Sasvim je moguce da ljudi imaju isti mentalni sklop, ali druge prioritete... odnosno, ja sada bez obzira na moj mentalni sklop mogu da odlucim da rintam 16h dnevno zarad nekog cilja, ili da ne radim uopste zarad odlaska na pecanje. To je stvar izbora koji nam se nudi, ne mentaliteta. Ne treba mentalitet dozivljavati kao nesto u potpunosti i do tancina predestinirano, jer on onda nema svrhe.

Šta bi s ovim 

To je to, samo što je u prvom citatu kriterijum malo pooštren. 

Moj problem je što pričam sve to teoretski, jer pored sebe imam nekog ko me podržava u mojim ambicijama, ko je obrazovan i vredan i ko je sve to što piše u drugom citatu.

E sad, ima i pametnih ljudi na pozicijama kao što su mesar, taksista i ostali ne baš popularni. Fini, obrazovani ljudi koji nisu imali sreće u pronalasku pravog posla za sebe. Oni su drugačija kategorija. Kao što ima i formalno obrazovanih idiota, potpunih kretena. Zato je malo nezahvalno tako vagati, suviše je plastično. A što se mog izbora tiče, odavno sam rekla da sam snob kad su te stvari u pitanju, te da od svog partnera očekujem obrazovanje (i formalno i neformalno), jer ni sama ne nudim ništa manje od toga. To mi je bitnija stavka nego sam novac, koji u današnje vreme svaka budala bez obraza i srama može da nakupi.

A šta ako je on obrazovani mesar? Završio čovek faks, al jebi ga ne može da nađe posao u struci.

Znači ti bi pored sebe u braku volela da imaš čoveka koji je ambiciozniji od tebe, nikako drugačije?


Reći ću kako bih ja uradio. Primera radi, ne pokazujem nikakvu ambiciju ni prema čemu, nemam nikakvu budućnost odnosno, ne trudim se da je imam. Ali - kada dođe brak ili, pak, doba već neke ozbiljnije i veze, svakako ne bih bio više lezilebović jer se, zapravo, radi i o osobi koju volim, osobi koja mene treba i osobi koja, na neki način, zavisi i od mene. Da i dalje budem ono što sam nekada bio, svakako ne bih mogao da dozvolim, pre svega prema osobi koja me najviše treba.

Pa nemas ti, ali zivis u takvom okruzenju, to jest svakim danom sve slicnijim kao ovim u kojem ja zivim jer Srbija postaje karbon kopija Amerike.
Ne znam Osma, nesto ne vidim preterano mnogo emotivnih (osim naravno tinejdzera koji histerisu dole po psihologiji) Ljudi nisu potpuno ali bilizimo se 80% ako ne i vise.  Mada slazem se sa tobom, mozes da budes sa osobom u vezi samo ako osecas nesto prema toj osobi, doduse dok ne nadjes takvu osobu u medjuvremenu moras da upotrebis druge opcije

Izlišno je reći da nismo svi isti. Neko je lišen razuma, neko emocija, većina je negde u sredini, pa povremeno gravitira ka jednoj ili drugoj krajnosti, već u zavisnosti od okolnosti.
Ista osoba koja se jednom povede za zdravim razumom, već u sledećoj prilici može poslušati emocije.
Ne smatram lošim izbor dobrog, stabilnog čoveka koji pruža sigurnost u svakom smislu, kao što ne smatram ni herojskm izbor nekoga za kim nam "srce zaigra", a sa kim je sve neizvesno.
Svako bira ono što je za tu osobu u tom trenutku najprijemčivije, pa čak i kad posmatračima sa strane taj izbor deluje nelogičnim, on je zapravo vro logičan.
Ne biramo uvek ono što je dobro za nas, već onošto nam zapravo treba. To je nepogrešivi instikt koji nas gura i u prave i u pogrešne veze jer sve što nam se dešava zapravo i treba da nam se desi, da bismo nešto naučili, shvatili, razvili sebe.
Rizik uvek postoji. Najpristojnija osoba može očas posla da se "okrene" i pretvori se u naš životni promašaj, kao što i najbesprizorniji lik očas posla može postati naša najveća sreća.
Činjenica je da živimo u zabludi i sa potrebom sigurnosti, koja je zapravo lažna jer nikoga ne poznajemo toliko dobro da možemo znati šta od te osobe možemo očekivati.Vrlo često iznenadimo i sami sebe, a kako ne bi drugi ljudi?!

Kada kažemo da nas ka nekome "vuče srce", to otprlike znači da nas naš unutrašnji kompas, instikt usmerava ka nekome ko može da bude propast ili sreća, ili ništa od toga...ali da je to izazov koji nam treba.

Pa baš zato ti i kažem da je nezahvalno tako vagati, jer ima obrazovanih mesara, a i neobrazovanih seljačina među ovim što su kao ''obrazovani''. Rasprava o takvim kriterijumima nije prenosiva na realan život, jer nikad pred sobom nemaš ''obrazovanog mesara'', već živog čoveka sa svim svojim osobinama i svemu onome što ga čini, jebemmiša, čovekom.

Preterujes, nije sve tako crno.
A za druge opcije, radije bih bila sama nego sa bilo kim i zadovoljavala se parcicima - nema niceg loseg u tome biti sam, a biti sa bilo kim je smor nevidjeni.

Imam drugara mojih godina. Nema neko formalno obrazovanje(SSS), ima fin posao(osrednji, nista onako specijalno ali dobar) i nije neko ko izbegava obaveze tj. vredan je na istom, lep momak, dobar i zabavan. Nazalost po njega kao malo dete je za neke stvari(i ja i svi smo poneki put ali on je bas-bas), ima poneki put ispade, nekad je dosta emocionalno nestabilan, a ume da popije dosta. To dosta devojaka koja zele nesto ozbiljno odbija pa obicno privlaci klinkice(dosta mladje devojke koje uglavnom zele samo zabavu). Da se ozeni, verovatno bi se i on uozbiljio, ali slika koju odaje nije bas povoljna kada ga pogleda neka koja zeli nesto vise od usputne zabave. Razlog je upravo ta sigurnost, a to u njemu ne vide.

Htedoh reci, mora se neki put paziti sta se radi i moramo se menjati(u smislu postati sigurniji i ozbiljniji) ukoliko zelimo da na nas gledaju sa nekom sigurnoscu i da bi u nama videli nekoga ko moze da im pruzi to. A svaka razumna zena ce gledati to kada je rec o ozbiljnim vezama gde se tezi necemu visem.