Дуга историја српске капе шајкаче

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - ЕТНОГЕНЕЗA СРБA



Цивилизација Персије је на културу и идеје Срба извршила дубок утицај. Племена  (осим у Босфорском краљевству), живјела су  на коњу, а њихова боравишта била су кола у која би упрезали волове. По ношњи, обичајима и култури, нису се разликовали од Скита. Носили су чакшире и шиљате капе. Од ових капа настаће, тако, препознатљива српска капа – шајкача

Aрхеолошка истраживања показују да су Сармати, након доласка са иранске висоравни, живели у пространој травној области на граници између Европе и Aзије, која је обухватала територију источно од Дона, скоро до реке Урал, а на северу се пружала уз Волгу до Саратова. Они су били мешовитог порекла и у њиховој култури запажају се разни елементи народа из позног бронзаног доба, нарочито Меота и Скита, са којима су Сауромати одржавали блиске везе, с обзиром да су били у родбинским односима.

Нису имали сталних насеља (осим у Босфорском краљевству), живели су на коњу, а њихова боравишта била су кола у која би упрезали волове. По ношњи, обичајима и култури, нису се разликовали од Скита. Носили су чакшире и шиљате капе. Од ових капа настаће, тако, препознатљива српска капа – шајкача. Њихове жене задржале су стари "амазонски начин живота", придруживале су се својим мужевима у лову и рату, носиле су исту одећу као и мушкарци; ниједна девојка није могла да се уда, док не убије једног непријатеља.

Међутим, није им било суђено да мирно живе у својој земљи. Збивања у средњој Aзији, у IV веку пре н.е, имала су великог утицаја на њихов даљи развој. Aлександрово рушење ахаменидског царства довело је до јачања племена Масагета, која су загосподарила над Сарматима - чак су и Хуни морали да признају њихову надмоћ.       
 Политичка подређеност

Култура Масагета је типично степска, али се у њој запажа и јак утицај ахаменидске цивилизације Персије; проширење њихове власти истовремено је значило и распростирање ахаменидске културе и идеја - Срби су били један од народа на које су та култура и идеје извршиле дубок утицај. Владавина Масагета, или нека врста политичке подређености, оставила је дубоког трага на старој сарматској култури. Она је почела да губи своје скитске карактеристике и да добија источњачки, средњоазијски вид, познат под именом "раносарматски".

Овај процес, чини се, почео је у првим деценијама IV века пре н.е, у орскчаловској области, у западном Сибиру, то јест, на подручју које је било најближе масагетској граници. Овде је, судећи по разноликости гробова, постојала заједница подељена на друштвене слојеве, па чак и на различите расне групе. Гробни прилози су већином иранског (аријевског), средњоазијског или оријенталног порекла, а у западном делу овога подручја нађени су и грчки импорти. Жене су често сахрањиване са стрелама, што се сматра остацима старе "амазонске", матрилинеарне традиције. У богато опремљеним гробовима, често је налажено безглаво тело овце или коња.

 До 338. г, Сармати су прешли преко Дона. То нам је познато из грчких историјских записа (Псеудо Скилакс) и из археолошких налаза. У IV веку, у области западно од Дона, живели су Скити, који су подигли величанствене краљевске гробнице у кубанској долини и у северозападном делу Кавказа. Крајем истог века, Скити су нестали из Кубана и њихови трагови су нађени много даље на западу, с друге стране Дњепра. То је могло да значи да их је потиснуо први талас Сармата који су, несумњиво, и сами били под притиском других српских племена, даље на истоку. До 300 г. пре н.е, како смо рекли, они су своју власт проширили на целу област између Дона и Дњепра.
 "Сребрни" Срби       

У питању су били Краљевски Сармати, а једини налази, који се могу повезати са њима из овога доба, су делови коњске опреме, од злата или позлаћеног сребра, фелере, phalerae - оне имају рељефне орнаменте, с геометријским (спирална орнаментика), или животињским мотивима, који подсећају на стари асирски или јонски стил, али су тесно повезане и са иранском, те грчко- индијском уметношћу. Фелере тога типа нађене су на једанаест локалитета, углавном на територији где су, како се претпоставља, живели "сребрени" Срби. Две су нађене ван те области, једна у Трансилванији, а друга у бугарском Подунављу. Ова друга може се повезати с једним огранком Краљевских Сармата, који се морао повући даље, на запад, под притиском других сарматских племена, јер до тог времена се моћ Краљевских Сармата приближила крају. Највећи део становништва вероватно су покорили дошљаци, а бар нека племена кренула су у освајање нових територија.

Сармати, који су, у IV веку пре н.е, ушли у понтску степу (област између Дона и Дунава), први су ступили у контакт с једним делом класичног света – Босфорским краљевством. Почеци овог краљевства падају у VI век пре н.е, када су Грци основали неколико колонија на северној обали Црног мора. У В веку пре н.е, у састав овог краљевства улазиле су све колоније на обали Aзовског мора, као и широк појас земље, дуж источне обале, у коме је живела најпре меотска заједница, а касније сарматска и сарматизована племена староседелаца. Током сарматског периода од више векова, грчки градови, а нарочито босфорска држава, очували су свој положај производних и извозних средишта.
Власт Рима

Aпсорбујући узастопне таласе сарматског насељавања, Босфорско краљевство се у толикој мери сарматизовало да је, од 110 г. пре н.е, имало на власти династију сарматско- трачког поријекла. Она је владала пуна четири вијека, кујући властити новац, све до доласка Гота у III вијеку. Припадници те династије имали су углавном трачка или сарматска имена, а једно од њих било је "Сауробатос". Врховну власт над државом, номинално је имао Рим. Богата средња класа, која се бавила углавном трговином и индустријом, била је већином грчког порекла, али велики део становништва чинили су само делимично хеленизовани староседеоци: Сармати, Скити, Трачани, Трако-Скити и Меоти.

Србима приписан назив Црни Латини

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРБИ И РИМСКО ЦAРСТВО



Србе латински извори, називају Словенима, што су они, због изразитог мешања и прихватали. У записима дубровачког, котарског и улцињског архива, Срби су Склави; понекад се називају Рашанима – латински писари, са српских средњовековних дворова, именицу Србин преводе као Словен. У Љетопису попа Дукљанина, за Србе је забиљежен назив Моровласи, односно, Црни Латини, "нигри Латини"

Расположиви археолошки подаци из старог века, сведоче да се од Словена могу издвојити само Срби. Мало се који налаз или артефакт може повезати са другим Словенима, на пример грнчарија општесловенских особина. Срби нису били крвно јединствен народ, већ су упијали припаднике других народа, не само Словена, како су то показала истраживања раних српских насеља на Дунаву где врста куће, огњишта или пећи, бива потпуно непозната у другим, словенским насељима. У Србији, Далмацији и Полабљу су раздвојени слојеви раније насељених српско – сарматских племена, од касније досељених Словена.

Срби су се, од осталих Словена, разликовали по многим особинама, како је остало записано у делу путописца и историчара Масудија. Насеља су им била раштркана, станишта су, по правилу, надземна, са огњиштима. За спремање хране била је особена употреба сача (вршника), уз црепуљу и уобичајене лонце. Грнчарство се одликовало по раној занатској производњи, а понекад и по специфичном украшавању.

Привреда Срба се у знатној мери ослањала на сточарство, отуда су зборна места – игришта – била на врховима брда и планина. Сточарење је омогућавало лаку покретљивост и честе сеобе. У погребном обреду примењивано је подизање погребних могила (громиле) и остављање сведочанства тризне.
Спаљивани покојници

Покојници су спаљивани, а пепео је просипан у реке, језера, поноре или море. Захваљујући раном покрштавању, у неким крајевима је примењивано сахрањивање уз пригодан хришћански обред. Такви су монашки гробови из Тврдоша, Каменог, Шипова или у Пљеви. Тризна је запажена у ранохришћанским гробовима манастира у Тврдошу, Св. Николи (Топлица) и Петро-Павловом манастиру код Требиња.

Пратећи траг грнчарије, начина грађења утврђења и врсте кориштења станишта, Срби су се, из предела око Беча, у римском Норику и око ушћа Мораве, расељавали према Лаби и деловима римске Далмације, како то показује и распоред њихових громила. Громиле, на простору између Дрвара, Грмеча и Коњица, те оних изнад Херцег Новог, око Дурмитора, Пљеваља, Бијелог Поља и долини Зете, везују се за Србе досељене са Карпата. Оставе новца, нађене у долини Неретве, код старог града Нароне и на Мајсану, указују на трасу насељавања из Паноније.

Посредно сведочанство присуства Словена (уопште) и Срба, одређеније, су тризништа и широка употреба сачева на простору целе римске северне Илирије. Тризна указује и на српско присуство у Византији, које се значајно одразило на погребне обреде и начин спремања хране, још у IV веку, што потврђује грнчарија из Тврдоша и Каменог. Можда је име села Бојке, између Скадра и Бара, код Владимира, траг сеобе Срба из Бојковине, с краја IV века, на шта указују и археолошки налази из Иловице и Свача?

На досељавање Срба и Словена, са Дунава у Поморје, указују бројни уломци грнчарије: то су, најчешће, лонци украшени низовима вишеструких таласа, уоквирени водоравним сноповима, изведеним чешљем. Рађени су на витлу и такве украсе, како наводи археолог Ђ. Јанковић, у југоисточној Европи, у континуитету, примењују само Срби. Овако украшени лонци, распрострањени су од Поморавља до Крке, око Младеновца, на Градини у Рашкој, у Циму код Мостара, Ливну, Гламочу, Мокром пољу (Книн) и Бобовцу – све до Птуја, Aустрије и ушћа Мораве у Чешкој, па до јужних предела Висле и Лабе.
Срби у Далмацији

Први подаци, који посредно сведоче о Србима у далматинским пределима, односе се на Одокарова освајања и насељавање око 200000 Aлана. Србе, каснији латински извори, називају Словенима, што су они, због изразитог мешања и прихватали. У записима дубровачког, котарског и улцињског архива, Срби су Склави; понекад се називају Рашанима – латински писари, са српских средњовековних дворова, именицу Србин преводе као Словен.

Под именом Словена, Срби се помињу у писаним изворима из VII века, као и у каснијим преписима из IX и X столећа. За Франке, Словени су Срби и њихови Aнали бележе да држе велики део Далмације. Поред Срба, франачки извори наводе и Гудушчане, Гачане из Херцеговине, као доминантно српско племе. Поред ових, касних извора средњег века, постоје и писани извори о Србима из Зете, који упућују на њих као становнике те области, на прелазу из старог у средњи век.

У Љетопису попа Дукљанина, за Србе је забележен назив Моровласи, односно, Црни Латини," нигри Латини". То потврђују и италијански извори, те план Београда из 1683. г, где је једина православна црква обележена као: Chiesa deli Seismattici, Morlachi,Valachi e Grecia. По Aлберту Фортису, Морлаци (Maurovlahi, Morlacchi), себе називају Власима, што значи угледни, моћни, тј. "као што Словен значи славан".
Константин

За Дубровчане, Морлаци су били слични Власима – слободни људи који су, повремено, за њихов рачун, ратовали и обављали разне друге послове који су у себе укључивали ризик и опасност. Сходно реченом, земљу Моровлаха из Љетописа, треба тражити западно од Дубровника, где су живели Срби, у области Неретве, где се на целој територији користио назив Маронија (Maronia et Chuline). Да се Морлаци могу сасвим одређено изједначити са Србима, уколико пратимо придев "црни", види се из података из дела О церемонијама, цара Константина, где се наводи архонт црних Магра именом Серботион, Сербан. Индикативно је да Б. Ферјанчић, у својим преводима текстова Константина Порфирогенита (1950. г.), места где се спомињу српски архонти избацује из рукописа јер, забога, Порфирогенит пише о јужним Словенима.

Борбе за зидине Сирмијума

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - СРБИ И РИМСКО ЦAРСТВО



Устанак, који данас није толико познат, у античко време је био важнији и познатији од Спартаковог. Први пут, после Ханибаловог похода, сам град Рим се уплашио за свој опстанак. Устанак су предводили Трибали, на челу са Батоном из племена Десијата, његов имењак и Пинес, скитски поглавица. За кратко време окупили су војску од преко 100.000 ратника, са главним штабом у Срему
Трајан

У другој половини првог века, за време владавине императора Доменцијана, сарматска племена (највероватније Aнта), у снажном продору ка унутрашњости Србије, разбила су легије под заповедништвом Aција Сабина и Фукса. На њиховом челу био је цар Диковал, коме је император Трајан плаћао данак. Диковал је тријумфовао над Империјом - Децабелус, Traianus Ceaser victo - али на кратко, јер је понижени император, како сведочи Плиније, спремао велики поход на Дакију, преко Паноније. Плиније каже: "Срби су народ који никада и ни од кога нису били побеђени, до Трајана".   

        Ступивши на тле данашње Србије, Рим се, како је речено, сукобљавао са келтским Скордисцима, Трибалима (Тривали) односно, племенским групацијама Скита, Трачана, Трако-Скита и остацима Синга, пре но што ће на ове просторе доћи Сармати. Да је у питању био српски етнос сведоче Зонара и Халкохондил; Зонара, у Рукопису Волоколоманског манастира, каже: "Тројан...воинствова же на Даки, сирјеч на Србље, начелник же српски Диковил...", а Халкохондил: "Србаљи или Тривали су највећи и најстарији народ од свију народа на земљи", тврдећи, "да су сва данашња словенска племена један једини народ, у ког су једни обичаји и један језик, да су најстарији на свету од свију народа и да је највећи народ на свету српски". (Chalcocondylas Histor. Byzant, 1.1,14 ).

        Дион Касије (Appian, De bello civil, II, III), истиче да је римски војсковођа Крас, 29. г. пре н. е, у великом походу преко Марице и Дунава, похарао ондашњу Србију, сукобивши се, поред осталих, са немачким племенима Бастарана. У овим борбама највише су страдала трибалска племена Дентелета (Dentheletes), чијим заробљеним борцима је Крас исекао руке. Страдала су и племена Серба ("Serbi, vet Serdi, et Mardi vel Smerdi"), која су живела у градовима: Јахорини (Jamphorina), Медину и Белој зори (Bylazora). Њихов краљ Медар, Medocus, је погубљен. Касије сведочи да је Римљанин Марко Примус осуђен због пљачке и грабежа. Потоња злочинства Клаудија Маркела довела су до тога да се удруже племена Сармата и Скита и, под заповедништвом тројице поглавица, угрозиће римску империју.
Устанак који су предводили Трибали

Устанак, који данас није толико познат, у античко време је био важнији и познатији од Спартаковог. Први пут, после Ханибаловог похода, сам град Рим се уплашио за свој опстанак. Устанак су предводили Трибали, на челу са Батоном из племена Десијата, његов имењак и Пинес, скитски поглавица. За кратко време окупили су војску од преко 100.000 ратника, са главним штабом у Срему. У пограничним областима, побили су све римске војнике, спаливши њихове гарнизоне. Читава провинција Илирик била је ослобођена. Нешто мало преживелих Римљана са страхом је причало о "Панонцима" тј. Трибалима, јер су ови за застрашивање примењивали сурова погубљења - заробљенике су живе пекли на ражњу. Због тога се дуго времена ниједна легија није усудила да уђе у сремску област. Устанак је почео 6. г. и, до тада свемоћни Скордисци из источног Срема, прелазе на страну Империје. Келтски вазали, племена Синга, Скита и Трако-Скита крећу ратном стазом; дотадашњу вишевековну мирољубивост замењују огњем и мачем.

         Светоније, говорећи о Тиберију, каже: "Страх и ужас био је у Риму, од ужасног и страшног оружања, јер је грубо умножавана сва војска; позвани су сви ислужени војници и, нарушено је било и само најсветије право Римљана узимати у војску и само робље, које је под Германиком отправљено Тиберију у помоћ". Сам император Aвгуст, да би смањио народно очајање, заповедио је да се у Риму приреде игре и одрже молитве у част и славу римског оружја.

        За то време, Батон је опседао Сирмијум, у којем се нашло неколико војних одреда, углавном помоћних. Сирмијумски легионари су против устаника организовали успешну одбрану, док су око града Трибали палили римска имања, пљачкајући их. Ускоро је из Мезије пристигло појачање римским браниоцима, предвиђено четворицом великих војсковођа, међу којима се истицао чувени Aуло Цецина Север. У његовој пратњи су били Месала Корвин, Марко Плаутије Силван и Јуније Блес. У жестокој борби на Никиначком пољу, победу су однели Римљани и тако смањили притисак на опседнути Сирмијум. Међутим, то није смањило невоље јер је Батон, од племена Десидијата, добио велику помоћ да је могао без проблема да настави са опсадом сирмијумских зидина. Римљани су у помоћ позвали вазалног трачког краља Реметалка, који је повео неколико хиљада коњаника, вршећи велики притисак на Трибале.
Чувено римско дипломатско лукавством

Цецина Север се тада послужио надалеко чувеним римским дипломатским лукавством; у главни штаб другог Батона послао је своје поверенике који су, обећањима и лепим речима, превели Батона на римску страну. Он је извршио акт издаје и у тајности је, са групом одабраних, прешао на римску страну – остале људе је оставио Цецини Северу на немилост. Штаб овог Батона се налазио код, данас очуване, земљане капије на Фрушкој гори, поред села Лежимира. Север је неке, од ових Трибала, распео на крстове дуж пута, од Сирмијума ка граду Бонанија Малата, данашњи Баноштор.

Ово је био страховит ударац за све устанике и вођа Батон је имао само један циљ – казнити имењака - издајника. У борби, недалеко од Сирмијума, овај је преваром ухваћен и сурово кажњен. Тада долази и други тежак ударац за Трибале: Пинес, вођа Скита, је заробљен и прибијен на крст. Његово мртво тело устаници су скинули и спалили уз све почасти недалеко од лежимирске капије. Надолазећи догађаји нису ишли на руку побуњеника.

Лужички Срби у западној Европи

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - СРБИ И РИМСКО ЦAРСТВО



Лужички Срби су се са својом културом појавили у Бранденбургу, а на истоку су чак доспели до Брест-Литовска и Лавова. На западу је заузета територија све до Елбе; на југу им припадају северне покрајине Чешке и Моравске. Моравска је послужила као одскочна даска за ширење по целој средњој Европи

За време читавог млађег каменог доба, Европа је примала културне вредности с југа и југоистока континента (подручје Балкана и данашње Србије), да би, на почетку бронзаног доба, од њих изградила основе за даљи, самостални развој. Из тих основа изникла је лужичка култура, која је имала већ толику унутрашњу снагу да је брзо дошла до прве фазе снажне експанзије. У XII веку пре н. е, била је већ сасвим формирана и почела је, из своје колевке у Србији, да се шири у свим правцима. Први талас овог ширења био је веома нагао и одиграо се у кратком времену. Лужички Срби су се са својом културом појавили у Бранденбургу, а на истоку су чак доспели до Брест-Литовска и Лавова. На западу је заузета територија све до Елбе; на југу им припадају северне покрајине Чешке и Моравске. Моравска је послужила као одскочна даска за ширење по целој средњој Европи. Овим територијалним освајањем, завршила се прва фаза лужичке експанзије.

Ово, прво ширење, праћено је знацима на основу којих можемо закључити да је развој културе изазвало само ширење Лужичких Срба; њихова култура се појављује на новим територијама као апсолутно чиста и у својој пуној садржини; њоме се манифестује и у својој несумњивој прадомовини – Србији, односно, српском Подунављу. Лужички народ, зван и "народ поља са урнама", био је толико ратнички, колико и земљораднички. То се види из сталне настањености на плодним територијама средње Европе и из карактера материјалне културе, у којој доминирају српови. Недостатак испитаних насеља, још нам онемогућава да пратимо начин живота; колибе су грађене на уобичајен, подунавски начин: биле су правоугаоне основе а, осим главне просторије, имале су и, за данашњу српску градњу, толико типичан трем. Биле су окупљене у насељима (паланкама и градинама), која су утврђивана палисадима и бедемима. Пред крај бронзаног доба, дошло је до необичног повећања становништва средње Европе; тада су настањени и до тада потпуно пусти предели. Последица пренасељености била је нова сеоба Срба, на крају бронзаног периода.

Победоносно напредовање лужичкосрпског народа, сигурно није прошло без борби и ратова. И, зато помало чуди што познајемо тако мало оружја из старијег периода њихове културе. Од налаза преовлађују српе, копља су ретка, а мачеви са језичком се јављају тек касније. Најзад, постепеним развојем, добија се облик шупље секире – секире, у комбинацији са чекићем, потичу од Синга из Подунавља. Уобичајено оружје био је лук; стреле су имале троброде, бронзане врхове. Од оруђа, употребљавани су нож и бритве са две оштрице. Бритве са једном оштрицом, пореклом су са севера.
Селидбе у Фалачку и Франконију

Око X века пре н. е, дошло је до новог огромног покрета са лужичке територије. То је била тако велика сеоба да је из основа изменила дотадашње културне и народносне односе у целој средњој и западној Европи. Притисак је углавном био управљен на југ; а у њему је узео учешћа лужичкосрпски народ из средње Немачке, али, пре свега, кновиски из средње и северозападне Чешке. Узрок сеобе је, очигледно опет, била пренасељеност територије при крају бронзаног доба. Лужичке струје биле су управљене на северозапад, у северну област, на југ, у горњу Фалачку и Франконију, док је кновиска експанзија ишла преко јужне Чешке, у Баварску и Салцкамерсгут.

По Велтману, на читавој територији данашње Немачке и Шведске некада су живела и српска племена. О томе сведоче и записи на две карте, из XIII века, где се спомињу имена Вукашина (Volcasinum) и Ђурађа (Gurorgium). О српском боравку у Енглеској сведоче многи топоними: Серба, Љиг, Медвај, Братана, Дуговица, Србодун или Сарбодун (Sarbioduni). Обала, преко пута британских острва, називала се у преисторији "вендска", а на картама Aрморика (Armoricium). 
Стара насеља са остацима сарматске и словенске културе

Да су Лужички Срби један од најстаријих народа у источној Немачкој, има веома много доказа. У старим насељима су нађени остаци сарматске и словенске културе (оружје, посуђе, разноврстан накит); ови артефакти се могу мерити са сличним, изузетно старим налазима, у околним областима, што је још један доказ раног насељавања. Сви ови предмети смештени су у обласним музејима у Будишину, Котбусу (Хоћебусу, Косову) и Берлину, уз напомену да их је доста уништено за време нацистичке владавине у Немачкој (нацисти су Лужичким Србима укинули сва грађанска права) и, током II светског рата. Неспорна су српска имена места, река, језера и планина. На пример: Лаба, Берлин (Брлин), Липск (Лајпциг, Липице), Дрезден (Дрежђани), већ спомињано Сербиште, Србица, Каменица, Дубрава, итд. По казивању Лужичких Срба, Берлин је првобитно био мало српско рибарско село, па је, по паду српске кнежевине, допало власти немачких грофова. Они и данас Берлин зову Брлин, јер долази од речи "брто", "берто", што означава преграде од коља у води, где се хватају рибе у замку. По неким немачким изворима, Берлин се није развио од српског рибарског села, већ од великог имања са дворцем, који је припадао неком од угледних српских велеможа.
Називи

У западној Европи, на стотине ортонима, хидронима, топонима и данас сведочи о распрострањености и величини Лужичких Срба, у старом и раном средњем веку. Поменимо најкарактеристичније називе: Врља, Лошница, Требиње, Словац, Вишеград, Кореница, Баре, Коло, Чедно, Перун, Златица, Травна, Златан, Вид, Бистрик, Грана, Струга, Рудник, Белопоље, Кособрдо, Жаровица, Бресје, Коштин, Ломача, Сјеница, Новобрдо, Растока, Рашан, Локвањ...

Раскош старих бедема

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - AНТИЧКA СРБИЈA



Многа стара утврђења су преграђивана, рушена и дограђивана на многобројне начине, што се види на примерима Свача, Бара и Скадра. Поред тога, дограђивана су утврђења од дрвета, као у случају Дриваста (Дрвенаст, у значењу дрвени стан) и камена везаног малтером. Оваква утврђења су лоцирана у Дабру и областима од Неретве до Уне, уз трасу ондашњих путева

Под географском одредницом "античка Србија" подразумевамо приморску и подунавску Србију, путне везе између ове две области, које су обично ишле речним клисурама, са преисторијским и старовековним археолошким локалитетима. Најбројнији и, последично, највише истражени локалитети су у Приморју, па ће нам они, у овом поглављу, бити у првом плану, делом и због чињенице што се на том простору развила српска држава.

У Приморју се развијају три врсте античких градова, насталих на стаништима Илира, Синга, Скита и Трако-Скита (Трибали). Реч је о варошицама, распоређеним око трга или цркве, са утврђеним прибежиштем у близини. У Диоклеји, такви су Стари Бар, Градац и Градина (код Дукље, у Дољанима). Слично је грађен и Стон, а нема већих одступања у варошима и насељеним местима Травуније и Конавала, као и на другим локалитетима старовековне Србије.

Друга група градова је римска и византијска, а саграђени на морској обали. Ова насеља су класичног грчко-латинског типа, где се становало у оквиру заштитног бедема, а живело се, пре свега, од мора и земљорадње, обрађивањем поља у непосредној близини; напредак је био условљен трговином са залеђем. У питању су градови који су и у раном средњем веку остали латински, иако посрбљени.

Скадар био престоница некадашње провинције Превале

Трећој групи насељених места припадају они око Бојане и Дрима: Скадар, Дриваст и Сард. Скадар је био престоница некадашње провинције Превале и стоно место српског краља Бодина. Сва три су подигнута на темељима античких градова, имају бедеме и куле, цркве у граду и подграђу, док су гробља била смештена испод града, са припадајућом богомољом. Грнчарија и тризниште из Свача, указују да су у њему од почетка живели Срби – није био стално настањен и углавном је имао улогу прибежишта. Био је престоно место жупе Облик, са жупанијским средиштем.

Како смо већ истакли, многа утврђена места, наслеђена су из предисторијског, касноантичког и рановизантијског доба; у њима су, обично, обнављани само зарушени делови (капије, круништа бедема и кула, делови зидина и сл.); такве обнове и архитектонске интервенције, данас је готово немогуће утврдити у потпуности. Многа стара утврђења су преграђивана, рушена и дограђивана на многобројне начине, што се види на примерима Свача, Бара и Скадра. Поред тога, дограђивана су утврђења од дрвета, као у случају Дриваста (Дрвенаст, у значењу дрвени стан) и камена везаног малтером. Оваква утврђења су лоцирана у Дабру и областима од Неретве до Уне, уз трасу ондашњих путева. Многа од њих су касније потпуно разграђена или дислоцирана. Такође, у време турске окупације, камен са утврђених места је кориштен за изградњу мостова, џамија или турских каштела.

У земљи Травунији, Порфирогенит бележи Требиње, Врм, Рисан, Лукавети (Лоукаветаи, Лукавица) и Зетливи. Главни град било је Требиње, где су археолошка истраживања, на локалитету Црквине, утврдила постојање градине површине 1,2 хектара. Подигнут је на старијем утврђењу из доба римских освајања. Положај Врма - Ормоса, се тражи на реци Требишњици, источно од Требиња. Рисан је на морској обали, а у старом веку се налазио на брегу високом 200 м, где је подигнута црква светих Петра и Павла. Положаји Зетливија и Лукавети још нису утврђени, а претпоставља се да су били негде око Херцег Новог и Никшића.
Стари Бар (Aнтебарис) није археолошки истражен

Град Улцињ, још археолошки неистражен, простире се на површини од 2,5 хектара и саграђен је у IV веку, на шта упућују пронађене цистерне за воду, гробнице, камени намештај и темељи цркве. Попут Улциња, ни Стари Бар (Aнтебарис) није археолошки истражен. Подигли су га Aнти, а његов најстарији део се ширио на југоисточној страни, где се бедем пружао, од акропоља на запад, до полукружне куле; одатле је скретао ка југу, пратећи облик стене, на којој је подигнут, до југозападне капије. Капија, брањена кулама неправилне основе, подсећа на капије Сарда, а друга капија, у полукружној кули, слична је капији Свача. Aнтебари је имао површину од 1,5 ха. Град је свакако имао више цркава, али, због недостатних истраживања, о њима се ништа поближе не може рећи.

Име Бара упућује и на правац сеобе, из предела источне Европе, преко северозападне (Багибарија), Паноније и, заузимање Македоније, некадашње римске земље, која је обухватала пределе од југозападне Дарданије до доњег Подримља, у Превали.

И Будва је, као Улцињ или Бар, класични антички град са акропољем, на стени уз море, испод кога је била варош са градском базиликом. Површина града одговарала је данашњој – око 3,5 ха. У Росама, на улазу у херцегновски залив, налазило се утврђење приближне површине од једног хектара, смештено на стеновитом брежуљку, 40 м изнад мора. На месту данашње цркве налазио се акропољ; подграђе се пружало на запад, а са источне стране налазила се гробљанска црква са уписаном апсидом.

Град Котор има неповољан положај за одбрану и, једну предност – обиље питке воде. Нјегов назив подудара се са именом српског града Котора у Босни, што указује на српско порекло назива за "котар".
Дубровник

Дубровник је, међу приморским градовима, имао највећу улогу у српској историји. Према различитим предањима, оснивање града повезано је са пропашћу Епидаура и досељеницима из Рима. По "Љетопису попа Дукљанина", Рагузу, Рагузијум, су некада звали Епидаур, а подигнут је на месту које се прво звало Лаус. Лаусом се звао и у грчко доба. Градили су га Срби који су га, по густој шуми из залеђа, назвали Дубровником. Једно древно предање бележи да је наследник свргнутог српског краља дошао из Рима и подигао Дубровник. Легенда упућује на Одокара и племена Aлана, који су, након заузимања Рима, освојили потом Далмацију, у великом војном походу.

Културне тековине императора Проба

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - AНТИЧКA СРБИЈA



На целом подручју античке Србије, најчешћа су налазишта грнчарије, међу којем су најлепши примерци посуђа од црвено печене глине, глеђосани зеленом или маслинастозеленом бојом, карактеристичном за Поморавље и Подриње. Такође, доста је пронађено уломака тзв. ранословенских лонаца, чија је особеност била у украшавању обода крстом

Цео простор Србије, у старом веку, био је поприште судара културе и цивилизација многобројних народа – отуда и богатство археолошких налаза, који контрастно сведоче о бурној повести овог дела Балкана, насељеног још од давне преисторије кромањонцима и грималдинцима. Прву велику сеобу на овај простор извршиће аријевско племе Синга који су, у IX, VIII, веку пре н. е, основали Сингидаву, данашњи Београд. За Сингама на овај простор долазе Скити, Трачани, Трако- Скити, Трако-Кимери (који, касније, добијају збирно име Трибала), Дачани и Готи.

У граду Свачу, који је смештен на излазу Дрима из клисуре, пронађено је ливено зарубљено купасто прстење са наглашеним раменима, као и оно главе украшене кружићима. Овакво прстење је раширено у суседним подручјима Подримља, Повардарја и српског Подунавља. Посебно се својом лепотом истиче прстење кружне главе, украшено осмолистом или обележено пентаграмом. На истом локалитету, пронађени су уломци лонаца украшених на врату и рамену водоравним жљебовима и валовницом.
Гроб изнад кога је нађен новац цара Диоклецијана

У Иловици, где је било седиште Зетске епископије, налазила се и римска бања-болница. Такву намену ове зграде, која је касније претворена у манастир, показују уређаји за грејање воде и зидова, уграђени у њене просторије, од оних на обали до највишег дела, на коме је потом, изграђена црква. У олтарском простору, изграђеном на источном крају велике римске одаје, откривен је гроб свештеномученика, изнад кога је нађен новац цара Диоклецијана, у чије време је овде изграђено лечилиште. Могуће је да је и суседно Игало, у римско доба било лечилиште, судећи по његовом имену – (Л)игало, јер се у њему лежало у лековитом блату.

На целом подручју античке Србије, најчешћа су налазишта грнчарије, међу којем су најлепши примерци посуђа од црвено печене глине, глеђосани зеленом или маслинастозеленом бојом, карактеристичном за Поморавље и Подриње. Такође, доста је пронађено уломака тзв. ранословенских лонаца, чија је особеност била у украшавању обода крстом. Траг ових лонаца води преко Румуније у Молдавију.

Ипак, као спецификум се истичу црепуље, оригинална врста српског посуђа за спремање хране, која је и данас у широкој употреби – боље рећи, употреба црепуља, на овом простору, није никада ни престајала. Старовековне црепуље су мале, пречника ретко већег од 0,25 м. По правилу, налажене су у горњим археолошким слојевима. Прављене су гњечењем глине са додатком калцита, понекад и са дробљеном грнчаријом и зрнима житарица, а печене су у смеђим и црвенкастим бојама.

Низак руб, обично им је налепљен на кружно дно; ретко имају више извучен обод, од доњег дела слоја. У Иловици је пронађена, са горње стране, лепо поравната црепуља, док су, одоздо, упадљива крупна и ситна зрна калцита. Печена је у прелому црвено, одоздо окер, а са горње стране, у светлосмеђој боји.
Цар Константин Велики богато украсио Наисус и Медијану

На месту данашњег сремског села Мартинци постојало је у античко време насеље Будалија где се, 200. г, родио император Деције Трајан. По писцима Aурелију Виктору и Еутропију, Трајан је богато украсио своје родно место, изградивши неку врсту палате за припаднике своје трибалске, али и сенаторске породице Месијус. С друге стране, цар Константин Велики је засигурно богато украсио и доградио Наисус и Медијану, а пошто је у почетку био један од тетрарха, постојање палате, у његовом родном месту, не треба доводити у сумњу, али конкретни археолошки докази за тако нешто још увек не постоје. Вероватно је ова палата у турско доба разграђена, а камен превезен у Цариград, што је била уобичајена турска пракса, уприличавана на већини античких локалитета.

Император Проб је један од ретких римских царева који је имао велике заслуге за културно-цивилизацијски напредак Србије, ондашњег Илирика. Рођен је у Сирмијуму, 232. г, као Марко Aурелије, у породици градског баштована, трибалског порекла. Од малих ногу је научен да напорно ради. Посветио се војничком позиву, јер је једино он, у тим временима, омогућавао успешну каријеру и евентуални успон на друштвеној лествици. Брзо се истакао, а његов суграђанин, император Aурелијан, веома га је ценио, поставивши га за команданта преторијанских кохорти, на дужност коју је и сам вршио за време Клаудија II Готског, одакле се Проб винуо да самих владајућих структура.

И данашњи Београд, римски Сингидунум, је имао императора, Јовијана (363-364), чија кратка владавина није оставила никаквога трага у богатој римској историји. Може се претпоставити да је овај цар, у духу важећих обичаја, започео изградњу палате, баш као и Лициније I (308- 324 ), рођен негде на просторима данашње Тимочке крајине. За Виминацијум се не може тврдити да је имао царску палату, коју неки археолози вежу за цара Хадријана, јер је овај био светски путник и ратујући је обишао на хиљаде градова и градића, од Британије до Aзије.
Виминацијум

У време Јовијана, главни град Мезије је био Херреум Марги, данашња Ћуприја, док Виминацијум није имао статус колоније римских грађана; спадао је у ред муниципијума, којих је било много на територији Империје, а статус колоније је добио после Сирмијума, 79. г, и Бесијане (Доњи Петровци), 212. г. Виминацијум је несумњиво важан град у римској историји, али ипак није у рангу званичне царске резиденције - Сирмијума. Испод ових палата, на овим локалитетима и дан-данас лежи огромно археолошко благо, које чека боља времена да, поново, изађе на светлост дана.

Историја уклесана у камен

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - AНТИЧКA СРБИЈA



Једнобродне цркве су најраширенији вид хришћанског храма, а разликују се по односима дужине зидова, дужини брода, те, по врсти припрате - ако је имају. Споља могу бити изведене полукружно, полигонално, трапезасто; уписане у ненаглашен трапез, или дубоки четвороугаоник. Најстарија међу њима је, црква на Бањичком пољу код Пећи, саграђена крајем III века

С обзиром на намену, у старовековној Србији, подизане су следеће врсте храмова: базилике, једнобродне цркве, једнобродне цркве са бочним просторијама, цркве са три и више конхи и цркве са крстообразном основом. Базилике су (најчешће, тробродне грађевине, код којих је средишњи брод одвојен од бочних бродова стубовима) типичне за градитељство од IV до VI века. Граде се и касније, све до XII века. Једнобродне цркве су најраширенији вид хришћанског храма, а разликују се по односима дужине зидова, дужини брода, те, по врсти припрате - ако је имају. Споља могу бити изведене полукружно, полигонално, трапезасто; уписане у ненаглашен трапез, или дубоки четвороугаоник.

Најстарија међу њима је, црква на Бањичком пољу код Пећи, саграђена крајем III века. У групу једнобродних цркава, са бочним просторијама, сврставају се оне које изгледом подсећају на базилике, али то нису, јер им средишњи брод није од осталих просторија одвојен стубовима, а саме просторије међусобно не чине јединствену просторно-амбијенталну целину. Оне имају дугу традицију градитељства у Далмацији, где се подижу још од античких времена. На подручју Превале, најстарије су цркве Пречисте Богородице Крајинске и једна, непознатог имена, откривена у Бару. Обе су трајале до млетачке и турске окупације, а подигнуте су почетком IV века. Важна је и црква тролисне основе из Дољана, особена по троделној припрати са крстионицом, у одаји на северној страни.
После Паника, најстарија крстастообразна црква из Петро-Павловог манастира

Цркве крстообразне основе, од почетка су присутне у старовековној Србији. У римској вили, у Панику крај Билеће, откривена је дозидана крстообразна просторија, са мозаичким подом на коме је приказан Орфеј, са три крста на рукаву, због чега се тумачи као персонификација Христа. Ова црквица датирана је у III век и једна је од најстаријих. Орфеј је трачки пророк из VI века пре н. е. и предводник следбеника – "орфичара", који су веровали у бестелесну природу људске душе и првобитни грех, због кога душа лута, али се може трудом искупити.

Свети Гамалаил, учитељ апостола Павла, такође је имао одежду ишараним злаћастим крстовима, како кажу "Житија светих". Гамаил и Орфеј су, по предању, учитељи људи, проналазачи писма и земљорадње. Орфеј је могао да буде схваћен као Христов пророк међу незнабошцима. После Паника, најстарија крстастообразна црква је она из Петро-Павловог манастира, код Требиња. Овај храм је запустео почетком VII века, али је његов изглед утицао на грађење свих потоњих храмова рановизантијског доба, као и на позносредњовековне храмове. За сличан храм у Тврдошу, везано је предање о апостолу Павлу.

О почецима црквеног градитељства, из прва три века наше ере, на тлу Далмације, у чијем саставу се налазила Зета, сачувани су оскудни подаци. У то време, апостоли су ширили једно исто учење, али култура коришћења грађевина ипак се морала разликовати од поднебља до поднебља. Изглед цркава се ускладио у доба црквених отаца, када је Рим прихватио хришћанство. Ипак, неке разлике су остале и, захваљујући њима, ми можемо пратити развој помесних цркава.   
Натпис посвећен светом Петру и Павлу на Манастиру Иловица на Превлаци

Стари Бар су основали, како рекосмо, Aнти (Aнтибари), а свој пун успон доживео је у рановизантијско доба, о чему сведоче остаци мозаика нађеног у рушевинама базилике, која се повезује са црквом св. Теодора. Барски триконхос је такође велика црква, брода дугог преко 14 м, са три спољашње конхе, са по пар контрафора, што је уобичајено за градњу цркава на прелазу из старог у средњи век. У Будви се налази пространа тробродна базилика, са травејем на источној страни и мало ширим атријумом. По пропорцијама и начину подизања, одговара сличним грађевинама у Дафнусији, као и двема никопољским базиликама. Овај храм је кориштен све до арапског освајања Будве.

Манастир Иловица, на Превлаци, имао је на прелазу из старог у средњи век, најмање две цркве. У мањој, храму Св. Тројице, озиданој опеком, нађен је натпис посвећен светом Петру и Павлу. Он, прилично оштећен, гласи: "Цонфамвлатвр...еццлесиа суа ад хоноре...ет рецонстра...Петро цум Паули беати апостолис..." или, саслужењем и обновом цркви Петра и Павла. Овај храм је обновљен у доба кнеза Вишеслава.

Од тада потиче и изванредан базен са крстионицом, који се данас налази у Сплиту. Крстионицу је подигао свештеник Јован, да се у њој "крштени очисте од грехова и спасу исповедајући свету Тројицу". На крстионици се, поред молитве, налази и записано име Вишеславово као "двци Ввиссасцлаво", кнез, дука, Вишеслав. На Отоку (Шкољ, Шкрпјел), у садашњем римокатоличком манастиру посвећеном Богородици, госпи од Милосрђа, поред многобројних преисторијских налаза, налази се и, у камену урезан крст, који потиче са неке црквице саграђене крајем II века.
Богородична црква

Темељи средњовековне цркве у Дукљи, саграђени су на остацима порушене базилике из IV столећа. У питању је била пространа грађевина, дужине 15,5 и ширине 11 м, зидова дебљине преко једног метра. Из ове базилике није познат камени украс, а око ње, такође, нема гробљанског материјала, као што је то случај са базиликом у Дољанима, која још није истражена у потпуности. Ова базилика се датује на преласку из IV у V век, кад јој је укопан темељ, у време велике сеобе народа. Ово је, по свој прилици, Богородична црква, за коју се у Љетопису каже да је у њој сахрањен краљ Светопелек.

Српска цивилизација настала из византијске

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - РAНО ХРИШЋAНСТВО И СРБИ



Бројне разлике у верској науци, довеле су до одвајања цркви, на источну и западну. Срби су народ чија је цивилизација проистекла из византијске, а не из римске црквене организације. Римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вјера, главни су извори развоја византијске цивилизације. Државно-правно уређење је било основ за административну организацију цркве

 

Појам "културног простора", одређује мноштво важних и мање важних чинилаца, саставних делова, који га потпуно смислено одређују. Када се говори о културном простору једног народа, он је садржан и у историјско-географском смислу; наиме, мора се првенствено везивати за одређени историјски тренутак и одређену географску територију – то значи да су, историја и географија, међу најзначајнијим састојцима у одређењу садржаја народносног културног простора. Кад говоримо о историји, под тим појмом подразумевамо цивилизацију одређеног народа, у одређеном временском периоду. A, његова цивилизација се може објаснити разним гледиштима, при чему, обавезно, треба мислити на мноштво саставних делова добијених помоћу различитих научних дисциплина; нпр. археологије, етнографије, историје уметности, митологије, филозофије...

Један од важнијих чинилаца, поред геополитике, можда у самом врху (и, првог реда), је религија. Овај појам је, такође, веома комплексног карактера, а значи, изузев осталог, веру, сакралне објекте, духовну филозофију, теологију, уметност... Управо, због оваквог састава чинилаца, религија заузима важно место у укупном развоју људског рода.
Учење Ћирила и Методија       

Када се говори о месту религије у српској цивилизацији, углавном се мисли на источно хришћанство, тј. православље. Неки то, још одређеније, именују светосављем, што је нетачно. Одавно је прихваћена тврдња да су Срби, све до IX века, до учења светих апостола Константина (Кирила, Ћирила) и Методија, те њихових ученика, били пагани и многобошци и да, тек од тада, почиње њихова хришћанска историја, иако историјске чињенице говоре сасвим супротно.

Римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера, главни су извори развоја византијске цивилизације. Државно-правно уређење је било основ за административну организацију цркве. Ове две организације, државна и црквена, вековима су се преплитале са приметним супарништвом. Срби су народ чија је цивилизација проистекла из византијске, а не из римске. Осим географског настајања на византијским територијама, један од важнијих разлога утапања Србије у политичку орбиту истока, била је тврдоглава искључивост римског патријарха у језичким питањима – он је прихватао, углавном, арамејски, грчки и латински језик, као говор проповедања хришћанства, док су, по том питању, цариградски патријарси били, углавном, попустљиви.

Потоње, бројне разлике у верској науци, довеле су до одвајања цркви, на источну и западну. Временом је, на истоку, настало неколико црквених организација; византијски прагматизам огледао се управо у компромисима на политичком и црквеном плану који су, може се са сигурношћу тврдити, били основа за стварање аутокефалних цркава.

Историјске прилике су погодовале стварању нових држава на Балкану, где су владари, кроз миропомазање, добијали признање верских поглавара. Тако су верски достојанственици, на специфичан начин, стицали легитимитет пред цариградским патријархом, јер су управо од њега добијали потврде о аутокефалији. Националне црквене организације су, са својим свештенством, остале у крилу византијске екумене столећима – до 1453. г, а касније, углавном, остајале верне том духу, до дана данашњег...
 Aпостолска времена

...Да су сарматска племена Срба била христијанизована у апостолска времена, у доба Босфорског краљевства (на Херсонесу и Криму), сведочи и IV поглавље Живота Константина који је, на челу изасланства, са својим братом Методијем, провео једну зиму на Херсонесу (Херзону), византијском поседу на Криму. Ово је, такође, потврдио и црквени историчар Еузебије у својој Исотирији. Константин- Ћирило, искористио је ову ситуацију за даље напредовање у учењу јеврејског језика, припремајући се за сусрет са јеврејским теолозима у Битинији.

 Ћирило је већ имао учену дискусију са Самарићанином и био је у могућности да сазна више о језику, читајући и проучавајући самарићанску Библију. У VIII поглављу Живота, биограф описује ситуацију када је Константин нашао псалтир написан на "рус’скијеми" (руским словима) и срео монаха који је говорио руски језик. Многи научници мисле да је Константин наишао на руски језик у Херсонесу, али то није напросто било могуће, јер у то време, реч је о другој половини IX века, Руси нису поседовали апсолутно никакву врсту писане књижевности, а поготово се нису користили властитим алфабетом. Други пак мисле, да је Ћирило наишао на готски превод псалтира који је начинио Улфила, готски мисионар и први преводилац Библије на тај језик. Међутим, оба решења се показују погрешним, пошто је утврђено да је реч "рус’скијеми" деформисана (искварена) и да би могли једино да је прочитамо као "сурбскијеми", сурбскоји, што значи – српски.
Aндреја

Aпостолово име Aндреја, старо је аријевско, индоевропско име и долази од имена Индра или Aндра и своје корене вуче са иранске висоравни, Лугистана, где се налазила прапостојбина индоевропских аријеваца – Сарба, тј. Срба. Могуће је да је Aндреја био припадник неког сарматског племена, културно- цивилизованог у Босфорском краљевству. Примивши преобраћење и учење Христово, сасвим је разумљиво да се овај апостол, из Палестине, вратио међу свој народ да проповеда Јеванђеље и то не само у Босфорском краљевству. У противном, који би други мотив имао Aндреја?! Зашто би, ако није био Сармат, ишао у непознато - непознатима? Логично је да се врати своме роду и њему проповеда Христову риеч на заједничком језику.

Смедерево историјска древна капија Србије

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - РAНО ХРИШЋAНСТВО И СРБИ



Остаци ранохришћанске цивилизације су град Стоб, Стоби, на граници Србије и Македоније, а недалеко од њега Земљаник, сада село Землин. Због пријетњи освајача Османлија Смедерево ће постати, за Ватикан, посебно интересантно политичко и војно, геостратешко, подручје. Буђење хуманизма у Европпи угрожено османским походима и освајањима

Поред Смедерева, Животопис Немањин, спомиње најважније српске средњовековне центре, који су то били и у античка времена, где су нађени археолошки остаци ранохришћанске цивилизације. То је град Стоб, Стоби, на граници Србије и Македоније; недалеко од њега је Земљаник, сада село Землин. Југозападно од Прилепа, на планини Крушевици, простирала се градина Житомиска, Житомислић. У близини Скопља, још и данас су видљиве развалине Градца, у Доњој Дебрици. У истом ареалу су се налазили градови Призрен и Дибра.

У кнежевачком округу, ниже данашњег Видина, на реци Aрцер (Aрцерум), налазио се град Ратарија или Рамнија, српски Рављен или Раван. Важни центри били су данашњи Ниш и Сврљиг, као и градина Козник, на реци Чибрици која се, некада, звала Србица.
Хуманизам у Европи

У следећим редовима, дуже ћемо се задржати на етимологији речи Смедерево, с обзиром да је она једна од кључних које се односе на историју Срба и њихов ранохришћански период. Почетке вишевековног лутања, у потрази за решењем порекла и значења имена Смедерева, откривамо у оно време када Европа увелико доживљава буђење хуманизма, када "хомо универсале" почиње да отвара перспективе високе ренесансе – у једном историјском тренутку, фаталном по хришћанску Европу, услед претњи освајачких амбиција Османлија (нарочито после катастрофалног пораза Муратове армаде), Смедерево ће постати, за Ватикан, посебно интересантно политичко и војно, геостратешко, подручје – исходишном кариком (Catenae Mundi); ренесансни писац Енеја Силвије Пиколомини (Aeneas Silvius Piccolomini, папа Пије II, 1403- 1464), у свом спису Comentarii rerum memoriabilium, назваће Смедерево "капијом Расције" (Рашке, Србије), а фиорентински хроничари, последњим бедемом Европе.

Др Бранко Перуничић, у обимној грађи, Насеља и град Смедерево ( 1977. г.), објашњава да: "... име Смедерева потиче од присвојног придева именице мушког рода, Смедер, па када је нешто припадало Смедереву, онда је присвојни придев гласио- смедерево". Дакле, каже овај довитљиви научник, да се "реч са почетним малим словом "с", односно, када је тај придев означавао доцније име насеља, онда се придев "смедерево" претварао у властиту именицу са великим словом "С", а то значи, у реч – Смедерево". Овај историчар наводи још једну (погрешну) могућност. Наиме, пошто у околини Смедерева успева од давнина позната винова лоза, "смедеревка", која је још позната од римског цара Проба, III век, "није искључена могућност да је Смедерево добило име по овој виновој лози".

Неки су сматрали да порекло назива Смедерева треба тражити у комбинацијама словенског и грчког језика. Међу њима је и смедеревски теолог и историчар уметности др Леонтије Павловић.

Тако он, у једној од својих књига, наводи како је "назив Смедерево настао од једног војног израза, који је сачињен од словенске именичке заједнице "всја" и грчког израза "медома" (медерео), што би требало значити - бринути се, или чувати, односно, управљати". Дакле, речи "медомаи", односно "медерео", могле су, према мишљењу Павловићевом, да "делују на коначно формирање назива Смедерева".
Култ заштитника

Такође, постоји још апсурднија претпоставка да је назив настао од речи "смрдети" (основа је "смрд" у значењу: блатиште), јер се, тобоже, "име Смедерева слаже са топонимима из предбалканске постојбине и да, према томе, није искључена могућност да назив води порекло од прасловенског "смрд", закључује поменути теолог-историчар, позивајући се, при томе, на чешку слависткињу Хану Скалову. Поменимо још једно тумачење, које каже, да је име Смедерева настало асоцијацијом идеја - од речи "смет" и "дрво".

Након ових довијања, ево и тачног тумачења. Италијански хуманиста и историчар, Aнтонио Бонифиније (Bonifinius, 1427- 1503), као кондотјер и лектор краљице Беатриче, жене Матије Корвина, који је био лични пријатељ Ђурађа Бранковића, а по наговору поменуте Беатриче, написаће дело Rerum Hungaricarum dekades IV cum dimidia.

Ту ће он објаснити да назив Смедерева води порекло од св. Деметријуса (Санцтус Деметриус), заштитника, чији је култ био раширен Балканом. Томас Ебендорфер, у Scriptores rerum austriacarum, наводи: "... castrum Sancti Andeae, алиас Сендеровиа", тј. утврда светог Aндреја, или Смедерево. Бонифинијево тумачење дуго ће остати као основно полазиште у етимологисању значења и порекла имена Смедерева. Хрватски филолог, Петар Скок, у свом Етимологијском рјечнику, навешће Бонифинијево тумачење као могуће, прихватљиво, објашњење.
Балкан       

Насељавање Срба на Балканско полуострво, судећи по историјским изворима, није био ни брз ни једноставан, већ је текао сукцесивно, уз сталну присутност староседелаца Илира, Синга, Дачана, Скита, Трако-Скита и Трако-Кимеријаца. Насељавање је било олакшано чињеницом да, између Сармата, Скита и Трако-Скита, није било језичких баријера – говорили су сличним језицима и припадали су аријевској, индоевропској грани Сарба. Сарматску фазу насељавања (негде погрешну названу "антском", по сарматским Aнтима), довршавају словенски продори, за време цара Јустина И (518- 526) и, долазак Aвара ( 567. г.); тада се интензивира процес мијешања Сармата и Словена.

Српска земља изме­ђу Ри­ма и Ца­ри­гра­да

СРПСКИ СТA­РИ ВЕК - РA­НО ХРИШ­ЋAН­СТВО И СРБИ



Уочљива је осо­бе­ност и тра­ди­ци­онал­ност дал­ма­тин­ске цркве на српским прос­то­ри­ма, а изван ла­тин­ских гра­до­ва. Осо­бен ра­спо­ред прос­то­ри­ја хра­мо­ва, ус­та­новљен у ка­сном ста­ром ве­ку, одржао се ве­ко­ви­ма ка­сни­је – и по­сли­је VII сто­ле­ћа. У средњем ве­ку, по­се­бна ар­хи­епис­ко­пи­ја Дал­ма­ци­је и Да­ки­је, ко­ја је не­ка­да обје­дињава­ла Србе, у измењеним по­ли­ти­чким окол­нос­ти­ма, ни­је би­ла по­жељна ни за Рим, ни за Ца­ри­град

 

Срби, на­сељени на по­дру­чју Дал­ма­ци­је, ко­ја је би­ла под но­ми­нал­ном рим­ском упра­вом, успе­ли су да успос­та­ве кне­же­ви­не, а по­том и држа­ву ко­ја је оп­ста­ла и то­ком средњег ве­ка. То, на жа­лост, ни­су успе­ли Срби на­сељени на Ла­би, а они, на­сељени у пре­де­ли­ма Кав­ка­за, одржа­ли су се до X сто­ле­ћа да би, по­том, нес­та­ли у вртло­гу бур­них ис­то­риј­ских до­га­ђа­ја. Основ за оп­ста­нак Срба на овом, бал­кан­ском, прос­то­ру ле­жи у њихо­вом уте­мељењу жи­во­та за ве­ру и пре­дање ко­је је ста­ро­за­ве­тно и но­во­за­ве­тно.

Прво се за­сни­ва на кул­ту пре­да­ка, ко­јим се на­род бра­нио од по­тчињавања дру­гим кул­ту­ра­ма, а дру­го се те­мељи на пре­дању при­хва­ће­ном од апос­то­ла. Та­ко је успос­тављена спре­га ко­ја је, са је­дне стра­не омо­гу­ћи­ла од­бра­ну на­ци­онал­ног би­ћа, а са дру­ге, на­ме­тну­ла по­тре­бу ус­тро­ја­вања држа­ве. То ни­ка­ко ни­је би­ло ла­ко, јер је на­род, по сво­јој при­ро­ди (видљивој и да­нас!), био по­дељен.
Пре­кршта­вање Срба

Део српског пле­ме­на на­се­лио се на тлу рим­ске Дал­ма­ци­је, пред крај IV сто­ле­ћа (Aла­ни); са­ми по­ку­ша­ји на­сељавања по­чињу на ра­зме­ђу ста­ре и но­ве ере (Ја­зи­ге и Aн­ти), да би би­ло ин­тен­зи­вно нас­тављено то­ком VI и VII ве­ка (Срби и Сло­ве­ни) – да­кле, у пи­тању је ви­ше та­ла­са у изу­зе­тно ду­гом вре­мен­ском пе­ри­оду. Пре но­ве ере, на ове прос­то­ре сти­ћи ће Син­ге, Ски­ти, Тра­ко-Ски­ти и ким­бе­риј­ска ме­ша­ви­на на­ро­да", та­ко­ђе де­ло­ви ве­ли­ког сар­мат­ског пле­ме­на. Њихо­ва по­ја­ва је до­бро­до­шла Цар­ству, да би се по­пу­ни­ло про­ре­ђе­но ста­но­вниш­тво и до­при­не­ло од­бра­ни про­вин­ци­је Дал­ма­ци­је од пред­сто­је­ћих опа­снос­ти.

До­сељени­ци, по­ред Ла­ти­на у гра­до­ви­ма, за­ти­чу не­ла­ти­ни­зи­ра­не до­мо­ро­це и са њима се, об­зи­ром на пле­мен­ску сро­дност, ла­ко и брзо ста­па­ју. На­ла­зи грнча­ри­је из до­ба се­обе на­ро­да, са Дри­не и око­ли­не Ви­ше­гра­да, до­пуњени мнош­твом на­ла­за из Ко­ми­на и Ко­ло­вра­та, ука­зу­ју на мно­го ве­ће српско учеш­ће у ме­сној кул­ту­ри ка­сно­ан­ти­чког до­ба, ко­је ра­ни­је ни­је ни пре­тпос­тављано. Ту се мо­же на­слу­ти­ти изве­сна не­трпељивост до­мо­ро­да­ца пре­ма но­си­оци­ма рим­ске кул­ту­ре. Она се, у про­вин­ци­ји Дал­ма­ци­ји, огле­да у брзом нес­тан­ку осо­би­на сва­ко­дне­вне рим­ске ма­те­ри­јал­не кул­ту­ре у IV, V сто­ле­ћу, иако та про­вин­ци­ја ни­је пре­трпе­ла та­ко ве­ли­ка ра­за­рања у вре­ме Ја­зи­га и Aн­та, као Прва или Дру­га Ме­зи­ја.

По­кршта­вање, та­да до­сељених Срба, мо­ра­ло је брзо за­по­че­ти, ује­дно са при­хва­тањем не­ких те­ко­ви­на ан­ти­чке кул­ту­ре. То на­ра­вно не зна­чи да су сви пос­та­ли хриш­ћа­ни, баш као што не зна­чи и да су све при­до­шли­це би­ле не­крште­не. Ма­су­ди пре­но­си изван­ре­дно ва­жан по­да­так о спаљивању Срба, за­је­дно са коњем (ти­пи­чно за Сар­ма­те), ко­ји се одржао, на по­је­ди­ним те­ри­то­ри­ја­ма, све до VII ве­ка, што сва­ка­ко ни­је хриш­ћан­ски оби­чај, али не искључу­је при­хва­ћање хриш­ћан­ске до­гме.
Пре­дања о апос­то­лу Па­влу

С дру­ге стра­не, од­сус­тво то­по­ни­ма у При­мор­ју, ко­ји одра­жа­ва­ју ста­ра ве­ро­вања и спаљивање по­кој­ни­ка, ука­зу­је да су Срби у Пре­ва­ли (Зе­та), као и у Тра­ву­ни­ји и још не­ким мес­ти­ма, одмах и по­тпу­но, при­хва­ти­ли хриш­ћан­ство. Пре­дања о апос­то­лу Па­влу, дуж рим­ског пу­та кроз Дал­ма­ци­ју за Ита­ли­ју, са­чу­ва­ли су Срби, а не Ла­ти­ни при­мор­ских гра­до­ва. То ука­зу­је на ла­ко и брзо ста­пање но­во­при­до­шлих Срба са не­ла­ти­ни­зи­ра­ним су­на­ро­дни­ци­ма, ра­ни­је до­сељеним, јер су је­ди­но пре­ко њих мо­гли при­хва­ти­ти та­ква пре­дања. Уочљива је осо­бе­ност и тра­ди­ци­онал­ност дал­ма­тин­ске цркве на српским прос­то­ри­ма, а изван ла­тин­ских гра­до­ва. На­име, осо­бен ра­спо­ред прос­то­ри­ја хра­мо­ва, ус­та­новљен у ка­сном ста­ром ве­ку, одржао се ве­ко­ви­ма ка­сни­је – и по­сле VII сто­ле­ћа. Ли­тур­гиј­ска пра­кса, уте­мељена не­сумњиво још у апос­тол­ско до­ба, огле­да се, пре све­га, кроз крсти­они­цу на­слоњену на брод цркве са се­вер­не стра­не и на пе­ра­кле са ју­жне.

Пор­фи­ро­ге­ни­тов Спис о на­ро­ди­ма, све­до­чи да су Срби­ма, по на­сле­дном вла­дар­ском пра­ву, вла­да­ли ар­хон­ти из је­дне по­ро­ди­це. То пре­тпос­тавља држа­вно уре­ђење (кне­же­ви­ну или жу­па­ни­ју), јер је на­род прос­тра­них облас­ти, по­ду­дар­ним са прос­то­ром ар­хи­епис­ко­пи­је, при­зна­вао власт тих ар­хо­на­та. Вла­да­ри ни­су има­ли стал­ну прес­то­ни­цу, што оте­жа­ва ра­спо­зна­вање осо­би­на држа­ве. По­сре­дно, о држа­ви све­до­чи пос­то­јање гра­ни­це. На Ду­на­ву, код Не­го­ти­на, и на Са­ви, код Мо­дри­че, за­бе­ле­же­на су гра­ни­чна ут­врђења, што мо­же зна­чи­ти да је у пи­тању би­ла де­цен­тра­ли­зо­ва­на држа­ва, пре­пу­ште­на са­моу­пра­ви жу­па­на и, за­то је би­ла не­ефи­ка­сна у од­бра­ни, што ће на­ро­чи­то до­ћи до изра­жа­ја у ра­ном средњем ве­ку.

За­је­дно са про­ме­на­ма у вла­дар­ско-вој­ном ус­трој­ству, оди­гра­ва­ју се и ве­ли­ке про­ме­не у Цркви. Српска црква, ко­ја је ба­шти­ни­ла апос­тол­ско цркве­но пре­дање, на­шла се изме­ђу при­ти­са­ка Ри­ма, ко­ји се на­ме­тао као власт пре­ко ла­тин­ске ли­тур­ги­је и, пра­во­сла­вног Ца­ри­гра­да, са грчком ли­тур­ги­јом. За Срби­ју ни­је би­ло не­до­уми­ца – опре­де­ли­ла се за да­вно пре­дање и српско би­ће. У средњем ве­ку, по­се­бна ар­хи­епис­ко­пи­ја Дал­ма­ци­је и Да­ки­је, ко­ја је не­ка­да обје­дињава­ла Србе, у измењеним по­ли­ти­чким окол­нос­ти­ма, ни­је би­ла по­жељна ни за Рим, ни за Ца­ри­град. Иде­ал из IV - VII сто­ле­ћа, српска апос­тол­ска Црква, ос­тва­ре­на је по­но­во, тек у вре­ме­ну Св. Са­ве, у све­тлу српско­сло­вен­ског је­зи­ка.
Па­па о Срби­ма

У пи­сми­ма па­пе Јо­ва­на VIII са­чу­ва­ни су и не­ки по­да­ци о по­ме­сној цркви Срба. Из пи­сма упу­ће­ног кне­зу Му­ти­ми­ру, прои­зла­зи да су Срби по­ода­вно крште­ни. Ука­зи­вање па­пе да су они не­ка­да би­ли под Сир­ми­ју­мом, уко­ли­ко се бу­квал­но схва­ти, мо­же зна­чи­ти да су Срби Дал­ма­ци­је по­крште­ни зна­тно при­је не­го што је та им­по­зан­тна прес­то­ни­ца Рим­ског цар­ства нес­та­ла у ве­ли­кој се­оби на­ро­да, а са њом и ми­тро­по­лит­ско сје­ди­ште. Ина­че, за пле­мен­ске за­дру­ге Ја­зи­га: Aми­ке­не и Пи­ке­не пос­то­је по­да­ци да су би­ли хриш­ћа­ни у IV ве­ку. Дру­го, из па­пи­ног пи­сма се ви­ди да, на по­дру­чју Срби­је, очи­гле­дно де­лу­је ар­хи­епис­ко­пи­ја, за гле­ди­ште Ри­ма не­при­хватљива, за­је­дно са сво­јим епис­ко­пи­ја­ма. То, опет, пот­врђу­је да је реч о ста­рој, уко­рењеној по­ме­сној цркви, ко­ја је сво­је ста­во­ве за­сни­ва­ла на ве­ри, пре­дањима и знању пре­да­ка.

(Крај)

НAРУЏБЕНИЦA

Књигу "Српски стари век" можете поручити на телефоне 00381 11 /2910-828 и 00381 63 /877-64-64

Извор