SRS: Hrvatska nacija veštačka, EU satanistička tvorevina, Vatikan gnezdo Satane

Citat

Naslovi knjiga u izdanju Srpske radikalne stranke...neverovatno je da jedna parlamentarna stranka kakva god bila na ovako otvoren način širi versku mržnju i negira postojanje Hrvata kao nacije.

Ти стварно имаш проблем са историјом и историјским чињеницама па све што каже неки радикал теби је лаж. Освести се мало нису сви Срби радикали. Ко је насилно покатоличавао Србе и под чијом заштитом? Ко је усташу Степинца прогласио за свеца? Ко је био папа Војтила? И шта сад треба да избришемо страдање и покатоличавање Срба од стране усташа и католичке цркве из историје да ти не би тврдио да неко шири верску мржњу и да не би сви Срби били радикали? Smile

Ако си заиста убеђен да је то нека измишљотина ево па мало прочитај шта су о томе говорили хрватски савезници Немци и Италијани, немој да те мрзи, поучно је, можда нешто и научиш о историји српског народа и његовом страдању... Smile

ХРВАТСКИ САВЕЗНИЦИ О ХРВАТИМА

Мада су Немци већ годинама држали концентрационе логоре, у којима су милиони људи мучени и убијани, они су се ипак згрозили величином хрватског злочина над Србима. Зато је Хитлер 23. септембра 1941. позвао на рапорт хрватског поглавника Анту Павелића. Додуше, тешко је проценити колико је у овоме улогу имао сам чин хрватског злочина, а колико српски устанци, који су забрињавали Немце: судећи по изјавама немачких генерала, од значаја су били и злочини и устанци. Вођење хрватског случаја Хитлер је поверио Хајнриху Химлеру, а овај генералу Александеру Леру, немачком команданту Југоистока Европе. Извештај за Хитлера био је спремљен већ 1. октобра, али је немачки посланик у Загребу, Зигфрид Каше, утицао да се избаци Леров закључак о стављању опстанка "Независне Државе Хрватске" под знак питања. Каше је ипак "навео да треба уверити Павелића да измени своју одлуку о уништењу свих Срба у НДХ".
После Леровог извештаја, највећи део хрватске војске стављен је под немачку команду. Павелић не само што није протестовао, већ је тражио да сви домобрани постану део регуларне немачке војске. Генерал Лер је и даље захтевао уклањање Павелића и постављање Мачекових људи на његово место. Поводом тог Леровог захтева, Хорстенау шаље извештај у коме даје следећу оцену НДХ:
"Кад генерал пуковник Лер, на првом месту, инсистира на ликвидацији усташког ћумеза, он ставља своју руку на инфицирану рану хрватског државног тела. Од почетка рђаво основан усташки режим, са својом лудом политиком геноцида и својим криминалом, постао је симбол ове ружне државе."
Када је Хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан, др Херман Нојбахер, 1943. године почео интензивније да се бави српским питањем, најпре је покушао да стане на крај хрватским злочинима. У својим мемоарима, за хрватски покољ Срба Нојбахер каже да "спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје". Доживео је да му се усташке вође хвале како су "заклали милион Срба, укључујући ту и одојчад, децу, жене и старце", али то је сматрао "самохвалним претеривањем". Према извештајима којима је располагао, Нојбахер је "број закланих без одбране" процењивао на 750.000.
"Кад сам ја, после више пута, још једном говорио у главном стану о збиља грозним догађајима у мојем хрватском суседству, рече ми Адолф Хитлер:
`Ја сам казао поглавнику да се оваква мањина не може просто истребити: она је превелика`.
Да, кад би се знала тачна граница докле је дозвољено истребљивање. Зар се она не прекорачује већ са једним уморством?" - записао је Нојбахер у својим мемоарима. (Л. Костић, Хрватска зверства у Другом светском рату (према изјавама њихових савезника), 16, 199.) И позната италијанска документа не говоре ништа боље о Павелићу и његовој држави: "Видим Павелића, окруженог његовим бандитима", забележио је у свом дневнику, 25. априла 1941. године, италијански министар иностраних послова гроф Галеаца Ћано. Тога дана, Ћано се са Павелићем и "његовим бандитима" састао у Љубљани.
Италијани су се згражавали над хрватским злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска документа о хрватском геноциду над Србима спада писмо генерала Александра Лузана Мусолинију. Ево тог писма:
"Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"
Италијански писац Малапарте у својој чувеној књизи "Капутт", у поглављу под насловом "Котарица острига", пише о котарици пуној очију српске деце, коју је шеф хрватске државе Анте Павелић држао на свом радном столу приликом сусрета са Малапартеом. Згранутом Малапартеу, који је помислио да су у котарици остриге, Павелић је објаснио да су извађене дечје очи поклон његових "храбрих усташа". (Е. Јуришић, Судски процес Тито-Михаиловић, 61. Јуришић цитира француски превод Малапартеове књиге, ед Деноел, 322-323)

ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ

- Не могу више да живим с тим да треба поново да се вратим тамо - написао је у опроштајној поруци Паул Делмор, канадски војник који је бранио српске цивиле од Хрвата у војној акцији у Медачком џепу 1993. Делмор се убио јер, једноставно, није могао да се помири са чињеницом да се врати у Хрватску, у којој су зверства била незаустављива. Ни да себи опрости што није некако више помогао срспским цивилима.
Улазећи у Лички Читлук, Џими Калвин, потпуковник у Канадској војсци, 17. септембра је затекао стравичан призор: тела Срба су горела, нека су већ била у фази распада. Новембра 1998. "Сандеј Тајмс" је записао да је Калвин видео тела две девојке које су биле више пута силоване, везане за столицу а затим живе спаљене... - Какав је ово био емоционални ударац за Канађане, није се могло претпоставити. Они су гледали распаднута тела и живели ту с несносним задахом смрти и беспомоћно слушали како људи умиру и како их убијају. Имали су осећање да су некако изневерили масакриране цивиле - писао је "Сандеј тајмс". ("Глас јавности", 9. децембар 2002)
Некажњени слочин се понавља.