Citajuci ove tekstove, mislim da bi oni definitivno bili najbolji kandidati na ovim izborima!!!

ednog čoveka je nekada teško ućutkati. Nekolicinu veoma teško, a desetoricu praktično nemoguće. Nismo sigurni da je redakcija ovog lista obratila pažnju na tu činjenicu, ali uskoro će to postati suviše očigledno. Pandorina kutija Beogradskog sindikata je otvorena - Skribomanija može da počne!
U životu je sve moguće uz malu pomoć prijatelja, pa i kolumna u „Novostima“. Još samo da sredimo sebi mesto u nekom upravnom odboru i treći album i nebo prestaje da bude granica. To ćemo postići samo ako se budemo držali Svi zajedno. Patern koji smo davno uspostavili kao neraskidivu vezu i večitu obavezu, ponovo nam se vraća kao bumerang. Postoji nešto sveto u tome. To nešto je uslovilo da 21. marta proslavimo svoj deveti rođendan, ujedinjeni na opšte čuđenje javnosti, suprotno svim zakonima srpske fizike. Ono što bi neupućenom delovalo kao svakodnevna proslava, u stvari predstavlja prećutno obnavljanje zaveta koji se nekako tajno, zaverenički ponavlja iz godine u godinu.
To je upravo ono što nas je održalo. Umorni od pobeda i poraza, od zahteva i očekivanja, podvlačimo crtu i pravimo novi korak preko nje.
Krećemo se u grupama, funkcionišemo u trojkama. Imamo dečačke snove, od kojih nismo odustali. Sanjamo Srbiju koju nismo doživeli. Maštamo o našoj deci koja su sutra zajedno kao što smo mi danas.
O tome puno pričamo. Lokal patriotizam. Poštovanje kraja. Veličanje grada. Knjige i pesme. I muzika koju svako doživljava na pravi način.
Zemlja onako umorna i zbunjena, posrće. Došlo je proleće i klanovi se bude iz zimskog sna, kampanje su procvetale, industrija obećanja zeva i pije prvu jutarnju kafu. Zaborav se neprimetno nadvija nad svima nama i poništava zdrav razum. Uskoro će ponovo svi biti hipnotisani. Ali greška u sistemu potvrđuje pravilo. Virus u kompjuteru koji ih usporava. Blesak koji te probudi, i barem na sekund osvesti.
Svi oko tebe su donekle u pravu, ali samo ćeš ti, sam sa sobom, doživeti istinu i osetiti je u stomaku. Doživećeš svoju borbu, naći istomišljenike, i to je početak. Za nas, to se dogodilo pre devet godina i to je naša stranputica u sistemu. Mi smo jednostavno tvrdoglavi ljudi.
Samo ujedinjeni, udruženi u Sindikat mi ćemo pobediti, oduprećemo se i pobedićemo...

Izvor: Novosti

PORED duhovnog opstanka, postoji i nešto što se zove egzistencijalni opstanak. Mnogi naši sunarodnici se bore za to. Zamislite Srbiju bez gladnih! Zvuči kao neki predizborni slogan ili obećanje. Namerno kažemo gladnih, a ne siromašnih. Borba protiv siromaštva je, u ovom trenutku, jedan zaista veliki zalogaj za naše društvo, pogotovo pod okriljem ovakvih političkih struktura. Na prvom mestu treba biti svestan da su u našem "novotajkunskom" sistemu siromašni poželjna pojava, te da proces srozavanja srednje klase (doskora poznate po terminu poštena inteligencija) ne prestaje iz gomile sebičnih razloga. Osnovni razlog jeste ubijanje duha putem srozavanja potrošačke moći. Na ekonomiji su nas učili malo drugačije, ali ovde se ne radi o zdravoj logici, već o laktanju, korupciji i vladavini prava novobogatih lopova.
Međutim, to nas ipak ne sprečava da zamislimo Srbiju bez gladnih, jer glad je, podsetićemo, tačka gde siromaštvo kao sveobuhvatna socijalna pojava prestaje da biva bitno, gde počinje borba za goli život. Verovatno bi se svako od nas zaprepastio činjenicom koliko je ljudi među nama koji jednostavno nemaju šta da pojedu, koji su gladni. Pored očiglednih slučajeva osoba koje svakodnevno viđamo kako u kontejnerima preturaju po otpacima, sve je više onih koje ne primećujemo. To su možda naši dobri poznanici, komšije, kolege, pa i slučajni
prolaznici. Tim ljudima, pošto otplate sva dugovanja državi, ne ostaje ništa sem ljudskog dostojanstva i ponosa. Upravo to što ostane sprečava ih da posegnu za kontejnerom, iako su na korak od njega. Situacija je dramatična. Srbija nije neka velika, mnogoljudna zemlja sa usađenom otuđenošću. Mi smo i dalje, na neki način, zdrav narod. Pa, zar nije sramota da 2008. imamo gladne sugrađane? Zar je i to previše da očekujemo? Svi zajedno - dinar za gladne, i gladnih neće biti. Nove narodne kuhinje, savremene i modernizovane. Samo hrabro i snažno. Nikakve kampanje za gubljenje vremena i novca. Samo konkretna akcija može da spase evidentnu katastrofu. Reći će da je to utopija, dečja zamisao..., verovatno ista kao što je i njihova virtuelna TV pretplata. Dok ne shvatimo da samo mi sami možemo i moramo, za mnoge će već biti kasno. Organizacija je rešenje, i to ona prava, neiskvarena, građanska.
A političari? Oni o tome ne razmišljaju. Niko nije kriv dok se na sudu ne dokaže suprotno. Uvereni smo da se na našim sudovima još skoro neće dokazati suprotno. Resorna ministarstva odmahuju glavom i tvrde kako se oni ubiše od posla, dok je Srbija možda i jedina evropska zemlja s porastom gladnih u novom milenijumu. U predstojećim kampanjama političari će po ko zna koji put obećavati rešenja. Izbori će proći, obećenja otići u zaborav. Opušteno...

Izvor: Novosti

I Parkić i Evropa

Ako se iko i seća problema Petog Parkića na Zvezdari, sigurno mu ne ide u glavu činjenica da je, i pored sve medijske pompe, ostao nerešen. Ujedinjeni komšiluk već godinama istrajno brani pravo da se za najmlađe sačuva igralište, šansa da iz detinjstva ponesu uspomenu na nešto vrednije od buke, zagađenja i sivila bulevara pokraj koga žive. U prevednoj borbi su im se vremenom priključili mnogi pokreti i pojedinci, igralište je delimično obnovljeno, ponovo je posađeno posečeno drveće... ali je pravni problem statusa zemljišta, uzrokovan mutljavinama generacijama lokalnih političkih moćnika, ostao.

Simptomatično je da su ovu građansku inicijativu kao šansu prepoznali i Jedni i Drugi. Kontinuirano su se verbalno dodvoravali svojim sugrađanima, predstavljajući nastupajuće lokalne izbore kao "Dan D", kada će snagom svojih glasova rešiti svoj problem, jer pošteni političari, a i Jedni i Drugi se uvek za takve izdaju, svoju moć i autoritet zapravo i crpe iz volje građana. Primakli su se ti, u očima istrajnog Ujedinjenog komšiluka, sudbonosni i toliko puta pominjani lokalni izbori i šta sad?
E, pa sada im savetuju da nije vreme da se talasa zbog referendumske važnosti predstojećih vanrednih parlamentarnih izbora i krupnih problema sa kojima se cela zemlja suočava. A glasine kruže li kruže. I ponovo smo došli do potrebe za brisanjem prašine sa sirene za uzbunu,
organizacije dežurstava komšija, kako bismo preduhitrili bagere i kamione sa ogradom i svojim telima zaštitili svoj Parkić.

Razumljivo je da će se mnogi među vama sada zapitati: Zar je sve ovo toliko važno u momentu u kome se cela Srbija nalazi? Odgovor je: Da, jer je (ne)rešavanje zahteva perfektne moralne čistoće iskrene inicijative, iza koje stoji masa potpisa veličine jednog gradića u Srbiji, ogledalo bahatog ponašanja naše političko-poslovne elite. Koja je razlika između nemoralnih postupaka oslobađanja krvnika, otimanja dela teritorije suverene članice UN i nepoštovanja građanskog prava na informisanje i odlučivanje o sudbini “društvenog” zemljišta njihovog dvorišta? Samo u cifri! Zajednički imenitelj svih ovih postupaka je što se njihovim počiniocima MOŽE, oni imaju moć i neutoljivu glad za materijalnim bogaćenjem.

Nažalost, na sastav i mišljenje svetskih centara moći ne možemo direktno da utičemo, pogotovu sa ovakvim sastavom i ponašanjem diplomatije, ali ove naše ljigavce zaista mi biramo na predstojećim lokalnim izborima! Kao građani i doživotni zaljubljenici u naš Beograd, svakako mislimo da mu je mesto u elitnom društvu evropskih metropola, ali bismo da ga odvedemo tamo sa retkim preostalim zelenim površinama kao njegovim sastavnim delom. Ili prevedeno na jezik parola tzv. visoke politike: I Parkić i Evropa!!!

Izvor: Novosti

Borba "malih" i "velikih"

11. MAJA Srbija će ponovo na birališta. Svedoci smo glasajući iz godine u godinu na različitim izborima, referendumima, ili omiljenom srpskom specijalitetu - Izborima Referendumske Važnosti, da se svako otvaranje glasačke kutije pri prebrojavanju glasova, pretvara u otvaranje Pandorine kutije. Jedino ostaje da li je sled događaja koji sledi loš, lošiji ili najlošiji do sada. Kao ilustraciju ovoga možemo se prisetiti većini od nas poznate priče. Kada je, sudeći po Novom zavetu, Pontije Pilat zapitao narod izrailjski koga hoće da im pusti iz tamnice, Isusa ili Varavu, narod se opredeli za ovog drugog. Isusa, kao što svi već znamo, oteraše na raspeće, a Varavu ili kako u nekim drugim prevodima piše Barabu zdušno prigrli narod Izrailja. Izrailj, “narod od Boga izabran”, i još jedan izabrani “nebeski narod” srpski, sem svoje nebeske sličnosti očigledno imaju i sličnost usuda da kroz vekove više vole da izabiraju Barabe nego neke druge. E, sada pitamo se mi ko je tu veća Baraba, vlast, narod što istu izglasava ili možda oni uspavani, koji ćute i misle da se njih ništa ne tiče. “Vostani Serbije! Davno si zaspala, u mraku ležala. Sada se probudi i Serblje vozbudi!” – govorio je Dositej u tad odsudnim trenucima za ponovno stvaranje srpske države. Tad je bilo pitanje državu ponovo stvoriti, a sada, već skoro dve decenije je pitanje kako to stvoreno ne proćerdati do totalnog kraja. A ni Dositeja, niti nekog sličnog više
nema. Jedino još pospanih i neprobuđenih ima na sve strane. Nažalost nekih drugih, a o po našu sreću, u sveopštem sivilu inertnosti negde u ovo vreme pre tri godine, šire narodne mase saznale su za postojanje ujedinjenog komšiluka “Petog parkića”. Neformalna grupa probuđenih građana, koja se pobunila protiv finansijski i politički nadmoćnijih Baraba, koje su uporno pokušavale da na mestu dečjeg igrališta bespravno izgrade poslovni prostor i podzemnu garažu. Iskra svetla koju su nam svojim primerom pokazali građani “Petog parkića”, vredna je svakog poštovanja i primera, pa vas pozivamo da nam se pridružite na druženju i koncertu u njihovu čast u nedelju 4. maja od 16 sati, naravno u “Petrom parkiću”. Cilj našeg nedeljnog druženja biće upravo podsećanje na ovaj i slične probleme građana, na borbu “malih” i “velikih”, na borbu za pravdu između probuđenog čoveka i Barabe, kako god joj ime bilo. Dođite da zajedno probudimo još neke komšiluke.

Kada smo već kod citata, za kraj bi bilo dobro podsetiti se i Andrićevih reči: “Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otancaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete."

Zato, ostavimo se drugih za početak i vratimo se sopstvenom buđenju.


Izvor: Novosti

Ukratko o strahu i slobodi

Od početka svog stvaralaštva susretali smo se sa gomilom prepreka. One najteže bile su zabrane. Cenzurisani spotovi, isključeni razglasi na nastupima, prekidi TV prenosa i mnogi drugi primeri. Mnogi su nas karakterisali kao opasne, kao one koji previše govore istinu. Nazivali su nas i nacionalistima i stranim plaćenicima. Kontradiktorno. Neupućenom bi bilo zaista teško da izvede zaključak o čemu se tu zapravo radi. To je priča naše generacije i mnogih drugih generacija u Srbiji. Svaka zabrana i kleveta proizlaze iz straha.

Sećam se dok smo bili deca, na svakom koraku nam je savetovano da se ne ističemo previše. "Nemoj ti prvi", po principu - neka neko drugi kaže ako nešto ne valja, pa "neka on ispašta, nemoj ti". To je bilo vreme kada su i obične pijance sklanjali za vreme državničkih poseta – da se ne izlanu. Valjda su stariji znali nešto što mi nismo. Čekala su se neka bolja vremena, i još se čekaju.

Upravo takvo pasivno obrazovanje je stvorilo letargične generacije Srba, spremnih na sve vrste represija, sve do danas. Stare generacije uplašenih zamenile su neke nove generacije, ali strah je ostao, ukorenjen duboko u srž naših građana, koji su se radovali promenama raznih sistema. Radovali su se slobodi, ali je zapravo još nisu doživeli. Još od kralja Aleksandra, preko Golog otoka, Broza, Miloševića, pa sve do današnjeg dana i gomile nerazjašnjenih političkih
ubistava. Nije ni čudo, mnogi bi rekli. Neuređen pravni sistem, zastrašene sudije, "uspavana" policija, sistem koji na očigled svih radi u interesu ljudi koji su novac i moć stekli nelegalnim putem, odricanje od istorije, vere i duhovnosti... malo toga je ostalo na strani običnih, poštenih, uplašenih građana.

Jedna od retkih stvari koje još čuvamo u grudima je duboki ponos, i onaj iskreni osećaj pravednosti. Ta prava odlika građanstva koja je preživela sve sisteme. Prenosi se generacijama kao dobro kućno vaspitanje. Iako je odavno nismo videli na delu, mi odlično znamo šta je pravda. Umemo uvek da je osetimo, verovatno zato što je i toliko dugo čekamo. Zamenjeni sistemi vrednosti, javne laži, žuta štampa i sve ostale vrline novog društva, još nisu uplašile to osnovno ljudsko osećanje u nama. To je u stvari taj neuništivi osećaj nade. On će doneti prave promene i prekinuti zavet ćutanja.

Sindikat zabrane vremenom samo osnažuju, daju nam novu snagu i smisao. Naša misija je da inspirišemo.

Za početak moramo da prestanemo da ućutkujemo svoju decu. Pustimo ih neka slobodno kažu šta osećaju. Hrabrost je na njihovoj strani.


"Zemlja nam se raspada od raznoraznih dilova

Stranačkih lidera, krimogenih tipova

U vremenu bezakonja i zatamljenih džipova

Sloboda je preskupa, laž je najjeftinija..."

Izvor: Novosti