Šta bi bilo da je Velja nagnao babu na vreme :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

U javni govor na eksjugoslovenskom prostoru psovke su, prema Ivanu Klajnu, ušle 1964. godine, kada je Žika Mitrović snimio film „Marš na Drinu", odnosno sa rečenicom smrtno ranjenog majora Kursule (Ljuba Tadić); „Drino, jebem ti..."
„Otada se psovke na velikom i malom ekranu, u scenskim i književnim delima sasvim realistično prenose", napisao je Klajn, što je lingvista Danko Šipka dopunio tvrdnjom da su psovke postepeno ulazile u javni govor. Međutim, ako su i ulazile postepeno, njihova upotreba krajem ove decenije postala je toliko učestala da se u upotrebu vratio (već zaboravljeni) biper, čija je funkcija da u elektronskim medijima zvučno prekrije opscene reči i psovke.
To što je biper skoro neprestano pištao pri kraju emitovanja „Farme" ne potvrđuje ustaljeno mišljenje kako su Srbi izrazito psovački narod. Uz manje izuzetke, u koje se donekle mogu ubrojati Japanci, danas u svetu svi psuju „kao Turci". Lingvisti tvrde da u svakom jeziku postoje psovke i da one čine oko jedan odsto svakodnevnog govora.

Precizniji podaci, koji se verovatno mogu primeniti i na Srbiju, ali i na većinu drugih zemalja i naroda, kažu da dnevno opsuje devetoro od desetoro ljudi. Istraživanje koje je istovremeno sprovedeno u Britaniji i Australiji pokazalo je da u toku jednog dana opsuje 90 odsto muškaraca i 83 odsto žena. Od ukupnog broja ispitanih, 78 odsto priznalo je da koristi opscene reči i psovke i kada nema razloga, a čak 98 odsto ispitanih potvrdilo je da su psovali u trenucima kada je nešto ili neko izazvao njihovu ljutnju.

Legenda kaže da je psovkama najbogatiji mađarski jezik, dok internet pretraživači daju prednost engleskom. U njemu, navodno, postoji 7.500 psovki, naspram 5.000, koliko koriste Mađari, dok srpski ima hiljadu manje. Ubedljivih dokaza ni za jednu ni za drugu tvrdnju nema.
- To je smešno, ne postoji toliko psovki - kaže za Pressmagazin Boris Glavač, autor knjige „Psovke". - Prema nekim procenama, u našem jeziku, uz najčešće upotrebljen glagol (jebati), postoji oko 250 do 350 pojmova koji se pojavljuju u psovkama - od šarene mačke do Svete nedelje. Moguće je napraviti 4.000 psovki ako se nabrajaju i tetka, i sunce nebesko, i tako dalje, ali to je sve jedno te isto, glagolska radnja nad nekim, pa sada šta od toga iznervira ili izazove frustraciju.
Koje i kakve psovke mogu da iznerviraju, pa i da razbesne ljude zavisi - od naroda do naroda, od kulture do kulture. Psovke koje se u Srbiji doživljavaju kao najteže, a obično su vezane za majku, sestru ili decu, u jednom delu sveta nemaju nikakvog smisla, dok će u drugom delu biti shvaćene na identičan način.

- Kada bi Amerikancu rekli naše „I fucked your mother", verovatno bi se nasmejao. Pokušao sam Australijancima da prevedem naše klasične psovke i ljudi su pomrli od smeha - kaže Glavač.
Smatra se da Nemci u psovkama najčešće koriste one reči koje imaju veze sa fekalijama, dok su te iste reči kod Španaca rezervisane za najteže psovke. Skandinavci kada psuju pre svega pominju božanstva, Holanđani, kao i verovatno najveći broj ljudi, psovke vezuju za seks. Glavač tvrdi da u japanskom jeziku ne postoje psovke vezane za seks, čak i da taj jezik nema psovke u onom smislu u kojem su one poznate u Srbiji. Umesto toga, postoji stil izražavanja koji predstavlja direktnu uvredu, a uvredljiva je reč „vakka", tj. budala, idiot, koju Japanci koriste smo kada su izrazito ljuti.
Amerikanci kada psuju takođe koriste neke od dvadesetak reči čije je javno izgovaranje neprimereno u većini zemaljske kugle, ali za njih važi i jedna specifičnost.
- Od kada su počeli da se naseljavaju na tlo Amerike, oni su, da bi opstali, razvili snažnu individualnu psihologiju koju su preneli na ostale generacije. To se moglo videti u vestern filmovima, što smešno zvuči, ali tamo praktično nema ranjenih, ili si živ ili mrtav. Nema kalkulisanja - ako hoćeš da opstaneš moraš da pogodiš tačno u metu. Na simboličkom planu i psovka je takva. Ona se uvek odnosi na onoga kome je upućena. U Evropi ako hoćeš nekog da uvrediš, da mu naneseš simboličko zlo, onda mu psuješ majku, odnosno ide se zaobilaznim putem. Kod Amerikanaca to nije slučaj. Čak i kada kaže „motherfucker", on ne psuje majku, nego se obraća sagovorniku, ličnosti i kaže: ti si taj koji vrši bludnu radnju nad majkom, a ne ja.
Takve su, kaže Glavač, i sve ostale američke psovke: „rubbish", „dick head" - nema zaobilaznog puta, nego se gađa direktno onaj kome je to namenjeno.

- Psovka je po mom saznanju jezička formula, izraz kojim se kod druge osobe vređa osećanje stida da bi se neko od nekoga zaštitio ili da bi mu naplatio za prethodnu uvredu. Posle toga to može biti i svaka verbalna reakcija na neku prepreku, nesporazum, izraz rezignacije, nepristajanje. Kada sve to pređe u naviku, onda psovka može biti i uzrečica ili obesmišljen izraz u kome ne treba uvek tražiti dublje razloge. Psihološki, to može biti i neki vid pražnjenja, oduška, ventil za rasterećenje od neke napetosti - kaže Nedeljko Bogdanović, autor knjige „I ja tebi", koju čini izbor iz psovačke frazeologije. U toj knjizi navodi se da je „stvarnost psovke abnormalni imaginarni seksualni čin, neostvariv u normalnom životu („Jebem te u glavu, u šiju...) i opsceni kvalitet psovke proporcionalan je abnormalnosti seksualnog čina koji se psovkom formuliše i nagoveštava".

Bogdanović kaže da treba razlikovati psovku kao nekulturu, odnosno kao deo navike, od psovke kao regulatora povređenih ljudskih odnosa, gde ona na verbalnom planu „kobajagi" izjednačava onoga koji je povredio i onoga koji je povređen. Nekim psovkama se, zbog izlizanosti od upotrebe, ali i zbog njihove eliptičnosti, izgubio puni smisao. Koje je zapravo značenje psovke „pička ti materina"? To što našem sagovorniku spominjemo nešto što njemu predstavlja tabu temu? Bogdanović kaže da je poruka ove psovke još gora: njome se sagovorniku kaže ono isto što se poručuje engleskom psovkom „Motherfucker", odnosno „Fuck your mother".
Deo navike je korišćenje izraza „jebote", koji od izvornog (seksualnog) i sekundarnog (psovka) značenja danas, u zavisnosti od konteksta, može da izražava bar desetak različitih osećanja govornika: čuđenje, divljenje, ljutnju, iznenađenje itd, a može da predstavlja i običnu jezičku poštapalicu.
Zato Bogdanović kaže da se danas ipak manje psuje, iako je javni prostor preplavljen psovkama i opscenom leksikom.
- Manje se psuje, sada je to prosto žargon. Psovani uvek zna zašto je opsovan, a pitajte sada zašto mu se kaže „ne seri", „ne zezaj", itd. Psovka neće doći kada ne treba. U Šumadiji kažu: „Psovka mu je domaćinska", što znači da on zna šta će i kako će upotrebiti radi zaštite svoga moralnog integriteta, dovodeći tuđi moralni integritet u pitanje do sablazni. Mora se razumeti da psovka da nije najlepša tvorevina jezika i da jezik ima mnogo mogućnosti da na različite načine izrazi nesaglasnost.

Po psihologu Žarku Trebješaninu, psovka i kletva se javljaju uvek kada je čovek ugrožen i pošto je nemoćan da na drugi način odgovori na ugroženost, on na verbalnom i simboličkom planu pokušava da nanese zlo.
„Psovka je tu slična kletvi. Kada neko psuje, on kao da je na jedan imaginaran način naneo neku štetu onome koga psuje. Poznato je da je u psovkama i opscenim rečima sačuvana neka vera u magijsku moć reči. Kada čovek izgovara opscene reči kao da tera onoga koga psuje da vidi to što je zabranjeno, što je ružno i na taj način kao da postaje superioran u odnosu na onoga ko psuje. Reč je prosto o imaginarnom zadovoljenju jedne agresivne težnje", rekao je Trebješanin.
- Zanimljivo je da psovka, kao nepoželjna jezička formula, stoji u zaštiti poštenja. Ona će se, što je dosta apsurdno ali istinito, izreći u ozbiljnim okolnostima kao zaštita neke moralnosti. Ne računajući psovku koja je deo navike o kojoj ne treba voditi računa, ona je verbalna odbrana ugrožene jedinke tako što se psovanoj osobi pripisuje sablazni sadržaj i tako vređa njen moralni integritet - kaže Bogdanović.
On kaže da su i psovka i kletva čovekova verbalna zaštita. Kletva je namenjena ženi kao slabijoj strani ali, kaže Bogdanović, kletva je jača od psovke („Ljudi umeju da kažu: „Dobro, opsovao sam ga, ali zašto me kune?"). Žena kletvom poziva onostrane sile da deluju na fizički integritet čoveka, da mu otpadne ruka, oči, da mu se zatre koleno, itd, kako bi se namirila takozvana imaginarna pravda.

- Žena može i da psuje i to je izraz njene osvojene slobode, pokazuje da može da se stavi u istu ravan sa muškarcem. Dakle, promene u odnosu na prošlo vreme postoje. Psovka je data muškarcu. Kada muž počne da kune, on biva smešan. Ali ukoliko otac kune, onda to znači da je u pitanju velika nevolja - kaže Bogdanović.
Za razliku od kletve, psovka se nalazi u sferi socijalnih odnosa.
- Moral nije božanska činjenica, već činjenica društva, i psovka ide za tim da unizi taj moralni integritet, da razori, da pripiše sablazan onome koji je na neki način zaslužio da bude pod sablaznošću, da bude osuđen - veli Bogdanović. U knjizi će Bogdanović napisati da je psovka apokrifna, jer „dovodi do uspostavljanja lažnog poretka vrednosti" zato što „psovač ne dobija ništa u procesu uspostavljanja narušene pravde, ali zato njegov protivnik gubi".

- U Jevanđelju po Mateji se kaže da za psovanje matere sledi krv. Onda možete zamisliti koliko hiljada godina je čovek imao na raspolaganju verbalna sredstava da zaštiti sebe time što će upotrebiti negativni sadržaj. To je ono prastaro: ljuta trava za ljutu ranu. Recimo, kad su zauške, seljaci priviju na to mesto svinjski izmet - jedna nečista sila deluje na drugu nečistu silu. Takva je i psovka. Na ono što je ružno odgovara se ružnim. Postoji izreka „Kad je nužno, mora i ružno", što će reći da će psovka doći da namiri to što je stvorio onaj ko to zaslužuje. Kad dođe prvi udarac, stvarnost psovke je prevaziđena - kaže Bogdanović.
Bogdanović kaže da psovačka tradicija u Srba postoji i da postoje psovke koje su uobičajene u jednom ili drugom kraju, o čemu svedoče brojni opisi narodnog života koji skoro redovno daju i napomenu šta se sve i u kojim prilikama psuje. Kada je reč o opscenim rečima, prva pomisao su rečnik Vuka Stefanovića Karadžića iz 1818. godine i „Crven ban". Psovanje se, pak, spominje u dva člana Dušanovog zakona, koji je nastao 1349. godine. („Vlastelin koji opsuje i osramoti vlasteličića da plati sto perpera i vlasteličić, ako opsuje vlastelina, da plati sto perpera i da se bije štapovima; I ako vlastelin, ili vlasteličić, opsuje sebra da plati sto perpera; akoli sebar opsuje vlastelina ili vlasteličića da plati sto perpera i da se osmudi").
- Ako je još Dušan morao u tom jedinom zakonu koji smo imali da reguliše psovanje, onda je ono činjenica kulturološke vrednosti. Znači, u to vreme je psovka bila nešto što je trebalo da uđe u zakon.
Psuje se odvajkada sve što za psovanog ima neku vrednost: „to su rod i porod, vrline njegovog tela i duše, kuća i pokućstvo, slava i vera, hrana, zdravlje, nebeska svetila i zemaljska dobra".
- Po mom osećanju stvari, kod Srba su najteže psovke nerođenog deteta i mrtve majke. To su stvari zbog kojih se poteže nož, ide na sud, koje izazivaju prezir i osudu. Tu se vređa čovekovo poreklo i čovekovo potomstvo. Pošto psovka predstavlja seksualni akt po svaku cenu, dakle imaginaran, neostvariv i abnormalan, mrtva i poštovana majka i nerođeno i željeno dete su neprimereni svakoj pomisli na bilo kakav seksualni čin. Ne mora biti to kod svih naroda. Kod nekih je otac sve i svja i zato veću težinu ima psovanje oca.

Implicitno ili eksplicitno, svaka psovka sadrži opscenu reč. Prema knjizi Danka Šipke „Opscene reči u srpskom jeziku", osnovni fond opscenih reči sastoji se od jedanaest leksema: govno, guz (guzica), drkati, jebati, kurac, mudo, pizda (pička), pišati, sisa, srati, šupak.
Po Trebješaninu, opscene reči, one koje su tabuisane u javnom govoru, ne odnose se slučajno na polne organe i na seksualni odnos, a to što se ljudi vređaju pomoću njih govori o njihovom shvatanju polnog odnosa: to je nešto nečisto i prljavo.
On kaže da su polni organi bili simboli stvaralačke sile, ali da su istovremeno povezivani sa demonskim, što im je davalo posebnu snagu. Ispruženi srednji prst, na primer, koji danas nosi isključivo pogrdnu poruku, imao je nekada za cilj da otera demonske sile, a sa istim razlogom pravljeni su falusi od drveta i drugih materijala. Otuda se i u psovkama i u gestovima polni organi pojavljuju kao sredstvo spasa od uroka, veštica, demonskih i ostalih bića i pojava.
Ako muški polni organ simboliše moć, pa otuda u psovkama ima značenje koje nije samo negativno, već i pozitivno, ženski sa druge strane simboliše nečisto mesto. Trebješanin pravi analogiju sa basnama, u kojim se nečista sila tera na mesta koja su izvan ljudskog društva i civilizacije, kao što su pusta gora, duboko more. Nečista sila se tera tamo jer se smatra da tamo i živi.
„Ovde se vagina, po analogiji, postavlja kao to nečisto mesto i u narodnoj religiji, mitologiji i magiji se tako i shvata: da čovek dolazi iz jednog htonskog sveta i onda se postepeno, ritualima uvodi u ljudski svet. Kada čovek umire, postoji čitav niz rituala kojim se odvaja od ovog sveta i odlazi u taj drugi svet, opet je povezan sa tim htonskim bićima. Tako da verovatno u psovkama imamo degradaciju tog rituala i slanja na onaj svet, prosto jednom prečicom mi čoveka vraćamo tamo odakle je on došao, odnosno vraćamo ga u onaj htonski svet", rekao je Trebješanin.
Prema Glavaču, psovke su nastale zahvaljujući apercepciji.

- Percepcija je poimanje putem čula, a apercepcija je poimanje pomoću razuma. Rečeno razumljivim jezikom, apercepcija je čulo razuma koje neke pojave, pojmove ili informacije poima na takav način da izvlači suštinu i nju povezuje sa nekim drugim pojmovima, pojavama i informacijama, uspostavljajući prepoznatljivu vezu. Na primer, poslovica „Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada", nastala je verovatno u nekoj seoskoj sredini, gde su bile tri krave, deset motika i osam kuća. Ta poslovica može da se primeni u Tokiju, Njujorku, gradu sa deset miliona stanovnika i selu sa hiljadu, svuda važi. Taj koncept izvlačenja zakonitosti iz nečega sitnog i malog, a koje važe i u širim društvenim zajednicama, jeste apereceptivni koncept. I u sportu, recimo, postoje neke izreke koje mogu da se primene u široj zajednici. Na primer, kada neko u nečemu pretera kaže se „spusti loptu", ili se za nekog ko je pokvaren, prljav kaže „igra đonom".
On kaže da na isti način kao što postoje sportski i seoski koncept postoji i, uslovno rečeno, seksualni, gde su prisutne i psovke.
- Znamo svi za izreku „nemoj da mi prodaješ muda za bubrege". Ako bismo to preveli na seoski, mogli bismo da kažemo: „Nemoj da mi prodaješ šljive za lubenice". Značenje je isto, ali prva izreka ima veću težinu. Zašto je tako? Ljudi nisu mogli da kažu za nekog ko je iznerviran da je naelektrisan dok nije izmišljen elektricitet i dok ljudi nisu shvatili šta je to. Što znači da je nešto prvo moralo da se desi i da uđe u svest da bi moglo da se primeni. Seksualna i fiziološka funkcija su najstarije, postoje otkako postoji i čovek i šta god mi mislili, on je imao neki pojam o njima. Misli i fraze u vezi sa tim radnjama su najstarije i duboko ukorenjene - kaže Glavač.

Prave psovke i zajebancije

Bogdanović je psovke podelio u nekoliko vrsta: prave psovke, psovke pretnje, psovke uzrečice, psovački izrazi, psovke poslovice, zajebancije, erotske dvosmislice. Prave psovke su psovke „obračuna, agresije i histerije", a deluju moralnom degradacijom onih vrednosti koje za psovanu jedinku imaju neki značaj". Psovke pretnje izriču opasnost da će „uslediti psovka" ako sagovornik ne uradi ono što se zahteva. Psovke uzrečice predstavljaju „ružnu naviku" česte upotrebe opscenih reči, psovki, „bez osećanja za smisao i bez pravog značenja". Psovčaki izrazi su „izvedenice od opscenih reči psovkama podobnih" (dokurčilo mu, popizdio). Zajebancije su „šaljive psovke u funkciji verbalnog nadmetanja".

Uvreda - Prvi red na sahrani

- Sama opscena leksika nosi tabu. Sada se zna da ima nekih dvadesetak reči u našem jeziku koje se u svakoj sredini smatraju sramotnim. A onda ima situacija gde se ne sme psovati, pred decom, popom, na službenom mestu, u svečanim prilikama, ne psuje se u obrednim prilikama, na groblju. Zato je užasno ono što se čulo na „Farmi", gde se pominjao prvi red na sahrani. To je jako velika uvreda koja se do sada nije čula. Zašto je to novo? U sahranama novijeg datuma postoje redovi, a kada sahranjuje porodica onda ne postoji prvi, drugi ili treći red, porodica nije u redovima, nije to svečanost gde će se znati ko je gde i tako dalje, nego je to podjednak bol - kaže Bogdanović.

Erotske dvosmislice: Smile

l Dok si momak, imaš ga samo ti, kad se oženiš, pokloniš ga ženi. (Prezime)

l Bel ga turim, crven ga izvadim. (Čep na buretu sa vinom)

l Zaguljeno visi, rutavo ga čeka. (Žir i svinja)

l Golo u rutavo. (Ruka i rukavica)

l Pozajmi mi tvoj, dok se ne digne moj. (Kvasac)

l Kad ubode - boli, kad izvadiš - svrbi. (Komarac)

l Tvrdo, savijeno; u devojku zabijeno; i svrbi i boli, al' ga ona voli. (Minđuša)

Izvor: Press