bilo tog sveznajuceg entiteta ili ne, univerzum postoji.

Dakle imamo sledece:

1) Univerzum postoji
2) Vreme kao deo tog univerzuma postoji
3) Verovatnoca kao jedini "univerzalni" lepak za sve ovo

Da li postoji vreme van materije? Ne bash. Sta je vreme? Razmak izmedju dva dogadjaja. Da bi vreme postojalo mora da postoje bar dva dogadjaja.

Koliko je vremena proteklo pre nego li je svemir nastao od loptice nezamislive gustine?

Jednom sam procitao zanimljivu pricu o beskonacnosti, ukratko, u beskonacnom vremenu kolika je verovatnoca da smo mi negde na kraju tog niza? 0 sa beskonacnim brojem nula iza decimale i mozda 1 na kraju.

1) Dakle mi smo negde u prebrojivom delu beskonacnog vremena.

Ako su materija i energija postojale od uvek, po prvoj premisi mi nikad ne bi postojali.
Ako su materija i energija nastale ni od cega (a tu se misli na kompletno nistavilo, a ne ono kao prostor, pa onda vakumske fluktacije, pa...) Onda je sasvim logicno da mogu i da se raspadnu u nista. Ali zakon fizike kaze da se energija ne moze unistiti, samo moze da predje u neki drugi oblik, onda je citav ovaj svemir jedan veliki paradox.

vreme poluraspada neke subatomske cestice je potpuno nepoznato, kao ni sta odredjuje kad ce se raspasti. To kosmicno jaje je moglo da postoji ogroman broj godina pre nego se raspalo i explodiralo, ali taj broj nije beskonacan. Cak i u teorijama pulsirajuceg univarzuma od necega je moralo da se krene.

I to sad dolazimo da resenja ovog paradoksa, a to je da se vreme resetuje nakon svake ekplozije.

Dakle ne postoji beskonacno vreme, samo jedan vremeneski, iako nezamislivo veliki, ipak ograniceni interval kad kosmos nastaje, razvija se i na kraju kad se sva materija pretvori u energiju i kada ceo prostor dostigne entropiju nula, prostor se urusi u samog sebe u jednoj jedinoj plank "sekundi" i onda zbog toga sto ne moze da prodre kroz plankovo min. rastojanje, razbijanjem te plankove opne dolazi do eksplozije i mi imamo novi univerzum sa novim-starim vremenom.

Zakljucak, svi smo mi ovaj zivot vec proziveli nebrojeno mnogo puta, samo se ne secamo toga, jer je informacija o tome izgubljena prilikom resetovanja vremena. Neki naucnici kazu da je informacija neunistiva, ali moze informacija postojati bez sadrzatelja iste?

Teorija struna... podseca me na to ovo tvoje mozganje.

Prvo, univerzum postoji. Po toj teoriji, sve u njemu je na subatomskom nivou satkano od niza vibrirajucih struna koje su isprepletene u neki tepih cineci ga onim sto mi zovemo univerzumom. 

Drugo, po nekim naucnicima, te strune se nikada ne menjaju. Promene oblik ali su uvek tu. Ajnstajn nam kaze da sto je veca masa, veca je i sila tj. energija. Ta tvoja cestica bi morala imati masu celog kosmosa u sebi, u jednoj mrvici. Da li je ta cestica bozon?  Ekspozijom te cestice stvoren je svemir, strune su poslate svuda okolo da stvaraju svoj mikrokosmos kako pozele. Svaka struna je kosmos za sebe. U svojoj beskonacnosti koju navodis, poput perpetuum mobile-a rade ono za sta su stvorene.

Trece, tu je vreme. Vreme je posmatrano kao kosmolosko povecanje entropije. To ide u korist toj velikoj eksploziji. Sudeci po tome, Big Bang traje i dalje. Ali, ovo se sad kosi sa perpetuom. Ako je vreme povecanje entropije, logicno je da je pocelo od manje velicine i ide ka vecoj. Zasto je pocelo od manje ako cestica ne moze menjati masu i energiju? Da li su Ajnstajn i drugi u zabludi?

Cetvrto, gde smo mi na toj streli vremena? Na pocetku sigurno ne. Da li postoji pocetak uopste, ako mnogi kazu da postoji kraj kosmosa? Ne mozemo reci da je big bang pocetak. Sta je stvorilo tu cesticu. Koliko ona dugo postoji i sta je nateralo da eksplodira? Tu opet teorija struna umesa prste. Tvrdi se da osim klasicnih tri dimenzija plus vreme, postoji jos jedna dimenzija. U stvari vise dimenzija. Sama struna vibrira pod uticajem kretanja dimenzija unutar nje. Po nekima, big bang je zapravo nastao kada su se dve dimenzije spojile u jednu stvarajuci novu, ili se jedna razbila na dve nove dimenzije. Cak stavise, tih dimenzija ima puno, poput mehurica u gaziranom picu.

Namece se zakljucak da ne samo sto ponavljamo isti zivot u krug, vec ga uporedo zivimo na vise mesta, u vise dimenzija, u isto vreme. Paradoksi samo rastu kako raste poimanje fizike. Kako kad ista stvar ne moze postojati u dva razlicita doba na dva mesta? Tvoja cestica je sama u svom mehuricu poput strune u nukleusu, ali nije sama, jer postoji mnogo mehurica. Sta je tek onda za nas vreme? Samo vreme stoga nije prava linija, vec kontinuum na koji uticu druge dimenzije i druge strune. Ono nema pocetak i nema kraj...

Sve to sto napisah me podseti na cuvene recenice iz filma Matrix:

- ne pokusavaj da savijes kasiku. to je nemoguce. umesto toga probaj da sagledas istinu.

-koju istinu?

-nema kasike....

Iskljucio strah

PA ako sam bog u praznom prostoru to znaci samo dve stvari:

- Ili prostor nije prazan
- ili ja nisam tamo gde mislim da jesam

ili nisi bog...

Pa u ljudskoj psihi uglavnom je furka da se ynanje svodi na ynanje iy primjenjene medicine matematike fiyike astronomije i tako ....
Dakle mi znamo kako nesta funkcionise spoznajemo mehanizam ali pitanje postojanja i egzistencije su nam obicno strana
A time se bavi filozofija
Grcka
Intiutivno znamo sve sto postoji u zivotu novi auto novi stan odlazak na more ovo ono za sve nam trebaju pare treba nam energija
DAkle prema toj percepciji mi ne mozemo shvatiti koncept u kojem eto ovaj svemir i postoji
REcimo evo pitanja zasto se pitati zasto nesto  postoji nego zasto nesto ne postoji

Stvarno zanimljivo pitanje je dal bi covek mogao da podnese to saznanje...

Mislis da covjek nema spoznajne kapacitete i percepciju da ucini to kao i recimo sto mrav ili neka druga zivotinja ne moze da vodi nuklearnu elektranu ili nesto drugo